Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, za mene su ovom predlogu zakona najinteresantniji članovi 15, 16. i 17. Mislim da oni odražavaju suštinu ovog zakona.
Moram da priznam da ovaj deo rasprave, koji se odnosi na amandman gospodina Vučića, nisam do kraja razumeo i nisam video zašto je sporan amandman.
Koliko razumem, predloženo je da se ne deli ovo vreme zakonom, dakle, ako je rečeno 20% ukupnog vremena može da se opredeli za oglašavanje i TV prodaju, onda nije potrebno stavom 2. određivati koliko od tih 20% vremena pripada TV prodaji, a koliko pripada TV oglašavanju.
Mislim da to i ne treba da stoji u zakonu i da ovaj amandman ima logiku upravo u tome da se tim komercijalnim televizijama da ta vrsta slobode, da u okviru vremena od 20% ukupnog TV programa na svojoj TV stanici, raspodele za TV oglašavanja i TV prodaju onako kako to njima odgovara i kako to odgovara tržišnim prilikama na tom prostoru na kojem te televizijske stanice ili radio stanice emituju svoje programe.
Ako bi tu logiku primenili, onda bi morali u članu 16. od ovih ukupno 10% vremena koje je predviđeno za radiodifuzni servis takođe da podelimo na TV oglašavanje i TV prodaju, pa da ¼ tog vremena, dakle 2,5%, opredelimo za TV prodaju u radiodifuznom servisu.
Mislim da to ovde uopšte nije potrebno, jer mi to liči na primer kao kada bi proizvođača cipela, koji godišnje proizvede 20 hiljada pari, opredelili i rekli da mora da proizvede najmanje pet hiljada ženskih od tih 20 hiljada pari cipela. Dakle, to nije stvar zakona. To bi morala biti stvar nekakve volje ili tržišne pozicije tih TV stanica.
Naravno da je dobro opredeliti neki procenat vremena koji se mora, odnosno najviše može koristiti za to TV oglašavanje, jer mi smo imali takve situacije da prosto tu nije bilo reda, bilo je mnogo haosa. Ako kažete to i lokalnim stanicama, i to je logično, da se one u zakonu tretiraju poput radiodifuznog servisa, 10% od vremena itd, sve je u redu.
Ali. nemojmo onda komercijalnim stanicama opredeljivati tu jednu četvrtinu koja mora ići maksimalno za TV prodaju, odnosno 15% za TV oglašavanje, jer za to ne vidim nikakav poseban razlog, samo može izazvati pometnju na samom tržištu i neće doprineti, i tu se slažem sa mojim uvaženim kolegom, neće mnogo doprineti nekom boljem položaju radiodifuznog servisa, pogotovo što ovo nije prelazna odredba u smislu da je ograničen vek trajanja ovakvog strukturiranja tog vremena koje se posvećuje oglašavanju i TV prodaji.

Za repliku se javio narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Suština ovog amandmana, gospodine ministre, i pravilno je razumeo uvaženi kolega, u tome je da velike televizije sa nacionalnom frekvencijom ne žele često da koriste ono što mi nazivamo TV šop varijante i kada ih emituju, dakle kada idu sa tzv. TV prodajom, onda to ide u manje gledanim terminima.
Ono što je za njih mnogo značajnije jeste oglašavanje. Da ste napravili varijantu u kojoj će da bude 18:2 ili tako nešto, pa da bude nešto što je mnogo lakše ili što bolje razumeju. Možda negde da bude i 12:8, ali zašto biste to ograničavali na ovakav način? Zašto opredeljujete oglašavanje u tom procentu, a TV prodaju u ovom procentu? Posebno što iz prethodnog člana 14. stava 1. i poslednjeg stava je sasvim jasna razlika između onoga šta podrazumevate pod TV oglašavanjem i TV prodajom.
Mislim da nema nikakvog spora. Prosto očekujem da se svi poslanici slože sa ovim. Mi imamo prvi stav člana 15. u kome se kaže da vreme trajanja TV oglašavanja i TV prodaje u programima komercijalnih TV stanica mogu iznositi najviše 20% od ukupno dnevno emitovanog programa.
Moram nešto da vam kažem, onaj ko ima 20% od ukupno dnevnog emitovanog programa, TV oglašavanje i TV prodaja, taj je napravio čudo od televizije. Ne znam ko to postiže. Mogu da postižu u prajm tajmu televizije sa nacionalnom frekvencijom, čak i tada vrlo teško, u udarnom vremenu od 19,30 do 22,30, što je najgledanije televizijsko vreme. Sve ostalo vreme ne mogu da popune na takav način.
U jutarnjim satima ili u podne može da pusti nešto TV prodaje i ništa više. Ne razumem zašto bismo na ovakav način ograničavali te televizijske stanice da uberu što je moguće veći prihod. Možda mogu da imaju 1% u TV prodaji, a mogu da imaju 17% u oglašavanju.
