Hvala vama. Zaključujem načelni pretres.
Prelazimo na 43. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O JAVNOM INFORMISANjU
Na početku vam skrećem pažnju, ovo je poslednja tačka za načelni pretres u ovom dnevnom redu. Zbog toga je i doneta odluka u 15,30 da ćemo raditi do njenog završetka danas.
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada Republike Srbije. Primili ste izveštaje Odbora za kulturu i informisanje i Zakonodavnog odbora.
Pre otvaranja načelnog pretresa podsećam vas da, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: Srpska radikalna stranka – jedan sat 37 minuta 12 sekundi, Demokratska stranka Srbije – jedan sat tri minuta 36 sekundi, Demokratska stranka - Boris Tadić – 44 minuta 24 sekunde, G17 plus – 37 minuta 12 sekundi, Socijalistička partija Srbije – 26 minuta, 24 sekunde, Srpski pokret obnove - Nova Srbija – 21 minut 36 sekundi i poslanici koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi, četiri poslanika SPO-a, tri poslanika SDP i jedan nezavisni poslanik, po pet minuta, na osnovu člana 89. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine.
Istovremeno vas obaveštavam da su ovlašćeni predstavnici za ovu tačku ispred DS Milan Stanimirović, ispred G17 plus Aleksandar Lazarević, ispred SPS Rajko Baralić, narodni poslanici.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 140. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, otvaram načelni pretres.
Da li predstavnik predlagača Dragan Kojadinović, ministar kulture, želi reč? Izvolite, gospodine Kojadinoviću.

Gospodine predsedniče, poslanici, mislim da danas nemamo težak zadatak.
Vi znate da postojeći zakon propisuje da se do 21. aprila privatizuju mediji iz lokalne samouprave koji u svom sastavu imaju društveni kapital. Taj rok je prošao i mi smo blagovremeno, kao Ministarstvo, dostavili Predlog izmena i dopuna ovog zakona, da se taj rok produži za godinu dana. Mislimo da je to neka prava mera u ovom trenutku.
Kada biste pitali sada koliko ima tih medija koji bi trebalo da se privatizuju, teško da bismo mogli da vam kažemo, upravo zbog toga što je Zakon o javnom informisanju ukinuo obavezu registracije javnih glasila, tako da smo mi predložili i uvođenje posebne evidencije o javnim glasilima. Uopšte, da bismo imali osnovne podatke i o tome ko je vlasnik medija, kada su oni počeli da rade, sa kolikom snagom, ako su u pitanju elektronski mediji, radija itd.
Vidim da je bilo najviše primedbi vezano upravo za tu odredbu, odnosno za taj predlog. To je nešto što mislimo da bi bilo korisno da se prihvati, jer vrlo često od Ministarstva kulture, koje je nadležno i za medije, traže se osnovni podaci koje mi sada nismo u prilici da pružimo.
U principu, mogu da kažem - može i trebalo bi, po nama, da to bude tako, ali ako bude bilo više onih koji smatraju da je to možda i neki recidiv prošlih vremena ili da podseća na to, možda i ne mora, možda neki drugi pravni subjekti i državni organi mogu o tome da vode računa. Mislim da bi na jednom mestu u Ministarstvu kulture bilo dobro da postoji i ta evidencija.
Kažem da je veliko pitanje koliko će biti zainteresovanih za privatizaciju lokalne samouprave, odnosno medija lokalne samouprave, tako da su objektivni razlozi bili u prvom planu. Iz objektivnih razloga mnogi mediji i lokalne samouprave i nisu ušli uopšte u to neko razmišljanje i razmatranje tog problema koji se zove privatizacija. Bilo kako bilo, imaju rok ili će imati, ukoliko vi to prihvatite, još godinu dana vremena da se zainteresovani prijave, a i oni da se pripreme.
