Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Milan Marković.
Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Da, narodni poslanik Milan Marković.

Dakle, amandman (drugi) na član 2. je posledica ovog amandmana na član 1. Ukoliko budete ljubazni i prihvatite amandman na član 1. onda je neophodno prihvatiti i amandman na član 2. U pitanju je celovitost rešenja koje mi predlažemo.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je, na osnovu člana 140. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine podneo Zakonodavni odbor.
Da li neko želi reč? Da, ministar pravde, gospodin Stojković.

Pošto se i u ovom slučaju radi o prelaznoj odredbi, da bi se dala mogućnost stupanja zakona odmah na snagu, a da Vlada svojim zaključkom donese validan zahtev za povećanje osnovica, mi prihvatamo ovaj amandman.
Ujedno da se zahvalim poslanicima i da dam odgovor vezano za ove primedbe na amandman. Pitanje sudijskih dodataka imalo je značaja kada je bilo onih velikih inflacija 2003. i 2004. godine, pa je želelo da se zaštiti onaj minimum egzistencije nosioca pravosudnih funkcija. Danas to više nema potrebe. Ono što uočava i prethodni govornik, to je da u onim bazičnim zakonima za budžet jasno stoji određena obaveza ovog ministarstva. Ima još jedna koju je poslanik ispustio da kaže: za solventnost budžeta i isplate iz budžeta odgovoran je ministar finansija.
De facto ovo bi bio izuzetak u odnosu na osnovne odredbe Zakona o budžetu i budžetskom sistemu, koje ne može da se primeni. To je i bio razlog što onaj Zakon o sudijama nije mogao nikada do sada da se primeni, jer nije imao razrađenu šemu kako da ga primenimo, pa je išao Zakon o platama u državnim organima. Iz tih razloga i ja se slažem, a to sam rekao i prišli put ceneći razloge gospodina Krasića, da ćemo u svakom slučaju sve uraditi da se donese nezavisan budžet i da pravosuđe funkcioniše kao organ koji ima svoj nezavisni budžet.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Pošto smo završili pretres Predloga zakona, u pojedinostima, da li predstavnik predlagača Zoran Stojković, ministar pravde, želi završnu reč? (Ne.)
Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i celini.
Prelazimo na 4. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O SUDSKIM TAKSAMA (pojedinosti)
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada Republike Srbije.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Marko Krstin, Vjerica Radeta, Zoran Krasić, Nataša Jovanović, Nemanja Šarović, Milovan Radovanović, Goran Cvetanović, Dragoljub Stamenković, Gordana Pop-Lazić, Momir Marković, Mileta Poskurica, Igor Bečić, Dragan Čolić, Veroljub Arsić, Darko Glišić, Vitomir Plužarević, Zlatan Jovanović, Milan Stevović, Miljko Četrović, Tomislav Penezić, Rodoljub Gačević, Radiša Ilić, Ivan Radić, Zoran Antić, Vojislav Milajić, Aleksandar Đorđević, Branislav Rankić, Nikola Todorović i Dragoljub Anatasovski.
Narodni poslanik Marko Krstin, pisanim putem, a zatim i na sednici Odbora za pravosuđe i upravu, povukao je amandman na član 11. Predloga zakona.
Primili ste izveštaj Odbora za pravosuđe i upravu i Zakonodavnog odbora.
Pošto je Narodna skupština, obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 12. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 13. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Pošto se nadam da je poslanicima jasno na šta smo pisali ove amandmane i šta smo amandmanima obuhvatili, zbog javnosti moram da kažem da mi našim amandmanima nismo dirali one članove ovog predloga zakona koji se tiču terminološkog usklađivanja ovog propisa sa propisima koji su u međuvremenu promenjeni, a tiču se pre svega Zakona o parničnom postupku i drugih zakona. Nismo dirali ni ono što je obaveza na osnovu Ustavne povelje u pogledu podeljene nadležnosti i pravosudnih organa.

Svi naši amandmani, a deluje da ima puno amandmana, zato što Predlog zakona ima 46, odnosno 47 članova, ali moram da kažem da je od 12. člana do 40 i nekog člana potpuno nepotrebno materija razbijena na članove i to po tarifnim stavkama. To ste mogli sve da tretirate praktično kao jedan član. Mislim da je mnogo ispravnije bilo da se tretira kao jedan član, a ne sa 30 članova da menjate tarifne stavke, koje su prilog Zakona. Ali, da sada ne idemo u širu elaboraciju. Zakonodavstvo vam je dalo saglasnost da ovako ide, pa, verovatno su procenili da to tako treba da bude.

