Članom 15. predlagač zakona određuje ukupno trajanje TV blokova i utvrđuje procente koliko smeju iznositi reklamne poruke od ukupno dnevno emitovanog programa komercijalnih TV stanica. Dakle, nezakonitim mešanjem u uređivačku politiku zakonodavac želi da propiše komercijalnim stanicama koliko smeju vremena da upotrebe u emitovanje reklama.
Ovo je naročito važno stoga što se u poslednje vreme sve češće govori o privatizaciji TV stanica, i sada kako ćete vi jednoj komercijalnoj TV stanici, koja živi od tržišta, koja mora tržišno da se ponaša, da odredite koliko sme u procentima da objavljuje reklame.
Naravno da svaka komercijalna stanica koja predimenzionira reklame neće biti gledana. Prema tome, oglašivači neće ni biti zainteresovani da oglašavaju svoje proizvode na takvoj TV stanici. Pustite zato vi komercijalne TV stanice da se one tržišno ponašaju, da uređuju svoje programe, a koliko će vremena oni upotrebiti za TV oglašavanja, to je njihov problem.
Dakle, problem je i oglašivača, jer, ponavljam, ukoliko se te komercijalne TV stanice neposlovno ponašaju, ukoliko odbijaju gledaoce da gledaju njihove programe, takva TV komercijalna stanica neće imati ni zainteresovane ljude - oglašivače koji će se reklamirati preko takve TV stanice.

Hvala. Da li još neko želi reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Rajko Baralić.       

Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče. Gospodine ministre, uvaženi gospodine Pejčiću, pažljivo sam saslušao argumentaciju koju ste podneli i ona je za mene neprihvatljiva iz više razloga.
Prvo, komercijalne TV stanice koriste etar kao resurs koji pripada svim građanima u jednoj zemlji. Drugo, komercijalne stanice, govorim o elektronskim medijima, ne mora biti samo televizija, enormnim vremenom za oglašavanje mogu sniziti cenu oglasne poruke i na taj način nelojalno konkurisati nekom drugom ko nije u takvoj situaciji.
Treće, postoji jedan broj TV stanica koji i inače, i radio stanica, nemaju brigu za gledanost. Njima je važno da na svojim programima emituju oglasne poruke kao jedini program. Ne bih ih nabrajao zato što ne želim da ih reklamiram.
Takođe, postoje TV stanice i radio stanice koje pod neformalnim oglašavanjem, kao što su informativne emisije, i u informativnim emisijama oglašavaju angažman lokalnih samouprava na neprofesionalan način, to naplaćuju, a ne prikazuju kao oglašavanje, već kao informativni program.
Dakle, to jeste prevara u svakom slučaju.
Veoma uvažavam vaše stavove i razumem ovo što ste napisali u formi amandmana, ali smatram da zakonodavac ima obavezu da, između ostalog, zaštiti i građane od terora oglašavanja.
Oglašavanje je u trouglu. Privredni subjekti koji žele da oglašavaju svoje proizvode ili usluge, da one nađu put do kupca. Potencijalni potrošači da, na osnovu korektnog oglašavanja, spoznaju šta bi za njih mogao biti odgovarajući proizvod ili usluga koju žele da koriste i mediji koji iz toga treba da obezbede sebi prihod.
Država ima obavezu da uravnoteži ove tri stvari, da pri tome niko nema štetu, a da svi imaju korist. Naravno, to je jako teško. Mislim da je član zakona, koji ovo reguliše, napisan sa merom i u tom smislu ne bih mogao da podržim amandman. Molim vas da razumete, ovo nije ništa lično, ovo je samo sukobljavanje različitih argumenata. Hvala.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 15. amandman je podneo poslanik Aleksandar Vučić.
Vlada i Odbor za trgovinu i turizam nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

 Da nastavimo samo sa temom o kojoj su pričali moji prethodnici. Član 15. odnosi se na vreme trajanja TV oglašavanja i TV prodaje u programima komercijalnih televizijskih stanica. Amandmanom tražimo da se briše stav 2, naravno, bez diranja u stav 1.
Stav 1. glasi: "Vreme trajanja TV oglašavanja i TV prodaje u programima komercijalnih televizijskih stanica mogu iznositi najviše 20% od ukupno dnevno emitovanog programa".
