U obrazloženju Predloga ovog zakona, u delu – analiza efekata zakona, Vlada, kao predlagač, nam je obrazložila da se utvrđivanjem uslova, načina i postupka za zaduživanje Republike Srbije štite interesi građana i privrede, jer se onemogućava nekontrolisano zaduživanje Republike Srbije, na taj način što se zaduživanje vrši po propisanom postupku, za propisane namene i strogo vodi evidencija o svakom zaduživanju.
Dakle, Vlada kao predlagač je ovo napisala u obrazloženju, ali zato u samom tekstu zakona nije ovako regulisano. Govorila sam o članu 10. Predloga zakona, koji se odnosi na postupak zaduživanja, a isti je slučaj i sa članom 24, gde se govori o postupku davanja garancija. Dakle, baš na ovaj način kako je regulisano stvaraju se uslovi za nekontrolisano zaduživanje, zato što ni član 10. ni član 24. Predloga zakona nisu precizno utvrđeni, zapravo, nisu završeni, nedorečeni su.
Opet je to ona stara i već više puta ovde ponavljana boljka i ove i one prethodne vlade – da vam zakonski propisi nisu decidni, nisu tačni, nisu precizni. Više puta sam to govorila, ponoviću i sada, kad god zakonska norma nije dovoljno precizna, stvara se mogućnost za zloupotrebu kod primene tog propisa.
U ovom delu obrazloženja gde se govori o razlozima za donošenje ovog zakona po hitnom postupku, kaže se da razlozi, saglasno članu 157. Poslovnika, proizilaze iz činjenice da je potrebno što pre na celovit način urediti uslove, način i postupak zaduživanja Republike Srbije, lokalne vlasti i organizacija obaveznog socijalnog osiguranja, kao i način i postupak izdavanja garancija Republike Srbije, čime bi se izbegle štetne posledice po građane i privredu, jer će se onemogućiti nekontrolisano zaduživanje Republike Srbije, s jedne strane, a s druge strane, zaduživanje pod propisanim uslovima štiti i interese ulagača, čime se dodatno stimulišu i potencijalni ulagači da ulažu u projekte koji će omogućiti brži razvoj privrede i društva u celini.
Dakle, iz ovog obrazloženja proističe ono što sam danas govorila – da je očigledno da se do sada Republika Srbija zaduživala nekontrolisano, da se to radilo onako kako kome padne na pamet. Onda je logično da su već nastupile štetne posledice koje ovim zakonom, navodno, Vlada hoće da spreči. Ako su nastupile štetne posledice, onda moramo da znamo ko je kriv, ko snosi odgovornost i da li će uopšte neko da snosi odgovornost zbog ovog logičnog sleda događaja.
Kolega Dunjić je tražio da se član 24. Predloga ovog zakona briše, a ja ću da vam kažem i zbog čega. Radi se o postupku davanja garancija. U stavu 1. člana 24. se kaže: "Na predlog Ministarstva, Vlada utvrđuje predlog osnove za davanje garancije".
U stavu 2. se kaže: "Predstavnik Ministarstva prisustvuje od početka postupka na svim pregovorima o zaduživanju lokalne vlasti i pravnih lica, kada se traži garancija Republike". Dakle, prisustvuje, ali aktivno ne učestvuje, bar tako piše u članu 24. stav 2. Zaista verujem da sam dobar pravnik i da znam da tumačim propise.
U stavu 3. se kaže: "Ministarstvo dostavlja Vladi izveštaj sa pregovora iz stava 2. ovog člana, sa nacrtom ugovora o kreditu". Opet tačka i opet nema sledećeg stava, isto kao u članu 10.
Šta se, dakle, dalje dešava? Da li se onda aktivira član 5. stav 6. i 7. koji daje ovlašćenje ministru Dinkiću u ovom slučaju da može da zadužuje, da utvrđuje predloge garancija, kontragarancija. Imaćemo posle ove tačke na dnevnom redu raspravu o pojedinostima, mislim, desetak kontragarancija koja se daju na već neke završene poslove, ali o tome ćemo kada to bude na dnevnom redu. Ili će to da radi neki Janjušević, ili neki Kolesar, koje će Mlađan Dinkić iz svojih redova da iznedri, da radi ono što su radili ovi pre njega?
Dakle, neprecizna zakonska formulacija, a Vlada u svom obrazloženju zašto amandman nije prihvaćen, kaže: "Amandman se ne prihvata iz razloga što je potrebno urediti postupak davanja garancije". Amandman je i podnet baš zato što je potrebno urediti postupak davanja garancija.
To je ono što mi tražimo od Vlade kao predlagača. Naravno, ovde nema predstavnika predlagača. Da, zaključuje ugovor, pa ga nema. Koju li ćemo večeras videti banku da je proda?
Naravno, ovo može da zvuči kao šala, ali je tragično i strašno da se ministar finansija bavi prodajom banaka, privatnih banaka. Koji je njegov interes da se slika na televiziji u takvim poslovima? Pisaće valjda "Kurir" ovih dana.
Ali, strašno je da mi raspravljamo o ovako važnim zakonima, a da nemamo predstavnika Ministarstva. Zaista, da je ovde Mlađan Dinkić, ubeđena sam da bi on prihvatio činjenicu da ovaj član 24, kao i član 10, o kome smo pre podne govorili, mora da ima još jedan stav da bi mogao da se primenjuje. Jer, šta znači, ide ovaj tamo iz Ministarstva, sedi tamo, prati šta neko drugi radi, pošto on ne učestvuje u radu, kako piše u zakonu, i na kraju dostavi Vladi izveštaj sa tih pregovora, sa nacrtom ugovora, ostavi valjda tamo kod sekretarice, ne znam, i to je kraj posla, ništa se dalje ne dešava. Ako se slučajno nešto i dešava, onda je nezakonito. Jer, u ovom zakonu ne piše kako se i šta se dalje dešava.
Pošto nema predstavnika Vlade, pošto nema Mlađana Dinkića, pošto rasprodaje tu poslednju neprodatu banku u Srbiji, onda molim vas desetak-petnaestak, koliko vas ima u ovoj sali (jer zahvaljujući Poslovniku koji ste usvojili ne mora ni ovoliko da vas bude, dovoljno je da bude onaj ko govori ovde i jedan iza), da vodite računa o ovim našim amandmanima i da zaista prihvatite amandman na član 24, jer je potpuno besmislen.
Čak i ako izglasate zakon, čak i ako opstane ovaj vladin predlog, ovaj član 24, ako ima iko od pravnika neka kaže da nisam u pravu, ako može da nađe obrazloženje, da mi kaže šta vidi ovde, a što nije napisano u ovom članu 24. Dakle, nije ovaj član, kao ni ideja nije dobra, nije prihvatljiva.
Mi srpski radikali više puta smo rekli – nećemo glasati za ovaj zakon. Očekujemo i nadamo se da ni naše kolege koje ozbiljno razmišljaju o svom poslu i o Srbiji takođe neće glasati za ovaj zakon.

Hvala, gospođo Radeta. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.
Naravno, niste bili tokom rasprave, verovatno niste znali da je identifikovano, ovde je prisutan predstavnik Ministarstva. Predstavnik Vlade nije, jer je bio prisutan na odborima kada su amandmani razmatrani, što je mogućnost, po novom Poslovniku, da se posle tih odbora neki amandmani usaglase, pa pretpostavljam i na način koji ste vi mislili.
A, molim vas, nemojmo vređati poslanike. Vrlo dobro vidite koliko je ovde poslanika i njihovo je poslovničko pravo da u međuvremenu rade i utiču na poboljšanje zakona, što pretpostavljam sada i rade.
Izvolite, gospodine Krasiću, izvinite što ste sačekali.

Član 24. stvarno sadrži neke nedostatke koji onemogućavaju da se ovaj i ovakav zakon, ako ga vi usvojite, primeni precizno i da se znaju pravila. Danas sam, prilikom diskusije o amandmanu na član 5, ukazao da je, po logici stvari, obaveza Ministarstva, ako se sledi duh ovog predloga zakona, da od prvog do poslednjeg dana Ministarstvo bude uključeno u te pregovore. Međutim, članu 24. nedostaje nešto. To nešto što nedostaje treba tražiti u odredbama članova 5, 6. i 7. i u odredbama koje se tiču zaduživanja autonomne pokrajine, lokalne samouprave i javnih preduzeća. Ali, ovako kako stoji, to je nedorečeno, jer se ne zna šta dalje.