Ukoliko se ne bi prihvatile ove izmene i dopune zakona, odnosno rok da se produži za godinu dana, to bi značilo da već sutra ili ovih dana mnogi mediji i lokalne samouprave treba da stave ključ u bravu, odnosno da se ugase. Mislim da to nije namera nikoga od vas i da bi to bilo štetno po opštu medijsku sliku u našoj zemlji, jer zahvaljujući bogatstvu medija mi možemo da kažemo da smo na pravom putu demokratizacije društva, ne samo u ovoj oblasti, već uopšte.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? Izvolite, gospodine Baraliću.
Rajko Baralić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kada je već moralo da dođe dovde, onda ćemo, naravno, glasati da se produži ovaj rok.
Mi nismo bili za to da se na ovaj način obavezno privatizuju meidiji u Srbiji, i to oni mediji koji su osnovani sredstvima budžeta, pre svega, lokalnih zajednica, grada Beograda, AP i države Srbije, iz nekoliko razloga.
Mogu se dogoditi dve stvari: da neke od medija, koji zaista imaju značajan ugled u Srbiji, kupe ljudi koji imaju velike pare, a rđave namere, a da drugi mediji koji nemaju ni takvu čitanost, ni takvu gledanost, ni takvu kadrovsku, ni tehničku opremljenost ne poželi da kupi niko.
To je rizik koji proizilazi iz ovog stanja u kojem se sada mi ovde nalazimo. Zaposleni ljudi u ovim medijima mogu da imaju izvesne neprijatnosti i želim da kažem da postoje sredine, da postoje mediji u Srbiji kakvi su čačanski mediji. Ja sam odande narodni poslanik. Neki od njih, kao "Čačanski glas", traju skoro 80 godina, Radio Čačak više od 50, znači osnovani su sredstvima građana.
Želim da kažem, uz rizik da me neki moji drugovi ne shvate pravilno, tamo rade uglavnom vrhunski profesionalci i nije dobro da sutra dobiju gazdu koji će moći na ovaj način da bitno utiče na politiku i sve ono što proističe iz vlasništva, iako Zakon o informisanju ima neke druge garancije koje obezbeđuju da ne može da bude baš sve tako.
Građani koji požele da budu informisani o komunalnim problemima, o kulturnim dešavanjima, o svim onim pitanjima koja su bitna za funkcionisanje jedne lokalne samouprave moguće je da će biti uskraćeni ili da neće imati adekvatnu informaciju, ni pravovremenu, ni valjanu, zbog toga što neko ima, pre svega, potrebu da povrati uložena sredstva i da na jedan način, koji nije baš uvek najčasniji, upravlja medijima, kao što se upravlja ciglanom ili zemljoradničkom zadrugom.
To nije isto. Shvatićete. Shvatamo da to nije isto i to je moj strah. Kada bi ovaj rok mogao da bude još elastičniji, ja bih se za njega lično izjasnio, zato što znam šta može da se dogodi.
Naravno, ima ovde još nekoliko zakona koji su veoma bitni i veoma su vezani. Ići će sada, nadam se, zakon o javnom oglašavanju, koji će da ograniči neka od mogućih rđavih nastojanja novih vlasnika.
Postoje i neki drugi zakoni koji će to regulisati u ovoj oblasti. Imamo ovde konstituisano nezavisno regulatorno telo u ovoj oblasti u Radiodifuznoj agenciji – Savet. Znači, treba još ova agencija za telekomunikacije, ne mogu sve da pratim. Postoji mnogo toga što treba da se reguliše.
Ovde je važno da znamo da će biti veoma skup i veoma tražen onaj elektronski medij koji se izbori za frekvenciju, lokalnu ili regionalnu, o tim medijima govorim, a da oni mediji koji za to ne mogu da se izbore, iz razloga koji su nama razumljivi, neće ni imati pravog iskrenog kupca.
Dakle, moguće je da građani Srbije osete izvesne negativne posledice kada je u pitanju informisanje u narednom periodu, ali desiće se i nešto dobro. Postoji sada velika gužva, pre svega postoji mnogo neregulisanih pitanja u ovoj oblasti, postoje neke sredine koje potpuno nekritički uređuju svoje programe u medijima o kojima govorim i moguće je da će novi vlasnik, ako se on pojavi, ako dođe do privatizacije na ovaj način, nešto učiniti da stvari budu bolje.