Stav koji tražimo da se briše glasi: "Vreme trajanja TV oglašavanja (potenciram TV oglašavanja nema više TV prodaje) u programima komercijalnih TV stanica može iznositi najviše 15% od ukupno dnevnog emitovanog programa." Mi tražimo da se ovaj stav izbriše.
Da biste shvatili opravdanost ovog amandmana, moram da vas podsetim da u prelaznim i završnim odredbama ovog predloga zakona navode se pojedine odredbe dva zakona koje prestaju da važe kada se usvoji ovaj zakon. Znači, samo su dva zakona našla za shodno da, na neki način, pojedina pitanja oglašavanja urede, pa te odredbe nisu više potrebne, ukoliko se usvoji ovaj predlog zakona.
Jedan je Zakon o radio-difuziji, a drugi je vezan za zdravstvenu ispravnost životnih namirnica i predmeta opšte upotrebe. Zakon o radio-difuziji je donet pre nekoliko godina, kao vrlo problematičan, poprilično kontradiktoran i zakon usvojen pod uticajem nevladinih ili kvazi-nevladinih organizacija.
Pre nekoliko dana mi smo raspravljali o Zakonu o radio-difuziji u delu koji se odnosi na TV pretplatu. Da vas podsetim, taj zakon je 2002. godine, čini mi se kada je donošen, kada je uspostavljena TV pretplata, potpredsednik Vlade u to vreme, Žarko Korać je obrazlagao, branio, zalagao se za uvođenje TV pretplate. Ona je trebalo da krene februara 2003. godine, a nije krenula do danas. Sada će da krene, na neki način.
Držana su nam velika predavanja o tome šta je javni servis, a šta je komercijalni program, šta je komercijalna stanica, šta je stanica od interesa za Republiku, javnost, pa smo onda tumačili šta znači ovo - javni u celom Predlogu zakona. Videli smo da onaj, ko je predložio zakon, ne zna da protumači niti reči - javni, niti reči - servis.
Uskoro će krenuti TV pretplata kojom će se finansirati RTS, bez obzira u kakvom obliku bude. Postavljam pitanje, ako se nameće ta obaveza svim građanima, kažu da će biti 300 dinara, onda da li ta državna TV stanica ima pravo da se finansira putem komercijalnih emisija? U nekim zemljama Zapadne Evrope pravilo je da državne TV stanice, koje su navodno javni servisi, nemaju mogućnost da emituju komercijalni program, jer zbog finansiranja njihovog programa i postoji TV pretplata.
To je BBC, koji nema reklame. Mislim da je slično u Holandiji i Belgiji, ali samo u kombinaciji sa kablovskim televizijama i činjenicom da kod njih niko ne sme da ima satelitsku antenu. U nekim državama se taj javni servis ne plaća, država ga finansira, ali ga dimenzionira prema potrebama budžeta, pravilo je, jedan TV kanal, jedan radijski. Kod nas se ide sa svojevrsnom mešavinom.
Sada da se vratimo na onu tačku dnevnog reda koja je malopre bila - zaštita konkurencije, da ne citiram jednog poslanika zaštita od konkurencije. Ovde se praktično javlja zaštita od konkurencije. Koga? Pa, RTS-a. Ako je RTS obezbedio pravo finansiranja po osnovu pretplate, odakle mu pravo da emituje komercijalni program? Hajde otvoreno da popričamo.
U ovoj zemlji postoji veliki broj radio-tv stanica. Ovaj član se konkretno odnosi na TV stanice i njihove programe. Ako država ne finansira privatnu komercijalnu TV stanicu, ona se finansira - kako? Komercijalnim programima. Komercijalni programi mogu da budu ne samo reklame, oglašavanje, TV prodaja, nego mogu da budu i namenske reportaže kroz koje se promoviše neki lokalitet, a na tom lokalitetu jedina kafana nekog čoveka koji finansira izradu nekog dokumentarnog filma. Ukoliko se to uskrati komercijalnim TV stanicama, pa im se propiše kolika je minutaža, u kom procentu ili na drugi način, onda se neminovno dovodi u pitanje njihovo finansiranje, njihovo postojanje.