Dalje, nacrt ugovora o kreditu, kada mi tražimo kredit, neko odavde, po pravilu, onaj ko daje kredit, to je neka međunarodna institucija, moguće je da bude i poslovna banka iz inostranstva, mada su kamate potpuno drugačije, pa ne verujem da se to isplati. Ali, ovo su uvek neki međudržavni aranžmani između naše države i neke međunarodne finansijske organizacije, jer jedino tako mogu da se obezbede na tržištu, ako mogu da kažem, sredstva pod povoljnijim uslovima. Naravno da Ministarstvo mora da bude uključeno od početka do kraja. Ugovor pravi uvek ona strana koja diktira uslove, to je poverilac koji daje kredit.
Kada pogledate član 24. i njegovu pravno-logičku vezu sa prethodnim i naknadnim amandmanom, onda ćete videti da tu postoji jedan fundamentalni nedostatak, naročito se tiče veze između člana 24. i 25.
Ma koliko neko branio državnu zajednicu, pogotovu oni tvorci te državne zajednice, oni su sve to uradili nekako, ali su zaboravili da se s pravom postavlja pitanje da li je državna zajednica pravno lice, u smislu da li ona može da bude nosilac prava i obaveza i da li ona raspolaže nekom imovinom.
Dokaz za to da se s pravom sumnja na njen pravni subjektivitet, u smislu pravnog lica, ne onaj međunarodnopravni, to je potpuno druga stvar, jeste i sama činjenica da državna zajednica nema svoj budžet, nema izvorne prihode, nego je njen budžet sadržan u posebnom delu – nekoliko stavki budžeta Republike Srbije. Čak je on prolazni i za ono što dolazi iz Crne Gore, ma koliki procenat ili iznos bio u pitanju.
Onda se s pravom postavlja pitanje kakve su to garancije koje daje državna zajednica, jer one nemaju svoju težinu, pošto ona niti raspolaže nekom imovinom, ona je finansirana od država članica, a države članice i kada je finansiraju teško da su u mogućnosti da predvide neku stavku za servisiranje nekih obaveza po osnovu garancije koju je dala državna zajednica. Zato svi inostrani partneri, kada odobravaju ove kredite firmama u Srbiji, ovim javnim, za ta prestrukturiranja itd, kao uslov traže kontragaranciju Republike Srbije.
Da baš pojednostavim, to je prava garancija. Ta garancija koju daje državna zajednica je pro forme. To je jedan običan papir koji služi kao dokumentacija kojom se dokazuje da su ispunjeni uslovi, a jedino dokazuje uslov međunarodnopravnog subjektiviteta teritorije na kojoj se nalazi glavni dužnik – neko preduzeće. I, ona prava garancija, koja dobija na snazi, jeste kontragarancija Republike Srbije, te je formalno-pravno inostrani kredit obezbeđen na dva načina, a suštinski samo kontragarancija.
Vidite, kada neko sedne i napiše Beogradski sporazum... Za ovih nekoliko godina toliko smo podvala čuli, izokretanja itd., mene ovo ne iznenađuje od Mlađana Dinkića, to moram da vam kažem. Nemam nameru da ga napadam, dosta sam ga napadao, čak mogu da ga branim. On je amater u odnosu na Karlu del Ponte i Natašu Kandić. Tu može Mlađa da se pohvali, on je bebica za njih. Kakvi su oni majstori manipulacija, friziranja, oni naprave i montiraju film i to deluje kako njima odgovara. Ali, vremenom će se pokazati šta je šta.
Vratite ovaj predlog zakona i napravite nešto što bi moglo da bude stvarno prihvatljivo, što bi bilo zasnovano na nekom stanju i kontaktirajte malo ove ljude koji se razumeju u bankarski sistem. Nije nikakva bruka i sramota da pitate Borku Vučić kako treba ovaj zakon da izgleda.
Eto, odmah sam znao kako će ko da reaguje, a ja sam se obratio stolici na kojoj sedi predsednik poslaničke grupe Demokratske stranke, da upozorim stolicu da ga bocne kada dođe ovaj amandman, pošto on nije u sali.

Da se ne bavimo stolicom, moram da vas upozorim da je isteklo vreme, molim vas, završite.       
Da li još neka poslanička grupa želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 25. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Đorđević.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor predlaže da se amandman odbije.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Đorđević.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo za ovom govornicom o ovom predlogu zakona dosta su govorile moje kolege. Poslanička grupa SRS je podnela niz amandmana na Predlog zakona o javnom dugu.
U ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 25. Predloga zakona o javnom dugu. Smatram da ovaj član 25. treba da se briše.
