Član 22, pored ovih nedostataka koji verovatno mogu da dovedu do ovih posledica o kojima su pričali moji prethodnici, sadrži i jedan veliki nedostatak, jer ovde se pojam dužnik upotrebljava praktično u dva odvojena slučaja, u dva različita svojstva.
U jednom stavu se priča o dužniku kao dužniku po međunarodnom zajmu, a u drugom stavu se priča o dužniku u odnosu prema Republici Srbiji koja je dala garanciju i ta garancija je aktivirana i nastao je novi odnos po osnovu garancije između prvobitnog dužnika i Republike.
Moram da kažem da je to moralo da se razdvoji makar u nekoliko članova da bi ta razlika došla do izražaja, jer ovako može da stvori zabunu.
Ono što stvarno predstavlja problem tiče se naših javnih preduzeća od republičkog značaja, interesa, koja imaju potrebu da se zaduže u inostranstvu i da uzmu neki, hajde neka bude i povoljniji kredit pod dobrim uslovima, dugoročni sa velikim rokom počeka, gde je uslov da bi se dobio taj kredit da država da garanciju.
Pošto ide preko savezne države, onda Republika Srbija daje kontragaranciju, znači, sa dve strane se obezbeđuje potraživanje Evropske investicione banke ili neke druge finansijske institucije iz inostranstva.
Postavlja se pitanje, ukoliko naše javno preduzeće koje se bavi, recimo, putevima, Direkcija za puteve nije u mogućnosti da otplaćuje kredit, a otplata kredita, kao što ste videli po prethodnim članovima, takođe ide preko Ministarstva finansija, odnosno trezora sa podračunima itd., i da ne vraćam diskusiju, stvarno se postavlja pitanje, sredstva su bila potrebna za neki razvoj ili za održavanje, a Republička direkcija nije u mogućnosti da servisira kredit, kako država da aktivira reperkusije date garancije ne prema inostranstvu, to će ona da uradi, nego prema svom novom dužniku, a to je Republička direkcija za puteve.
Vlada Republike Srbije ima potpunu kontrolu nad tim preduzećem i preko upravnog odbora i drugih organa. Imovina koja postoji kod Direkcije, to je državna imovina Republike Srbije. Sada je data neka metodologija, otprilike, prvo se plene sredstva sa računa, jer se vrši blokada za iznos aktivirane garancije.
Postavlja se teoretsko pitanje, šta to znači, ukoliko se ne plati taj kredit ili taj anuitet koji je dospeo, blokira se Republička direkcija za puteve i šta će ona dalje da radi? Nisu tu u pitanju plate zaposlenih, doprinosi i druge obaveze, nego održavanje puteva i putne privrede.
To ima nekog svog teoretskog pokrića u smislu potraživanja, u smislu obligacija, ali ukoliko se u tu priču ubaci svojinski element, onda se vidi da je to stvarno besmisleno, jer praktično država postaje dva puta vlasnik, a treba imati u vidu onaj zakon koji je donet pre nekoliko meseci, da po osnovu tih dugovanja što je država uradila, a mi smo tada koristili primer RTB Bor i dokazali besmislenost kada je u pitanju onaj zakon.
Ovo se sve priča iz prostog razloga da se shvati ozbiljnost da država mora da ima jasnu načelnu politiku kako je moguće da se vrši zaduživanje i do kog iznosa je moguće da se vrši zaduživanje, ali sa jasnom projekcijom za svaku godinu; koliko bi eventualno trajali ti krediti, sa sagledavanjem jedne makroekonomske politike na duži vremenski period; da se vidi da li ima tu neke društvene akumulacije, sredstava za povraćaj.
Da li po osnovu cena usluga, a uvek je to u krajnjem slučaju vezano za cenu neke usluge ili neke robe i to se uvek odrazi na krajnjeg potrošača; kakav će uticaj da bude otplata obaveze zajma na politiku cena kada je u pitanju struja, gorivo ili neke druge obaveze ili recimo cena te takse koja se plaća za korišćenje autoputa.
Opet se vraćam na onu našu načelnu raspravu. Ovde su morali da se postave jasni kriterijumi do kog iznosa država može da se zaduži, do kog iznosa može privredni prostor koji obuhvata teritoriju Republike Srbije da se zaduži, na godišnjem nivou, na dugoročnom nivou i da se projektuje jedna politika, da ne bi došlo do nekontrolisanog zaduživanja.
Mi smo danas u takvoj situaciji da svako ko kaže – za razvoj su mi potrebne pare, dajte neki kredit. Verujte, on jeste u pravu, jer sankcije, blokade, pa i bombardovanje 1999. godine su učinili svoje po pitanju privredne strukture Republike Srbije. Kaska se u tom razvoju. Treba uhvatiti taj korak, treba nešto ubrzati da se taj razmak i to zakašnjenje svake godine smanjuje, kako bismo, eventualno, za 10-15 godina uhvatili priključak sa nekim novim trendovima.
Zato je potrebno da se postave jasna ograničenja i jasni limiti na nivou cele Republike, ne samo u pogledu onoga što država preduzima pri vršenju vlasti, ne samo u pogledu onoga što se tiče javnih preduzeća od republičkog interesa, ne samo u pogledu paradržavnih organa iz oblasti obaveznog osiguranja, ne samo kada je u pitanju lokalna samouprava, bez obzira koliko su povoljni ti krediti iz inostranstva, nego uopšte naša privreda i naša ekonomija.
Zato nam je potreban jedan kvalitetan zakon koji bi regulisao zaduživanje, propisao te limite, zakon koji bi sublimirao dva zakona, odnosno deo iz postojećeg Zakona o budžetskom sistemu i maltene kompletan materijal i kompletnu oblast koju reguliše Zakon o kreditnim odnosima sa inostranstvom. Zakon o kreditnim odnosima sa inostranstvom ne reguliše samo plaćanje prema inostranstvu po osnovu kreditnog zaduženja, nego daje neke uslove pod kojima privredni subjekti mogu da se dugoročno zadužuju u inostranstvu, a mi moramo da imamo jednu projekciju.
U nedostatku te projekcije, danas nam se, kao mera izlaska iz ove krize, navode strane direktne investicije ili, što reče jedan od prethodnika pre nekoliko dana za ovom govornicom, običan lizing kao put da se na najjednostavniji način, najjeftiniji način obezbede oprema i neke druge stvari koje se takođe vode na poziciji investicija. Pošto nema te strategije, onda nije ni čudo što imamo ovakav zakon koji sadrži sve i svašta, a u stvari ništa.