Moram da skrenem pažnju na još jednu činjenicu. Ako državna TV, takođe, ima pravo da se finansira iz komercijalnih programa, s obzirom na gledanost, a kada je u pitanju radio - i na čujnost, pokrivenost cele teritorije, ko onda obara cenu reklama? Zakon o radio-difuziji samo u nekim naznakama se meša u uređivačku koncepciju TV stanica. On je možda nešto najprecizniji kada je u pitanju javni servis i kada je u pitanju državna televizija.
Za tzv. privatne TV stanice, bez obzira od kojeg su značaja, samo se načelno regulišu neka pitanja o tome koliko koji program mora biti zastupljen u programima te stanice. Onda se s pravom postavlja pitanje da li mi na ovaj način ekonomski uništavamo privatne radio-televizijske stanice; konkretno, što se tiče ovog člana - televizijske.
Kao što možete da primetite, mi amandmanom ne tražimo brisanje prvog stava, nego drugog stava. Smatramo da je prvim stavom regulisano na, u ovom trenutku, prihvatljiv način, procentualno je određeno ukupno vreme trajanja za TV oglašavanje i TV prodaju.
Ukoliko bi ostao drugi stav, onda bi se bitno uticalo na koncepciju komercijalnih programa privatnih TV stanica. Da li onda mi imamo pravo toliko daleko da idemo? Nemamo to pravo.
Ako smatrate da RTS treba da bude javni servis, da građani trba da plaćaju televizijsku pretplatu, onda oni nemaju pravo na komercijalni program.
Ne sporim da u nekim državama postoje neka rešenja, da li je to procentualno 10%, 15%, 20%, ne ulazim u to, gde državne stanice koje su javni servis takođe mogu da emituju komercijalni program, ali to je njihova procena.
Kod njih su privatne stanice nastale tako što je prvo donet zakon, pa su na bazi zakona deljene frekvence, kanali. Regulisano je pravo da neko koristi, što reče moj prethodnik, taj etar koji je javno dobro.
Kako je kod nas nastalo? Kod nas je nastalo tako što su svi kršili zakon koji je postojao, Zakon o telekomunikacijama na saveznom nivou, pa su neki tamo koji su bili to zloupotrebljavali, pa su nekima davali neke papire kao da je neka dozvola, što i nije, pa danas Radiodifuzni savet moli, molim vas javite se da evidentiramo, jer kada raspišemo konkurs imaćemo u vidu ko se evidentirao itd.
Hoću da kažem da danas faktičko stanje odudara od zakonskog stanja. Valjda uzimate u obzir i tu činjenicu kako su faktički nastale neke televizijske stanice koje emituju televizijske programe.
Imate tu i ove izdajničke, koji su nastale parama iz inostranstva, poput B92 i da ne ređam, "Mreža", udruženih ANEM-ovih stanica. Postoji neka Televizija 5, Televizija 6, nije bitno koja je oznaka. Oni su udruženi, pa se svađaju sa Veranom Matićem u inostranstvu ko će više para da uzme za sponzorstvo. Ne možete tu stanicu da uporedite sa nekom drugom stanicom, koja je nastala na bazi toga što je neki privatnik smatrao da može nešto da napravi, da krene u taj posao, pa sada ne može ni on da radi, ne može da izdrži konkurenciju. Sada ga dočekuje ovaj zakon i on kaže, nekako ću da preživim radio-difuziju, ali oglašavanje nemam šansi da preživim.
Zašto Kojadinović ne dođe pa da gasi televizije, nego gura drugog ministra sa zakonom koji reguliše neku sporednu stvar. Prvi put se reguliše kod nas obavljanje delatnosti oglašavanja u celoj svojoj punoći, od pravljenja poruke pa nadalje.
U tom kontekstu, kada se sve to pogleda, stav 2. je ne samo besmislen nego je pretnja komercijalnim televizijskim stanicama, gde se kaže - "vreme trajanja TV oglašavanja je 15% od ukupnog", a za oglašavanje i prodaju ukupno iznosi 20%, pa se nekim drugim tumačenjem može zaključiti da može. Zašto sada ulazimo u "sitna creva", u neke procente?
Za mene će biti vrlo interesantno da ulazimo u procentu kojima se određuje ili minutaža kojom se određuje trajanje reklama i TV prodaje putem RTS-a. Evo, mi sada čitamo po novinama koliko sekundi, koliko minuta, kolika je cena i videli smo koliki je gubitak - gde su pare. Gde su pare kod onoga koji će da se finansira iz TV pretplate? Kojadinović reče, da li mu se to omaklo ili stvarno tako misli - oni će da postanu javni servis onog dana kada prvi dinar od pretplate dođe na njihov račun. Šta, do sada su bili ni na nebu ni na zemlji? Sada su nečija privatna "prćija".
Mislim da usvajanjem ovog amandmana ne udara se u neku poslovnu samostalnost televizijskih stanica, barem kada su u pitanju ove dve stavke TV prodaja i TV oglašavanje.
Prvim stavom ste definisali i odredili koliko treba procenata da iznosi. Mi vam taj deo ne diramo. Ovo što sam malopre sa nekim paralelama i prokomentarisao neke stvari koje se kod nas dešavaju šta je faktičko stanje, samo sam iskoristio da bih približio ovaj amandman, koliko je on osnovan.
Predlažem da pogledate kod Vlade da se ovaj amandman usvoji, jer ukoliko se ne usvoji, dodatno otežavate nekim privatnim stanicama da dalje rade.
Povodom nekog drugog amandmana pričaću kako ste se ponašali u neko vreme kada ste bili opozicija po pitanju privatnih stanica, po pitanju nekih zakona, jer se dotiču i te vaše intervencije od pre sedam ili osam godina pojedinih odredaba ovog zakona, pa da vidimo ko je liberalniji i ko je veći demokrata.

Hvala. Da li još neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, sve što je rekao gospodin Krasić su izvanredni argumenti, pod uslovom da nije porušen kompletan sistema RTS i pretrpeo štetu od 407 miliona dolara tokom agresije na našu zemlju.
Ne postoji nijedna druga stanica u Srbiji koja je imala tu štetu. Samo su aktivisti Nove Srbije devedeset i neke godine plastičnim eksplozivom i daljinskim upravljačem porušili predajnik BK televizije i televizijske stanice "Galaksija 32" na planini Kablar i zbog toga dobili višegodišnju robiju, i NATO agresija je uništila 57 releja, master, pri čemu su poginuli ljudi, kompletnu infrastrukturu, sve što je bilo vredno od emisione i druge tehnike.
Zbog toga molim svakog za razumevanje, da bi se to obnovilo i nadoknadilo. Zahvaljujem svima koji su podržali amandman da se formira tranzicioni fond i da se RTS, kada postane javni servis, postavni na noge onako kako najveći broj građana, kako svi građani ove zemlje očekuju. Znači, samo je u tome razlika.
Ukoliko bismo prihvatili ovo što deluje vrlo logično, onda bi dali čoveku bez noge pravo da se takmiči na 100 metara sa ostalim učesnicima, koji trče na dve noge. To nije moguće. Zato je važno da pomognemo da RTS bude javni servis onako kako se to i očekuje.
Čuli smo argumentaciju. Potencijalna zarada od TV oglašavanja na RTS-u je između 15 i 50 miliona evra u toku jedne godine. Ukoliko bi se to ovako džentlmenski prepustilo komercijalnim TV stanicama, objektivno najveći deo tog kolača pripao bi trima stanicama, koje naravno iz toga očekuju da naprave veliku zaradu.
Mislim, sa odgovornošću koju svi imamo, svi to treba da izmerimo i da na izvestan način izbalansiramo, i da svako dobije ono što može, ali da pri tom RTS ne bude uskraćen za mogućnost da se oglašava, pri čemu naravno on ima neke druge limite o kojima se stara drugi zakon, a ne ovaj. Ovaj zakon definiše nešto sasvim drugo.
U pravu je gospodin Krasić u drugoj stvari. Imamo čitav niz pojava koje su prepoznate i koje su najvećem broju poslanika potpuno jasne. Postoje ljudi koji, što se mene tiče, na potpuno problematičan način, zakupe kompletan oglasni prostor, recimo RTS. To je gospodin Đilas, čuveni šef Narodne kancelarije, koji zakupi oglasni prostor na RTS za čitavu godinu i onda diskontno prodaje to kome želi i kako želi, a pri tom je još producent za emisije, kao što je "Svadba 48 sati" i neke druge.
Ili recimo Goran Vesić, koji je na jednoj privatnoj TV stanici Pink producent, zapravo vlasnik emisije "Sav taj Pink". On je vlasnik još mnogo čega, bavi se provajdingom u javnom parkiranju sa Žikom Anđelkovićem i drugima - dakle, prosto da ne mislite da nismo informisani.
To su pojave protiv kojih se borimo, ali RTS u toj utakmici ne treba da bude posmatran kao neko ko je u ovom trenutku žrtva takvog ponašanja, već kao nacionalna televizija koja treba sutra sa dve nacionalne frekvencije da pokrije teritoriju Republike Srbije, da svako može u Srbiji da čuje i vidi ono što je za njega od najveće moguće važnosti, a ovim poslovima neka se bave oni koji su za to plaćeni i odgovorni. Veoma je važno da građani znaju o čemu se ovde radi.
Dakle, u tom smislu ne treba RTS tako posmatrati. Kada ga postavimo na noge, kada se obnovi emisiona i druga tehnika, kada se uradi sve što je neophodno da oni mogu biti nacionalna televizija i javni servis kakav je zakonom propisan, onda možemo podneti izmenu i dopunu ovoga. Rado ćemo to podržati i reći - nema više oglašavanja, finansirate se iz pretplate ili, imate oglašavanje, ukidamo pretplatu, to je časno. Sada dok se ove stvari ne regulišu, mislim da je ovo jedino moguće rešenje. Hvala lepo.

Reč ima ministar Dimitrijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto se oko ovog člana digla malo prašina, da probamo da još delimično objasnimo o čemu se tačno radi.
Prvo, ovaj član je potpuno usaglašen sa Direktivom o prekograničnoj televiziji EU, naročito sa članom 18, koji je uveo tu praksu bez izuzetka u sve zemlje EU. Prosto pre ili kasnije to ćemo morati da prihvatimo, bolje je da prihvatimo pre.
Drugo, ako vidite, jedna slična, mada nedovoljno jasna formulacija već je egzistirala i u Zakonu o radio-difuziji. Tamo je naveden procenat od 20%, ali je dodato sa veznikom i 20% u toku jednog sata, pa je onda ta uredba postala nejasna.
Treća stvar, imali smo javnu raspravu koja je trajala mesecima. Ni od jedne jedine televizije skoro nismo imali primedbu da je ovih 20% dnevno emitovanog programa trebalo da bude problem. Na sajtu, naprotiv, imali smo na desetine, ako ne i na stotine mišljenja da je to jedna dobra mera koja ni na koji način ne ugrožava proizvođače TV programa i televizije. Ponavljam, od samih televizija ozbiljne primedbe te vrste nismo imali.
Naravno, još ću da kažem i to da je televizija vrlo specifičan medij. Upravo u kontekstu moći koju reklame imaju, a to oni koji prate najbolje vide na primeru piva. Reklame i televizija vrše strahovit uticaj na ljude, i na svest i na podsvest. Naravno, poznato u ekonomskoj teoriji, u istoriji ekonomske misije, da se sada ne vraćam na to, da je ključni faktor koji je uticao na smanjivanje potpune konkurencije bila pojava reklama.
Ranije je važio koncept suvereniteta potrošača i koncept suvereniteta potrošača je bila svetinja na tržištu. Međutim, kada su se pojavile reklame, one su do te mere svesno i podsvesno uticale na svest ljudi da je potpuno preovladao koncept suvereniteta proizvođača, a da je potrošač postao obična igračka u rukama masovnih medija, televizije, reklama i drugih sredstava. Kako to izgleda najbolje se može videti na primeru ogromnih multinacionalnih kompanija, koje stotine milijardi dolara troše u propagandne i reklamne svrhe.
Budući da televizija jeste u tom smislu jedna opasna igračka i jedno vrlo moćno oružje, ideja verovatno i evropskih zakonodavaca je bila, iskristalisana kroz više decenija televizijske prakse, da se na ovakav jedan način ograniči teror reklama, s jedne strane, da se zaštite elementarna ljudska prava potrošača koji žele makar da sat vremena gledaju film bez prekida ili neku fudbalsku utakmicu itd, a da to ne ugrozi poslovni interes bilo koje televizije.
Zaista, završiću time, nijedna od televizija nije nam signalizirala da će ograničenjem na 20% emitovanja za reklame, odnosno za TV oglašavanje, biti ugrožen njen poslovni interes.

Replika, gospodin Krasić, a zatim po amandmanu.