Ne razumem zašto bismo ih sprečavali da na ovakav način zarade novac, posebno imajući u vidu činjenicu da velike strane multinacionalne kompanije žele da ulože u mnoge od tih televizija, u reklamiranje i oglašavanje na njima.
Dođe Procter and Gamble i kaže - hoću da kupim toliko i toliko, 40 miliona evra, hoću da dam na jednoj privatnoj televiziji, hoću da dam 40 miliona na državnoj televiziji. Da mu kažete - izvini, ne možeš da platiš 40 miliona zato što u tom periodu nemam dovoljno vremena za TV oglašavanje, pa ću da ti dam rabat za onu tamo godinu ili ne znam šta ću da radim, ili da ti vratim dva miliona evra.
Prosto mislim da to nije u ničijem interesu i uveren sam da će narodni poslanici u Narodnoj skupštini prihvatiti ovaj amandman, a žao mi je od kada je ovaj poslovnik uveden da je u sali moguće da sedi 20 ljudi, a da kada se bude glasalo niko neće znati za šta je glasao.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 15. amandman je, na osnovu člana 139. stav 3. Poslovnika, podneo Odbor za trgovinu i turizam. Mišljenje Vlade i Zakonodavnog odbora nemamo.
Da li neko želi reč? Da, narodni poslanik Aleksandar Radosavljević.

Nastavljamo raspravu o ovom članu zakona i stavu 2. Zaista, sa pravom se diže velika prašina oko ovog stava.
Još jedanput, u prilog svemu onome što su moji prethodnici rekli, želim da podsetim da član 15. stav 1. kaže - vreme trajanja TV oglašavanja i TV prodaje u programima komercijalnih televizijskih stanica mogu iznositi najviše 20% od ukupno dnevno emitovanog programa. Tu treba da bude tačka.
Ne vidim zašto predlagač nakon toga stavom 2. želi da odredi kako i na koji način, u kojim procentualnim iznosima, ide TV prodaja i TV oglašavanje, a naročito to ako imate u vidu sledeći član 16. Jedan od mojih kolega je to pomenuo, on se tiče javnog servisa ili radiodifuznog servisa kome je predviđeno 10%, i tu nema podele na oglašavanje i nema podele na TV prodaju.
Onda se sa pravom postavlja pitanje, da li predlagač kroz ovaj zakon favorizuje jednu u ovom slučaju kuću, jedan servis, a komercijalne televizije se ostavljaju da se snalaze kako znaju i umeju. Još jedanput podsećam, izmenama Zakona o radio-difuziji, konkretno u ovom slučaju RTS finansiraće se po tri izvora: pretplatom ili TV taksom koju ste kao većina uveli, iz budžeta ili kako ste izmislili taj tzv. tranzicioni fond i finansiraće se po osnovu ovih komercijalnih prihoda koje sve TV stanice ostvaruju.
Onda dobijete obrazloženje da je to u skladu sa nekakvom evropskom direktivom. Poštujemo mi to i poštujemo obrazloženje onih ljudi koji kažu da RTS ima problema, ali nemojte mi reći da i ostale TV stanice u Srbiji nemaju sličnih problema. Ne vidim zašto predlagač želi da favorizuje u ovom slučaju samo jedan servis, a da ostale komercijalne TV stanice moraju da imaju ograničenje.
A pogotovo, ponovo se pozivam na Zakon o radio-difuziji, koji kaže vrlo jasno da 20% oglašavanja, što stoji u stavu 1. člana 15, mora biti predviđeno za oglašavanje, TV prodaju ili tzv. telešopove i to treba da ostane. Vi na ovaj način praktično ostavljate mogućnost da 15% iznosi za TV oglašavanje i 5% za TV prodaju.
Ako ste želeli, onda ste mogli barem da predvidite koliki je minimum koji može biti predviđen za pojedine delove komercijalnih programa.
Logično je da svaka komercijalna televizijska stanica, shodno svojoj poslovnoj politici i svojim interesima, obavlja oglašavanje putem emitovanja oglasnih poruka ili prodajom u obimu koje sama odredi. Zašto to predlagač zakona želi da uredi na ovaj način?
Ako znamo da zakon treba da bude jednak za sve, zašto onda favorizujete jedan javni servis, konkretno u ovom slučaju?
Želim da se zahvalim kolegama iz Odbora za trgovinu i turizam, koji su imali razumevanja za inicijativu koju je DS imala kroz jedan ovakav amandman, i da smo zajednički, kao Odbor, predložili ovaj amandman na član 15. Isto tako, želim da kažem ako je kolegijalan i korektan odnos postojao tada, treba da postoji i sada.
Gospodin Baralić je prozvao par funkcionera iz DS, iznoseći, u najmanju ruku, neistine i tvrdeći da su oni dobro obavešteni. Znam da oni nisu DSS, da su oni SPS i da su obavešteni, ali u konkretnom slučaju veoma loše i pogrešno. Hvala.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 15. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Ljiljana Nestorović i Meho Omerović.
