Nastavljamo rad.
Prelazimo na 39. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O RADU
Primili ste Predlog zakona, koji je podnela Vlada Republike Srbije. Primili ste Izveštaj Zakonodavnog odbora.
Pre otvaranja načelnog pretresa podsećam vas da, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: Srpska radikalna stranka – jedan sat 37 minuta 12 sekundi, Demokratska stranka Srbije – jedan sat tri minuta 36 sekundi, Demokratska stranka - Boris Tadić – 44 minuta 24 sekunde, G17 plus – 37 minuta 12 sekundi, Socijalistička partija Srbije – 26 minuta, 24 sekunde, Srpski pokret obnove - Nova Srbija – 21 minut 36 sekundi i poslanici koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi, četiri poslanika SPO-a, tri poslanika SDP i jedan nezavisni poslanik, po pet minuta, na osnovu člana 89. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 140. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, otvaram načelni pretres.
Da li predstavnik predlagača Slobodan Lalović, ministar rada, zapošljavanja i socijalne politike, želi reč? Izvolite, gospodine Laloviću.

Poštovani predsedniče, poštovani narodni poslanici, pred vama se nalazi zakon o izmenama i dopunama Zakona o radu.
Kada je svojevremeno zakon i usvajan, pored svih kontraverzi, tada sam ukazao na dve bitne stvari, a to je da na dva mesta u zakonu postoje kontradikcije i da to treba da otklonimo prvom narednom prilikom. To je osnovni razlog zbog čega vršimo izmene Zakona o radu.
Podsetio bih gde su bile kontradikcije. Kod tretmana toplog obroka i regresa pojavila se kontradikcija u dva člana i na još jednom mestu.
Dakle, mi ovde predlažemo otklanjanje te dve kontradikcije. Pored toga, ima samo još nekoliko izmena, koje nisu od tako nekog kapitalnog značaja, ali to je suština predloženih izmena Zakona o radu, prosto da ga do kraja upristojimo.
Još bih hteo jednu informaciju da dam poslanicima, a i javnosti, pošto sam pre ove sednice pitan oko toga, kao informaciju, a to ćemo raspravljati, da je upućen na Vladu danas predlog zakona kojim će se povezati radni staž u Srbiji. Samo toliko i hvala.

Ovo je lepa vest.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnela samo poslanička grupa SPS, i SRS u međuvremenu je stiglo. Dakle, još jednom ponavljam, dostavili su predloge za diskusiju poslaničke grupe SPS i SRS.
Prvi ima reč narodni poslanik Milisav Petronijević, a neka se pripremi narodni poslanik Branislav Rankić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, ako pođemo od razloga za donošenje zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, a kratko ću se zadržati na tome, u obrazloženju stoji da je usvajanje jednog broja amandmana narodnih poslanika prilikom donošenja zakona imalo za posledicu da su odredbe pojedinih članova zakona međusobno suprotne.
Suprotnost odredaba zakona postoji u delu koji se odnosi na uređivanje drugih primanja po osnovu radnog odnosa, naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, kao i kod ostvarivanja prava kod prestanka radnog odnosa zbog neostvarivanja rezultata rada od strane zaposlenih. Iz navedenih razloga predlažu se izmene ovog zakona.
Prvi razlog zbog čega se predlažu izmene Zakona o radu su navedene suprotnosti. Drugi razlog zbog čega se predlažu izmene Zakona o radu, kako stoji u obrazloženju, jeste: "Vrši se preciziranje pojedinih rešenja u Zakonu o radu, kao što je trajanje porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta, u slučajevima kada zaposlena žena u prvom porođaju rodi troje ili više dece, kao i zaposlena koja ima jedno, dvoje ili troje dece, a u narednom porođaju rodi dvoje ili više dece, radi obezbeđivanja prava na navedeno odsustvo u trajanju od dve godine ukupno i za ove žene". To je u obrazloženju dato kao razlog za izmene zakona, ponavljam, da bi se otklonile suprotnosti i precizirala odredba zakona, konkretno člana 94.
Ako bismo posmatrali ovo obrazloženje, razlog koji je naveden u obrazloženju, tu spora nema. Očigledno da suprotnosti koje postoje moraju da se otklone i očigledno da ono što nije dovoljno precizno mora da se precizira. Ovo napominjem iz razloga što se to odnosi na članove 118. i 120, koji su međusobno suprotni, zatim na članove 179. i 190. postojećeg zakona i rekao sam već na član 94. Promene zakona kod ovih članova zaslužuju apsolutnu podršku.
Mi ćemo podržati, uz napomene da tu neka rešenja nisu do kraja dobra, ali ako se pogleda dalje tekst izmena i dopuna Zakona o radu, vidi se da nisu samo te izmene u pitanju. Konkretno, navešću, menjaju se i članovi 62, 77, 94 (dodat je član 94a), 108, 111, 158. i 191.
Treba malo da razgovaramo i da vidimo o čemu se tu radi. Dakle, pored ovih članova koji su suprotni i koji nisu sporni, postavljam pitanje, zbog čega se vrše promene drugih članova, ako je već razlog za promene Zakona o radu ovaj o kome sam govorio, jer ti članovi nisu u suprotnosti. Verujem da ću dobiti odgovor, često sam ga dobijao, radi finansijskog rasterećenja poslodavca.
Ne možemo da prihvatimo više to obrazloženje i da teret reformi, teret tranzicije snose oni koji inače teško i najteže žive. Ne možemo da prihvatimo više da jednostavno sav teret podnose oni koji ili ne mogu da se zaposle ili se zaposle, a onda ih otpuste sa posla, ili ako rade, strepe za svoje radno mesto, ili ako su završili rad, strepe šta će im se dalje događati sa penzijama.
Iz tih razloga, treba detaljno pogledati sledeće, ići ću redom. Dakle, postavljam pitanje Vladi, ako već imamo informaciju da budžet ima suficit, koji je onda to razlog da se pravi vremenska rupa od septembra do kraja godine. Naime, izmenama člana 94. Zakona, a dodavanjem člana 94a, to vam je pojašnjenje i dalje na kraju predviđa se da se primenjuje od 1. januara 2006. godine.
Na prvi pogled nije sporno, ali se ipak pojavljuje jedna dilema. Od marta do avgusta, ako se bude usvojio ovaj zakon, oni koji su počeli porodiljsko bolovanje imaće dve godine. Dakle, od septembra do kraja godine imaće godinu, a od nove godine opet dve godine. Da li je Vladi potrebno da pravi takvu vremensku rupu i koliki je to finansijski efekat, jer mislim da to nije dobro i da to rešenje nije, što se tiče Vlade, prihvatljivo.
Stvarno ne vidim zbog čega oni koji odu na porodiljsko bolovanje u ta četiri meseca ne bi imali to pravo, a onda od 1. januara 2006. godine ponovo imali to pravo. To mi nije jasno.
Drugo pitanje, odnosi se na član 108. Zakona o radu, dakle, prilikom usvajanja amandmana predviđeno je da minuli rad bude isplaćivan u iznosu od 0,5%.
Predlaže se izmena na 0,4% i to na prvi pogled nije sporno, tako je Opštim kolektivnim ugovorom i sada predviđeno, ali su sporne dve stvari. Zbog čega se menja jedna odredba koja je usvojena pre nekoliko meseci, a nije u suprotnosti kao što se navodi u razlozima za obrazloženje zakona? Opet, pretpostavljam, zarad finansijskog rasterećenja poslodavaca. Upozoravam i još jednom iznosim naš stav, reforme su nužne, ali nema uspešne reforme bez socijalnog prava, a ni jednog ni drugog bez socijalne pravde.
Ne može sve da se svali na pleća radnika, jer nema uspešne reforme bez ravnomernog pristupa, a vezano za to, to mora da se sredi.
Dalje, vezano za topli obrok, regres, jedna dilema i postavljam pitanje Vladi. Članom 118. je predviđeno da je obaveza poslodavca da isplaćuje topli obrok i regres. Članom 120. je predviđena mogućnost poslodavcu da to uradi. Očigledno jedno sa drugim ne ide. Ali, šta se nudi? Nudi se rešenje, opet jedno koje pravi neku rupu do 1. januara 2006. godine.
Naime, nudi se da član 118. počne da se primenjuje tek od 1. januara 2006. godine, a član 120. do 1. januara 2006. godine. Dakle, ako pri tome imamo u vidu da Opšti kolektivni ugovor, koji je na snazi i koji važi do kraja septembra, ima predviđenu obavezu isplate toplog obroka i regresa, ostaje onaj deo samo – septembar, oktobar, novembar i decembar, odnosno bez septembra, dakle, tri meseca, i to će biti mogućnost, da bi od 1. januara 2006. godine ponovo bila obaveza.
Zašto to Vlada radi, zar je to toliki trošak, zar je to toliki izdatak i zar je, postavljam pitanje Vladi još jednom, radnik trošak ili je radnik ravnopravni učesnik u procesu stvaranja. Mislim da to nije prihvatljivo. Umesto što se tačke 2) i 3) člana 120. primenjuju do nove godine, a onda brišu, a kod člana 118. tačke 5) i 6) brišu, pa primenjuju od 1. januara, mislim da tu jednostavno ministar ima priliku na odboru preko amandmana da stvarno ovu nelogičnost ispravi.
Dakle, zašto za ta tri meseca? Neka se član 118. primenjuje kao što se primenjuje do kraja, pogotovu što je izvršena korekcija i ispravka i što su ti izdaci već svrstani u zaradu, dakle nisu neoporezovani. Rešenje se traži zato što je član 120. u suprotnosti sa članom 118, a ne obrnuto.
Sledeće pitanje odnosi se na otpremninu i to je član zakona koji se menja, a nije našao mesto u obrazloženju, u razlozima za donošenje zakona. Dakle, nije u suprotnosti ni sa čim. Podsećam, predviđeno je važećim zakonom da se radniku koji dobije otkaz isplaćuje otpremnina u iznosu od jedne trećine zarade za svaku godinu radnog staža u celini. Sada i ta odredba je rezultat usvajanja amandmana na samoj sednici, a u Predlogu zakona nije bilo tako.
Ako je tada već iskazan stav da treba tako, zašto ga sada menjamo, a nije u suprotnosti sa nekim drugim članom? Šta se ovde nudi? Nudi se jedna kombinacija onog prethodnog i ovog, dakle, do 10 godina jedna trećina, a od 10 godina jedna četvrtina. A zašto? Doduše, to je sada malo preciznije nego što je bilo ranije, pa se sada i kaže precizno, zbir jedne trećine do 10 i jedne četvrtine iznad 10 godina, ali zašto se to radi kada ni sa čim u suprotnosti nije, osim u suprotnosti sa željama poslodavaca da ga što manje košta taj najveći trošak - radnik. Efekti nisu baš tako mali u odnosu na radnika.
Molim vas, kada pogledamo sliku socijalnog stanja u Srbiji, u najtežoj situaciji su radnici, a kada to posmatramo, u najtežoj situaciji su radnici koji su u drugoj polovini radnog i životnog veka. Na njima se sve reforme lome, na njihova pleća se sve prevaljuje i sada one koji imaju do 10 godina staža neće ova promena zakačiti, jer će dobijati trećinu plate po godini staža. Oni koji imaju 30, njih će da pogodi, i umesto da dobije 10 plata, on će dobiti daleko manje, konkretno oko osam i nešto plata.
Zbog čega to radimo? Ako je ovde razlog finansijsko rasterećenje poslodavaca, ne prihvatamo više taj razlog. Ne mogu samo radnici da snose teret, a pogotovo kada već imamo toliko primera u javnosti da se u drugim javnim i državnim ustanovama isplaćuje po 200 evra godišnje po godini staža. Zašto bi oni mogli to da imaju, a radnici, oni narodni, obični, kod poslodavca nemaju. Mislim da ta promena nije prihvatljiva.
Kada je u pitanju usaglašavanje članova 179. i 190. radi se o otkazu radniku koji ne ostvaruje rezultate rada. Napravljena je jedna kombinacija ta dva člana i mislim da je prihvatljiva. Šta nije prihvatljivo? Što se ponovo u ovim izmenama, kada se taj član menja, niko nije upustio u obavezu poslodavca da utvrđuje rezultate rada radnika, ali da postoje neki kriterijumi, da postoji neki merljiv način, da postoji vremenski period u kome se prati rad nekog radnika da bi se došlo do pravih rezultata, a to je suština koja je trebalo da se promeni u ovom zakonu.
Nije sporno da onaj ko ne ostvaruje rezultate rada dobije otkaz, ali je veoma sporan način na koji se to utvrđuje. Veoma je sporno ako toj odredbi podležu oni koji ostvaruju rezultate, ali eto nisu na neki drugi način podobni. To je važnija promena koja je trebalo da bude ovde, jasan kriterijum, jasna merila i vremenski period u kome se to prati.
Kod člana 191. u pitanju je novina, koja takođe može da izazove dileme. Naime, članom 191. Zakona predviđeno je da radnik na osnovu pravosnažne presude suda, ako je neopravdano dobio otkaz, ima pravo da zahteva da se vrati na rad. To je jedna kategorija i ona je ostala.
Drugi deo tog člana odnosi se na to da je poslodavac dužan da nadoknadi svu štetu radniku za vreme za koje nije radio, a neopravdano je dobio otkaz. To nije sporno. Šta je u stvari dodato?
Dodato je, doduše kao mogućnost i ostavljeno sudu da ceni, da ako poslodavac to zahteva sud može odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad, s tim što je poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u smislu stava 2. i stava 3. ovog člana u dvostrukom iznosu.
Ta odredba može da izazove takođe mnogo problema i mnogo dilema. Zašto? Zato što poslodavac može da je zloupotrebi i može da kaže - slušaj, mene ništa ne koštaju državne pare da platim, a neću da ga vratim na posao. To je jedna strana i budimo realni. Postoji druga - vratiću ga na posao, ali ću ga šikanirati da će sam pobeći sa posla. Tu je potrebna mera da se nađe, ali iz tih razloga najmanje što treba ovde da se uradi jeste da se ne dvostruko nego višestruko plati.
Konačno, da zaokružim, mislim da ovde ima članova, pokušao sam da ih nabrojim, koji zaslužuju promenu, jer odgovaraju razlozima za donošenje ovog zakona. To su članovi 118. i 120, s tim što treba 120. brisati, a ne praviti gimnastiku, pa 120. da važi do nove godine, 118. da važi od nove godine. Mislim da to nije ozbiljno.
Takođe, kod članova 179. i 190, koji jesu u suprotnosti, mislim da je nađeno rešenje što se tiče isplate naknada. Ono što nije urađeno, to su kriterijumi.
Mislim da najviše dileme može da izazove ova odredba da porodiljsko odsustvo važi dve godine, do avgusta i od nove godine, a od avgusta i od nove godine da ne važi. Mislim da je to neozbiljno, da nema potrebe i da jednostavno ne odgovara razlogu zbog čega je taj amandman uveden, a to je da se pozitivno afirmiše ta oblast.
Konačno, mislim da su ovde, kroz promene članova zakona koji su u suprotnosti, jednostavno predviđene i izmene nekih drugih članova koji nisu u suprotnosti. Stoga mi ćemo svoj stav odrediti tek prilikom glasanja o tome.

Reč ima narodni poslanik Branislav Rankić, a neka se pripremi narodni poslanik Nikola Todorović.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon o radu je pokazao jasnu želju Vlade Republike Srbije da praktično svoje radno sposobne građane stavi u jedan ropski odnos prema poslodavcu i zaista su radnici u Srbiji potpuno obespravljeni. Mogli su da imaju i po ovom zakonu neku vrstu motivacije za rad, pa i neko dostojanstvo, međutim, ovim izmenama i dopunama pokušano je da se sve to potpuno uništi.
Analiziraćemo član po član i videćete šta se to menja u već postojećem Zakonu o radu i, nažalost, od svih ovih članova svi su restriktivniji prema radnicima i time omogućavaju da poslodavci koriste radnike i zloupotrebljavaju na svaki mogući način.
Kod člana 1, koji se odnosi na član 62. Zakona o radu, kaže se u stavu 3. reči "ministarstvo nadležno za poslove rada, ministarstvo nadležno za poslove zdravlja" brišu se, a to u stvari znači da je poslodavac do sada bio dužan da, ukoliko želi da uvede noćni rad, zatraži mišljenje ministarstva nadležnog za poslove rada i ministarstva nadležnog za poslove zdravlja, a sada je ostalo samo da zatraži mišljenje sindikata.
Verujem da veliki broj vas ima u svojim porodicama zaposlene koji rade kod poslodavca i znaju, imaju informacije o tome da praktično poslodavci vladaju sindikatima ili njihovim čelnicima na razne načine, potkupljujući ih i time praktično dobiće uvek mišljenje sindikata za uvođenje noćnog rada, iako ne postoje uslovi za obavljanje noćnog rada, iako nije adekvatno osvetljenje ili sredstva higijensko-tehničke zaštite, sindikat je lako potkupiti i onda će oni da dobiju lako mišljenje sindikata.
Međutim, kada je u pitanju mišljenje Ministarstva za zdravlje, teško bi dobili, recimo, dozvolu da uvedu noćni rad, da neko na mestu portira ili čuvara noću, bez ikakve prostorije, na otvorenom, dežura celu noć i čuva imovinu poslodavca, na mrazevima, što priznaćete šteti zdravlju, posebno uz neadekvatna sredstva higijensko-tehničke zaštite.
Dakle, izbegnuto je sve ono što je moglo poslodavca opteretiti u smislu da mora potražiti mišljenje oba ova ministarstva. Jednostavno će sa predsednikom sindikata izlobirati sindikat i dobiti lako pristanak da uvede noćni rad na poslovima za koje smatra da je potrebno.
Član 2. odnosi se na član 77. Zakona, a u njemu se kaže da se stav 3. tačka 2) menja i glasi – "na dan dobrovoljnog davanja krvi."
Poznato vam je da je dugo godina unazad naša zemlja praktično među retkim u svetu imala malo problema sa dobrovoljnim davaocima krvi. U zadnjim godinama je to veliki problem. Ljudi nisu motivisani da daju krv. Zakonom je bilo predviđeno da mogu koristiti dva slobodna dana pored tog dana kada su dali krv.
Ovim izmenama i dopunama to im se pravo uskraćuje i oni praktično mogu da ne rade, odnosno imaju plaćen dan, samo taj dan kada su dali krv, zato što je neko verovatno u ekspertskom stilu zaključio da to ne ostavlja neke posledice po zdravlje i da je jedan dan dovoljno da se kasnije može nastaviti normalno da radi.
Dakle, vidite po ova prva dva člana da je u pitanju skraćivanje dosadašnjih prava koja su imali radnici po raznim osnovama, a i ostali članovi su praktično, svi do jednog, podređeni poslodavcu i imaju za cilj da radnike dovedu, a kako sam rekao na početku, u jedan robovski odnos prema poslodavcu. Radnici praktično nemaju nikakva prava.
Član 3. odnosi se na porodiljsko odsustvo. Do sada je bilo jasno zakonom predviđeno za prvo, drugo, treće i četvrto dete koliko zaposlena osoba ima pravo na porodiljsko odsustvo.
Međutim, dodat je član 94a koji je jako nejasan, a koji treba da stvori iluziju nama poslanicima i građanima Republike Srbije da, eto, isto se to pravo zadržava, a u stvari u prvom stavu člana 94a vidi se da je on potpuno nejasan i može se tumačiti na različite načine.
Kaže u pravom stavu: "Zaposlena žena ima pravo na porodiljsko odsustvo i pravo na odsustvo sa rada radi nege deteta za treće i četvrto dete u ukupnom trajanju od dve godine." Posle to dole razrađuje, ali za treće i četvrto dete u ukupnom trajanju od dve godine.
Bilo je predviđeno i za treće dete da bude dve godine i za četvrto dete dve godine, a ovo će se zloupotrebljavati, siguran sam u to i opet će ići na štetu onih koji rade i koji su zaposleni, a koriste pravo na porodiljsko odsustvo. To je, verovatno, doprinos ove vlade u suzbijanju bele kuge i onoga što najviše opterećuje naš narod.
A da se restriktivno nastavilo prema ovom zakonu o radu po svim članovima, evo i člana 5. U članu 108. stav 1. tačka 4) opet izmena ide na štetu zaposlenih. Kaže, po osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu 0,5% od osnovice, a sada je to smanjeno, kada su u pitanju prava zaposlenih na utvrđenu zaradu, na 0,4%.
