Član 13. interesantan je zato što je na svojevrstan način dokaz da ono što je navedeno u članu 2. stav 1. tačka 2), gde je data definicija javnog duga, ovde sada pokušava da se to ispravi, da se pokaže o čemu se radi: ″Javni dug predstavlja bezuslovnu i neopozivu obavezu Republike u odnosu na otplatu glavnice, kamate i ostalih pripadajućih troškova.″
Ove dve reči su potpuno nepotrebne, ako je dato šta je to javni dug – dospela obaveza po osnovu nekog ranije uzetog zajma – onda su bezuslovnost i neopozivost nepotrebne reči, jer obaveza postoji na osnovu zaključenog sporazuma. Ona dospeva u nekim rokovima, a ona je tim sporazumom ugovorena kao neopoziva i ona je bezuslovna i nema potrebe da se ovde ubacuje, jer je ovo sastojak definicije javnog duga. To je prva stvar koja ukazuje da je ovo olako rađeno.
Šta obuhvata ta obaveza? Javni dug je obaveza, ugovorna obaveza, a ona je definisana kroz glavnicu, kamatu i verovatno ove pripadajuće troškove. Ono što zaslužuje posebnu pažnju u ovom članu, to je stav 3. koji kaže: ″Otplata javnog duga ima stalnu aproprijaciju u budžetu Republike i prioritet u isplati u odnosu na ostale javne rashode utvrđene zakonom kojim se uređuje budžet Republike.″ Ovde samo fali jedna reč, da ta aproprijacija koja ima svoju prihodnu i rashodnu stranu predstavlja nešto što je namensko i to što je namensko je posebna celina u nečemu širem. Zato je tu upotrebljena pogrešna reč – prioritet.
Zato je s pravom poslanik kritikovao, zar je moguće da ovo ima prioritet u odnosu na druge obaveze koje država ima preko budžeta prema građanima i drugim institucijama. Ovde je trebalo upotrebiti reč – namenska. To su namenska sredstva. Znači, izvorno usmerena za ispunjavanje neke obaveze. O tome se radi. Šta da radimo, ljudi sve misle prioriteti, pa prioriteti, a jure prioritet, a borili se protiv prioriteta.
Ovo je dobra prilika da se javnost obavesti o nečemu što vrlo često neki poslanici zloupotrebljavaju. Kada se veliča ova i prethodna vlast, onda se kaže – od kada smo mi došli posle 5. oktobra uredno se servisiraju obaveze i dugovi prema inostranstvu. Da se servisiraju, to je tačno, ali pre toga je u svim budžetima SRJ, koja je tada pristupala prema inostranstvu i takav je bio sistem, postojala stavka međunarodne članarine, članarine međunarodnim organizacijama, sredstva za otplatu zajmova. Onda moram da vam kažem, sredstva su bila obezbeđena, ali nije mogla da se izvrši isplata, jer ino-partner nije hteo da primi sredstva.
Uvek su odvajana sredstva za članstvo u međunarodnim organizacijama, a isplata nije mogla da se izvrši jer međunarodne organizacije, zbog svojih nekih odnosa i činjenica da smo već od 1. maja 1992. godine bili pod sankcijama, jedan stepen, drugi stepen, a na kraju je došao i onaj finansijski i platno-prometni, nisu htele da prime.
Ako se neko hvali da od 2001. godine servisira te dugove prema međunarodnim organizacijama i sa njima održava i tu finansijsku korespondenciju, radi javnosti i radi istine treba da se zna da je takva spremnost postojala u ovoj zemlji, a da obaveze nisu mogle da se ispune zato što nije poverilac hteo da primi ispunjenje. To je prava istina.
Tu imate prostora da kritikujete politički, ali nemojte da kritikujete na bazi činjenica, jer činjenice demantuju tu priču. Možda nas je neko mrzeo, pa nismo imali dobre političke odnose, pa zbog toga nije bilo plaćanja. Uvek je bila spremnost i uvek su bila izdvojena sredstva za ispunjavanje međunarodnih obaveza.
Mi smo podneli ovaj amandman sa istom sadržinom kao i prethodni amandmani, zbog koncepcijskog neslaganja sa ovim rešenjima. Kaže – odredbe zakona kojim se uređuje budžetski sistem koje se odnose na privremenu obustavu izvršenja budžeta, ne odnose se na otplatu javnog duga. To je sve prihvatljivo. Samo mora da se kaže da ova sredstva i da je ova aproprijacija namenska i po samoj definiciji pojma aproprijacija podrazumeva se nešto namensko.
Ovde je potpuno nepotrebno upotrebljena reč prioritet. Nema tu prioriteta, to su namenska sredstva. Ona se obezbeđuju u nekim rokovima i ta sredstva se plasiraju takođe u nekim rokovima, a vodeći računa o dospelosti, prolaze kroz budžet i prolazila bi i kada bi se vodila kod Narodne banke. To mora da se kaže, i kod Narodne banke, kada bi se upravljalo javnim dugom, opet bi ta sredstva bila neka aproprijacija u okviru budžeta, jer imamo budžetski sistem koji je u ovom delu manje-više prihvatljiv da se na jednom mestu vide svi javni prihodi i svi javni rashodi.
Mi još nismo došli do tog stadijuma, to moram da vam kažem, još naš budžet nije ogledalo svih javnih finansija. Nije, ali nadam se da onaj ko je zacrtao taj koncept, onaj Božidar Đelić, a sada se bavi biznisom, on nije znao da to nije moguće. Niko nije hteo od nas da ga upozorava da to što zamišlja nije moguće; postoje obavezni fondovi obaveznog osiguranja, kao i druge paradržavne institucije koje imaju takođe obavezu da iskažu svoje prihode i rashode, ali da to baš ne mora sve da se uključuje u budžet, jer ako bi se to sve uključivalo u budžet, onda se postavlja pitanje zašto ste formirali paradržavni organ, zašto niste napravili državni organ. O tome se radi. To što je neko stvorio sliku da sve mora da bude u budžetu i da se vidi, vidite i sami da nije do krajnjih konsekvenci sprovedeno u praksi kod nas, a i ne može da se sprovede, i to treba da se zna.
Molim vas da obratite pažnju i na ovaj amandman, poslanici koji podržavate vlast. Savetovao bih vam da uputite koju reč, neku stručnu reč i predstavniku Vlade i predsedniku Vlade i sa vašim ljudima u Vladi, da ukažete na ove probleme. Verujte, 99% svega ovoga što ovde iznosimo predstavlja ozbiljne razloge zbog kojih treba ovaj zakon da se povuče i da se preispita. Nemojte da srljamo i da se na brzinu, po svaku cenu, donese zakon zato što je Vlada rekla – vanredno zasedanje, sada ćemo mi da proguramo sve to. Videli ste i sami, ko šta radi, mi ovih godinu i po dana menjamo pet zakona stalno.
Na svakom zasedanju menjamo pet zakona: porezi, akcize, lizing, banke, garancijski fond, stambeni krediti. Vrtimo se u krug, a krupne stvari prolaze pored nas.