Osnovna primedba koju ističemo, i mi našim amandmanima praktično tražimo da se brišu ove izmene tarifnih stavki, tarifnih brojeva, svodi se na to što mi stvarno smatramo da ne postoje razlozi da se ovoliko povećavaju sudske takse.

Radi primera, tamo gde je bilo 200 dinara, sada je 260, tamo gde je bilo 400 dinara, sada je 650. Mislim da je prisutna logika 20%. Čime se to pravda? Pravda se time da je od 2000. godine do danas inflacija učinila svoje, a da ovaj zakon u međuvremenu nije menjan, te verovatno Mlađan Dinkić misli da se tu gubi na supstanci, jer on kakav je ekonomista, on bi tu pronašao i gubitak na supstanci. Možete vi da uzdišete koliko hoćete, ali to je tako.

Moram da ponovim ono što stalno ističem. Sudske takse služe da bi se evidentirao predmet, a imaju neku vrednost, neki iznos, da bi stranka pokazala ozbiljnost kada se nekim podneskom obratila sudu. Sudske takse nikada nisu izvor prihoda tog značaja koji se pridaje sudskim taksama od 2001. godine do danas. Nikada nemaju, ako mogu da upotrebim ove norme, žargone ovih eksperata, te fiskalne kapacitete. To je smislila neka pametna glava 2001. godine, pa kaže – mi da povećamo takse, pa onda će ljudi manje da se tuže. Moguće je da ima i to uticaja, ali sporovi nisu rešeni. Oni su ostali.

Možda je taksa nekoga sprečila da traži zaštitu pred sudom, a gde onda on da traži zaštitu. Da li sam da preuzima zaštitu? Ja ne smem nikoga da pozivam da sam preuzima svoju zaštitu, osim onoga što je samo zakonom dozvoljena pomoć. Odlika, između ostalog, pravosudnog sistema na teritoriji ove naše države, ne od 1990. godine, nego od neke daleke prošlosti je, upravo ta, da se omogućava građaninu da pod relativno beneficiranim uslovima, u odnosu na pravosudne sisteme zapadne Evrope, može da se obrati sudu za zaštitu. Tu ima dve prednosti: prva, što se građanin obraća tamo gde je pravo mesto, a druga prednost, što poštuje državu, što poštuje proceduru.

U našim propisima nije bilo rigoroznih uslova da bi se građanin javio kao stranka u postupku. Verujte, danas ove takse opterećuju ljude i u ovom iznosu. Da su plate povećane nekoliko puta, pa onda da se nešto i prihvati, ali ovde nema opravdanja.

U doba ekonomskog prosperiteta, statističkog, u doba velikih pohvala sa Zapada, da li su baš velike ili nisu, nije ni bitno, ali bitno je da su prisutne u medijima. U doba kada se firme zatvaraju, u doba kada država otpušta radnike. Vi se hvalite da ste tri hiljade i nešto ljudi otpustili, neselektivno. Otpuštaju se ljudi sa pedeset i nešto godina i primaju ljudi sa pedeset i nešto godina po partijskoj pripadnosti i to tačno isparcelisano po ministarstvima.

Zna se u trgovini SPO-vci....pa možda dođe i neka gospođa sa četvoro unučadi da prosto dehidriraju oni koji treba da nauče šta da rade i kako da rade, ne, ali ona će biti primljena na mesto one koja više nije podobna. Može da bude i dve godine mlađa.

To su neki procesi koji se dešavaju kod nas. Na sve to dodajte i povećanje ovih taksi, onda budite sigurni da SRS za taj deo ne želi da glasa, ne može da glasa, jer ne vidimo osnovni razlog zašto bi se to povećavalo.

Ja sam u načelnoj raspravi dao jedan predlog, neki su to prihvatili kao šalu. Najbolje bi bilo da sudsku taksu vratimo u oblik taksene marke, da upravo na taj način pokažemo kolika vrednost treba da bude takse za vođenje nekog spora.

Vi danas nemate nijednu taksu u obliku taksene marke, sve ide uplatama na neki tekući račun sa uplatnicama, pa mora da se plati provizija, mora ovo, mora ono, da se proknjiži itd. Vratite taksene marke, apoensku strukturu odredite u skladu sa propisom da bi to bilo normalno, neminovno moraju da se smanje te takse ili makar da se zadrže na postojećem nivou.

Ne želim povodom ovog amandmana, koji sam podneo, baš konkretno da pričam za koji podnesak i koliko da se predloži povećanje, ali treba vlast da izbaci to iz glave, sudske takse ne smeju da budu taj izvor prihoda od koga bi se finansirala država, pravosuđe itd. Ne, nego samo neki novčani iznos koji omogućava da se predmet evidentira i da se pokaže da je onaj ko je potpisao taj podnesak ozbiljno mislio podnoseći taj podnesak, da se on ozbiljno obratio da traži zaštitu.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 14. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović.
Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, vaš motiv za predlog ovog zakona donekle mogu da razumem, zbog toga što vi niste čovek koji treba da barata oblašću finansija na jedan direktan, izvorni način.
Vi ste čuli od gospodina Krasića i kada smo govorili u načelnoj raspravi, ako se neko od kolega seća, a pretpostavljam da vi morate, jer to vam je delokrug posla, o čemu smo pričali pre 10 dana kada smo govorili (takav je sada sistem po novom Poslovniku) o ovom paketu zakona. Mi smo vam tada rekli da ne možemo nikako da opravdamo povećanje bilo kojih cena za bilo šta u državi Srbiji, u ovom trenutku, kada ljudi gladuju, kada nemaju posla i kada nemaju mogućnosti da razmišljaju o tome da li će da prime i one zaostale plate i da li će da im stignu penzije i kada, a sada i sa novim umanjenjem koje je predvideo ministar Lalović na način obračuna penzija.
Jednostavno, neprihvatljivo je i nemoralno, visoko nemoralno, danas u Srbiji da se bilo ko zalaže za povećanje cena bilo čega, a naročito kada su u pitanju sudske takse, kao što reče kolega Krasić, koje treba da pomognu građaninu Srbije da završi neki posao u nadležnom sudu.
Ovaj moj amandman se odnosi na uknjižbu, pa je data vrednost od-do, od najniže do najviše, gde je povećanje sudske takse za takve slučajeve (u članu 14.) predviđeno od 30%. Meni je jasno kako se pišu ovi zakoni, kada je u pitanju stav da nije potrebno obezbediti sredstva iz budžeta, u formalno-pravno smislu to kod nekog drugog zakona treba da stoji. Ovde je to malo degutantno, jer već u poslednjem stavu obrazloženja vi kažete – jeste, nisu potrebna dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije za sprovođenje ovog zakona, ali će i te kako u budžetu biti korisno, jer će on biti napunjen sa ovim novim sudskim taksama.
Sada je pitanje, pre svega, za ministra finansija Mlađana Dinkića, pošto je on taj koji rukovodi javnim finansijama u našoj zemlji, zašto predlaže narodnim poslanicima kroz budžetske stavke stranu prihoda i stranu rashoda, kada je zaista očigledno da je neophodno da se poboljšaju uslovi rada i plate zaposlenih u pravosuđu. Zašto pribegava ovoj metodi koja je otpočela u vreme Đelića i Batića, a ne ide se na racionalizaciju postojećih sredstava, odnosno uštedu kojom se on hvali ovih dana.
Ako je neverovatno veliko zahvatanje od stupanja na snagu poreza na dodatu vrednost i ako je ministar izašao sa podatkom da je očigledan suficit u budžetu Republike Srbije, ako je najavio da će koliko ovih dana, dakle, (poslovnički je moguće da se to uradi i prekidom ove sednice, ali verovatno ćete vi ići na to kada se ova završi) da utvrdite rebalans budžeta, protiv koga će svakako biti SRS, ali sve, i da je obećao nosiocima pravosudnih funkcija da će da im poveća plate, taj novac je trebalo da se budžetskim rebalansom usmeri sa one strane gde je navodno izvršena neka racionalizacija, da se tamo usmeri ušteda.
Ovako, vi pribegavate nečemu što je zaista neprihvatljivo za građane Srbije, a o tome govori član 14. i amandman koji sam ja podnela. Tražimo da ostanu takse na ovom nivou.
One su visoke, iako u nominalnom iznosu vama poslanicima može da se učini da to nije neki iznos, ali, verujte mi, ovakvi zahtevi po članu 14. su najčešći, a zbog čega? Zbog toga što je u svakom gradu u kome vi živite, u kome ja živim, najmanje 50% (ja smem da tvrdim da je u Kragujevcu možda i 70 ili 80%,) objekata neuknjiženo. To je zaista jedan problem i nasleđe iz jednog višedecenijskog perioda sa kojim se sada susreće i sa kojim problem ima svaka nova lokalna samouprava.
Neka je sposobna to efikasnije da reši, neka nije, a nekada ne zavisi od nje. Naravno, jer se stvari prepliću od lokalne samouprave do Republike, preko nadležnih sudova, pa sporovi koji se vode i tako dalje.
Prema tome, ne da nije popularno, nego je neverovatno da se za ono za šta je najveći broj građana Srbije najviše zainteresovan, da taj proces reši, proces koji mora da se sprovodi narednih ko zna koliko godina – da uknjiže ono što je njihovo, bez obzira na vrednost, jer je ovde to propisano kako ide od najniže do najviše, da se povećavaju sudske takse.
Vi ste ovakvu meru, odnosno razdele pravdali činjenicom da takse nisu povećavane dve godine i da je u to ukalkulisana inflacija. Sve je to relativna stvar, kolika je zaista prava inflacija, jer ona se prikazuje na način na koji obradu podataka vrši Republički zavod za statistiku. On ne uzima u obzir da su troškovi života i komunalije i struja, koja je poskupela, (pa će nas sačekati još jedan strujni udar), da su tu u pitanju drugi troškovi života, a ne samo hleb, mleko, meso na grame, kako je to precizirano po tom šablonu za jednu prosečnu srpsku porodicu. I vi sada vidite da ovaj razlog ne može da se prihvati kao valjana argumentacija, zato što ni sami nosioci javnih funkcija koji su zaduženi za javne finansije nisu sigurni kolika će inflacija da usledi do kraja ove godine.
Ne može to da bude osnov da se od građana uzme istom merom, jer ako je inflacija u državi prisutna, nisu građani koji hoće da uknjiže svoje zemljište i objekte krivi zbog toga. Jer oni sa druge strane nemaju povećanu platu, penziju, milion njih nema posao, a zamislite samo koliko je zainteresovanih lica, građana Srbije, koji hoće da uknjiže nešto, a koji su ili sa minimalnim penzijama, (ako su to ljudi iz naše najstarije populacije) ili su možda zemljoradnici sa najmizernijim poljoprivrednim penzijama, koje se ne isplaćuju preko godinu i po dana.
Sada oni treba da dođu, da uknjiže nešto čija je vrednost 5.000 dinara, a treba iz svog sela, (pitanje je koji mu je nadležni sud,) da krene u opštinski sud, recimo, iz nekog kragujevačkog ili čačanskog sela; ne samo da dođe tamo i da plati ovu taksu, nego da krene, pa mora da se pripremi za to, da zatraži određenu pravnu pomoć, da plati troškove da ode tamo, pa možda neće iz prvog puta da završi i sve to kada se sabere, dolazite do toga da ljudi nemaju para i da je nemoguće da se traži jedan jedini dinar više od građana koji nemaju odakle da daju.
Znate onu staru srpsku poslovicu koja lepo kaže da, "onaj ko nema ništa na sebi, ne može ni da svuče".
Prema tome, ne možete od građana da tražite da se opruže više nego što je njihov guber, jer on se toliko smanjio i toliko su tanki mesečni prihodi prosečnog stanovnika u Srbiji da ispod ovoga nema više. Gde god da žive, u gradu, u selu, para nema. Prisutna je opšta besparica i zbog toga smo mi izrazito protiv ovog zakona i povećanja bilo koje takse za jedan jedini dinar, a ovde su rasponi veliki od par stotina dinara do nekoliko hiljada.

Reč ima narodni poslanik Milan Marković.

Samo hoću jednu primedbu da stavim generalno, a vezana je za ovaj amandman i za sve druge amandmane. Odnosi se na izmene Zakona o sudskim taksama. Naime, u obrazloženju stoji: "Budući da je u proteklom periodu došlo do obezvređivanja iznosa sudskih taksi usled inflacije, predlaže se njihovo korigovanje u skladu sa stopom inflacije".
Međutim, mislim da su se sudske takse i ranije uvek određivale u odnosu na vrednost spora i onda one čine u određenom procentu prema vrednosti spora, a sada praktično dolazimo u situaciju kao da je inflacija uticala samo na vrednost sudske takse, a ne istovremeno i na vrednost spora. Znači, ovaj predlog zakona , u principu, kada se pogleda, u proseku se odnosi na povećanje u odnosu na 30 %, te sada imamo povećanje u iznosu od 30 % u odnosu na postojeću vrednost spora.
U tom smislu, ako je već inflacija onda je uticala na sve cene, na sve vrednosti koje se izražavaju u novcu, pa je tako uticala i na vrednosti spora. Ako bi neko sledeći put, usled inflacije, opet povećao 30 %, pa opet 30 %, onda bismo došli u situaciju da jednog dana taksa bude jednaka vrednosti spora. Naravno, ovo je samo slikoviti prikaz onoga što se može desiti, ukoliko se takse pomeraju nezavisno od pomeranja onih granica gde su vrednosti spora. Stoga, mislim da sam metodološki pristup povećanja vrednosti taksi nije dobar, jer narušava tu proporciju vrednosti spora i iznosa takse za, u ovom slučaju, nekih 30 %, ali perspektivno to se može nastaviti na veći postotak.