Zato nikako ne može da se prihvati objašnjenje ministra na početku da je to, eto, samo zato da bi se otklonile neke kolizije u članovima koji su postojali. Vidite i sami već po ovih prvih pet članova da nije tačno da je bila želja ovih izmena i dopuna da se eventualno otklone neke kolizije, nego praktično da se restriktivno deluje dalje na prava radnika.
U članu 111. stav 3. briše se i izbacuje se to da je potrebno da se opštim kolektivnim ugovorom utvrđuju uslovi po kojima poslodavac i zaposleni mogu ugovarati minimalnu zaradu. Znači, ostaje to da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu.
Drugi stav, ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kom se vrši isplata.
Znači, uslovi se posebno ne utvrđuju i ne utvrđuju se kolektivnim ugovorom, jer dovoljno je da zaposleni pruža mogućnost poslodavcu da će nekim ljudima, kojih hoće da se otarasi, moći pod raznim pritiscima, a primenjujući možda i pretnje i ucene, da ih dovede u situaciju da pristanu da odu.
To je ono šikaniranje, a o kome je govorio moj prethodnik, da će da pristanu sa minimalnom otpremninom da odu, jer to nije regulisano kolektivnim ugovorom. Poslodavca praktično neće ništa obavezivati da mora da poštuje osnovne ljudske norme, a kada je u pitanju ponašanje vlasnika kapitala prema zaposlenima.
U članu 189. zakona ne postoji ništa što bi moglo da obraduje radnike, tako da ove izmene nisu, kao što vidite, samo otklanjanje kolizije. Kaže se članom 8. da se u članu 189. stav 1. menja tako što se praktično briše ovo trajanje otkaznog roka i otpremnina se utvrđuje opštim aktom i ugovorom o radu. Izbacuju se neke stvari, a to ide u skladu sa generalnom politikom koju vodi ova vlada.
Izbacuje se zadnji stav iz člana 189. koji je regulisao do sada prava zaposlenog u slučaju da je pozvan na vojnu vežbu i da se nalazi na odsluženju vojnog roka itd. To je potpuno izbačeno i sada zakon o radu tu materiju ne tretira.
Naravno da nema potrebe više kada ste ovako uspešno uništili vojsku, a pretpostavljate da neće više biti vojnih vežbi, pretpostavljate da će uskoro zaposleni odlaziti, oni koji su svoj radni ugovor započeli pre odlaska na odsluženje vojnog roka.
Pruža im se mogućnost da ne idu u vojsku. Alarmantni podaci u tom pogledu su da se od 9.000 pozvanih vojnika prošle klase na odsluženje javilo samo 4.000. Za takvo uništenje vojske kriva je ova vlada, a kriv je i Savet ministara.
Čini mi se da to radite potpuno svesno, sprovodeći možda naloge koje dobijate, možda time što su se vaši ministri koji se bave ovom oblašću okružili ljudima koji nemaju dobre namere prema našoj zemlji kada je u pitanju bezbednosni sistem, koji u potpunosti je podriven. Vi ćete, kao Vlada, po tome ostati upamćeni u narodu.
Apelujem na poslanike koji podržavaju Vladu da se sete kada budu glasali o ovom zakonu da imate članove porodica koji rade kod poslodavaca i da ćete ovim praktično, svoje članove porodice, a šire gledano sve zaposlene u Republici Srbiji gurnuti u još dublju bedu i oduzeti im i ona prava koja su mogli da imaju i na koja su se mogli pozvati.
Član 10. nastavlja, naravno, u stilu tih restriktivnih odredaba, gde se kaže da se u članu 191. dodaje stav 4. koji glasi: "Ako poslodavac to zahteva, sud može odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad, s tim što je poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u smislu stava 2. i 3. ovog člana u dvostrukom iznosu."
Opet ste našli način koji je dosta sramotan, praktično da ljude izgonite sa posla, bez prava da može bilo ko da ih zaštiti, pa i sud.
Ovaj član se odnosi na to da sud mora da štiti one radnike koji, iako nisu pravili prekršaje u toku rada, mogu biti jednostavno na zahtev poslodavca, iako je sud doneo rešenje o tome da oni nisu krivi, pa odbijeni da se vrate na posao. Dosadašnji član 191. je predviđao da oni moraju da se vrate na posao, pa potom poslodavac da im isplati sve ono vreme za koje nisu radili.
Sada se stavlja da treba da glasamo o nečemu što je već postojalo, ali na jedan malo suptilniji način, ne grubo nego eto dodavanjem novog stava, gde se kaže da poslodavac praktično može i posle donesene odluke suda da kaže, dobro, sud je doneo odluku, ali to se meni ne sviđa i tražim od vas da ga ne vratim na posao, a isplatiću mu ono što sam morao da mu isplati ionako posle sudske odluke, samo što bi onda morao i praktično da ga vratim na posao, a sada to ne moram naravno.
Članovi 11, 12. i 13. odnose se na to kada će se neke odredbe ovih izmena primenjivati, do kada će važiti neke koji su u postojećem Zakonu o radu, a kada će početi da se primenjuju ove nove. Verujte mi, od prvog do zadnjeg člana, koji se tiče izmena ovog Zakona o radu, sve do jedne su restriktivne prema radnicima i sve do jedne dovešće radnike u Srbiji u još teži položaj, kada je u pitanju njihov odnos prema poslodavcu, a pogotovu ove odredbe gde se ukidaju praktično mišljenja određenih ministarstava po nekim pitanjima i gde se ignorišu ili se stavljaju van snage kolektivni ugovori koji su sklapani.
Tu se jedan deo prava načelno daje sindikatima, ali ako dobro pogledate situaciju u Srbiji između zaposlenih i poslodavaca, i vidite ulogu sindikata u ovim vremenima, videćete da je svakog sindikalnog aktivistu moguće kupiti time što ćete mu zaposliti dete, suprugu ukoliko ne radi ili raznim drugim sitnicama, a zauzvrat dovedeni smo u takvu situaciju.
Ti ljudi će biti u stanju da izdaju ceo svoj sindikat, sve kolege sa kojima rade, zarad ličnog interesa. To se uvek dešava u onim trenucima kada je ogromna socijalna beda i ekonomska kriza, kada ljudi gube i ono malo morala što su mogli da zadrže doskoro. Ovaj zakon i ove dopune će zaista biti sraman pečat ove vlade. U ovo ćete se uveriti vrlo brzo. Moguće je čak, ako pravilno radnici u Srbiji shvate šta se nudi ovim izmenama i dopunama, da se suočimo sa velikim socijalnim nemirima.

Reč ima narodni poslanik Nikola Todorović, a neka se pripremi narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministar je u uvodnoj reči veoma kratko obrazložio ove izmene i dopune zakona koga smo nedavno usvojili.
Istina, i nisu neke značajne izmene, sem u delu da one budu međusobno usklađene ili jasnije onima koji moraju da ih primenjuju.
Ono što bih hteo, ministar nije tu, ali primetio sam mladu damu koja je iz Ministarstva i voleo bih da zabeleži par pitanja, pa ćemo u onom delu kada budemo razgovarali u pojedinostima, možda i dobiti odgovor od ministra.
Pitanja su, od momenta usvajanja zakona u Skupštini, pa do današnjeg vremena, ima li Ministarstvo neko sagledavanje koliko je ovaj zakon doprineo da se urede neke stvari u državi Srbiji, u smislu smanjenja zloupotreba: kada je u pitanju rad na crno, isplata zagarantovane minimalne zarade, diskriminacija na određenim poslovima, kada je u pitanju zloupotreba određenih pravnih instituta, odnosno normi za rad duži od punog radnog vremena, kada su u pitanju obaveze poslodavca da da zaposlenom obračun zarade za protekli mesec?
Da li je Ministarstvo uopšte kontrolisalo rad poslodavaca i poštuje li se ijedna od tih odredaba zakona, za koje je u vreme usvajanja u obrazloženju govoreno da je nešto revolucionarno, nešto novo, nešto što će doprineti da život zaposlenih bude bolji, odnosno obaveze poslodavca da jasnije i određenije.
Mislim da tu ima i dalje strašno puno zloupotreba, posebno one odredbe gde se govori o radu na određeno vreme, da nijedan radnik koji radi na određeno vreme ne sme da podseti poslodavca da su ti rokovi istekli, da su stečeni uslovi da rad na određeno vreme preraste u rad na neodređeno vreme, jer bi to značilo stavljanje prsta u oko poslodavcu ili otvorenu ranu i ljutnju poslodavca, gde bi se to posle moglo izroditi u davanje otkaza.
Posebno bih komentarisao odredbu u članu 191, što su naše kolege već komentarisale, kada je u pitanju mogućnost da poslodavac može zahtevati od suda da sud donese rešenje da ne vrati zaposlenog na rad, iako je pre toga dobio nezakonit otkaz. Govoriću to sa drugog aspekta. Poslodavac je dužan da vrati zaposlenog na rad ako je dobio nezakonit otkaz i da nadoknadi štetu u visini neisplaćene zarade itd.
Samo da vas podsetim, sa aspekta kada se radi o preduzećima gde je država većinski vlasnik, kako je to u praktičnom životu. Nijedan zaposleni koji je dobio spor u sudu, pravosnažnu presudu, nije uspeo do sada da naplati naknadu štete.
Jednostavno, poslodavac nema para. Ko je ovde dužnik: država koja je vlasnik preduzeća ili direktor koji rukovodi preduzećem, upravni odbor koji upravlja preduzećem? Ko je dužnik od koga oštećeni radnik može da zahteva naknadu štete, a do sada to nije uspelo nikome ili retko kome. Možda se varam, možda ministar ne misli tako.
Sve me opet asocira na onu ideju i plan, ako ta državna preduzeća ne mogu da se privatizuju, da će doći u situaciju da će se pokrenuti stečajni postupak, odnosno bankrot, da će svi ti radnici biti prevareni i biće im isplaćena minimalna zarada, i to samo za određen broj meseci, kako se to govori u ovim odredbama zakona, ili polovina od one naknade koja je već presuđena pravosnažnom presudom. To je nedopustivo. Kod privatnih preduzeća, kod ortačkih društava, tu država već i nema nikakvu kontrolu i ne trudi se.
Najveći broj zaposlenih trpi ovakve štete u preduzećima, nekada velikim državnim sistemima, koja više ne rade, jer država ne daje obrtna sredstva, ne ulaže u osnovna sredstva, ne stvara uslove da ta preduzeća u procesu restrukturiranja počnu da rade i stvaraju novu vrednost, nego se uglavnom veoma sporo, preko Agencije za privatizaciju, pripremaju za stečaj i bankrot. Onda svi ti zaposleni, koji su do sada imali neprijatnosti i morali prava da dokazuju na sudu, ne mogu ta svoja prava da ostvare.
Zamolio bih da vi podsetite ministra kad bude došao da pokuša da odgovori na neka pitanja. Voleo bih da vidim izveštaj nadležnih organa koji sprovode zakonitost rada kod poslodavaca u oblasti zapošljavanja, u oblasti regulisanja prava u toku rada, eventualno, ona prava koja ima nezaposleni koji se trenutno nalazi na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, kako je tu uređen odnos?
Da se malo našalim, juče je bila dosta žučna rasprava ovde, kako ova vlada uvodi red u raznim oblastima društvenog života. Zamerio sam gospodinu Markoviću na jednom delu gde on kaže da red koji je ova država uvela na benzinskim pumpama on ne podržava. Zamerio sam mu, jer on nije rekao dobro u padežu. Ne radi se o redu, radi se o redovima.
To podseća na one probleme iz ranijeg perioda, kad su se pojavljivali redovi za mleko, hleb, benzin, naftu i naftne derivate. Sada su jedino vidljivi redovi na benzinskim pumpama i veoma veliki redovi pred vratima Nacionalne službe za zapošljavanje.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, a neka se pripremi narodni poslanik Branislav Stevanović.

Dame i gospodo, rasprava o Zakonu o radu, o onom osnovnom tekstu o čijim izmenama i dopunama danas raspravljamo, bila je obeležena nizom primedbi narodnih poslanika, velikim brojem amandmana. Jedan broj amandmana je tada bio usvojen. Sećate se onda pokušaja predsednika Republike da stavljanjem veta na ovaj, tada usvojeni, Zakon o radu dobije nekakve poene. Posle toga je potpisao isti tekst, iako je iz ove skupštine i taj drugi tekst izašao u suprotnosti sa onim na koji način su narodni poslanici o njemu raspravljali i šta su prihvatili.
Dakle, ministar ili Ministarstvo su tadašnji tekst Zakona o radu ispravili onako kako je ministar mislio da je moguće, da bude primenjiv sa njegovog aspekta. Ali, i to mu nije dovoljno, već tada je najavljivao da onakav zakon, kakav su narodni poslanici usvojili, ne može da se primenjuje i da će on da se pojavi sa predlogom za izmene i dopune tog zakona.
Mi srpski radikali mislimo i znamo da Narodna skupština ne služi za ispunjavanje želja ministara, da ministri moraju da poštuju volju Narodne skupštine, da moraju da prihvate zakon onakav kakvog ga Narodna skupština usvoji, a to što je ministar Lalović u to vreme pričao da je Narodna skupština donela zločinački zakon, to je nešto o čemu bi Narodna skupština trebalo da raspravlja, ali povodom neke druge tačke dnevnog reda, koje u ovoj Narodnoj skupštini ne mogu da dođu na dnevni red i da se o njima raspravlja.
Ovo što imamo, ovih 13 tačaka Predloga za izmenu i dopunu Zakona o radu, suština je da se sa svim ovim predlozima i svakim ovim članom predlažu rešenja koja idu apsolutno na štetu zaposlenih.
Kada smo govorili o osnovnom zakonu, govorili smo o tome u kojoj situaciji se nalazi to nešto zaposlenih u Srbiji, s obzirom da je mnogo više onih koji ne rade i svaki dan je sve više onih koji ne rade. Mislimo da je nedopustivo da se Ministarstvo drznulo da ovako brzo predlaže ove izmene i upravo da menja sve ono za šta su narodni poslanici, ovde kroz amandmane, glasali većinom glasova Narodne skupštine.
Šta kaže ministar, predlaže u članu 1. da se briše: ministarstvo nadležno za poslove rada, ministarstvo nadležno za poslove zdravlja, kada je u pitanju rad koji se obavlja noću i mišljenje kog organa je potrebno da bi neko mogao da radi noću.
Dakle, kada smo usvajali zakon, rekli smo da je neophodno i mišljenje ministarstva nadležnog za poslove rada, i ministarstva nadležnog za poslove zdravlja, a sada nam Vlada i ministar Lalović predlažu da se to briše i da se za ovakav rad traži samo mišljenje sindikata.
Da li u sindikatu postoji neko ko je stručno osposobljen da daje ovakvo mišljenje, to je nešto o čemu može da se govori i o tome smo govorili kada smo govorili o osnovnom zakonu. Ali, ministar je ovako naumio, skupštinska većina će to tako da usvoji, a kako će to da se odrazi na život zaposlenih, na radnike u Srbiji, to u ovoj zemlji vladajuću strukturu, vladajuću garnituru, apsolutno ne interesuje.
U članu 2. predlaže se da se smanji broj slobodnih dana za dobrovoljne davaoce krvi. To je neverovatno.
Svaki dan slušamo alarmantne vesti o nedostatku krvi u Srbiji, svaki dan imamo pozive za dobrovoljno davanje krvi i onda onima, koji inače jesu dobrovoljni davaoci, koji su navikli da kada daju krv imaju neki slobodan dan, sada to smanjujemo.