Vlada i Odbor za trgovinu i turizam nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Meho Omerović.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, kolege i koleginice narodni poslanici, evo već skoro 50 minuta vodimo raspravu o članu 15. predloženog zakona i amandmanima na ovaj član, što samo po sebi govori o značaju ovog člana, pa bi vredelo podsetiti se na šta se odnosi član 15.
Naime, govorimo još uvek o vremenu trajanja TV oglašavanja i TV prodaje u programima komercijalnih TV stanica. U stavu 3. člana 15. kaže se - u okviru jednog punog sata emitovanog programa na TV stanicama, dozvoljeno je emitovati najviše 12 minuta oglasnih poruka i poruka TV prodaje.
Moja koleginica Ljiljana Nestorović i ja smo podneli amandman upravo na ovaj stav. Mi predlažemo da se broj 12 minuta zameni brojem 9 minuta. Predloženim amandmanom skratili bismo vreme oglasne poruke za tri minuta, koja se može emitovati u okviru punog sata na komercijalnim TV stanicama.
Emitovanje oglasnih poruka od 12 minuta, složićete se i sami, traje ponekad jako, jako dugo. Gledalac u toku emitovanja nekog programa, svi smo verovatno bili više puta u prilici da počnemo da gledamo neki igrani film na nekoj od televizija i onda imate situaciju da igrani film koji traje 130 minuta faktički zađe u četvrti sat emitovanja programa.
Mislimo da tako dugo emitovanje i reklama u okviru određenog programa i u toku određene emisije predstavlja neku vrstu svojevrsne torture nad samim građanima Srbije i neku vrstu maltretiranja. Stoga bi vredelo prihvatiti ovaj amandman i smanjiti 12 minuta na 9 u toku jednog sata emitovanja programa. Zahvaljujem.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 16. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Ljiljana Nestorović i Meho Omerović.
Vlada i Odbor za trgovinu i turizam nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Narodni poslanik Meho Omerović.

Član 16. je u stvari nastavak, samo se govori o vremenu trajanja TV oglašavanja i TV prodaje u programima javnog radiodifuznog servisa. Član 15, o kome smo sat vremena razgovarali po amandmanima, govorio je o komercijalnim stanicama, a ovaj govori o javnom servisu, ili da budemo otvoreni o RTS.
U članu 16. koleginica Ljiljana Nestorović i ja smo predložili da se stavu 1. promeni, a on glasi: "U programima javnog radiodifuznog servisa vreme trajanja TV oglašavanja i TV prodaje može iznositi najviše 10 posto od ukupno dnevno emitovanog programa".
Zbog nečega, što je uvreženo u javnosti, kod nas običan građanin često deli dnevni i noćni program i znam da kada predlagač zakona govori o dnevno emitovanom programu misli na svih 24 sata, koliko traje jedan dan, pa u tom kontekstu, radi preciznosti, ide ovaj naš amandman. Mi samo predlažemo da se iza " dnevno emitovanog programa" doda "od 0-24 sata".
Posle stava 2. predlažemo da se ubaci ceo stav koji bi glasio: "U informativnom programu zabranjeno je emitovanje oglasnih poruka". Znate, mi smo svedoci, kao obični ljudi i građani Srbije, da imamo poplavu TV poruka u vreme najgledanijih informativno-političkih emisija.
Evo, poslednjih nekoliko meseci na tom javnom servisu RTS imamo situaciju koja bukvalno izgleda ovako, počnemo uzbrdo i nizbrdo noseći nekakve gajbe piva, a onda nam spiker saopšti da se srušio avion u kome je poginulo nekoliko desetina ili stotina ljudi.
Da se to ne bi dešavalo, mi predlažemo da se zabrani emitovanje takvih oglasnih poruka. U odgovoru koji nam je Vlada dala kaže se : "Vlada ne prihvata amandman jer je rešenje iz predloga zakona u skladu sa direktivom o prekograničnoj televiziji, a predlagači amandmana u obrazloženju nisu naveli konkretan primer primene drugačijih standarda u EU."
Gospodine ministre, nemam primer za ovo što u stvari vi tvrdite u ovom amandmanu i što predlažete, a obrnuto postoje primeri. Kolege poslanici u raspravi o članu 15. su pominjali BBC televiziju, koja takođe nema reklamiranje u sklopu informativno-političkih programa, ali ne bi bilo loše pomenuti sa ove govornice da, ukoliko se pozivate na nešto što je navodno napisano, gde terate nas kao predlagače da vam to obrazložimo, da se kaže da ni u našoj skupštini naravno da nije napisano da je zabranjeno pljuvati po podu, pa niko ne pljuje po podu u Skupštini.
Dalje, stav 3. člana 16. predlažemo da se menja i da glasi: "Na programima javnog radiodifuznog servisa zabranjeno je emitovanje emisija TV prodaje". To je čista komercijala. U javnom servisu ne bi trebalo da bude prodaje. To je suština člana 16. i amandmana koje smo podneli na njega.

Da li još neko želi reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić.