Gospođo Radeta, upozoravam i vas, nemojmo da radimo isto što nema razloga, poslanik nije izašao iz sale, budite ljubazni ...

Rekla sam da ste vi skrenuli pažnju i znala sam da ćete i meni da skrenete pažnju, ali rekla sam to što sam rekla. Juče sam govorila o tome, zaista ne znam na koji način da objasnim kolegama koji nemaju strpljenja da sede u ovoj sali, pa doneli ste Poslovnik, nemate obavezu da sedite, ne morate da nas slušate. Ako je ono što mi pričamo besmisleno, ako je koješta, ne morate. Mi govorimo onima koji hoće da slušaju. Pokušavamo da ubedimo one koji hoće da slušaju i da prihvate naše amandmane.
Naši razlozi i naša obrazloženja su takva da ih znaju svi građani Srbije i znamo, naravno, da se to nekima ovde ne dopada. Nije verovatno prijatno slušati za one u koje verujete sve ono što vi mislite da nije tačno, a svi u Srbiji znaju da jeste tačno. Šta da vam radimo.
Rečeno je da su naši amandmani besmisleni. Amandman na član 10. kaže – član 10. briše se. Možda to nekome može da bude besmisleno, ali sada ću da pročitam član 10, a onda neka svi koji prate rad ovog parlamenta i kolege koje ovde sede procene koliko je besmislen član 10. Predloga ovog zakona.
U članu 10. kaže: ″Na predlog Ministarstva, Vlada utvrđuje predlog osnove za pregovore o zaduživanju Republike putem uzimanja kredita i određuje sastav delegacije za vođenje pregovora.″ Ovo je onako baš težak posao za Vladu. Ovo kada se uradi, prevaziđen je problem. U drugom stavu kaže: ″Predstavnik Ministarstva prisustvuje od početka postupka na svim pregovorima o zaduživanju Republike.″
Šta ovo znači? Ne znam da li neko zna. ″Ministarstvo dostavlja Vladi izveštaj sa pregovora iz stava 1. ovog člana, sa nacrtom ugovora o kreditu.″ Tu je kraj kada je u pitanju postupak zaduživanja. Šta se dalje dešava, to, naravno, u zakonu nije predviđeno.
Ovde će se verovatno primeniti stav 6. člana 5. gde kaže: ″Ministar finansija je jedini ovlašćen da u ime Vlade i za račun Republike ugovara zaduživanje i zaključuje ugovore o kreditu, odnosno emituje državne hartije od vrednosti.″
Verovatno bi to moglo biti neko tumačenje ovog člana 10, pošto se prema predlogu ovog, kako neki misle, smislenog, a mi radikali tvrdimo besmislenog, zakona, završava priča o postupku zaduživanja tako što će Ministarstvo dostaviti Vladi izveštaj iz stava 1. ovog člana, sa nacrtom ugovora o kreditu.
Da li će Vlada tu nešto da kaže, da li će da kaže – ovo može, ovo ne može, pod ovim uslovima može, pod ovim ne može, to u zakonu ne piše. To su ti vaši famozni zakoni koje ste ko zna odakle isprepisivali i opet imate problem, kao i ona prethodna vlada, što angažujete loše prevodioce; da bar uzmete nekog ko zna zakon da prevede u duhu srpskog jezika i našeg pravosudnog sistema, možda bi na nešto i ličio ovaj zakon.
Ovde je u toku današnje rasprave bilo govora kako pod vlašću sadašnjeg ministra finansija Mlađana Dinkića cvetaju ruže, samo niko to ne primeti, kako je on obezbedio novac za kredite, poljoprivredu, za nezaposlene, za mala i srednja preduzeća itd.
Možda je on to imao nameru, pa je onda možda predvideo da će kroz ovaj zakon o javnom duhu da zadužuje Republiku Srbiju i da ova sredstva obezbedi, pošto je ovo što je navedeno i ovi navodni krediti su laž i obmana. Tih kredita u Srbiji nema.
Tu i tamo neki miljenik tog dela Vlade Republike Srbije je možda dobio kredit, zna se da je na taj način ministar za poljoprivredu delila kredite i zna se tačno ko je dobio kredite u jednom delu Vojvodine.
Zna se da niko iz raške oblasti nije dobio kredit, a zna se da su pojedinačno ljudi tražili kredite, pa pošto nisu dobili pojedinačno, onda su se, kao predstavnici tog, nažalost, nerazvijenog dela Srbije, obraćali ministarstvu, obraćali Vladi, da skrenu pažnju da oni postoje, da bi bilo lepo da oni dobiju neki kredit. Naravno, nisu dobili.
Rečeno je da je obezbedio sredstva za kredite za nezaposlene. Neka izađe neko ovde ko predstavlja stavove Vlade i neka nam kaže koliko je to novca i koliko ljudi pojedinačno je dobilo te kredite za nezaposlene.
Znate šta su tražili i koliko su samo na ime administrativnih taksi dobili za ovolike gomile papira koje je trebalo ljudi da donesu, da bi im na kraju bilo rečeno da ne mogu dobiti kredit, da ne ispunjavaju uslove.
Zamislite, neko dobije otkaz, podstanar, nema nikakvu imovinu, ali da bi dobio kredit kao nezaposleni, da počne nečim da se bavi, mora da ima nepokretnost na koju će da stavi hipoteku. Pa, da je tako zbrinut, čovek ne bi ulazio u Dinkićeve kredite, skupe, naravno.
Kaže da je obezbedio kredite za mala i srednja preduzeća. Kome je obezbedio? Ko je dobio? Nemojte samo da pričate paušalno. Ne morate da govorite imena, kažite tačno broj i iznos.
Priča mi čovek, sav srećan kaže da se bavi nekom proizvodnjom, kao malo preduzeće, sada će dobiti kredit od Vlade Republike Srbije. Kažem – nema šanse, ne uzdaj se. Kaže – dobiću, pišu novine. Čovek ima blisku rođaku koja je u najužem krugu Mlađana Dinkića i ode da vidi šta mu treba od dokumentacije da dobije taj kredit. Žena mu kaže – rođače dragi, ne zamajavaj se, to je samo priča za javnost, nemoj neko da zna da sam ti ja rekla, nema ništa od tih kredita.
To je ono što mi srpski radikali ovde pričamo danima. Nema ništa od onog što obećavate. Da ima, da su zaista podeljeni krediti za poljoprivredu, za nezaposlene, za mala i srednja preduzeća, ne bi ovoliko narod bio kivan i nezadovoljan. Valjda bi jedan broj građana bio obuhvaćen nekom od ove grupe kredita, pa bi bar neko počeo u Srbiji da živi bolje.
Vi dobro znate, kao što i mi znamo, da se, nažalost, u Srbiji svaki dan živi sve gore. Mi jesmo opoziciona stranka, ali verujte, bili bismo srećni da Srbija ima vladu koja omogućava građanima Srbije da žive dobro.
Ali, Srbija nema takvu vladu. Srbija ima Vladu koja je pod uticajem tajkuna, Srbija ima Vladu koju svaki dan potresaju afere. Niko ništa ne preduzima da se te afere razreše, ni da počne nešto konkretno da se radi.
Srbija ima Vladu gde za predsednika Vlade niko živ ne zna, niti se čovek živ javlja, ni čuje, ni vidi. Tu je potpredsednik Vlade, tu je ministar finansija, tu je kostur, tu je ministar poljoprivrede.
Zamislite vi, kostur koji ima oko 3% podrške među građanima Srbije, u Kragujevcu 1,5%, vodi politiku ove zemlje, donosi zakone gde će u ime građana Srbije da nas zadužuje još više. Neće građani dugove, ne mogu da ih vraćaju, nemaju od čega da žive.
Okrenite se jednom, vi koji podržavate Vladu, pozovite tu Vladu (omogućili ste to, kao, na papiru i u Poslovniku), pozovite predstavnike Vlade da čuju šta narod misli, da čuju šta će da ih pitaju. Evo, kad budu dolazili, ja sam danas postavila ovih nekoliko pitanja, pa neka nam odgovore konkretno. Pozovite ih i kažite im da ćete im uskratiti poverenje ako ne počnu da obavljaju posao za koji ste ih birali. Naravno, valjda ste ih birali da bi vodili ovu državu, da narodu bude bolje, da počne narod bolje da živi. Ne može se više ovako, ljudi moji.
Da li ste vi svesni da svaki dan nešto poskupi? Ovde izađe ministar Dinkić i priča o smanjenju akciza na naftu i naftne derivate, a posle 20 dana gorivo poskupljuje za tri do šest dinara. Struja poskupljuje, a Dinkić izađe u aprilu i kaže – nema šanse, ne dam ja da poskupi, ali zato u julu poskupi. Da li ste vi svesni da narod više nema za šta hleb da kupuje, a kamoli da svaki dan prati vaša poskupljenja?
Kako ćete vi sve to da pokrijete – novim dugovima, zakonom o javnom dugu. Naravno, daje kredit MMF. Zašto da ne, zašto da ne napravi koloniju od Srbije? To je ono što vi hoćete. To je vaša slepa poslušnost, i skupštinske većine i Vlade Srbije. Šta god kaže MMF, vi hoćete, i vi kažete građanima Srbije da je to uslov da uđemo u EU. Što im ne kažete da Slovenija nije ispunila ni jedan jedini uslov koji im je poturao MMF, ali se pojavila i rekla – evo, mi sada ovako funkcionišemo, poslujemo ovako, građani žive, pa su im rekli – da, vi možete u EU.
Gde vi vodite nas, u koju Evropsku uniju? Da budemo robovi; i onda nas ovde Dinkić ubeđuje kako su netačne informacije i ne treba mi da se plašimo, da nismo mi ni blizu dužničkog ropstva. Pročitajte šta stručnjaci iz te oblasti kažu. Ne plaše nas tek tako, nego izlaze sa podacima, govore konkretno šta nas čeka i gde smo sad stigli. Naravno, niko iz vlasti o tome ne govori. Ne skidate se, ne vi nego predstavnici Vlade, sa malih ekrana, izlazite i hvalite se, ne znaju ni oni čime se hvale. Hvale se novim otpuštanjima radnika.
Zamislite ministra koji je, između ostalog, zadužen za socijalni deo ovog društva, izlazi i priča koliko će ljudi da dobije otkaz i kaže da će neki zakon biti u Skupštini u julu mesecu. Pitali su juče novinari mene, pitali su i predsednika Skupštine kako može ministar, a zakon još nije bio na Vladi, da kaže kada će zakon biti u Skupštini na raspravi. Naravno, može. Vladajući deo Skupštine je u funkciji Vlade Republike Srbije.
Ima ovde pametnih ljudi, obrazovanih ljudi. Neverovatno je da se ne zainteresujete da pročitate šta nam Vlada nudi. Nemojte slepo da glasate za sve što ponude Mlađan Dinkić i Miroljub Labus. Nije to dobro za Srbiju, a nije to, videćete vi, dobro ni za vas na sledećim izborima.
Zato vas još jedanput pozivam, uozbiljite svoj odnos prema vladinim predlozima, ozbiljno razmatrajte amandmane Srpske radikalne stranke. Možda vam se čini, i vama koji sedite ovde, da je besmisleno ako u amandmanu samo piše da se taj i taj član briše. Suština je ovo što vam mi pričamo ovde. Naš način da kažemo da ova vlada ne valja, da ova vlada vodi Srbiju lošim putem, jeste da obaveštavamo i vas i javnost Srbije da je jedini naš način da pokušamo da objasnimo o čemu se to radi tako što za svaki član koji nam Vlada kroz neki zakon predloži kažemo da brišemo i, naravno, svaki na drugačiji način i sa puno argumenata obrazložimo.

Hvala, gospođo Radeta.
Dužan sam da kažem, da ne bi neko slučajno pomislio da ne radim svoj posao, po članu 27. stav 1. alineja 4. Svi poslanici koji rade i koji čitaju dobili su izveštaj koji je, na osnovu ovog stava, predsednik Skupštine tražio od Ministarstva poljoprivrede i već nekoliko meseci od Odbora za poljoprivredu, pa i svim poslanicima jesu dostupni tačni navodi ko je gde i u kojoj oblasti dobio kredit, preko koje banke i prema kom zakonu. Molim vas, ako slučajno to kolege koji su članovi Odbora za poljoprivredu kriju od vas, tražite. Ako ne, spreman sam da dostavim još jednom.
Ako sam dobro shvatio, traži se da predsednik Skupštine traži i podatak o tome da li je i koliko dodeljeno kredita za nezaposlene. Da li sam vas dobro shvatio, gospođo Radeta, ili kao pitanje? Znači, ne treba predsednik.
Izvolite, reč ima narodni poslanik Jovan Todorović po istom amandmanu.
Molim vas, još jednom, poslanici koji rade imaju mogućnost da rade kada dobiju pravovremeno; kada ne dobijaju, moramo svi da intervenišemo, što se i dešava. To je jedno, drugo je politički stav.
Izvolite, gospodine Todoroviću.

Dame i gospodo, nema sumnje da je ovaj zakon o javnom dugu veoma interesantan i za nas narodne poslanike i za javnost, jer uređuje jednu oblast koja do sada nije bila uređena.
Amandman koji je podnet na član 10. kod mene je pobudio interesovanje zato što mislim da član 10. u Predlogu zakona nije dorečen, jer nakon stava 3, u kome se kaže: "Ministarstvo dostavlja Vladi izveštaj sa pregovora iz stava 1. ovog člana, sa nacrtom ugovora o kreditu", ne zna se šta posle toga treba da uradi Vlada i oni koji su nadležni da donesu odluke u postupku zaduživanja.
Ima, doduše, u članu 5. nekoliko odrednica koje bi mogle da posluže za tumačenje da će sada svako, saglasno članu 5, donositi odgovarajuće odluke, pa se kaže da će Narodna skupština donositi odluke o zaduživanju za investicione projekte, da će isto ova Narodna skupština donositi odluke o izdavanju garancija i kontragarancija, da će Vlada donositi odluke o izdavanju dugoročnih hartija od vrednosti.
Dakle, ovde Vlada, po zakonu, nije ovlašćena da donosi odluku o dugoročnom, odnosno kratkoročnom zaduživanju. Zato je utoliko nejasno šta će Vlada da uradi sa izveštajem, odnosno sa nacrtom tog ugovora. Da li će ga dati ministru za finansije koji je, po članu 5, ovlašćen da se u ime Republike Srbije zadužuje po osnovu kredita iz koga će finansirati deficit tekuće likvidnosti ili budžetski deficit, ili će Vlada taj nacrt ugovora, u formi zakona, uputiti Narodnoj skupštini na razmatranje, jer je u njenoj nadležnosti donošenje odluka o dugoročnom zaduživanju, odnosno o uzimanju kredita za investicione projekte? Bilo bi dobro da je gospodin Dinkić tu da ovu stvar razjasnimo.
Čini mi se da se iz ovoga može izaći jedino tako da, ukoliko je to još uvek po Poslovniku moguće, Odbor za finansije napravi amandman koji bi precizirao šta se dalje radi sa ovim dokumentom koji se zove izveštaj, odnosno nacrt ugovora o kreditu.
Inače, kada sam se već na ovu temu javio, smatram da je izuzetno važno da će ova Narodna skupština, u skladu sa zakonom o javnom dugu, jedina biti ovlašćena za donošenje odluka o dugoročnom zaduživanju. Ovde je dugoročno zaduživanje, koliko ja razumem zakon, a mislim da ga dobro razumem, svako ono zaduživanje koje se proteže na period duži od jedne godine.
Ministar je ovlašćen da jedini, u ime Vlade, zaključuje ugovore, ali to podrazumeva da radi po odluci Vlade, odnosno po odluci Narodne skupštine. "Narodna skupština Republike Srbije odlučuje o zaduživanju Republike putem uzimanja dugoročnih kredita, zaduživanju za finansiranje investicionih projekata, o davanju garancija i kontragarancija, kao i o neposrednom preuzimanju obaveze u svojstvu dužnika po osnovu date garancije".
Mi smo do sada imali nadležnost samo da odlučujemo o zakonima koji se tiču kontragarancija. O garancijama nismo odlučivali, o kreditima za investicione projekte takođe nismo odlučivali. Mislim da je, sa stanovišta prepoznavanja odgovornosti onoga ko predlaže ili ko donosi odgovarajuće odluke o zaduživanju, jako dobro da ova Narodna skupština, preko narodnih poslanika, a to znači i preko svih građana, bude do kraja uključena u taj postupak zaduživanja, jer dugovi su, kao što znate, jedna vrlo osetljiva kategorija. Jako je bitno tim dugovima upravljati na način koji podrazumeva dobrog domaćina. Taj dobar domaćin zna šta treba da radi, zna kako se to radi i predlaže odgovarajuće odluke.
Kod budžetskog deficita mi to kažemo u Zakonu o budžetskom deficitu – u ovoj godini moći ćemo da se zadužujemo po osnovu pokrića budžetskog deficita do tog i tog iznosa, jer smo do sada imali situaciju da se budžetski deficit uglavnom finansira putem kratkoročnih kredita i iz privatizacije. To smo mi, kao socijalisti, u ranijim sazivima, odnosno u ranijim godinama kritikovali, smatrali smo da sredstva iz privatizacije ne treba da budu ona sredstva kojima će se finansirati budžetski deficit, a opet, ministar je ovde po zakonu ovlašćen da taj deficit, koji je planiran u toj godini, pokriva putem uzimanja odgovarajućih kredita iz nekih izvora koji su po ovom zakonu dostupni.
Kada se uđe u neku dugoročniju priču, kada hoćemo da pravimo autoput, kada hoćemo da pravimo hidrocentralu, kada hoćemo da pravimo prugu, recimo, Loznica-Valjevo, onda o tome odlučuje Narodna skupština, jer su to sredstva koja će se dugoročno koristiti, a u periodu dužem od godinu dana i vraćati.
Naročito je važna ona odrednica koja definiše da ti projekti treba da podstiču privredni razvoj i ukupni razvoj Republike Srbije, da povećavaju efikasnost i efektivnost privrede. Za mene je u ovom zakonu to definicija pod kojim se uslovima uopšte može Vlada ili predlagač u bilo kom ministarstvu opredeliti za pokretanje postupka za zaduživanje Republike Srbije, o čemu treba da donese odgovarajuću odluku i ova Narodna skupština.
Vidim u tome jednu analogiju sa Zakonom o koncesijama, jer je i u tom zakonu rečeno da Narodna skupština, dakle narodni poslanici, odnosno građani preko narodnih poslanika, odlučuju o tome šta ćemo mi to dati nekome u koncesiju. Hoćemo li dati Hidrocentralu "Đerdap" ili nećemo? Hoćemo li dati autoput ili nećemo? Hoćemo li pod tim i tim uslovima dati svoje resurse na korišćenje onima koji su za to zainteresovani za period do 30 godina?
Zato mislim, da preciziram predlog, da bi predsednik ili predsedavajući Skupštine trebalo da, zajedno sa ministrom, pokrene tu priču o sazivanju Odbora za finansije da bi se jednostavno precizirao član 10. i da bi svima nama bilo jasno, a i onima koji treba da izvršavaju ovaj zakon, kako se postupa nakon događaja kada je ministarstvo izvestilo Vladu o obavljenim pregovorima i dostavilo nacrt ugovora.

Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? Ne.
Na član 11. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor predlaže da se ovaj amandman odbije.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite, gospodine Krasiću.

Da bismo pričali o ovom amandmanu na član 11. koji ima naslov: "Definicija i strategija za upravljanje javnim dugom", moram da napravim mali osvrt na član 10. gde se neminovno vidi da se Ministarstvo vrti oko svega i svačega. Moram da kažem da se ovaj član 10. proteže praktično i na ove odredbe koje regulišu zaduživanje lokalne vlasti, i to ne samo u pogledu ovlašćenja ministra da daje mišljenje, nego smatram da se one protežu i na celokupni tok postupka zaduživanja, mada to jasno nije navedeno u ovom predlogu zakona, ali gubi svrhu i smisao ceo ovaj zakon.
Članom 11. reguliše se upravljanje javnim dugom na način da ministar upravlja javnim dugom i priprema strategiju za upravljanje javnim dugom, a upravljanje javnim dugom obuhvata nekoliko poslova i oni su svrstani u četiri tačke: 1) obavljanje transakcija radi upravljanja rizikom, uključujući i smanjivanje ili eliminisanje rizika od promene kursa, kamatnih stopa i drugih rizika. Pazite, za ovo bi on morao da ima deo službe koja bi se bavila bankarskim poslovima.
Dalje: 2) donošenje odluka o kupovini i prodaji stranih valuta; 3) praćenje dnevnog salda na sistemu konsolidovanog računa trezora. U suštini, ceo javni dug se vodi preko trezora kada je u pitanju javni dug Republike.
Da ne čitam ove druge tačke koje takođe govore kako se upravlja javnim dugom, ali stvarno postavljam pitanje – zašto smo u Zakonu o Narodnoj banci Srbije uneli odredbu po kojoj je Narodna banka Srbije dužna da obavlja poslove upravljanja javnim dugom za račun Republike Srbije? Da li ovo Dinkić ne veruje Jelašiću ili računa da, ako podnese ostavku Jelašić, pa se izabere neki drugi, onda on nema ni kolegijalnu kontrolu nad onim što se dešava u Narodnoj banci, šta je po sredi?
I Narodna banka Srbije je osposobljena institucija za ove poslove od republičkog značaja i zašto bi sada ovo moralo da ide u Ministarstvo finansija. Ministarstvo finansija bi moglo da propiše u kojim rokovima dobija izveštaj od NBS, koja bi radila ove poslove. Zašto od Ministarstva finansija pravimo banku? Nama to ne treba. Onaj ko je pisao ovaj predlog zakona verovatno nije čitao odredbe Zakona o Narodnoj banci Srbije.
Do sada je u svim našim propisima koji su regulisali zaduživanje i otplatu dugova uvek postojala odredba o tome da Narodna banka, u ono vreme Jugoslavije, sada Republike Srbije, obavlja te poslove za račun Republike, štaviše, obavlja taj posao i po osnovu zaduženja i lokalne samouprave i ako je u pitanju Skupština AP Vojvodine. Zašto se to sada menja i prebacuje u Ministarstvo finansija?
Tu se priča o nekoj strategiji gde se pravi presek po datumima, kada šta dospeva, kakav je priliv, kako da se reguliše da isplate idu u rokovima, kako da se vrši koncentracija sredstava, kako da se između neposrednih korisnika tih sredstava koji izmiruju obaveze, pa oni izmiruju praktično obaveze prema Republici, pa Republika to sublimira i izmiruje prema kreditnim zaduženjima. To je nekada radila Narodna banka Srbije. Nema nijednog razloga da to ne ostane tamo.
Ako je to neka svađa na ličnoj osnovi, zašto je ovaj kupio vilu a ovaj živi u nekom stanu, nadam se da je prolazna, jer se zakoni ne donose zbog toga što je neko ministar u ovom trenutku a neko guverner Narodne banke. Zakon se donosi radi jednog objektivnog stanja kao neutralni propis, bez obzira ko personalno manifestuje funkciju ministra finansija, a ko je personalno guverner Narodne banke Srbije. Odakle sada to nepoverenje unutar te interesne grupe? Verovatno ne mogu da se dogovore oko podele plena.
Kaže se da se strategija za upravljanje javnim dugom dostavlja Vladi na usvajanje jednom godišnje. Tu istu strategiju može da pravi Narodna banka Srbije i da obavesti Vladu Republike Srbije i da traži od nje saglasnost, ili da Vlada zaduži nekoga da napravi tu strategiju, vodeći računa o svojim obavezama.
Centralno pitanje na koje ovaj predlog zakona ne daje odgovor je: ako se Republika zaduži, ko vraća sredstva. Ko otplaćuje anuitete, da li Republika, da li javno preduzeće od republičkog značaja? Nema odgovora na ovo pitanje iz prostog razloga što nije ni ponuđen odgovor na pitanje gde je ta društvena akumulacija, gde se ona manifestuje. Republika Srbija preko svog budžeta ne može da iskaže tu akumulaciju, ne da li ona postoji ili ne, nego ne može da je iskaže.
Znači, ako se javlja neka akumulacija iz koje treba tražiti prostor za neki razvoj, to se nalazi u paradržavnim institucijama – Javno preduzeće Elektroprivreda za onaj deo kredita usmeren prema elektroprivredi, NIS za one kredite koji su tamo usmereni, Republička direkcija za puteve za onaj deo koji je usmeren prema putnoj infrastrukturi. Tu se formira neka akumulacija iz koje se obezbeđuju sredstva za servisiranje ovih dugova.
Ako se to zna i ako se pogleda šta je napisano u ovom zakonu, onda ispada da Mlađan Dinkić sve plaća iz svog džepa. Sve on plaća iz svog džepa, drugi niko ne postoji, on upravlja dugom, on donosi strategiju, Koštunica samo treba da stavi na dnevni red, to je odmah izglasano i idemo dalje, tako da su sve oblasti pod njegovom kontrolom. Potpuno je obrnut proces od onoga kome se teži.
Moram da vam kažem da su neke prethodne vlade optuživane da vladaju uredbama, optuživane su za veliku centralizaciju Srbije.
Prava centralizacija Srbije nastupila je onog momenta kada su javne finansije postale ovoliko centralizovane kao što su sada. Sada se Mlađan Dinkić priprema da pripremi medijsku odbranu od rastuće inflacije, zbog koje ga prozivaju građani, time što će da optuži lokalnu samoupravu da nekontrolisano diže cene stambeno-komunalnih i drugih usluga koje su u nadležnosti lokalne samouprave.
Pre mesec dana bila je otprilike slika: samo u Skupštini da se usvoji Zakon o akcizama, cena gorivu pada, goriva će biti svuda. Evo, prošlo je mesec i po dana, stanje se ništa nije promenilo, a ovde smo mu rekli da neće da se promeni stanje, pa je tražio ovlašćenje za Vladu da ona može do 20 posto, ukoliko cena sirove nafte na tržištu bude takva, radi očuvanja makroekonomske stabilnosti, da smanji akcizu. Evo, sve instrumente ima, pa opet nešto ne funkcioniše. Šta je to? Šta to ne funkcioniše? Ne funkcioniše sve ono što je on zagrabio da stavi pod svoju kontrolu.
I, nenormalni procesi: hvalimo se suficitom, a ovamo ne može da se reši pitanje cena derivata nafte. Hvalimo se suficitom, a država se zadužuje da bi obezbedila tekuću likvidnost budžeta. Hvalimo se suficitom, a država otpušta radnike. Hvalimo se suficitom, ne može bez saglasnosti ministra niko da se primi. Hvalimo se suficitom, zapošljavaju se penzioneri, a isteruju mlađi ljudi sa posla.
Znate, posle toga neko izađe i kaže – sve amandmane Srpske radikalne stranke treba odbaciti, jer to ništa ne znači, oni samo predlažu da se briše. Šta treba da ostane od ove politike Mlađana Dinkića? Tumačite, svakim amandmanom gde tražimo da se briše taj član, briše se G17 plus.

Da li se još neko javlja po ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 12. amandman je podneo narodni poslanik Milan Veselinović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor predlaže da se amandman odbije.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Milan Veselinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao i prethodni set zakona vezan za poreze i carine, tako i ovaj zakon o javnom dugu predstavlja samo jedan novi namet građanima Srbije, a nikako dobro. Zbog toga smo mi srpski radikali podneli ovoliko amandmana. Jednostavno tražimo da se ovo briše, jer time želimo da se ovaj kompletan zakon briše i da se o njemu ne glasa ili da se ne izglasa.
Možda je ovakav zakon potreban, ali ova materija mora da se uredi, kao i strategija zaduživanja, na sasvim drugi način.
Ovde nisu dati kriterijumi na osnovu kojih se država zadužuje, znači da tu nema odgovornosti, iako nam ministar reče kako u prethodnom periodu nije bilo pravne regulative za zaduživanje.
Šta imamo danas? Po ovom zakonu, jednostavno i dalje uvlačimo sebe i građane Srbije u nove dugove. Desiće nam se, prema statističkim podacima, da i deca koja se tek budu rađala budu zadužena između 12 i 15 dolara. To je valjda perspektiva i to je učinak ove vlade i hvale koje smo danas čuli od onog eksperta iz G17 plus, Zabunovića, ili kako ga nazivaju, ne znam, kako Srbijom teče med i mleko, kako ima napretka, kako su građani zadovoljni i kako su oni smanjili zaduženje države Srbije i slično.
Gospodin Dinkić ovim zakonom dobija takva ovlašćenja koja nema ni predsednik Vlade. Jednostavno, on je ovde sve, on može da ugovara kredite, zajmove ili ako nekoga on ovlasti. Znači, može da ovlasti nekoga iz Ministarstva finansija da on u ime Vlade Srbije vrši zaduživanje.
Da vas podsetim, ovde u ovoj našoj raspravi, koliko mi sedimo u ovim klupama, do sada nismo imali nijedan razvojni zakonski projekat koji obećava građanima neki prosperitet ili privredni i ekonomski razvoj, već samo nekakve namete, poreze, formiranje nekakvih agencija, nekih tela, i to su jednostavno parazitska tela i više u budžetu Republike Srbije. Ovaj zakon nije ništa drugo, već način da se pokrije deficit, pozajmicom kratkoročnih kredita i time Vlada želi da preživi i opstane.
Pitam se, a treba svi da se zapitamo, kada 2007. godine dođu otplate mnogih kredita koje uzima Vlada Srbije, na čelu sa ministrima Dinkićem i Veljom Ilićem, kako će to građani u tom periodu pa dalje podneti i izdržati.
Ovde se hvalio jedan iz ekspertske grupe kako je u budžetu suficit od milijardu i po evra. Pitam se čije su to pare. To su pare od nameta od poreza, uvođenja PDV-a, to su pare građana koji su ostali bez posla, građana koji svakodnevno ostaju bez posla. Kaže, hoćemo da rasteretimo administraciju tako što ćemo otpustiti 10% radnika iz organa uprave. Gde ti ljudi treba da idu?
Videli ste da su građanska lica pri vojsci Srbije i Crne Gore, gde se oni hvale da su preko 5.000 otpustili, danas su ostali ljudi bez hleba, bez posla, prisilno su oterani ljudi sa 25-30 godina radnog staža, ljudi koji imaju po dvoje ili troje dece, koja su sada studenti ili učenici. Kako će ti ljudi da opstanu i šta smo mi time rešili? Mi smo time samo povećali broj nezaposlenih, kako oni govore da je bilo ranije 900.000, a sada ih ima skoro milion.
Mlađan Dinkić je obećao malim preduzećima i onim samostalnim trgovinskim radnjama, paušalcima, koji slabo rade, da im on otplati onaj terminal i šta je sa tim?
Od toga nema ništa, jer to je jedna ujdurma koja se sada pravi po Srbiji, a takvih ima oko 105.000. Znači, ovo su sve obmane i laži.
Ovaj član 12, na koji sam podneo amandman da se briše, uređuje neku materiju gde treba priliv tih sredstava od kredita da se reguliše. Kako da uredimo priliv sredstava? Ponovo ta ovlašćenja ima ministar finansija ili neko koga on ovlasti.
Posebno je zabrinjavajuće što u obrazloženju ovog zakona stoji da je ovaj zakon urađen na osnovu nekih znanja i saznanja iz zemalja u okruženju koje su dugo godina zadužene, ja ne znam koja je to, jedino je Albanija zaduženija sada od nas, kao i na osnovu iskustva nekakvih eksperata i zamenika. Čudno mi je da ovakva ekspertska grupa sada traži pomoć eksperata iz daleke Amerike, od jedne zemlje koja je najzaduženija u svetu, od zemlje koja radi tuđim parama i koja sva zla čini na ovom kontinentu. Znači, ovi eksperti ipak nisu dovoljno jaki da bi mogli da reše sve ovo, nego tražimo pomoć od eksperata sa strane.
Ovde ne bih mogao ništa drugo dodati, već na kraju da kažem da ovaj zakon nema preciznosti niti konciznosti, niti je dobar za ovo vreme u kome mi živimo, a posebno ne za ovu Vladu Srbije koja se hvali da je u Srbiji sve dobro, da se povećava izvoz, da se povećava uposlenost radne snage, da imamo suficit u budžetu.
Znači, ovaj zakonski projekat jednostavno treba odbaciti. Predlažem da prilikom glasanja usvojite amandmane Srpske radikalne stranke.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Gospodine Anđelkoviću, ja ću vas da podsetim na ovu argumentaciju, pošto ste vi trpeli kritike jedno vreme od dela ovih koje sada podržavate.
Član 12. kaže da za potrebe upravljanja prilivima po osnovu javnog duga i otplate javnog duga, konsolidovani račun trezora Republike ima podračune u domaćoj i stranoj valuti. To u prevodu znači da se otvaraju podračuni i to ništa nije strašno. Takve podračune je imala NBS, na kojima se vode sva sredstva koja se tiču nekog kredita i nekog zajma; i u ovom setu zakona o kontragarancijama, videćete, imamo neke odredbe, a to je član 4. ili 5, gotovo u svakom od onih zakona gde se priča o tome.
Međutim, kada je došlo do promene budžetskog sistema u Republici Srbiji, kada je došlo do promene u bankarskom sistemu, dakle da se računi ne vode kod ZOP-a nego kod poslovnih banaka, kada se sve to lepo umrežilo, kada je rečeno da pravna lica ne posluju preko žiro računa, nego preko tekućeg računa, onda je rečeno da nema podračuna.
Kao dokaz za ovo mogu da vam navedem odredbu Zakona o finansiranju političkih stranaka gde je rečeno da politička stranka ima svoj poslovni račun, a da se za potrebe opštinskih odbora otvaraju podračuni. Naravno, taj zakon nije mogao da se primeni, jer nijedna banka nije smela da otvori podračun, jer takav sistem ne postoji. On postoji samo kada su u pitanju finansije koje vodi trezor Republike Srbije.
Tu je podračun dozvoljen, zato što trezor u suštini posluje kao banka i vi ste ga shvatili da je banka, a, gospodine Anđelkoviću, i vi i ja i ona prethodna vlast trpela je velike kritike zbog podračuna, jer su o tim podračunima napravili epopeje, dakle, metode kako se peru pare, nezakonito troše; izvršili su sve moguće kontrole, utvrdili da je sve zakonito, ali pošto su otišli, morali su tu sliku da održavaju u novinama, pa da bi održali tu sliku, izmišljali su sve i svašta, a meni su čak izmislili i rođenog brata.
Kao što vidite, ne može podračun ako su u pitanju neki drugi i to je retrogradno, nazadno, ali kada dođe Mlađan Dinkić, onda podračun kao pojam može da postoji.
Prethodna vlast je usvojila propis gde prelazi platni promet u banke kao jedna vrsta bankarskog posla, ne ide se na žiro račun kod ZOP-a, nego na tekući račun kod banke. U istom trenutku je donet Zakon o finansiranju političkih stranaka, gde je rečeno da na podračunu opštinski odbori vode svoja sredstva, na podračunima banaka niko nije mogao da otvori podračun, jer nijedna banka nije smela da to otvori; znali su, ako otvore, primene Zakon o finansiranju političkih stranaka i dok oni ubede Mlađu, on njih već ugasio.
Znači, ovde je suština da trezor postane banka i za ove poslove. Moram da vam kažem da za one stvari gde se direktno Republika zadužuje to možda i ima nekog opravdanja u ovom konceptu, ali ovaj koncept nema opravdanja kada su u pitanju javna preduzeća koja su se zadužila za razvojne projekte i za svoje razvojne investicije, poput Elektroprivrede, naftne privrede i da ne ređam druga javna preduzeća od republičkog značaja, koja obavljaju delatnost od opšteg interesa.
Vidite kako se to okrene. Vi ste verovatno 10% popularnosti dobili 2000. godine na priči o zločinačkim podračunima, a vidite i sami da ste postali sada... Znači, Dinkić nikome ne dozvoljava podračune, ali njegov trezor ne može bez podračuna. Kako se promeni ugao posmatranja.
U drugom stavu se kaže – ako ministar finansija, odnosno postavljeno lice u Ministarstvu (to je ova njegova zamenica) koje on ovlasti itd. Sada je tu manipulacija, ne u lošem smislu, značaju reči "manipulacija", nego transakcije, kako da se očuva vrednost tih sredstava koja su data trezoru da bi se otplatio kredit, postoji mogućnost da se to konvertuje u različita sredstva plaćanja, tako da se promeni valuta.
Recimo, ako je isplaćivao u dinarima trezoru, a država ima obavezu u evrima, postoji mogućnost konverzije da se obezbedi u jednom relativno dobrom vremenskom periodu, dinari konvertuju u evre, sačeka dobra prilika, razduživanje itd.
Za te poslove je ovlašćen ministar. Šta će da se desi ukoliko ministar pogreši u proceni ili ga neko loše savetuje? On se već dokazao prilikom otkupa našeg duga, jer je procenjivao da će taj dug imati tu i tu vrednost, pa su se desile neke druge stvari i tu je bilo nekih promašaja oko otkupa našeg duga, jer je došlo do promene u diskontu. Odakle ovlašćenje jednom čoveku da odlučuje o ovim stvarima? Zašto bi jedan čovek imao to ovlašćenje?
Vi se ne sećate, vi ste mladi, nekada je u spoljnotrgovinskom prometu na ovoj teritoriji ovde, u bivšoj Jugoslaviji, pogotovo kada se radilo o poslovima sa Rusijom, gde je bilo kliringa, centralna tema od koje su živele neke firme i neke banke bilo je pitanje kursnih razlika. Ono nije kod nas aktuelizovano do tih razmera zbog ovog veštačkog održavanja ovog kursa, ali ko nama garantuje da se to neće desiti, neka promena i ko nam garantuje da taj koji odlučuje kao pojedinac o tim sredstvima koja je u međuvremenu prikupio, čekajući rok kada treba da se servisira neki dug, to nije konvertovao u pogrešnu valutu.
Ja ću da vas podsetim, vas eksperte koji sa zvezdicama oko glave idete, Evropska centralna banka brani evro na taj način što dve trećine deviznih rezervi drži u dolarima. Evropska centralna banka ne veruje evru. Najveća monetarna institucija u Evropi ne veruje evru i vrši konverziju, čuva u drugim valutama, a vi nas ubeđujete da će med i mleko da poteče, samo da damo pravo Mlađi ili njegovom zameniku da određuje kada će da konvertuje i u koju valutu.