Suština ovog predloga zakona trebalo je da bude da država ima jasnu politiku zaduživanja, a ovaj zakon nije jasno preciziran, ne rešava problem ove materije oko zaduživanja i davanja kontragarancija onako kako bi to jedan ozbiljan zakonski predlog Narodnoj skupštini Vlada trebalo da podnese.
Poslanička grupa SRS će glasati protiv ovog predloga zakona, zato što je u mnogim članovima kontradiktoran. Moje kolege su govorile o amandmanima. Poslanici vladajuće koalicije su ovde prisutni u sali u veoma malom broju, to im Poslovnik omogućava, to će reći predsednik Skupštine, ali naravno da ćete vi u danu za glasanje opet glasati za jedan predlog zakona koji će građane Srbije da dovede u jednu veoma tešku situaciju, jer ovaj zakon nije primenljiv u praksi.
U obrazloženju koje smo davali za amandmane kolega Krasić i sve kolege iz Srpske radikalne stranke koje su govorile govorili su sa mnogo argumenata, ali to, pre svega, govorimo građanima Srbije, jer vaša poslanička većina nije zainteresovana da se uključi u raspravu o ovom predlogu zakona. To vas ne interesuje i vi ćete to u danu za glasanje verovatno izglasati.
Ono što je suština, što je rekao kolega Krasić, recimo ako govorimo o javnim preduzećima, koja su u direktnoj nadležnosti Vlade Republike Srbije, šta će to da radi Direkcija za puteve, ŽTP Beograd, kako će oni da otplaćuju kredite? Ovaj zakonski predlog je morao da se sasvim jasno i precizno definiše jer reguliše jednu od najvažnijih materija. Ali, vama to nije važno. Vama je važno da Srbiju uvodite u što teži položaj. Građani Srbije žive danas teško i vi ste za to odgovorni, vaša poslanička većina, jer donosite zakone u ovoj skupštini koji su, pre svega, ne samo neprimenljivi u praksi, nego su direktno štetni po građane Srbije.
Inače, nećemo i nemamo razloga da za ovom govornicom govorimo ono što bi širilo priču, jer zakon nije dobro koncipiran. Ponoviću još jednom, kada se predlažu zakonski predlozi, postala je praksa u ovoj skupštini od strane Vlade Republike Srbije da budu nejasni, neprecizni. Znači, samo je važno da donosite zakone kvantitativno. Posle ćete reći – doneli smo ne znam koliko desetina zakona u ovom sazivu Skupštine, a kada govorite o tim zakonima treba da kažete građanima Srbije koliko se ti zakoni primenjuju u praksi.
Većina vaših zakonskih predloga su loše sastavljeni i neprecizni su, a pogotovo kada govorimo o Predlogu zakona o javnom dugu, gde ne postoje jasni limiti, gde nije regulisano precizno kako ova oblast treba da se reguliše, jer je veoma važna za sve građane Srbije; vi ste predložili jedan zakon koji će ići na štetu svih nas građana Srbije, a i vi ste predstavnici tih građana.
Nadam se da ćete na sledećim izborima imati prilike da objasnite građanima, ali to će vas skupo koštati, jer neće pojedine političke grupacije iz vaše vladajuće koalicije preći onaj cenzus koji je potreban da bi imali poslanike u ovom parlamentu. Srpska radikalna stranka sve što čini za ovom govornicom čini iz razloga da bi skrenula pažnju javnosti kako se neodgovorno ponašate, kako radite i kakve zakone u ovoj skupštini izglasavate.

Hvala, gospodine Đorđeviću. Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Podsećam vas, u načelnoj raspravi su učestvovali svi poslanici, ona je bila, a ovo je sada rasprava u pojedinostima.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 25. stoji: "Republika daje kontragarancije državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, pod uslovima i na način utvrđen zakonom kojim je propisano davanje kontragarancije."
Postavlja se pitanje, ako dajemo kontragaranciju državnoj zajednici, koji su prihodi državne zajednice? Da li ona ima svoje izvorne prihode? Nema, od kada su tadašnji predsednik Vlade Republike Srbije Zoran Đinđić, potpredsednik Savezne vlade, zadužen za finansije, Miroljub Labus i tadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica zajedno sa Solanom potpisali Beogradski sporazum, ubili ste državu.
Državna zajednica sada stvarno nema nikakve izvorne prihode iz kojih bi mogla eventualno i da vraća neke kredite. Oni prihodi koji su pripadali zajedničkoj državi sada pripadaju državama članicama, znači Republici Srbiji i Republici Crnoj Gori. Republika Srbija učestvuje jednim delom u finansiranju državne zajednice, i to u odnosu sa 95, a možda i 96 posto od ukupnih prihoda državne zajednice. Sa nekih 4 posto učestvuje Republika Crna Gora.
Postavlja se jedno logično pitanje – ako Republika Srbija toliko učestvuje u finansiranju državne zajednice, da li ima toliko prava i da odlučuje? Nema. Čak se može reći da je u daleko nepovoljnijem položaju nego što je to, recimo, Crna Gora. Da se odmah razumemo, SRS jeste za zajedničku državu dva srpska naroda, ali se ovde postavlja pitanje ko će i u kom procentu da koristi te kredite i ko će i u kom procentu da ih vraća.
Ako dajemo državnoj zajednici kontragarancije, gde će novac da bude usmeren, ako je u pitanju, recimo, infrastruktura? Hoće li države članice ravnopravno da učestvuju u raspodeli tog novca ili će jedna strana da se zadužuje, a druga strana da vraća dugove?
Ko će da bude oštećen? Verovatno ona strana koja više puni budžet. Verovatno oni, a ja ne vidim svrhu uopšte da se državna zajednica u nečije ime zadužuje.
Znači, republike članice same se zadužuju radi svoje infrastrukture. Imamo sada na dnevnom redu određene kontragarancije koje su baš po pitanju infrastrukture, za puteve, za železnicu, za vazdušni saobraćaj. Znači, jeste zajednički interes i jedne i druge članice, ali se svaka zadužuje za sebe, srazmerno svojim mogućnostima.
Za šta će da se zadužuje državna zajednica, da neće možda da pravi nove ambasade po svetu, diplomatski da se zadužuje? Hajde da pogledamo odnos ambasadora državne zajednice u odnosu koliko njih ima iz Srbije, a koliko iz druge članice. Da li je to samo 5% koliko učestvuju u finansiranju budžeta? Ili, koga sadašnji predsednik državne zajednice predstavlja, da li predstavlja državnu zajednicu ili predstavlja svog šefa, predsednika Vlade Crne Gore Mila Đukanovića, koga on predstavlja?
Šta ste to stvorili kada ste pravili Beogradski sporazum, kakvog ste to Frankenštajna od države napravili? Oduzeli ste im izvore finansiranja, uništili ste kompletnu infrastrukturu, diplomatiju. Ako dođe do razdvajanja te dve republike, čije će ambasade da budu tamo gde se zatekao ambasador Srbin iz Crne Gore, baš tako ću da kažem, jer ne priznajem Crnogorce kao narod i kome će da ostane ambasada gde se zatekao Srbin iz Srbije?
Na šta će to da liči, za šta će da se koriste krediti za koje će Republika Srbija da daje kontragarancije? Razmislite malo o ovome u danu za glasanje, pre nego što po direktivi svojih šefova pritisnete dugme da se jedan ovakav zakonski predlog usvoji.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 26. amandman je podneo narodni poslanik Miodrag Đorđević.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor predlaže da se amandman odbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 27. amandman je podneo narodni poslanik Tihomir Đuričić.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor predlaže da se amandman odbije.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Ja ću povodom ovog člana 27. i ovog amandmana, a to se odnosi na poglavlje VI Državne hartije od vrednosti, član 26 – emitovanje državnih hartija od vrednosti, član 27 – kupci državnih hartija od vrednosti, član 28 – kliring i saldiranje, član 29 – isplata državnih hartija od vrednosti, član 30 – zabrana korišćenja privilegovanih informacija, član 31 – izricanje mera, član 32 – novčane kazne.
Kompletna ova oblast – državne hartije od vrednosti, mogla je da se ovde reguliše verovatno sa dva do tri člana opšte prirode koji bi upućivali na primenu Zakona o hartijama od vrednosti, asocirali na neku primenu odredbi zakona koji regulišu promet i trgovinu hartijama od vrednosti i verovatno u jednom članu bi bilo potrebno da se napiše koje beneficije dobija kupac državnih hartija od vrednosti.
Ako kupac ima zagarantovanu beneficiju, kupujući te hartije od vrednosti, onda to ima nekog smisla. Beneficija može biti tako što tim hartijama od vrednosti može da plaća neke obaveze, da ostvaruje neke popuste povodom nekih obaveza koje treba da plati prema državi. To je do sada bio jedan uobičajeni način kojim se držala zainteresovanost banaka i drugih privrednih subjekata koji imaju slobodnih sredstava i koji mogu da ulože pare, da kupe hartiju od vrednosti koja je tako jaka da štiti vrednost tog kapitala koji su uložili na jedan duži rok i da oni jednostavno nisu izgubili, da imaju veće koristi, nego ako bi kojim slučajem ulagali ta sredstva i dobijali kod banaka neku kamatu.
Ovako je nešto urađeno i vidi se, ubacuje se u članu 26. kao medijator NBS, pa se ubacuje agencija, centralni depozit za hartiju od vrednosti i kliring, pa onda kako se štite informacije, da oni u državnoj službi koji rade na tim poslovima, dakle državnim hartijama od vrednosti, ne prenose nedopušteno neke poverljive informacije koje bi mogle da utiču na to da se selektiraju kupci i da se neki usmere, neki odbiju, i na kraju, ove kaznene odredbe.
Koliko vidim, ovo je sve nepotrebno. Moglo je sa tri člana da se ova materija na jedan objektivan način razreši. Međutim, ako uzmemo u obzir kakva je situacija kod nas, ne samo za ovih proteklih godinu dana, nego u jednom dužem vremenskom periodu, onda s pravom postavljam pitanje da li Narodna skupština može da prebaci to ovlašćenje donošenja odluke o emisiji hartija od vrednosti itd. Vladi Republike Srbije ili je možda potrebno da još ugradimo neke zaštitne mehanizme da ne bi došlo do nekontrolisane emisije i nekontrolisanog zaduživanja.
Oni kojima se ja ne sviđam će odmah da repliciraju, pa će da kažu – to je sve definisano Zakonom o budžetu, gde u nekom članu stoji koliko je to budžetski deficit, kako može da se zatvara, ukoliko je u pitanju premošćavanje i održavanje tekuće likvidnosti, da li je moguće da se zaduživanje vrši emitovanjem kratkoročnih i dugoročnih hartija od vrednosti.
Znači, u osnovi bi se našao poziv na Zakon o budžetu. Međutim, Zakon o budžetu je zakon koji najbolje odslikava ekonomsku politiku Vlade koja ga je predložila, bez obzira što su tamo postojale suvoparne pozicije, aproprijacije, cifre, brojke i iza svake cifre, svake brojke, iza svakog razdela, iza svakog naziva aproprijacije krije se neka namena, dešifruje se neka namena.
Kada kažem da se krije, ne mislim ništa u negativnom smislu da kažem, nego može da se vrši identifikacija. Dakle, identifikacija ekonomske politike.
Svedoci smo dva potpuno odvojena procesa zaduživanja radi održavanja tekuće likvidnosti i samohvalnih pesama o velikom budžetskom suficitu, a onda i sami znate da nešto nije u redu, nameće potrebu da se razmišlja ozbiljno o tome da li treba ugraditi još jedan mehanizam, da nije moguća emisija hartije od vrednosti, tako nas iskustvo uči, ukoliko Narodna skupština na neki način to ne verifikuje, dajući neku prethodnu saglasnost.
Ja se prosto plašim da sa ovakvim ovlašćenjima, bez obzira ko od decembra meseca ove ili sledeće godine dođe na vlast, ne dođemo u situaciju da konstatujemo da su javne finansije jedna rupa bez dna. Dakle, da je to jedan veliki ambis, a da ne postoji realno opravdanje zašto je došlo do te rupe i tog ambisa, s obzirom da nema ni sankcija, nema ni bombardovanja, nema većih pritisaka u smislu onemogućavanja plaćanja prema inostranstvu, saradnje u trgovini itd. Znači, ne bi postojao nijedan opravdani razlog koji bi mogao da se podvede kao opravdanje za jedan gaf koji se pravi u javnim finansijama.
Zato smatram da možda u ovom trenutku treba pribeći jednoj meri gde Narodna skupština vrši i tekuću kontrolu poslovanja Vlade Republike Srbije i pre svega ovog ministra, aktivnog, da ne dođe do nečega nekontrolisanog, jer je on sklon takvim stvarima. Njemu dajte papir, on začas potpiše i četiri banke nema. On nije svestan posledica koje mogu da nastupe na osnovu njegovog potpisa. Onda moramo da tražimo neke odbrambene mehanizme.
Narodna skupština, narodni predstavnici koji se u njoj nalaze moraju narod da zaštite od ministra i moraju da nađu te fine mehanizme kako da štitimo narod od ministra, jer ministra ne može niko da ubedi, on je apsolutno siguran, on je ubeđen da je sve ovo što radi najispravnije, da je najtačnije. On ne vidi posledice svojih dela. Ne, neko mu nagovesti posledicu, on odmah nađe novu temu, ima medije, oni pripreme tu temu, odmah se krene sa pričom itd.
Ko tera tu priču? Oni novinari koji su se za dnevnicu od 75 do 150 dolara, maraka dnevno u Budimpešti, Segedinu školovali za ovaj posao. Ima tačno ko je bio na platnom spisku, koliko je dobio, kada. Ima nekih koji su sada na vlasti, koji su takođe tamo, pa ko je pio viski, gde je pio viski, ali nije to ova tema.
Znači, od brzopletih poteza, a mi smo sličan problem imali sa Milanom Panićem, pa su mu radikali podmetnuli papir, on uhvatio i glatko ga potpisao. Kada je video posle šta je potpisao, kaže – ja nisam gledao, sve potpisujem.
To je slično sa Dinkićem, začas on potpiše, začas on kaže da idemo na zaduženja, emitujemo hartije od vrednosti, zatvori ceo finansijski sektor, ceo bankarski sektor i onda sve što potpiše na neki način može da prođe. Ovamo malo stisne više, ovamo pripreti, ovaj da, onda dođe, vrati se itd. U svim tim transakcijama obavezno ide neka provizija, zakonom propisana provizija. To su finansijske transakcije koje su praćene tim.
Nisam ranije pričao, ali ne znam zašto se ovde u ovom zakonu pominju brokerske kuće kao finansijske institucije. U ovoj oblasti brokerske kuće nisu finansijske institucije. Sada otprilike slažem te kockice, znam koja je revizorska kuća, znam koja je poslovna banka, znam koje je osiguravajuće društvo, sve se zna, sa nepogrešivom tačnošću može da se pogodi naziv firme. Krug je zatvoren, ali ne ono da SDB zatvara krug nego Mlađa zatvara krug da sve drži pod svojom kontrolom.
Može da se brani ovo što je Dinkić napisao, to ne sporim, ko raspisuje, ko donosi odluku o raspisivanju hartija od vrednosti, kako se vrši uplata, kako se vrši isplata po osnovu hartija od vrednosti itd., ali to je propisano drugim propisima.
Kada se donosio Zakon o hartijama od vrednosti, kada su se donosili drugi propisi koji se tiču finansijskog tržišta, osnovna intencija je bila, od 1993. godine, da u tim stvarima država bude ravnopravan partner sa svim drugim privrednim subjektima i sa svim drugim subjektima koji učestvuju na tom tržištu.
Zbog afere "Knjaz Miloš" je prvi put značajno probijen taj princip u prilog oligarhije, ekonomske oligarhije. Drugi put taj princip je probijen kada su u pitanju bile akcije Akcijskog fonda. O tome smo pre nekoliko meseci pričali. Prvi put kada se napravi izuzetak onda ima tendenciju da postane pravilo i sada nam se nameće kao pravilo. Verovatno su mislili da se deo obrazloženja koji kaže – uz pomoć američkih stručnjaka smo ovo uradili i oni su to podržali. Ne verujem da bi to podržao neko iz Zapadne Evrope, ko je stručnjak i ko se bavi ovom oblašću, on bi rekao – ovo je nedozvoljeni uticaj države na finansijskom tržištu, pa i u ovom delu koji se tiče emitovanja hartija od vrednosti.
Radikali su i suviše vešti, tako da kada kažu da se briše taj član nemojte olako da kritikujete to, nego razmislite zbog čega oni predlažu da se briše svaki član. Vidite, povodom svakog amandmana i svakog člana između 10 i 15 minuta vam navodimo konkretne razloge zašto postoji u tom članu loše rešenje. Ako posle svih ovih razloga ne želite da shvatite, kažite – ne želimo da shvatimo, imamo 131 glas. Mi ćemo da shvatimo vas, ali morate da shvatite i nas koji pretendujemo da vas zamenimo na vlasti. Mi ne želimo da sačekamo ambis.

 Da li još neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Albijanić.