Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram priznati da nije baš bilo lako slušati pripadnike ovih prethodnih režima kako kude druge i pričaju kako ništa nije valjalo dok oni nisu došli na vlast i ove koji su rekli da je pravosuđe izuzetno loše, možda nešto malo bolje nego prethodnih godina, ali su zaboravili da su upravo oni pravosuđe doveli u to blato o kome sada govore.
Najpre bih, iako je ovo rasprava o sudijama, iskoristio priliku da se vratim na neke teme koje su prethodnih dana bile na dnevnom redu, i to najpre na Zakon o sudskim taksama. Mi smo pre nekoliko dana raspravljali o sudskim taksama koje su ponovo povećane. Opravdanje za to je bio materijalni položaj zaposlenih.
Čuli smo ovde od gospodina Stojkovića da ukoliko želimo da poboljšamo materijalni položaj zaposlenih u pravosuđu, da se još povećaju takse i da je to neophodan uslov kako bi oni imali veće plate.
Doduše, ne radi se tu o svim zaposlenim, već samo o sudijama i tužiocima, iako tu postoji još, rekao bih, prava armija ljudi koji nisu nosioci pravosudnih funkcija, ali bez kojih pravosuđe ne bi moglo da funkcioniše i od čijeg rada u dobroj meri zavisi kakvo će nam pravosuđe biti i kakva će biti ažurnost, kako će se zakazivati, u kom roku će biti urađene presude i sve ostalo.
Nažalost, svega dan ili dva nakon toga, došao je ovde ministar finansija Mlađan Dinkić i u rebalansu budžeta umanjio ove budžetske prihode koje će imati Ministarstvo pravde i zaposleni u pravosuđu, i to sa obrazloženjem da je procenjeno, na osnovu sredstava koja su do sada potrošena u našem pravosuđu, da je previše sredstava odvojeno za pravosuđe i da ona neće biti potrošena. Zbog toga je neophodno da se taj budžetski rashod koji se odnosi na pravosuđe smanji.
Sada pitam, ko je ovde obmanuo i narodne poslanike i zaposlene u pravosuđu, jer priznaćete da je nemoguće da se istovremeno kaže, nema dovoljno sredstava u budžetu i moramo da povećamo sudske takse, kako bi se poboljšao materijalni položaj zaposlenih, a da se istovremeno, dan ili dva nakon toga, iz iste Vlade dobije informacija da postoji višak sredstava.
Pored toga što su takse povećane, postoji višak sredstava i sada će sredstva koja se odvajaju za srpsko pravosuđe biti još manja. Na ovaj način mislim da su građani Republike Srbije, jer to su ti koji će plaćati te uvećane sudske takse, obmanuti i da se u krajnjoj liniji, kroz sudske takse finansiraju neki drugi rashodi koji nikako na taj način ne bi mogli da budu finansirani.
Što se samog izbora sudija tiče, moram reći da mi ni ovog puta nećemo, a ja pogotovo, ulaziti direktno i konkretno u imena predloženih. Već su neki osporeni od strane predstavnika SRS i ono što je bitno jeste to da je kriterijum kojim smo se rukovodili prilikom osporavanja nekih predsednika sudova, sudija ili zamenika tužilaca, pre svega bio: stručnost, rezultati rada i ugled koji ti ljudi uživaju, kako u sudu, tako i u sredinama u kojima trebaju da budu birani na određene položaje.
Nismo se rukovodili niti nekim stranačkim interesima, niti stranačkom pripadnošću. Smatramo da sudstvo treba da bude nezavisno i mislim da smo jedini koji možemo da se na tom polju pohvalimo nekim konkretnim stvarima i da kažemo da nikada, čak ni onda kada smo bili na vlasti, nismo ostvarivali uticaj u pravosuđu tako što smo svoje stranačke aktiviste predlagali za nosioce pravosudnih funkcija.
Niko od vas ne može navesti makar i jedan konkretan primer i da kažete, evo tu i tu je član, aktivista, predsednik opštinskog odbora SRS predložen za sudiju ili predsednika suda.
Ili istovremeno i za sudiju i za predsednika suda, kakav je čest slučaj bio posebno za vreme one prethodne vlade.
Ono na šta bih takođe ukazao i što je veoma bitno kada se ima u vidu u kakvim uslovima bi trebalo da rade sutra ovi koje danas biramo ili ćemo izabrati i to da bi trebalo ministar da nam kaže, a možda i predsednik Vrhovnog suda, zašto je u ovom trenutku pola Palate pravde bez struje.
Ne znam da li vi znate gospodine ministre, ali u Palati pravde, gde je smešten i Okružni sud u Beogradu i nekoliko opštinskih sudova i tužilaštvo i sve ostalo, u pola hodnika nema struje, u sudnicama radi samo po jedna utičnica u koju se uključuje pisaća mašina, odnosno kompjuter na kome se kucaju zapisnici sa suđenja. U dosta sudnica ne postoji mogućnost da se upali svetlo.
Slična je situacija po hodnicima, dakle, u pola hodnika ispred sudnica nema svetla. Opravdanje bi trebalo da bude, odnosno jedno opravdanje je da se to čini kako zaposleni ne bi palili, odnosno uključivali klima uređaje, jer to povećava potrošnju struje i sistem nije u stanju da izdrži kada se upali više od nekoliko klima u sudu.
Onda treba videti ko je odgovoran za trošenje velikih sredstava i zašto su uopšte nabavljane tolike klime, ko je to odlučio, po kojim su uslovima te klime nabavljane i umesto što su uložene pare, ogromne pare, u klime koje ne mogu da budu uključene i koje ne mogu da služe svrsi zbog koje su nabavljene, da li bi možda bilo bolje da je onaj centralni sistem za klimu koji postoji u Palati pravde osposobljen i da je na taj način podjednakim uslovima za sve zaposlene rešen i ovaj problem.
Ovako dolazimo u situaciju da neki koji su, da kažem, na višim položajima, trebalo bi da budu u sudu prvi među jednakima i da mogu da koriste klimu. Neki to ne mogu. Mislim da je sve ovo besmisleno.
Argument koji je iznet u prethodnoj diskusiji, a neću govoriti da je neko, zato što je podoban da bude zamenik tužioca, zato što je na izborima za predsednika opštine izgubio za svega nekoliko glasova, mislim da ne stoji. Trebalo bi da razlikujete izbore za predsednike opština, a po tom kriterijumu bi onda oni koji su uspeli i bili izabrani, bili valjda adekvatni da budu u svom selu ili gradu predsednici opština i predsednici sudova i tužioci.
Ali, za one koji to do sada nisu čuli, u Srbiji postoji sistem podele vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku. Ne smeju i ne bi trebalo ni na koji način izbori za predsednika opštine da budu povezani sa izborom za nosioce pravosudnih funkcija, već upravo ti koji su se kao članovi neke stranke kandidovali na izborima tog trenutka je trebalo da shvate da im je ta karta za izbor za predsednika opštine upravo i karta za izlaz iz pravosuđa.
Dodao bih, na kraju, kažete da postoji veliki broj razrešenja i za sudije i za tužioce koji još uvek nisu došli na dnevni red. Mislim da bi definitivno u nekim slučajevima trebalo požuriti i neću ponovo govoriti o imenima, neću na taj način, niti je to manir bilo koga iz SRS, da vršim pritisak na sudije.
Treba znati da je ovih dana u Prvom opštinskom sudu doneta presuda kojom je obavezan jedan novinar i jedan dnevni list da, između ostalog, Nataši Kandić na ime povređene časti i ugleda isplati iznos od 200.000 dinara plus sudske troškove. Mislim da je ova informacija utoliko strašnija ukoliko se zna da su sudovi priznavali majkama koje su izgubile svoju decu na Kosovu i Metohiji na ime pretrpljenog duševnog bola isti taj iznos od 200.000 dinara. Na ovaj način su unižene i sve te majke, dosta toga je izgubilo smisao.
