Nadam se, gospodine Anđelkoviću, da nećete da zamerite što ću malo u izlaganju da se krećem van onoga što je obuhvaćeno amandmanom, ali mi imamo potrebu da obavestimo javnost zašto SRS nije podnosila amandmane povodom ovog predloga zakona.
To što nismo podneli amandmane ne znači da se slažemo sa Predlogom ovog zakona, odnosno ovom korekcijom.
Radi se o zakonu koji se tiče posebnog odelenja i posebnih postupaka vezanih za ratne zločine, ali koristim ovu priliku da Vladu Republike Srbije i javnost u Srbiji obavestim da u dosadašnjoj praksi i sudovi opšte nadležnosti su sudili za ova krivična dela. Koliko se sećam, sudije su pokazale da razumeju tu problematiku i donosili kvalitetne presude, bez obzira koliko u javnosti bilo odjeka povodom nekih presuda tih sudova.
Upozoravam Vladu Republike Srbije da je čitav niz rezolucija Saveta bezbednosti, od one 808 iz februara 1993. godine, preko 827 od 25. maja 1993. godine, do ovih poslednjih 1.503, 1.534, nedvosmisleno, jasno stavljeno do znanja da je za suđenje povodom tih krivičnih dela nadležan domaći sud, nacionalni sud. U tom smislu je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, na sednici svih sudija, u skladu sa članom 15. tog njihovog nazovistatuta, izmenio Pravilnik o postupku i dokazima i ugradio novo pravilo 11 BIS. To pravilo daje nadležnost posebnom pretresnom veću, odnosno veću za prosleđivanje da se svi predmeti nižeg i srednjeg stepena odgovornosti proslede kompetentnim, merodavnim, nadležnim nacionalnim sudovima.
Vlada Republike Srbije ne sme da čeka, već mora da uputi zahtev preko nadležnih organa, a tu pre svega mislim na nadležnog tužioca za ratne zločine i da, u skladu sa završnom strategijom, koja je usvojena na Savetu bezbednosti, traži da se ta suđenja organizuju kod nas. Na taj način potenciramo suverenost, potenciramo da smo država. Ako mi nismo sposobni da sudimo za krivična dela zločin protiv čovečnosti, teško kršenje zakona i običaja ratovanja i ona druga dela, onda verujte ne treba da postojimo kao država. Jedna država se upravo definiše na taj način što je sposobna da vrši vlast. U tom vršenju vlasti sudska vlast je jedna od najznačajnijih.
Obaveštavam i vas i javnost da tražimo da naš Državni tužilac, koji je ovde izabran, nije moj, izabrala ga ona većina, verovatno imala neke kriterijume, a Savet bezbednosti je stekao uverenje da je naš sud kompetentan, osposobljen, može da sudi i treba da se izbori za ono što je njegova nadležnost, primarna nadležnost nacionalnog suda.
Znači, koristim ovu priliku da pozove Vladu Republike Srbije da postupi na takav način, jer ako postupi na takav način onda nam nisu potrebne svojevrsne gluposti koje se dešavaju u Skupštini Srbije i Crne Gore, da se donosi poseban zakon o zamrzavanju imovine ekonomskim sredstvima i fondovima lica koja su optužena, navodno, u nekom bekstvu itd.
Bez obzira na to što je SRS bila protiv osnivanja Posebnog suda za ratne zločine, a vidite i sami kada se otvori ta kutija sa posebnim sudovima onda je to bezgranično i onda izuzetak ima tendenciju da postane pravilo. Onda imamo sud za organizovane zločine, pa imamo sud koji se predlaže za računarski kriminal.
Ne bi me iznenadilo da se pod pritiskom iz inostranstva formira još neki specijalizovani sud, gde bi, ne znam čemu tolika specijalizacija i čemu potreba za takvim stvarima kada može u okviru postojećeg sudskog sistema. Mi nećemo podržati ni ovaj amandman, niti Predlog izmena ovog zakona, jer smo načelno, kao stranka, protiv postojanja jednog takvog suda, pošto sudovi opšte nadležnosti mogu vrlo lako da vode postupke i izriču presude za ratne zločine.