Ministar misli i obrazlaže, naravno, jesu to zdravi ljudi, jeste istina da davanje krvi nije bolest, sve je to tačno, ali mislimo da je zaista neophodno da zakonodavac mora da ima jedan human odnos prema ljudima, koji su, takođe, humani zato što dobrovoljno daju krv i pomažu nekome kome ta krv spasava život. Dakle, to što je predlog da se smanji broj slobodnih dana za dobrovoljne davaoce krvi za srpske radikale je neprihvatljivo.
Član 4. ovog zakona, koji u stvari govori o članu 94a osnovnog zakona, zaista je tako napisan da ne znam koji bi ekspert mogao da ga protumači - da li se porodiljsko odsustvo od dve godine odnosi na treće i četvrto dete, ili se, kako ovde kaže "pravo na porodiljsko odsustvo i odsustvo sa rada radi nege deteta u ukupnom trajanju od dve godine ima i zaposlena žena koja u prvom porođaju rodi troje ili više dece, kao i zaposlena žena koja ima jedno, dvoje ili troje dece, a u narednom porođaju rodi dvoje ili više dece".
Ovo je zaista neverovatno. Najjednostavnijim tumačenjem ovog člana je jasno da žena koja ima troje dece i u narednom porođaju rodi jedno dete, na nju se ne primenjuje ovaj član zakona. Ovo je pokušano na jedan vrlo nejasan način narodnim poslanicima da se predstavi, ali se zaboravlja da u ovoj skupštini sedi i veliki broj pravnika i da svakako ne može da se pređe preko ovakvog rešenja.
Ukinuli ste predlogom opšti kolektivni ugovor, a sećate se ministre koliko je bilo priče o opštem kolektivnom ugovoru u vreme kada smo govorili o osnovnom zakonu. Vi nam sada predlažete da se to ukida zato što ste i u javnosti i u ovom parlamentu bili apsolutno protiv toga, kao što ste smanjili i tzv. minuli rad. Dakle, sve ono što je bilo dobro u ovom zakonu vi sada predlažete da bude izmenjeno na štetu zaposlenih.
Mislim da je najskandalozniji član ovog zakona - član 10, gde se kaže gde u članu 191. osnovnog zakona dodaje stav 4. koji glasi: "Ako poslodavac to zahteva, sud može odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad, s tim što je poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u smislu stava 2. i 3. ovog člana u dvostrukom iznosu".
Šta ovde radi sud? Sud presudi, utvrdi da neko treba da se vrati na posao kod poslodavca, jer nije dobio otkaz u skladu sa zakonom. To je jedini način kada će sud da ga vrati, ali vi se ovim zakonom mešate u posao suda i kažete da poslodavac može da izrazi svoju želju da ovoga ne vrati na posao, nego samo da mu isplati dvostruku naknadu.
Dakle, ne omogućavate čoveku da se vrati na posao, a suština je da će sud da utvrdi da on može i treba da se vrati na posao. Ko je ovo smislio, zaista, svaka mu čast na ideji. Ovako nešto do sada nije viđeno - da se jednim zakonom, na ovaj način, utiče na rad suda. Zaista, ne znam, kada budu sudije videle ovaj član, koji ćete vi svakako usvojiti, kako će reagovati. Koji će sudija sebi da dozvoli, ako utvrdi da je neko protivzakonito dobio otkaz i da treba da ga vrati na posao, a onda dođe poslodavac i kaže, sudija, ja ću da mu dam duplu naknadu štete, nemoj da ga vratiš na posao, koji će normalan sudija da prihvati da radi na ovaj način, po ovom zakonu. Ovo je zaista skandalozno.
Član 12, koji govori o primeni odredaba člana 118. i 120. osnovnog zakona je, takođe, neprihvatljiv za Srpsku radikalnu stranku, zato što član 12, kako ste sami u obrazloženju napisali, predviđa da se odredbe člana 118. tačka 5) i 6) Zakona o radu, kojima se utvrđuje pravo zaposlenog na naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, prestaju da primenjuju danom stupanja na snagu ovog zakona, a da će se primenjivati od 1. januara 2006. godine.
Odredbe člana 120. tačka 2) i 3), kojima se uređuje mogućnost utvrđivanja prava na naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, prestaće da važe 1. januara 2006. godine. Ministre, ako je vama jasno ovo što ste napisali, svaka vam čast.
Dakle, stav poslaničke grupe Srpske radikalne stranke je da je apsolutno neprihvatljivo da se na ovaj način, ovakvim predlozima menja Zakon o radu, tim pre što je Narodna skupština pre dva meseca raspravljala o ovom zakonu, što su odlukom, ne Vlade i ministra, nego odlukom skupštinske većine određeni amandmani prihvaćeni. Ti amandmani su bili dobro rešenje za zaposlene. Tada smo pričali, sada ponavljamo, Ministarstvo i Vlada, očigledno i skupštinska većina, stoje na stavu da Zakon o radu treba da bude u korist poslodavca.
Mi srpski radikali mislimo da treba da bude u korist zaposlenih, naravno, ne da se ošteti poslodavac, ali u svakom slučaju, u situaciji u kojoj se nalazi Republika Srbija, u kojoj se nalaze zaposleni, u vreme kada ništa u Srbiji ne funkcioniše i ne radi, ovaj parlament mora da vodi računa o zaposlenima u Srbiji i zato mi srpski radikali nećemo glasati za izmene i dopune Zakona o radu.