Bilo koji sudija koji živi u Srbiji, a mora da se kreće ulicom i misli da postoji kod Nataše Kandić neka čast i neki ugled u srpskom narodu, jeste jedan od osnova koji bi trebalo da uputi i na razmišljanje o razrešenju takvog sudije. Nesporno je da Nataša Kandić ne uživa nikakav ugled u srpskom narodu. Dovoljno bi bilo da je taj sudija saslušao prvih 10 ljudi na koje naiđe u hodniku da li Nataša Kandić ima ili nema bilo kakav ugled u srpskom narodu. Mislim da bi na taj način otpao svaki osnov da joj se po osnovu povrede časti i ugleda isplati bilo kakva nadoknada.
Ovog puta toliko. Nadam se da će neki od ovih problema na koje smo ukazali biti rešeni, da će se ipak malo ubrzati i postupci, jer smo svedoci da i posle stupanja na snagu i ovog novog zakona o parničnom postupku i zakona o izvršnom postupku nažalost nije povećana ažurnost. Mora se primetiti da su ipak neke navike koje postoje od ranije toliko čvrsto ukorenjene da se još uvek veoma sporo radi na izvršenjima nekih pravosnažnih presuda.
Nadamo se da će ovo doprineti poboljšanju stanja u pravosuđu, ali mislim da bi trebalo pre svega da se ministar na Vladi izbori da se ova sredstva koja su rebalansom budžeta oduzeta u pravosuđu vrate. Da se ne ide na povećanje taksi, ukoliko to već nije bilo neophodno, već da se, ukoliko postoje neka sredstva koja nisu neophodna da bi se poboljšao materijalni položaj nosilaca pravosudnih funkcija, ta sredstva upotrebe da se ostali zaposleni u pravosuđu motivišu da ostanu tu, da rade, da povećaju svoje radne napore i da sve to zajedno dovede do toga da nam pravosuđe u narednom periodu bude onakvo za kakvo se, makar formalno, svi zalažemo.

Reč ima narodni poslanik Petar Jojić, a neka se pripremi narodni poslanik Miljko Četrović, pa potom narodni poslanik Boško Ristić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ako želimo reformu pravosuđa, onda moramo ozbiljno pristupiti toj reformi, a ona bi u početku morala da se ogleda u depolitizaciji pravosuđa.
Očigledno je, gledano kroz istoriju, da se vlast uvek grabila oko toga kako će da prigrabi pravosudnu strukturu i pravosudnu vlast, da je ima pod kontrolom i da ona odlučuje o tome kako će da rade pravosudni organi i ko će biti izabran na funkciju u pravosuđu.
Iz prakse, u poslednjih nekoliko godina, najopasnije vam je ono kada se počnu optuživati i samooptuživati pojedinci iz pravosuđa. Kada počnu da dostavljaju anonimne prijave jedan protiv drugog i to isto dostavljaju poslaničkim grupama ili pojedincima, a da te predstavke i pritužbe ne budu detaljno proverene. Najopasnije je to kada neko napiše pismo jednoj poslaničkoj grupi ili predsedniku Skupštine ili narodnom poslaniku, a ne pruži odgovarajuće argumente u čemu se sastoji greh nekog kandidata. Dakle, ostaje neprovereno do kraja.
Ako treba vršiti reformu pravosuđa, a treba, u svakom slučaju mora se povesti računa o tome ko će doći na koju funkciju. Od predsednika suda zavisi kako će sud da funkcioniše, hoće li taj sud biti dobro organizovan, da li će sve sudije podjednako biti opterećene, da li će sudije prema svojim stručnim kvalifikacijama moći da rade na određenoj referadi, bilo krivičnoj, bilo parničnoj, bilo vanparničnoj.
Međutim, malo se vodi računa o tome kakva je ažurnost određenih sudova, a tu ažurnost u svakom slučaju bi morao da prati Vrhovni sud i Ministarstvo pravde. Trebalo bi menjati propise vezano za pravosuđe. Mislim da bi Vrhovnom sudu i Ministarstvu pravde trebalo dati veća ovlašćenja, jer smatram da Vrhovni sud i Ministarstvo pravde izvorno više znaju o tome kakav je koji kandidat i drugo kakav je koji sud po ažurnosti i efikasnosti. Ja više imam poverenja u ove dve institucije, dakle, u Vrhovni sud i Ministarstvo pravde.
Ali, što se tiče Personalnog veća i Visokog saveta za pravosuđe, pogotovu kada je u pitanju Visoki savet za pravosuđe, mislim da tu mora biti jedan filter kroz koji ne može proći predlog koji će biti očigledno osporen pred parlamentom, a da je prošao Visoki savet za pravosuđe. To je ono što bi trebalo da se usavrši i o tome treba voditi računa da se propisi po Visokom savetu za pravosuđe menjaju.
Najveći je problem što mi nemamo pred sobom ažurnost svakog suda. Znam da će danas, u stvari u danu za glasanje, biti izabrani možda i oni čiji sud po ažurnosti u svakom slučaju zaostaje od proseka i da nema zavidne rezultate i da nema hiljade nerešenih predmeta, a da ima predmete koji datiraju od pre 10 ili 15 godina.
Najveći problem je v.d. stanje u pravosuđu. V.d. predsednici sudova su jedan od velikih problema. To je najproblematičniji institut i situacija ako imate predsednika suda kao vršioca dužnosti. On vrši dužnost predsednika suda tri, četiri ili šta znam koliko se godina dogodi nekom sudu, i sada taj dolazi pred parlament i sada ga parlament bira za predsednika.
Opet ponavljam, od predsednika suda mnogo zavisi kako radi administracija i kako radi svaka pisarnica, kako radi koja referada, kako radi krivična referada, kako parnična i vanparnična. Ako imate predsednika suda koji liči na turistu, koji ne propusti ni jedno jedino savetovanje, a da su mu rezultati rada takvi, on u svakom slučaju ne bi zaslužio da radi u pravosuđu.
Imate predsednike sudova ili neke nosioce koji ne izlaze iz kafana u toku dana. Videćete ih u kafićima i kafanama i danju i noću. Ne može to. Neću ih imenovati, zbog toga što očekujem da će oni koji su za to zaduženi, a imaju bolje i preciznije podatke o takvim slučajevima, o tome progovoriti i govoriti.
SRS je osporila jedan broj za predsednike sudova. O tome je govorio gospodin Krasić, ali osnovni problem je u tome što se mora voditi računa da se pravosuđe depolitizuje i da partije dignu ruke od pravosuđa. Imaćemo kudikamo bolju situaciju u pravosuđu. Izbor u pravosuđu će biti kudikamo kvalitetniji, objektivniji, a da ne bude ono, zamislite u jednom sudu 40 sudija, nijedan se navodno nije javio na konkurs, na oglas. Da li je taj koji je sada predsednik suda postigao konsenzus da bude biran, to je jedno od diskutabilnih pitanja.
Drugo, imaćete slučajeve da je u jednom sudu gde ima 12 ili 15 sudija, za kandidata koji je prošao ove institucije glasalo dvoje ili troje. Imate takav slučaj u Novom Sadu – Trgovinski sud. Prošli put je bila predložena Zjalić Jasmina, za koju su većinom glasali zaposleni, dakle sudije koje rade sa njom, koje je znaju 27 godina kakva je kao sudija, koje znaju čije odluke su apsolutno ispravne i da ih više pravosudne funkcije potvrđuju i prihvataju.
Sada predlažete Vlajković Velimira, na koji ima veliki broj prigovora, pogotovu kada su u pitanju stečajevi i formiranje stečajnih veća. Stečajno veće formira gospodin Vlajković, a sudija koji se nalazi u njegovom rešenju za stečajnog sudiju je godinu dana na bolovanju – pismenom dokumentacijom lekara se dokazuje da je taj čovek bio godinu dana na bolovanju i da u tom slučaju ne može da učestvuje kao sudija veća.
Drugo, imate problematične stečajeve, što je moralo da se proveri: "Jedinstvo" iz Bača, DDOR "Trgovina", "Živinopromet" u Bečeju, gde su u pitanju ozbiljne primedbe i prigovori na vođenje stečajnih postupaka.
Posedujemo i kupoprodajne ugovore o nepokretnosti i o kupovini imovine pod stečajem, za koju neki nisu uložili ni ''žutu banku'', a ugovor je zaključen i takav ugovor sprečava realizaciju stečaja, a kupca nije obavezao da isplati cenu za kupljenu nepokretnost.
Smatramo da u pravosuđu, što se tiče materijalnog položaja, nije ovo baš kao što je rečeno u predlogu, o čemu je govorio poslanik SRS Šarović, kada je rekao da treba poboljšati materijalni položaj pravosuđa i da je to bio cilj i motiv što je došlo do predloga i donošenja zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudskim taksama.
Kroz to se neće moći provući činjenica sa kojom se nameravalo da se poboljša materijalni položaj pravosuđa ukoliko se podignu takse. Ako je to tako, u redu je da se podignu takse. Međutim, te takse ne idu pravosuđu. Ide 60% pravosuđu, a 40% ide u budžet Vlade. Zašto? Treba formirati budžet pravosuđa i da pravosuđe raspoređuje svoja sredstva svojim institucijama. Samo na taj način se može najpravičnije poboljšati materijalni položaj pravosuđa.
Drugo, trebalo bi više izdvojiti pravosuđu, jer to pravosuđe zaslužuje. To je vrlo odgovorna vlast. Kažem, najveća vlast u državi je pravosuđe. Videli ste da pravosuđe izriče presude – 40 godina zatvora. Ko to može?
Dakle, sudske takse bi trebalo da idu 100% pravosuđu. Na taj način bi se pravosuđu poboljšao materijalni položaj. Nikako ne treba dozvoliti da ministar finansija time raspolaže, da on u njegovu torbicu trpa te takse i da sa njima raspolaže, a pravosudni organi, Vrhovni sud, da mole ministra da odobri određene troškove za isplatu porotnika, svedoka, benzin, grejanje itd, ili da ga moli kada će da prebaci sredstva za isplatu ličnih dohodaka zaposlenima u pravosuđu. S tim ne bi smeo ministar finansija ništa da ima. Sudske takse – pravosuđu.
Drugo, formirati novi budžet u pravosuđu, da taj budžet bude pod rukovodstvom Ministarstva pravde i Vrhovnog suda, da pravosuđe odlučuje, a ne da moljaka nekoga ko nije ničim zaslužio.
Rekli smo da su te takse visoke, većina građana neće moći da se lako pojavi pred sudom da ostvari svoja prava. Na hiljade je parnica, one mnogo koštaju. Nisam sklon da verujem da se svi iz obesti javljaju pred sudom. Ne, ima mnogo građana koji dolaze s punim pravom i treba da ostvare svoje pravo. Zato im treba pod povoljnijim uslovima omogućiti da to svoje pravo ostvare.
Evo, uzmite jedan običan kupoprodajni ugovor, taksa je otišla u nebesa, ili npr. jedna parnica čija je vrednost 100.000 dinara, na nju treba platiti taksu 10.000, da ne govorim o žalbi, presudi itd. To su visoke takse. Mislim da je trebalo da se povede računa sa tom taksom i da se omogući građanima da pred sudom mogu ostvarivati svoja prava pod normalnim uslovima.
Šta će se dogoditi za godinu-dve dana? Opet ćemo imati takvu situaciju da će se predlagač javiti sa predlogom da se ponovo povećaju sudske takse. Ne treba to raditi, jer se neće povećavati standard naših građana.
Zbog toga smatram da reforma pravosuđa mora da zaživi i da se preduzmu ozbiljni koraci svih institucija u državi koji utiču i mogu da utiču na to da naše pravosuđe bude zaista izgrađeno pravosuđe i da ima određen ugled, efikasnost, a da ne budemo u situaciji, kao što smo nekada bili. Hvala.

Hvala vama.
Reč ima narodni poslanik Miljko Četrović, a posle njega narodni poslanik Boško Ristić. Izvolite.

Poštovani narodni poslanici, danas imamo na dnevnom redu jedan deo i više odluka, kojima su predloženi nosioci pravosudnih funkcija.
Slušajući jednokratno izlaganje predsednika Vrhovnog suda – gospođe Škero, stekao sam utisak da je stanje u srpskom pravosuđu v.d. stanje, v.d. stanje je u pogledu predsednika sudova, a pogotovu je u toku postupak razrešenja velikog broja nosilaca pravosudnih funkcija kod Personalnog veća.
Meni, kao narodnom poslaniku, smeta da posle više meseci sedam ili osam odluka imamo na dnevnom redu, a da i dalje ostaje veliki broj odluka, kako je ovde rečeno, koje će se predložiti za septembar – imenovanje nosilaca pravosudnih funkcija. Ako je većini predsednika sudova istekao mandat u junu, da li može srpsko pravosuđe da funkcioniše sa vršiocima dužnosti? Ovde je pominjan 6. oktobar 2000. godine. Mnogi u Srbiji znaju koje su posledice 5. odnosno 6. oktobra, ako je ovde u pitanju aludiranje na mere koje su preduzete u srpskom pravosuđu 6. oktobra i narednih dana i meseci.
Postavljanjem revolucionarnih predsednika sudova, sudija, tužilaca i zamenika tužilaca, došli smo u stanje da je DOS faktički izvršio puč protivzakonit u srpskom pravosuđu, postavljajući nestručne i nekvalifikovane, ali samo stranački opredeljene ljude, koji su bili za DOS, odnosno koaliciju DOS-a, Demokratske stranke, a pogotovo Demohrišćanske stranke.
Nije bilo malo slučajeva da su, svojom voljom ili ne, pod pritiskom, mnoge sudije i nosioci pravosudnih funkcija morali da se učlane u Demohrišćansku stranku Vladana Batića da bi opstali na tim sudijskim funkcijama.
Nažalost, stanje se mnogo ne menja i dolaskom demokratskog bloka od januara 2004. godine.
I pored toga, sa tim gorkim iskustvom koje je srpsko pravosuđe i pravda u Srbiji imala od dolaska DOS-a na vlast, uticaj stranaka, koje sada sačinjavaju demokratski blok, jasno se vidi kada je u pitanju predlaganje nosilaca pravosudnih funkcija.
Zbog toga i ne može ovaj postupak reizbora ili imenovanja da se završi na jedan normalan način u kratkim i zakonitim rokovima. Zato se ovo odugovlači mesecima. U pitanju su ucene, trgovina, pogodbe i zato se mesecima predlaže, razmatra i ovde Narodnoj skupštini na parče predlažu odluke za imenovanja nosilaca pravosudnih funkcija.
Predsednik Vrhovnog suda je rekla da Visoki savet treba da vodi računa o pogledu kvaliteta kandidata koji se predlažu za nosioce pravosudnih funkcija, a da članovi Odbora za pravosuđe i upravu treba da vode računa o dostojanstvu. Neshvatljivo je da određeni predlozi dođu ovde pred Narodnu skupštinu, pred poslanike, pred javnost Srbije i da narodni poslanici treba da ističu da određeni kandidat predložen od strane Visokog saveta pravosuđa nije dostojan ne da bude predsednik suda, nego da nije dostojan ni sudijske funkcije.
To je ipak žalosno i ne bi mogao takav predlog da prođe kod Visokog saveta pravosuđa i da narodni poslanici raznim kanalima utvrđuju da li je određeni predloženi kandidat za predsednika suda ili za sudiju dostojan da vrši tu funkciju predsednika suda, a da ne govorim sudijsku funkciju.
Pred sobom ovde imam jednu informaciju o sastanku članova Odbora za pravosuđe i upravu sa Visokim savetom pravosuđa, a održan je 15. aprila 2005. godine. Na tom sastanku je doneto devet zaključaka. Šta je urađeno posle donošenja ovih zaključaka – predsednik Vrhovnog suda je rekla da je donet poslovnik u pogledu kriterijuma i poslovnik u pogledu procedure oko predlaganja nosilaca pravosudnih funkcija.
Kako se i danas ovde na parče predlaže ne verujem da se primenjuju ovi kriterijumi, i u pogledu kvaliteta i procedure, i da se postignu rezultati da pravosuđe ili nosioci pravosudnih funkcija rade bolje, i da građani Srbije dođu brže do pravde u Srbiji.
Nažalost, poverenje u sudove i sudstvo je sve manje. Ne može se ili je vrlo teško doći do pravde uz izuzetno duge postupke, nametanjem dodatnih opterećenja povećanjem sudskih taksi. Ovde se od strane poslanika SRS pričalo, ukoliko je suficit u budžetu, što je ministar Dinkić ovde teatralno izlagao dva sata, zašto su morale da se povećaju i sudske takse, da se poboljša materijalni položaj sudija i drugih zaposlenih u sudstvu.
Zašto nije iz suficita taj deo sredstava opredeljen da se poboljša materijalni položaj zaposlenih u sudstvu?
To je samo dodatni teret ili onemogućavanje građana Srbije da dođu do pravde, jer ih ionako pritiska teška socijalna situacija u Srbiji, imaju oni mnogo preče stvari, i ne mogu da sastave kraj sa krajem.
Da li je moguće ovo što sam govorio, da predloženi koji je do sada obavljao funkciju predsednika Okružnog suda u Užicu bude predložen od strane Visokog saveta pravosuđa i da posle četiri godine obavljanja te funkcije, te da taj predlog dođe na Odbor za pravosuđe i upravu i pored mnogih pismenih dokaza, materijalnih činjenica o radu predsednika suda, i to Okružnog suda u Užicu, jer radi se o Okružnom sudu, da taj bude ponovo predložen za predsednika Okružnog suda.
Kao narodni poslanik iz Kraljeva bio sam na neki način u obavezi da primim jednog sudiju Okružnog suda iz Užica, sa dokumentacijom i činjenicama, a sve je to stiglo do Odbora za pravosuđe i upravu, da sa njim razgovaram i da mi on predoči šta je taj predsednik Okružnog suda sve činio i radio obavljajući tu funkciju.
Da li je moguće da Visoki savet za pravosuđe i dalje toleriše predsednika Trgovinskog suda, odnosno njegov rad, a radi se o predsedniku Trgovinskog suda u Beogradu, to je Kljajević. Da li ima snage Visoki savet pravosuđa da smeni Kljajevića, imajući u vidu sve šta se događalo i šta se i dalje događa u Trgovinskom sudu. Trgovinski sud u Beogradu, po nadležnosti i stvarnoj i mesnoj, pokriva polovinu Srbije.
U nekim ranijim izlaganjima sam pomenuo samo stečaj preduzeća "Rad" i postavljanje stečajnog upravnika i pritisak, odnosno nalog ministra za kapitalne investicije da se smeni i da se postavi neko sa imenom i prezimenom za zamenika stečajnog upravnika. Radi se o ogromnoj imovini koju preduzeće "Rad" ima u Beogradu.
Znači, radi se o ogromnim nepokretnostima, lokacijama za izgradnju, sve je to smišljeno i sračunato. Radi se o imovini od nekoliko desetina miliona evra. Treba tu imovinu oteti, opljačkati i ovim novopečenim biznismenima, odnosno kriminalcima omogućiti da u bescenje dođu kroz stečaj do te imovine.
Moram da pomenem, ministar nije ovde, on je upoznat sa nezakonitim radom, mislim na predsednika suda iz Kraljeva i na njegov rad, to je Zlatan Dimitrić. Bilo je obećanja, nisam učestvovao u tim razgovorima, on je verovatno po stranačkoj liniji dolazio, a verovatno i u funkciji ministra, da će predsednik Trgovinskog suda u Kraljevu biti razrešen. Međutim, čekao se postupak reizbora, odnosno istek ovog mandata. To su neki primeri.
Sada ću se osvrnuti samo malo na obavljanje tužilačke funkcije. Za kriminal u Srbiji, koji je iz dana u dan sve veći, bez sprovođenja zakonskih postupaka, od prijave za učinjena krivična dela, istražnih radnji i sudskih postupaka, jedan od glavnih krivaca jeste tužilaštvo.
Primer je i Opštinsko i Okružno tužilaštvo u Kraljevu, a najveća odgovornost je na državnom tužiocu Republike Srbije. Mnoge ove afere se samo pojave i služe u dnevno-političke svrhe da zamajavaju građane Srbije na elektronskim i pisanim medijima za nekoliko dana. Kada se i ta afera iscrpi, onda se izmisli druga, a da Republički javni tužilac uopšte ne reaguje, iako se u tim tzv. aferama pominju imena i prezimena, učinjene radnje i ogromni iznosi novca ili imovine.
Šta je bilo sa Jelašićem, sa mnogima pre Jelašića? Jednostavno, tu je samo ćutnja od Republičkog i Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu, da ne govorim dalje.
Pomenuću vam jedan primer u Kraljevu. Ove cifre koje se pominju širom Srbije – jedan, dva, tri ili pet miliona evra, nije veliki iznos, radi se o 10,5 miliona dinara. Vlast DOS-a u Kraljevu sklopila je ugovor sa jednim privatnikom Trujićem za odnošenje vozila koja su nepropisno parkirana na ulicama grada Kraljeva.
Ugovor je normalno zaključen suprotno bilo kakvom interesu opštine Kraljevo, naprotiv na štetu interesa opštine Kraljevo i građana grada Kraljeva. Taj privatnik je tu delatnost obavljao oko dve i po godine. Nije za dve i po godine uplaćivao nikakve obaveze ni prema državi, ni prema opštini.
U sprezi sa Javnim preduzećem "Čistoća" i MUP-om Kraljevo imao je dva ''pauka'', odnosno vozila koja su prenosila nepropisno parkirana vozila od 16,00 do 18,00 sati, u roku od 24,00 sata. Kada smo kao odbornička grupa SRS napokon, posle borbe od šest meseci, izdejstvovali odluku Skupštine opštine Kraljevo da se raskine taj ugovor sa tim Trujićem i da se pokrenu krivični postupci za štetu koja je naneta opštini, državi – Opštinsko javno tužilaštvo je odbacilo tu krivičnu prijavu kao da nema elemenata krivičnog dela. To je jedan banalan primer u odnosu na sve ovo šta se događa u pljački Srbije.
Kako nam funkcionišu trgovinski sudovi? Ponovo ću se vratiti na pljačku koja se svakodnevno odigrava kroz tzv. privatizaciju. Juče je bilo ovde govora kada je obrazlagan rebalans budžeta i suficit koji će se ostvariti u 2005. godini i prihod od privatizacije. To nije nikakav prihod ako prodate nečiju imovinu ili svoju imovinu, pa kažete – to je prihod. To je imovina koja je bila pretvorena u neki novac.
Pomenuću primer "Poljoprometa"-Kraljevo, privatizaciju tog preduzeća. Taj većinski vlasnik prodao je za vrlo kratko vreme 60% nepokretnosti "Poljoprometa". Sredstva koja je dobio usmerio je na svoj privatni račun, u "Meridijan" banku u Novom Sadu. Pored velike muke zaposlenih koji su ostali bez posla, šikanirani od tog većinskog vlasnika i krivične prijave koje su podneli protiv njega, Okružno javno tužilaštvo je donelo rešenje o određivanju pritvora. Pritvor je trajao tri meseca.
Kada je trebalo da se produži pritvor došlo je rešenje od Vrhovnog suda Srbije da više nema potrebe za pritvorom. Taj većinski vlasnik se vratio u "Poljopromet" i nastavio dalje da bude većinski vlasnik i da šikanira radnike.
Dva objekta tog "Poljoprometa", koje su stvarali radnici decenijama, kupila je "Meridijan" banka i za 15 dana otvorila svoje šaltere u Kraljevu. Eto sprega kriminala, finansijskog kriminala, bankarskog kriminala, koji je izuzetno uspešno reformisan, kao što je juče rekao ministar Dinkić, sa kriminalcima koji su ušli u privatizaciju.
Sada nema mogućnosti da posle pritvora taj tzv. većinski vlasnik napusti "Poljopromet", nego treba da se čeka pravosnažna presuda Trgovinskog suda u Beogradu o raskidu ugovora, a to će potrajati sigurno još godinu dana, a još nije ni prvostepena odluka doneta. Tužba Agencije za raskid ugovora podneta je 4. avgusta 2004. godine.
To je ta pravda koju sprovode sudovi u Srbiji i sada su ti radnici "Poljoprometa", a da ne pominjem druga preduzeća iz Kraljeva, "Hladnjača", "Autoprevoz", "Elektron", bespomoćni i nemaju kome da se obrate. Išli su oni i u MUP i u tužilaštvo, u jedan sud, u drugi sud, obraćali se ovde Trgovinskom sudu Beograd, ali nema pravde. Nema pravde ni za ono što su oni stvarali 30 ili 40 godina, jer i ona vlast u okviru DOS-a i ova sadašnja vlast rade isto – tzv. brzom privatizacijom da se otme sve što je stvarano decenijama u Srbiji, a otimaju oni koji najmanje imaju prava da učestvuju u toj imovini.
Ipak se nadam da će građani Srbije na prvim vanrednim parlamentarnim izborima odlučiti u svom interesu i izabrati vlast koja će se brinuti o njima, a neće birati vlast koja će samo o sebi voditi računa, voditi računa o ličnim interesima i interesima grupa koje moraju da zastupaju.
Na kraju, postavio bih pitanje da li je moguće da američki ambasador uslovljava da li će specijalni tužilac nastaviti svoju funkciju ili ne. Ako je to tačno, onda nemamo o čemu da razgovaramo, da je država Srbija pravna država i samostalna država.

Reč ima narodni poslanik Boško Ristić, a neka se pripremi narodni poslanik Hranislav Perić.

Dame i gospodo poslanici, poštovani ministre, poštovana predsednice suda, poštovani predstavniče državnog tužilaštva, mi smo svaki put kada je tema dnevnog reda pravosuđe, bilo da je to set pravosudnih zakona koji omogućava izbor i razrešenje nosilaca pravosudnih funkcija i organizaciju pravosuđa u Srbiji – ukazivali da su reforme srpskog pravosuđa neophodne.
Srpsko pravosuđe nije u dobroj situaciji, nije u dobroj poziciji.
Pre svega, zato što je jedan duži niz godina došlo do taloženja, pre svega partijskih kadrova u pravosuđu, koji nisu imali profesionalno znanje i profesionalne karakteristike koje bi zadovoljile visoke kriterijume koje treba da ima svaki pojedinac koji obavlja javnu funkciju u pravosuđu. Došlo je do društvenih promena, 2000. godina je bila prekretnica u spremnosti da društvo izvrši promene unutar pravosuđa, da mu omogući što veću samostalnost i nezavisnost sudija.
Pokušali smo izmenom seta zakona, koje je predstavljalo određeni kompromis između tadašnjih političkih snaga u ovom parlamentu, da dođemo do nekog boljeg rešenja. Uspostavili smo osnove za suštinsku podelu vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu. Doneli smo set zakona koji, po mom ličnom uverenju, nije baš bio najsrećnije rešenje, ali je napravio veliki iskorak u pripremi uslova za reforme u pravosuđu.
U to vreme se nekako javilo društvo sudija sa svojim dobrim idejama i željom da se reforme u pravosuđu rešavaju, pre svega, zalaganjem nosilaca pravosudnih funkcija uz što manje mešanje izvršne vlasti ili nekih drugih centara moći koje imaju poluge vlasti ili imaju uticaj na društvena i politička kretanja u Srbiji.
Neko će nam zameriti, a i sami smo napravili analizu, da nismo dovoljno učinili u reformi pravosuđa, da institucije nemaju dovoljni demokratski kapacitet, da nije sprovedena profesionalna selekcija kadrova, pre svega u pravosuđu, a potom i u svim drugim institucijama i da još uvek pravosuđe nije imuno na pritiske političke ili neke druge vrste.
Postavlja se pitanje šta treba uraditi, šta je to što treba učiniti da bi pravosuđe u Srbiji zaista bilo nezavisno. Pre svega, nužno je popraviti set pravosudnih zakona koji definiše način izbora pravosuđa, napredovanje unutar pravosuđa i zaoštriti kriterijume za izbor nosilaca pravosudnih funkcija u toj proceduri.
Isto tako, nužno je vršiti permanentno ocenjivanje rada pojedinih nosilaca pravosudnih funkcija, vršiti njihovo upoređenje, videti njihovu efikasnost u zaštiti prava građana, videti da li se u sudu sudi na način koji obezbeđuje efikasnu zaštitu ljudskih prava.
Svi oni koji ne mogu da ispoštuju te kriterijume, svesno ili nesvesno, svesno zato što su pod uticajem onih centara moći koji imaju vitalne interese u politici, u institucijama i koji žele da te institucije stave pod svoj uticaj, osloboditi pravosuđe tih pritisaka. S druge strane, i oni koji nesvesno doprinose takvom lošem stanju, a to je zbog toga što nisu ili dovoljno stručni ili nisu spremni i hrabri da se uhvate u koštac sa krupnim problemima koji opterećuju srpsko pravosuđe.
Činjenica je i to da u srpskom pravosuđu još uvek postoji veliki broj nosilaca pravosudnih funkcija koji su birani na osnovu partijske pripadnosti, na osnovu svoje ideološke opredeljenosti.
S druge strane, činjenica je i to da su stvorene pretpostavke i mehanizmi da unutar samog pravosuđa dođe do reforme.
Godina 2000. jeste ta neka prelomna godina, kada je politika imala direktni uticaj na promene u pravosuđu. To treba da bude ta nulta tačka od koje kreće uspon u reformama, a nikako da to bude model i način kako će politika menjati situaciju u pravosuđu. Tog momenta je to bilo nužno, zato što, prema mojoj ličnoj oceni, ali i prema oceni stranke kojoj pripadam, kao i drugih širih društvenih slojeva, nije bilo dovoljno demokratskog kapaciteta unutar pravosuđa da ono iznedri i izbori toliko nužnu i potrebnu reformu. Apsolutno demokratski kapacitet i svest o tome da pravosuđe ne pripada partijama i oligarsima u Srbiji.
Međutim, nije bilo moguće, davanjem ovlašćenja VSP, koji je biran u prvom sastavu na način kako je biran, pre svega je to više ličilo na imenovanje članova VSP, bez obzira na to što se radilo o nosiocima pravosudnih funkcija, to nije bio izraz sudske vlasti unutar pravosuđa. I tada sam se zalagao, iako sam bio pripadnik partije na vlasti, koja je dominantno uticala na izvršnu vlast i na predlagače zakona u ovom parlamentu, da se članovi VSP biraju na neposrednim i tajnim izborima između redova sudija svih nivoa, jer smatram da je to demokratski i da to obezbeđuje suštinsku samostalnost i nezavisnost sudija i sudova.
Međutim, u situaciji u kakvoj je pravosuđe bilo, ne bismo dobili demokratsku sudsku vlast koja je spremna za reforme, upravo zbog toga što je veliki broj nosilaca pravosudnih funkcija, pre svega onih koji su bili na mestima predsednika ili tužilaca, bio ideološki opredeljen i bio protiv promena unutar pravosuđa. To je bila ta nulta tačka.
Međutim, od te nulte tačke 2000. godine pa nadalje, bio je veliki broj izbora nosilaca pravosudnih funkcija, tako da je pravosuđe osveženo. Izabrani su nosioci pravosudnih funkcija koji imaju demokratska shvatanja i organizacije društva, i organizacije države, i koji su svesni kakvu poziciju pravosuđe treba da ima.
Isto tako, hrabrost nosilaca pravosudnih funkcija da se odupru pritiscima je veoma bitna karakteristika kada biramo nosioce pravosudnih funkcija. Opterećeni smo jednim dualizmom, dvojnim sistemom izbora sudija. Ustav i poslovnik kažu jedno, a Zakon o sudijama i Zakon o VSP kažu drugo. Taj dualizam se međusobno potire.
Ustav kaže da sudije bira Narodna skupština, nadležni odbor Skupštine ih predlaže, do sada je to bar bilo u Poslovniku, a sada je Poslovnik izmenjen, pa se Odbor samo izjašnjava o predlogu VSP. Međutim, taj dualizam i ta ustavna dvosmislenost je pogubna po srpsko pravosuđe, upravo što se ne zna ko bira sudije, ko ih osporava, gde će taj proces započeti i gde će se proces izbora nosilaca pravosudnih funkcija završiti.
VSP, koji ima dvojni sastav, u odnosu na to da li se biraju sudije ili tužioci, još uvek nije dobio onu svoju ulogu i još uvek nema društvenu funkciju, kako bismo svi mi koji smo za reforme u pravosuđu to želeli. Zašto? Pre svega, način predlaganja na samom VSP, njegov sastav, komunikacija između članova VSP sa bazom koja ga je birala ili koju on predstavlja u VSP nije na dobrom i potrebnom nivou.
Pre svega, vi imate VSP u kome je ministar pravde po funkciji član VSP, koji može da predlaže i da glasa na VSP za predloge, a što jeste direktni uticaj izvršne vlasti na stavove i predloge koje će imati VSP. To je objektivna činjenica. Ne govorim o ponašanju ministra u VSP, govorim o tome da je ministar po funkciji član VSP i da on prenosi, kao izraz jedne političke volje, stav politike u taj VSP.
Ministar će možda reći da on to ne čini tako, ali s obzirom da on provodi politiku svoje partije koja ga je dovela na mesto ministra pravde, on sigurno ima politički obojene stavove u VSP i to će imati svaki budući ministar koji će po funkciji biti član VSP.
Standard i težnja u razvijenim demokratskim državama je upravo to da se sudski savet sastoji isključivo od sudija koji će birati i razrešavati sudije, da izbor i razrešenje sudija bude unutar pravosuđa, nezavisno od spoljnih uticaja. Ali, ti članovi VSP takođe moraju biti birani na demokratski način i moraju da budu istinski i suštinski predstavnici sudske vlasti.
U našem društvu još nije definisano šta to znači sudska vlast i ko predstavlja sudsku vlast. Da li je to predstavnik Vrhovnog suda, kao najvišeg suda u državi? Da li je to on kao predsednik VSP, koji bira i razrešava, gde je upravo sublimirana ta moć unutar pravosuđa, da se predlažu i biraju sudije? Da li je to sudska vlast ili je sudska vlast ukupna pozicija pravosuđa u ustavno-pravnom sistemu?
Mislim da je to sudska vlast – sudska vlast oličena u samostalnosti sudova i nezavisnosti sudija prilikom donošenja odluka u rešavanju sporova u kojima oni učestvuju. Upravo je to sudska vlast. Nema podele sudske vlasti na način kako neki to zamišljaju, gde se može prepucavati sudska vlast sa zakonodavnom i izvršnom, sučeljavati stavove. Njihova pozicija je definisana Ustavom i sistemskim zakonima.
Da pređemo na konkretnu situaciju. VSP i dalje ima poziciju, po ovim zakonskim rešenjima, da predlaže kandidate za izbor sudija i tužilaca u Srbiji. Na osnovu čega? Na osnovu kriterijuma koje su sami utvrdili. Ovi kriterijumi uvažavaju dosadašnji minuli rad, staž u pravosuđu, efikasnost u donošenju odluka, u rešavanju sporova, procenat ukinutih predmeta, ukinutih presuda i druge kriterijume koji treba da oslikaju kvalitet kandidata. To je sigurno i kvalitet studiranja, dužina studiranja i neki drugi kriterijumi koji ukazuju da će kandidat uživati ugled u javnosti, u sredini u kojoj će deliti pravdu.
Međutim, da li je to uvek tako kada se radi o predlozima koje dobijamo od VSP? Vrlo često Odbor za pravosuđe, kada razmatra predloge kandidata, ima mnogo više saznanja o kvalitetu kandidata u odnosu na nivo saznanja koji ima VSP. Vrlo često ukazujemo na nedoslednost prilikom ocene pojedinih kriterijuma.
Vrlo često se predlažu slabiji kandidati u odnosu na one koji su konkurisali. Predlažu se kandidati koji imaju duplo duži rok studiranja od onih koji su otpali. Predlažu se kandidati koji imaju duplo veći broj ukinutih presuda od onih koji su otpali. Isto tako, predlažu se kandidati koji su politički ostrašćeni, koji su svoju političku pripadnost prikazivali na ekstreman način. Predlažu se kandidati u čijem ponašanju ima elemenata krivičnih dela za koje se goni po službenoj dužnosti.
Postavlja se pitanje, zašto ti kandidati nisu procesuirani, zašto prema takvim kandidatima nije vođen krivični postupak koji bi se okončao osuđujućom presudom. Izneću vam konkretne slučajeve oko predloženih kandidata na koje se ova primedba odnosi. S druge strane, u Srbiji postoji veoma veliki broj sudova u kojima su vršioci dužnosti na mestu predsednika sudova. Postoje sudovi gde predsednik neposrednog višeg suda pre isteka mandata određuje vršioca dužnosti, a što je protivzakonito i nedopustivo. Izneću i te konkretne primere.
Mi smo na Odboru za pravosuđe osporavali ovakve predloge, jer je to naša poslovnička i zakonska mogućnost i ovlašćenje. Poslanici su iznosili svoje lične stavove, iznosili su svoja lična saznanja, saznanja koja imaju građani u sredini iz kojih oni dolaze, ali su ovde i stranke osporavale izbor pojedinih kandidata, stranke koje imaju pravo u parlamentu.
Stranke nemaju pravo da komentarišu sudske odluke van parlamenta, nemaju pravo da polemišu sa sudijama u postupcima koji traju. Stranke imaju pravo da se bave funkcionisanjem pravosuđa u Srbiji, da ukažu na njegovu neefikasnost, da ukažu na loš položaj, a pre svega zaposlenih u pravosuđu. Tu mislim na one koji nisu na pravosudnim funkcijama, koji imaju mizerne plate i najslabije su plaćeni službenici u Srbiji sa ogromnom odgovornošću.
Stranke su tu da apeluju na stanje u pravosuđu, kroz promenu zakona, kroz opredeljivanja većeg budžeta za pravosuđe i, konačno, mislim da je politički cilj svih savremenih partija u ovom parlamentu da se izbore za nezavisan sudski budžet. Nezavisan sudski budžet će obezbediti sudsku samostalnost, obezbediće bolji nivo zadovoljavanja materijalnih potreba u pravosuđu i obezbediće bolje funkcionisanje pravosuđa u Srbiji.
Zašto je to bitno? To jeste jedan kompleksan problem, jer finansiranje u pravosuđu koje je u rukama Ministarstva pravde može da obezbedi nejednak položaj sudija i tužilaštava pred zakonom, odnosno u pogledu sredstava koja su namenjena za funkcionisanje tih tužilaštava i sudova. Ne postoji kriterijum po kome Ministarstvo pravde raspodeljuje sredstva sudovima.
Postavlja se pitanje da li je to osnov za zloupotrebu i politički pritisak. Da li će pojedini sudovi koji su jednaki po broju predmeta, jednaki po broju sudija koje upošljavaju, dobiti jednaka sredstva za funkcionisanje? Iskustvo govori da pojedini sudovi imaju različiti tretman u dodeli sredstava iz budžeta.
Više puta sam tražio na Odboru za pravosuđe da Ministarstvo pravde podnese izveštaj o finansijskoj kontroli svih sudova i tužilaštava u Srbiji, da nam transparentno pokaže na koji način se udovoljava zahtevima za finansiranje sudova i tužilaštava, koji su to kriterijumi koji opredeljuju nivo sredstava koji se dodeljuje sudovima i tužilaštvima. Da li je to partijska pripadnost i partijska bliskost? Da li je to poslušnost pojedinih nosioca pravosudnih funkcija koji opredeljuju volumen sredstava koji im se usmerava iz budžeta?
Do sada nikada nisam dobio odgovor po kom principu se dele sredstva iz budžeta sudovima i tužilaštvima. Imao sam primere koje sam navodio na Odboru za pravosuđe – pojedini sudovi lagodno žive, po 40 zaposlenih ili nosilaca pravosudnih funkcija iz jednog suda ide na savetovanje na Kopaonik ili u Budvu. Iz drugih sudova nije moguće poslati nijednog sudiju na usavršavanje.
Znači, ministar do sada nije obrazložio na koji način opredeljuje sredstva, nije nam pokazao kako izgledaju zahtevi sudova za opredeljenje tih sredstava, jer se finansiranjem sudova daleko od javnosti može obezbediti drugačija pozicija određenih sudija i tužilaštava i na taj način obezbediti direktan uticaj na nosioce pravosudnih funkcija, a pre svega mislim na predsednike, odnosno javne tužioce koji su na čelu tih pravosudnih institucija. To je jedna stvar.
Druga stvar su vršioci dužnosti. Vršilac dužnosti se određuje kada istekne mandat dosadašnjem predsedniku, odnosno tužiocu i to na osnovu procene i ocene predsednika neposrednog višeg suda, odnosno nadređenog tužioca. Koji su ti kriterijumi i kako se određuju vršioci dužnosti? Da li javnost zna? Da li je javnost upoznata kako se određuju vršioci dužnosti?
Iako sam 21 godinu profesionalno vezan za pravosuđe, nisam do sada uspeo da razotkrijem tu formulu imenovanja i postavljanja vršioca dužnosti na osnovu volje neposrednog višeg funkcionera. S druge strane, recimo, primer Valjeva.
Predsednik Okružnog suda Duško Đukanović, još uvek aktuelni predsednik Okružnog suda u Valjevu, dobio je rešenje da se za vršioca dužnosti, još za vreme trajanja njegovog mandata, određuje gospodin Obradović, sudija Okružnog suda u Valjevu.
Da li je to zakonito? Da li je to ispravno? Apsolutno ne. A da je ispravno, onda bi u kancelariji predsednika suda bile dve fotelje, da dvojica mogu da zasednu tamo i da upravljaju sudom. Nije moguće. Šta to u suštini znači? U suštini, to jeste pritisak na aktuelnog predsednika, gde mu je pre isteka mandata rečeno da on neće biti biran, rečeno mu je da ne konkuriše na mesto predsednika i da nema šanse, da nije poželjan, jer šta bi inače značilo kada nekome imenujete vršioca dužnosti za vreme trajanja mandata.
Javno sam se oglasio tim povodom, a predsednica Vrhovnog suda je donela rešenje kojim imenuje vršioca dužnosti u Valjevu za mesto predsednika Okružnog suda. Nakon primedbe i samog kandidata i nakon primedbe u javnosti, predsednica Vrhovnog suda je donela zaključak kojim se menja odluka o postavljenju vršioca dužnosti i ta se odluka odlaže, odnosno njeno izvršenje se odlaže do 25. jula ove godine.
Opet je prekršen zakon. Da li je moguće unapred reći da će nekome kada istekne mandat biti postavljen vršilac dužnosti. Da li je to moguće? Da li će predsednica Vrhovnog suda koja ima ovlašćenja da to učini nakon isteka mandata predsedniku Okružnog suda biti na tom mestu, da li će biti u poziciji da to donese.
Ovde govorim o jednoj čistoj pravnoj situaciji i mislim da će svi poslanici dobro razumeti o čemu govorim. Namera da se nekome postavi vršilac dužnosti još za vreme trajanja mandata je stvar predsednice Vrhovnog suda. Ona je tu i ona će nam to objasniti verovatno za ovom govornicom. Neću ulaziti u njene razloge, ali mislim da po objektivnim kriterijumima to nije dobro, to stvara destabilizaciju i remeti nezavisnost sudova.
Pored toga što pravosuđe u Srbiji mora da ima samostalnost u odnosu na uticaj spolja, mora da postoji nezavisnost sudija unutar pravosudnog sistema. Sudija mora da bude nezavisan od svog predsednika. Predsednik nižeg suda mora da bude nezavisan od predsednika višeg suda, osim u slučajevima predviđenim zakonom. Samo u zakonom predviđenim slučajevima, u proceduri koja je propisana može predsednik višeg suda da naredi nešto predsedniku nižeg suda. Nikada ne sme da se meša u odlučivanje gde je sudija samostalan. Kada vi nekom sudiji kažete pre isteka mandata da će neko drugi biti na njegovom mestu nakon proteka mandata, to govori o pritisku. Takvi predsednici sudova postaju zavisni, zavisni u strahu od toga da će biti smenjeni, pa možda i razrešeni. Pustimo predsednicu Vrhovnog suda da nam objasni zašto je to tako.
Inače, što se tiče konkretnog predloga kandidata za predsednika Okružnog suda u Valjevu, a koga sam pomenuo, radi se o čoveku koji je učestvovao u vođenju istrage protiv šefova NATO alijanse u predmetu koji nikada nije okončan i još uvek se nalazi u fioci u institucijama pravosudnog sistema. Na Odboru za pravosuđe sam izneo broj predmeta pod kojima se istraga vodila. Ta istraga nikada nije okončana, niti obustavom niti optuženjem. Razlog da se ne predloži aktuelni predsednik Okružnog suda u Valjevu, prema rečima predsednice Vrhovnog suda, je taj da nije imao dobre rezultate.
Vodili su računa o kriterijumima i uvek su se predlagali oni kandidati koji su i u proteklom periodu imali dobre rezultate. Na Odboru za pravosuđe pročitao sam bilten Vrhovnog suda Srbije i pokazao ga i ministru pravde i predsednici Vrhovnog suda. Pokazao sam bilten za 2001, 2002, 2003. i 2004. godinu i po kom biltenu je Okružni sud u Valjevu, jedan od najboljih sudova u Srbiji.
Pročitao sam procenat završenih predmeta. Pogledajte i uporedite iz biltena situaciju u drugim sudovima u Srbiji, pa ćete videti da neki predsednik suda koji nema nikakve rezultate, kome je sud u rasulu zbog lošeg upravljanja, biva predložen ponovo za kandidata za predsednika i Skupština o njemu treba da se izjasni, a gospodin Duško Đukanović koji spada među najažurnije predsednike sudova, koji ima jedan od najboljih sudova u Srbiji prema biltenu Vrhovnog suda, on ne dobija podršku Visokog saveta pravosuđa, iako ima podršku kolega, iako su ga predsednici Okružnog suda podržali za izbor na ovu pravosudnu funkciju. To je jedan od primera.
S druge strane, neki kandidati koji su enormno politički eksponirani, što je nedopustivo za pravosuđe, takođe bivaju predloženi za visoku pravosudnu funkciju. Primer – gospodin Zečević u Prokuplju (bio je poslanik SPS-a), koji je učestvovao na ekstreman način u ispoljavanju svojih političkih stavova, koji je na opozicionom mitingu u Prokuplju opalio u vazduh metke iz ličnog naoružanja, gde stoje svi elementi krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti, izazivanje opšte opasnosti, možda i nekog težeg krivičnog dela, takođe je od strane Visokog saveta predložen.
Prema tome, takvi kandidati postaju ozbiljni pretendenti za izbor na javnotužilačku funkciju. DS se jasno usprotivila ovakvom izboru. U javnosti smo izneli argumente kako bi podsetili građane Srbije na ovakvo ponašanje. Imamo, recimo, i predlog kandidata – gospodina Božovića za Okružnog tužioca u Beogradu.
Predlog za gospodina Božovića je došao uveče uoči sednice Odbora za pravosuđe. Članovi Odbora za pravosuđe nisu bili upoznati sa ovim predlogom.
Mi smo u poslaničkom klubu dobili, odnosno u poslanički klub je uveče dostavljen predlog za gospodina Božovića za okružnog tužioca u Beogradu, nakon završene rasprave u parlamentu.
Tražio sam od Odbora za pravosuđe da odloži izjašnjavanje o izboru ovog kandidata, jer sam smatrao da je bilo nužno da se upoznamo sa njegovom biografijom, kako bismo mogli kvalitetno da diskutujemo o tom predlogu. Predlog je odbijen. Zameram što je Odbor za pravosuđe na par sednica zbirno raspravljao o svim ovim kandidatima, iako su se ovi predlozi gomilali tri-četiri meseca unazad. Nekako je velika žurba bila oko rasprave.
Kad smo kod gospodina Božovića, verovatno se očekivalo da poslanici neće biti dovoljno upoznati sa njegovom biografijom. Od Odbora za pravosuđe i od ove skupštine prikrivena je činjenica da je Božović bio suspendovan do januara meseca ove godine sa mesta opštinskog tužioca u Jagodini, da je tokom jednog pretresa njegovog stana nađeno nelegalno oružje, ali da on do sada nije procesuiran.
Dobio sam odgovor od ministra pravde, kaže – pa zašto mu niste sudili. Poslanici ne sude, ali je to dobro pitanje za tužilaštvo. Ujedno, uz to pitanje imamo i odgovor kakvo je stanje u tužilaštvu? Da li naše tužilaštvo ima dovoljnu nezavisnost, samostalnost u progonu učinilaca krivičnih dela ili postoji neka selekcija?
Konkretni primer govori o tome da selekcija postoji i da napreduju upravo oni koji imaju u svom ponašanju takve ispade koji imaju kvalifikaciju krivičnog dela. Mislim da je to nedopustivo i to nikada nije bilo u istoriji srpskog pravosuđa, čak i onda kada je ono bilo direktno pod uticajem jedne partije decenijama.
S druge strane stvorene su pretpostavke da ovde na Skupštini otvoreno govorimo o svakom kandidatu, da o svakom kandidatu kažemo da ne zaslužuje da bude izabran za tu javnu funkciju, ukoliko za to postoje jasni i evidentni razlozi. Jasni su razlozi notorne činjenice. Notorna ili opšte poznata činjenica, koju su prenele sve novine, sve televizije i svi mediji.
Ne mogu da shvatim da Visoki savet pravosuđa, bilo onaj u sudijskom sastavu ili u tužilačkom sastavu, nije znao za sve ove činjenice o kojima znaju svi građani Srbije. Međutim, očigledno je da postoji namera i očigledno je da je kvalifikatorna okolnost, okolnost podobna za kvalifikaciju kandidata upravo činjenica ko je činio skupštinsku većinu koja je birala određene kandidate.
Vrlo često čujemo od ministra pravde da su demokrate, odnosno ta skupštinska većina 2001. godine birali pojedine kandidate i da to jeste razlog i osnov zašto se izražava sumnja u njihov dosadašnji rad.
S druge strane, svako ko je suspendovan u vreme kada je DS činila većinu sa ovim političkim partijama od 2000. do 2004. godine dobijaju ponovo mogućnost da napreduju unutar pravosuđa, iako po objektivnim kriterijumima to ne zaslužuju.
Očigledno da je osvetnički stav prema pripadnicima DS okolnost koja daje prednost kandidatima za predlaganje u ovom parlamentu od strane Visokog saveta pravosuđa u kome Ministarstvo pravde ima dominantnu ulogu.
Na Odboru za pravosuđe osporio sam neka imena. Neka sam osporio argumentovano, za druga sam smatrao da imam argumente, ali sam i dalje proveravao o kakvim se kandidatima radi. Za neke od osporenih kandidata sam naknadno proverio, dobio uveravanja da neke primedbe iz lokalne sredine na njihov rad ne stoje.
Zato ću, zbog odgovornosti prema izboru nosioca pravosudnih funkcija, povući neka osporavanja, zato što sam dobio argumentovane suprotstavljene stavove u odnosu na ta osporavanja. Da bi za zapisnik sa ove sednice ostalo jasno definisano koga osporavam i koga ne osporavam u ime DS, u dogovoru sa predstavnikom DS – gospodinom Đidićem, koji je govorio pre mene, definisali smo neke predloge koje smo osporili, a od kojih ćemo osporavanja odustati. Tu je gospodin Đidić koji će prema potrebi potvrditi ovaj dogovor poslaničkog kluba DS.
Što se tiče osporavanja, osporavam Vojkana Simića, predsednika Prvog opštinskog suda u Beogradu, Gordanu Mihajlović, predsednicu Drugog opštinskog suda u Beogradu, Nadu Mihajlović, predsednicu Trećeg opštinskog suda u Beogradu. Osporavam kandidata za predsednika Okružnog suda u Valjevu Dragana Obradovića.
Povlačim osporavanje u ime DS za Velimira Vlajkovića, kandidata za Trgovinski sud u Novom Sadu. Ostaje osporavanje pojedinih poslanika iz kluba DS, što je njihovo pravo po zakonu i po Poslovniku. Poslanik je slobodan u svom odlučivanju.
Osporavam Gorana Savića za predsednika Višeg trgovinskog suda u Beogradu. Povlačim osporavanje Vesne Milojković za Opštinski sud u Despotovcu. Osporavam Danicu Mihajlović za Opštinski sud u Brusu. Povlačim osporavanje koje sam dao za Redžepa Ademovića, za predsednika Opštinskog suda u Tutinu. Osporavam Petra Mohana za Opštinski sud u Novom Sadu. Osporavam Svetlanu Gaco za Opštinski sud u Požarevcu. Osporavam Borislava Pupovca za Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici. Osporavam Bosiljku Palibrk za Opštinski sud u Priboju. Osporavam Acu Vučićevića za Opštinski sud u Čačku.
Povlačim osporavanje za Miroslava Vojinovića u Požarevcu. Povlačim osporavanje koje sam dao za Pavla Kolara u Bačkoj Planci. Danas dodatno osporavam Mariju Šušnjević za Republičko javno tužilaštvo.
Povlačim osporavanje za Oliveru Jevremović za Opštinsko tužilaštvo u Ćupriji. Povlačim osporavanje za Nenada Srzentića u Negotinu. Osporavam Ratka Zečevića za Opštinsko tužilaštvo u Kuršumliji.
To je definitivan spisak kandidata koji su osporeni, odnosno čija smo sporenja povukli.
S obzirom da sam izneo određene argumente o razlozima za osporavanje pojedinih kandidata, očekujem da će predstavnici predlagača imati hrabrosti da iznesu javno zašto su u Visokom savetu pravosuđa glasali za ove kandidate, odnosno zašto je Visoki savet pravosuđa dao prednost ovim kandidatima koji po opštim kriterijumima ne zavređuju da budu kandidati za ove funkcije u organima pravosuđa.

Hvala vam, gospodine Ristiću.
Pre replike gospodina Krasića, reč ima ministar, što je u skladu sa Poslovnikom, koji kaže – izričito predstavnik Vlade dobija reč, čim je zatraži.

Nije nikakva replika, želim da dam samo neka objašnjenja. Ovde je govoreno da se krši Ustav ili Poslovnik. Koliko znam, po Ustavu i danas Skupština bira sudije i tužioce. Vi danas o tome raspravljate i biraćete.
Što se tiče Poslovnika, valjda je morao da bude izmenjen, ako je zakonom određeno da će Visoki savet biti predlagač, a ne više Odbor. Ne vidim gde je tu povređen Ustav. Naprotiv, mislim da je to u redu. Najzad smo usaglasili Poslovnik sa zakonom.
Rečeno je da se ne vidi kako se finansiraju sudovi. Oni imaju svoje stavke, tačno su predviđene za sudove, a ovo ministarstvo je samo posrednik, potpisuje saglasnost kada oni kao trećim potpisom, pošalju šta treba da se uzme iz Trezora.
Što se tiče iznete tvrdnje da je tužiocu u Jagodini nađeno oružje, a mi nismo reagovali, to je bilo izneto na Odboru. Mene nije mrzelo da zatražim da dobijem zvanični podatak. Reč je o neistini koja je izneta. Imam potvrdu o oduzetim predmetima. Oduzet je jedan revolver, da ne čitam brojeve, tu je oružni list o dozvoli nošenja, pod brojem tim i tim, oružani list broj taj i taj. Isti je slučaj i sa drugim revolverom, potpuno identično.
Stoji činjenica da se radi o licu koje je bilo suspendovano, ali ni to me nije mrzelo da pribavim, imam ovde, on je pokrenuo postupak izvesnom Petroviću koga zovu "Koka kola" za falsifikat diplome. Stigao je zahtev, imao sam prilike da vidim to pismo, da se on suspenduje. On je suspendovan. Taj postupak je završen u njegovom odsustvu i završen je osuđujućom presudom. Nakon toga je postupak obustavljen i dalje ga nije bilo. On obavlja svoj posao.
Želim da kažem da ne treba ljude blatiti na bazi netačnih činjenica. Kažem, ovde su zvanične potvrde o oduzetom oružju, za oba revolvera je imao dozvolu. Hvala