Ali, moje uverenje i moje ubeđenje je da će se ipak dogoditi nekoliko rđavih stvari dok stvar ne dođe tamo gde treba da se nađe. Naravno, pisani mediji su, što se mene tiče, još važniji, zato što je pisana reč nešto što ostaje.
Ponovo ću da se vratim na svoj "Čačanski glas". Čačani znaju za moj stav. Kada ne bih uzeo "Čačanski glas" petkom osećao bih se manje Čačaninom, bez obzira ko vrši vlast, ko ga uređuje, ko piše, šta su moje zamerke. Stizao mi je u Vinkovce kada sam bio u vojsci, imam odnos prema tome i takav odnos prema tim novinama imaju gotovo svi Čačani. Dakle, nama nije svejedno ko će postati njegov vlasnik i nije svejedno na koji način će se on baviti tim poslom.
"Čačanski glas" osnovao je istaknuti komunista Đorđe Milovanović pre skoro 70 i nešto godina. On je menjao svoje koncepcije, bilo je čitavih epoha, usuđujem se tako da kažem, koje su se promenile, ali svejedno on je izdržao, njegov logo danas vredi mnogo više nego što vredi cela njegova imovina. Dakle, znaju Čačani o čemu ovde govorim, veoma sam sentimentalan i jako teško će da padne svima nama ako se to dogodi na taj način, ali mi nemamo ovde mnogo prostora.
Ovo je samo dobra koordinacija Odbora za kulturu i medije i Ministarstva za kulturu da se omogući medijima koji u skladu sa postojećim zakonom nisu izvršili pripreme za privatizaciju, dakle, da se privatizuju.
Mi ćemo za ovo glasati, a ostaje da proverimo na jedini mogući način, to je da pratimo šta se dešava i kako će se stvari razvijati onog momenta kada istekne ovaj rok koji danas ovde odredimo, odnosno u danu za glasanje.
Nisam veliki optimista, voleo bih da nisam u pravu, ali očigledno, to je pitanje koncepta. Mi zbog tog koncepta nismo mnogo srećni, ali učestvovaćemo u meri u kojoj se to od nas može očekivati i u meri u kojoj naši birači i naša ciljna grupa to može da toleriše.
Učestvovaćemo u tome, iako rizik od ovakve privatizacije medija može da bude veoma visok, ukoliko ne budemo bili dovoljno oprezni. Mi i sada imamo čitav niz problema u ovoj oblasti. Svašta se čita, svašta se gleda, mogu da verujem kako će biti sutra, ukoliko jedan gazda, jedan paša, poželi da se tamo slika svaki dan, on i njegova porodica, na način kako smo već navikli da to gledamo u Srbiji.
Izdržaćemo. Pošto više nema programskih saveza, socijalističkih saveza radnog naroda i pošto više nema ideološke matrice koju smo svi napadali, često sa pravom, sada samo postoji zakonska regulativa, postoji ono čime mi raspolažemo kao država i to nije mnogo u ovom trenutku.
I postoji, rekao bih, briga svih nas za jedan veliki broj novinara koji se nalaze u lokalnim medijima, a to su izvanredni ljudi koji nisu zaslužili da služe bilo kome sutra, a nekima od njih će se očigledno to dogoditi. Znači, ne želim im takvu sudbinu, uvek će imati moj glas da tako ne bude, ali to je ono što se desilo na osnovu političke volje u jednom društvenom trenutku u ovoj zemlji i to se ne može vratiti unazad na način kao što neko priželjkuje.
Ali, glasaćemo za ovo, gospodine ministre, i pratićemo šta se dalje dešava u ovoj oblasti. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Lazarević, ovlašćeni predstavnik G17 plus.
Vidim danas dobra atmosfera, poslovice, hvala na zaštiti pisanih medija, a poslovica glasi inače scriba manent, verba volant.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, pred nama se nalazi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju.
On praktično ima dva člana ili dve teme o kojima mi treba danas da razgovaramo, a razgovaraćemo o tome i na samoj sednici Odbora za kulturu i informisanje, i to se tiče produžavanja roka za privatizaciju lokalnih medija koji su u vlasništvu lokalne samouprave, pisanih i štampanih medija. Zakon je prilično jasan i on kaže da lokalni mediji, odnosno štampani mediji u vlasništvu lokalne samouprave do 22. aprila ove godine prestaju sa radom.
Dakle, da li će prestati sa radom ili će se privatizovati, to zavisi od samih medija koliko su kvalitetni i od interesovanja koje vlada u toj sredini. Svakako da bismo mi voleli da to bude privatizacija, da ti mediji i ti novinari nastave da rade, upravo vezano za ono što je govorio moj uvaženi prethodnik.
Sa zadovoljstvom mogu da kažem da je Odbor za kulturu i informisanje od Ministarstva tražio još 6. decembra 2004. godine informaciju o broju javnih glasila koja treba da prestanu sa radom u skladu sa Zakonom o javnom informisanju.
Takođe smo pokušali da dođemo do broja zaposlenih u tim glasilima, o njihovom budućem statusu, odnosno da li postoji neki socijalni program i da li će ti ljudi ostati na ulici.
Odgovor koji smo dobili od Ministarstva kulture 12. januara 2005. godine je bio da Ministarstvo za kulturu i informisanje u ovim uslovima ne može na pravi način da vodi evidenciju glasila koja su u vlasništvu lokalne samouprave, pošto nema nikakvu zakonsku mogućnost da to radi.
Dakle, to se vezuje za ovaj drugi deo koji se tiče evidencije, ali ono što je bilo bitno za nas kao Odbor i zbog čega je cela priča bila pokrenuta, to je bilo da su ti mediji kasnili sa privatizacijom ili prestankom rada iz jednog prostog razloga, bar većina, zbog toga što je prethodno Ministarstvo za kulturu, ne ovo koje vodi gospodin Kojadinović, nego prethodno, tumačilo zakon tako da lokalna samouprava može da bude vlasnik medija. Naravno, u zakonu jasno piše da ne može da bude osnivač i to je jasan put ka demokratizaciji štampanih medija u Srbiji.
Ispričaću, prosto je indikativan primer. Dakle, uzećemo za primer jedan grad u kome u jednom štampanom mediju sadašnji direktor tog štampanog medija, a osniva ga lokalna samouprava, kaže čoveku koji je dugo godina pisao za te medije, za te novine, da više ne računaju na njegove usluge, zbog toga što on u svojim obraćanjima napada predsednika opštine ili gradonačelnika.
Čovek koji ima dugogodišnje iskustvo, saradnik je tih novina, naravno da ne napada, nego kritički piše o onome šta taj gradonačelnik ili predsednik opštine radi i kaže, izvinite, ali već 20 godina pišem za ovaj medij, čak sam i o prethodnom direktoru loše pisao. Sadašnji direktor kaže - dragi gospodine, pišite o meni šta god hoćete najgore, nemojte pisati samo loše o gradonačelniku ili predsedniku opštine, jer on neće dati plate za ovih 50 zaposlenih.
Upravo zbog toga da se ne bi pojavljivao neki lokalni šerif koji će kreirati lokalnu politiku preko medija na taj način što će se on slikati, ovo jeste intencija zakona da niko ne može državnim i društvenim parama da osniva javno glasilo i da na taj način manipuliše. Dakle, to se odnosi i na državu, to se odnosi na lokalnu samoupravu.
Druga stvar koja se tiče ovog zakona, a tiče se evidencije koju bi trebalo da vodi Ministarstvo za kulturu, naime, G17 plus, u čije ime govorim ovde i čije stavove zastupam, ovde će imati malo više primedbi ili malo više pitanja koja će postaviti, pre svega, ministru kulture.
Dakle, jasno je da je ovakva vrsta evidencije potrebna zbog transparentnosti medija. Ni na koji način evidencija medija, što štampanih, što elektronskih, ne bi trebalo da sprečava slobodu medija.
Ovde je reč o jednoj bazi podataka koju Ministarstvo kulture želi da napravi. Ovde se postavlja pitanje, pošto u Predlogu zakona piše da evidencija nije obavezna, šta se postiže neobaveznom evidencijom?
Ako pogledamo amandmane koji su pristigli na ovaj zakon, oni se mogu svrstati, kada se tiče evidencije, u dve vrste: jedna vrsta amandmana govori o tome da evidencija ne treba da postoji, a druga da evidencija mora da postoji, i ako neko ne poštuje evidenciju mora da snosi konsekvence zbog toga.
Prosto mislim da u ovakvom obliku, dakle gde je evidencija dobrovoljna, ona ništa ne znači, jer na koji ćete način vi naterati ili zaintrigirati određene medije da se upišu u registar evidencije. Na osnovu te evidencije, ova država, dakle, građani Srbije bi prosto mogli da znaju ko je u stvari osnivač određenih medija, da li postoji mogućnost neke nedozvoljene medijske koncentracije, da li su neki vlasnici televizija u isto vreme i oni koji učestvuju kapitalom u izdavanju nekih štampanih medija.
Na ovaj način želite da uredite ovu jako ozbiljnu oblast na ozbiljan način, tako što ćete utvrditi ko koliko ima. Ne može se sa kapitalom, sa novcem koji nema određeno poreklo, više baratati, i u tom smislu podržavam postojanje evidencije. I ako će ona na taj način omogućiti transparentnost, onda ta evidencija, čini mi se, mora da bude obavezna za sve ili ne treba da bude ovako paušalna.
Dakle, predlažem da Odbor za kulturu i informisanje kada bude razgovarao o ovim amandmanima, koji na neki način mogu da poprave ili pokvare intenciju samog predlagača, prosto uključi i stručnu javnost u celu ovu priču, pa da dođemo do najboljeg mogućeg kompromisnog rešenja, a taj način neće ugrožavati ničiju slobodu, da se tu prosto niko ne ugrožava i nije ni namera predlagača da ugrožava.
Potpuno je slobodno da vi otvorite medij, naravno kada govorimo o štampanim medijima, to vas ne ograničava da slobodno radite. Ponavljam, trebalo bi da evidencija bude obavezna za sve ili je ne bi trebalo biti.
Takođe se otvara još jedna mogućnost, pitanje za predlagača ovog zakona, da ne dođemo u situaciju da možda dupliramo neko evidentiranje.
Dakle, Radiodifuzna agencija, koja hvala bogu radi i dobili smo predlog njihovog statuta, i uskoro ćemo pretpostavljam o tom statutu govoriti, naravno priprema sve ono što je potrebno da bi možda već od septembra i oktobra počele da se dele dozvole koje se tiču elektronskih medija. Ona već u samom zakonu ima jednu obavezu evidentiranja.
Da li će to biti dupliranje evidencije ili će se ovo samo odnositi na štampane medije, to je pitanje na koje treba svi zajedno u ovoj diskusiji ili u diskusiji kada bude bilo priče o pojedinostima, o amandmanima, da damo odgovor.
Dakle, ono što je jako bitno i što je naravno značajno za stranku G17 plus, a pretpostavljam da je značajno i za javnost, ovim amandmanima, ovim predlozima da se nešto promeni ili ovim predlogom zakona ne postoji ona obaveznost koja bi trebalo da bude uslov za početak rada medija. Mediji naravno rade, štampani mediji se svakako bez takve obaveznosti formiraju i počinju da rade, i ne postoji mogućnost da država na ovaj način vrši bilo kakav pritisak na medije.
To je ono što je, čini mi se, najbitnije, da mediji slobodno rade, a sa druge strane bilo bi dobro da Ministarstvo kulture svakako dobije mogućnost da na pravi način posmatra kako se ovaj zakon sprovodi, dakle ono što je njihova obaveza da se bave nadzorom nad sprovođenjem ovog zakona, jer u ovoj situaciji kada se govori o medijima, a naročito o štampanim medijima, mi smo došli u jednu paradoksalnu situaciju da možda tajkunizacija medija ili ako možemo da kažemo tabloidizacija medija u Srbiji u ovom trenutku postoji.
To naravno nije dobro, kao što nije dobro da se ne zna ko su osnivači i vlasnici medija, da se ne zna koji je kapital tu. Ne možemo da dođemo do tih osnovnih podataka koji bi bili značajni. Kao što javno glasilo nema svojstvo pravnog lica, a znate da osnivač javnog glasila, neko udruženje, organizacija koja se bavi, naravno izmišljam, izvozom malina, proizvodnjom cigli, a uz to izdaje novine. Prosto se mora razgraničiti čime i kojim kapitalom se bave mediji.
Ono što je naravno bitno, čini mi se da treba slušati medijske stručnjake koji pričaju o tome, ne ono što mi kao poslanici stičemo sedeći ovde kao utisak ili gledajući, čitajući medije. Ono što medijski stručnjaci pričaju to je da se prilična nestručnost pojavila u medijima, u nekim određenim medijima, dakle da se dva izvora prosto ne pitaju za informaciju, a to je jedno od načela novinarstva, ili da se obe strane ne čuju, ili da se prečesto poziva na anonimne izvore.
Mislim da će jedna vrsta evidencije, koja će biti uspostavljena na pravi način, da niko neće biti time ugrožen, omogućiti Ministarstvu kulture da na pravi način prati kako se situacija sa medijima razvija u Srbiji. U tom kontekstu G17 plus će podržati ovaj predlog zakona, a prosto ostaje da na sednici Odbora, kada budemo o pojedinostima razgovarali, nađemo najbolje moguće rešenje.

Reč ima ovlašćeni predstavnik Demokratske stranke, gospodin Stanimirović.
Biće vam u pisanom obliku podeljeno, ali da ne bi bilo nerazumevanja zašto sam rekao da je ovo poslednja tačka, zbog potrebe da odbori detaljno razmotre i izjasne se o sistemskim zakonima, danas su zvanično povučeni predlozi zakona o visokom obrazovanju, zaštiti konkurencije, oglašavanju, zaštitniku građana, državnoj upravi i državnim službenicima, tako da je Skupština u tom smislu u relaksiranoj situaciji.
Izvolite, gospodine Stanimiroviću.

Gospodine predsedniče, poštovani gospodine ministre, poštovane kolege poslanici, postoje mnoge oblasti koje su u ovoj državi zaista neuređene. Jedna od takvih oblasti je svakako i oblast informisanja, i tu je zaista potrebno zavesti na neki način red.
Sa ove govornice od gospodina ministra i mog prethodnika gospodina Lazarevića čuo sam da se predviđaju dve vrste izmena Zakona o javnom informisanju, ponovno uvođenje evidencije javnih glasila i produžetak roka za privatizaciju štampanih medija.
Kada govorimo o delu izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju gde se ponovo uvodi evidencija javnih glasila, složiću se sa svojim kolegama da će taj princip neobaveznosti evidentiranja faktički onemogućiti da se na pravi način pristupi ovom problemu.
Znamo da je novim Zakonom o javnom informisanju, ovim koji je trenutno važeći, faktički izbačena obaveza evidentiranja medija, a da je ubačen impresum, recimo, za štampane medije, koji je bio u obavezi da se štampa u svakom javnom glasilu.
Međutim, postavlja se pitanje, u Ustavnoj povelji i Evropskoj konvenciji omogućavaju osnivanje glasila i bez evidencije i bojim se da zakon koji ne predviđa kaznene odredbe faktički ne može da postigne svoj cilj.
Sa druge strane, poštujem ono što je rekao gospodin ministar da ovo ne treba da podseća na neka prethodna vremena, pa da bi ovo evidentiranje bilo u smislu nekakvog vršenja represije ili da se na neki način vrši neki pritisak na medije putem ovog evidentiranja. Predložio sam ovde jedan amandman upravo zbog toga da se ovaj član briše, jer smatram da neobaveznost same evidencije neće ispuniti cilj ovog zakona.
Imamo sada po važećem zakonu da štampani mediji treba da se privatizuju do 22. aprila. Nisu se privatizovali, dalje rade sasvim normalno, nema nikakvih problema, i zato možemo doneti zakon o evidentiranju koji takođe nema kaznenih odredbi i onda na kraju isto nećemo postići cilj, jer onaj koji se ne evidentira takođe neće imati nikakve konsekvence.
U postojećem Zakonu o javnom informisanju, što se kaže u obrazloženju, "Službeni glasnik Republike Srbije", broj 43/03, predvideo je u članu 14. stav 2. da osnivači javnih glasila ne mogu biti ni posredno, ni neposredno država i teritorijalna autonomija, kao ni ustanova, preduzeće i drugo pravno lice koje je u pretežnom delu u državnoj svojini ili koje se u celini ili pretežnim delom finansira iz javnih prihoda, osim ukoliko je to predviđeno posebnim zakonom kojim se uređuje oblast radiodifuzije.
To sam naveo i u obrazloženju mog amandmana. Do tog datuma je postojala evidencija ove vrste glasila, a nakon toga oni nisu mogli ni da se osnivaju. Znači, postojeći je registar, ukinut donošenjem novog zakona, validan, jer nakon toga po zakonu nisu mogla da se osnivaju nova preduzeća iz oblasti informisanja, a čiji su većinski vlasnici državni kapital i drugi koji se iz javnih prihoda finansiraju.
Zbog toga ovo ne bi moglo biti prihvatljivo u ovom smislu. Postoji jedan amandman poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije i mislim da treba tražiti negde na sredini između ova dva, mog amandmana i ovog amandmana, način kako da se ovo reši. Pošto je po Ustavnoj povelji i Evropskoj konvenciji omogućeno osnivanje glasila i bez evidencije, znači nećemo postići cilj.
Kako da učinimo da ipak bude reda u ovoj oblasti? Recimo, može neko štampati novine bez impresuma, sa ciljem recimo da ispljuje bilo koju političku organizaciju, pojedinca, izda ih samo jednom i nikada više, i bez impresuma. Ako ne postoji u evidenciji, ako nema impresuma, koja je to adresa na koju se može podneti tužba? Ne postoji.
Znači, moramo da pronađemo način kako da znamo sedište onoga ko se bavi javnim informisanjem, ko je glavni i odgovorni urednik itd. Možda će to biti prilika i na Odboru za informisanje da vidimo da se da neka vrsta benefita. Ne znam šta to može biti, ali možemo da razmišljamo o tome da se da neka vrsta benefita onima koji se evidentiraju u evidenciji javnih glasila, jer ne postoji način, ne postoji obaveznost, nećemo postići cilj, a nama jeste cilj pre svega da napravimo sistem koji će biti uređen u oblasti javnog informisanja.
Što se tiče produžetka roka privatizacije, mi zaista podržavamo ovo, jer faktički je 22. april za štampane medije bio rok. Taj rok je već prošao.
Mislim da je suvislo obrazloženje ovde u Predlogu izmena ovog zakona, rok koji je predviđen za elektronske medije, a mislim da je to 1. jul 2006. godine. Oni su u velikom broju koncentrisani, recimo, kao što je kod mene u Vrbasu slučaj, gde postoji Radio Vrbas, a sada postoji TV Bačka i štampani list "Glas".
Svi su u okviru jedne kuće, bilo bi teško sada to podeliti i privatizovati, to je vrlo suvislo obrazloženje, mada ne možemo da se složimo da kao društvo u tranziciji stalno kaskamo i stalno produžavamo neke rokove.
Dakle, poslanička grupa DS - Boris Tadić želi da na kvalitetan način rešimo ovaj problem i da pomognemo da ovo bude zakon koji će omogućiti da i u ovoj oblasti dođe do zavođenja reda. Bilo je ovde priče, a vratili smo se ponovo na staru temu, čuli smo i od gospodina Baralića, a zatim i odgovor od gospodina Lazarevića, da li uopšte treba privatizovati te lokalne medije.
U situaciji smo da možemo da čujemo često danas predsednike opština, zamenike predsednika opština, koji bahato obećavaju da će oni srediti da nešto bude na televiziji ili da će sprečiti da nešto bude na televiziji, ili na lokalnom radiju ili lokalnom listu. A često se dešava da ne mogu opozicione stranke ili drugi da iznesu gledište, ono pravilo da se čuje i druga strana nije ispoštovano.
Imamo situaciju, kao i u mom lokalnom listu, da se u istom broju, protivno Zakonu o javnom informisanju, objavljuje i odgovor na nešto što je prikazano kao problem. Imali smo situaciju, najsvežiji primer je u Kragujevcu, gde je bila čuvena emisija kako se čulo po medijima zašto se u crkvi šapuće, a gde se zamenik predsednika opštine izvinjavao u ime tog lokalnog medija i obećavao da se tako nešto neće ponoviti.
Zato je u tom smislu potrebna privatizacija, a koja će onemogućiti da se ti lokalni šerifi, kao što je rekao gospodin Lazarević, ponašaju na takav način. Dakle, imam ovde amandman kojim predlažem da se briše, jer smatram da je besmisleno da se na ovakav način uvodi evidencija ponovo, ali smo spremni da učestvujemo aktivno u radu odbora, kako bi mogli da nađemo neko rešenje koje će omogućiti, jer ne vidim drugi način u ovoj situaciji, nego da se da neka vrsta benefita.
To je kao neka vrsta domaćeg zadatka, da smislimo šta je taj benefit koji bi mogli da ponudimo ovoj vrsti, javnim glasilima, kako bi bili zainteresovani da se evidentiraju, kako bi imali evidenciju. Jer zaista može da se desi da postoje novine za jedan dan ili nedelju dana koje će ispuniti zadatak, bez impresuma, bez evidencije. Postavlja se pitanje koja je to adresa kojoj mi treba da se obratimo, jer zaista najteže je postalo u ovoj državi odbraniti se od laži. Toga smo svesni.
Mislim da neko ko se bavi novinarstvom 14 godina ima pravo to da kaže, jer nema profesije koja je više stradala na ovim prostorima, stradale su mnoge, a ova posebno, kada se setimo da su prvo na ovim prostorima ubijale reči, pa su onda ubijali meci. Hvala vam.

Hvala vama, gospodine Stanimiroviću. Izvolite, gospodine Baraliću.
Ako bude i u budućim diskusijama isto raspoloženje, podsećam i vas ministre i poslanike da sada postoji mogućnost da se po završetku načelne rasprave formuliše amandman kojim bi jedno pitanje bilo rešeno, pošto vidim da postoji volja i pretpostavljam da ćemo slična mišljenja čuti i ubuduće. Dakle, da se definiše nešto što nije definisano. Hvala vam. Izvolite.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo, između bahatosti tajkuna koji može postati vlasnik medija i predsednika opštine koji je izabran voljom naroda, uvek se opredeljujem za onog iza kog stoji narodna volja. Narod je izvor i utoka vlasti i ako bih se morao opredeljivati, opredeljivao bih se za narodnu volju i bahatost koja iz nje proističe kao manje zlo.
Nije dobro ni jedno ni drugo. Ne zaboravite da ipak lokalni mediji danas, čiji su osnivači lokalne samouprave, imaju upravni odbor, programski savet, imaju direktora, znači za čiji izbor daje saglasnost svaka skupština odborničkom većinom. Dakle, to nije isto. Imamo različita iskustva u Srbiji kod drugih privatizacija. To je bila moja ideja.
Inače, znam da se ne može vratiti ovaj točak u rikverc. Imamo zakon, idemo u privatizaciju. Samo sam govorio o realnim posledicama i riziku koje će doneti očigledno privatizacija medija. Hvala.