Zahvaljujem se gospodinu Todoroviću.
Da li se još neko javlja za reč o amandmanu? (Ne.)
Na član 4. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Toma Bušetić i Milisav Petronijević.
Predstavnik predlagača i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman je podnela narodni poslanik Ljiljana Nestorović. Taj amandman je ona povukla.
Na osnovu člana 140. stav 5. Poslovnika, Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja podneo je amandman na član 5.
Predstavnik predlagača je prihvatio ovaj amandman.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 5. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Predstavnik predlagača i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.) Ima reč narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Nadam se da ste uočili da mi danas faktički vodimo načelnu raspravu o Predlogu ovog zakona, i to je normalno i logično, s obzirom na činjenicu da smo o ovom zakonu govorili u nekakvom paketu od 4-5 zakona i da u ograničenom vremenu koje smo imali na raspolaganju nismo mogli da govorimo o svakom zakonu pojedinačno.
Neko od kolega je ovde rekao da je ovaj zakon otprilike promakao kao nešto manje bitno u odnosu na ostale zakone iz ovog tzv. paketa. Naravno, ovaj zakon jeste značajan, jeste interesantan, ali nije dobar.
Vlada je dobro uočila problem i pokušala je nekakvim parcijalnim i nedorečenim rešenjima da ukaže da je spremna da reši problem uplate doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za pojedine kategorije osiguranika.
Ali, način na koji je to Vlada u Predlogu zakona ovde predočila nije dobar. Nije dobar već od prvog člana, gde Vlada kaže da se ovim zakonom uređuju uslovi, slučajevi, načini i sredstva za finansiranje uplate doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje radi utvrđivanja staža osiguranja u periodu od 1. januara 1991. godine do 31. decembra 2003. godine za zaposlene za koje nije uplaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje.
Da je kojim slučajem ministar ovde, ja bih ga pitala da li on garantuje da je od 31. decembra 2003. godine do dana današnjeg svakom radniku uplaćen ovaj doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje. Evo, ja tvrdim da nije, jer mi znamo da nije. Znamo kakav je odnos novih vlasnika koji su na, znamo već, uglavnom kriminalan način došli do preduzeća u postupku privatizacije. Govorili smo ovih dana o tome da je suština privatizacije da se dođe do dobrog poslovnog prostora, da se o zaposlenima ne vodi računa, da se zaposlenima uglavnom daju otkazi, a i oni koji ostanu da rade i dalje imaju isti problem kao što je problem definisan u ovom zakonu, u članu 1, i to samo do 31. decembra 2003. godine.
S druge strane, ovo što je predviđeno zakonom, rekla bih, kao dobra namera Vlade, anulirano je u članu 7, gde mi takođe imamo amandman, jer član 7. jasno govori da ovaj zakon nikog ne obavezuje, zato što nema sankciju za onoga ko ne ispuni svoju obavezu predviđenu ovim zakonom, pa je onda zakukuljeno, zamumuljeno, ostavljeno na volju Vladi, a u ovom slučaju ministru Dinkiću da on kaže da li bi ovim uplatama bio ili ne bi bio ugrožen budžet.
Koliko god se pričalo, i pričaju ovde poslanici koji će podržavati ovaj zakon i ministar, kako je ovo sada opet nešto epohalno što je ova vlada smislila, mi iz Srpske radikalne stranke želimo da radi javnosti kažemo da to nije tačno i da činjenica da nećemo glasati za ovaj zakon ne znači da ne želimo da ovim ljudima kojima nije uplaćen doprinos to bude učinjeno. Naprotiv, mi to želimo, ali tvrdimo da je ovakav zakon, ovako koncipiran, u stvari samo mrtvo slovo na papiru.
Građani će, danas dok o ovom govorimo i onog dana kada se bude glasalo, biti zadovoljni, jer će misliti – evo, hvala Bogu, rešili su ovaj problem, sada će da mi se uplati doprinos i onda ću onda lepo da odem u penziju. Naravno, to neće biti tako. Ovo je jedan od zakona koji se donosi, a unapred se zna da nije primenljiv. To je jedan od razloga zbog čega mi ne možemo i ne želimo da varamo građane i da prihvatamo nešto što je samo mrtvo slovo na papiru.
Kada je reč o članu 5. na koji sam u ime poslaničke grupe SRS podnela amandman, ovde imamo jedan vrlo interesantan stav. Zapravo, nama to nije ništa nepoznato.
Znamo da amandman koji dolazi iz poslaničke grupe SRS Vlada ne prihvata, mada u nekom skorom periodu svaki put se desi da kroz izmene i dopune zakona dobijamo ono što smo predložili amandmanom.
Sada, vidite, pročitao je malopre predsedavajući da je Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja podneo amandman na član 5, koji je u jednom delu potpuno identičan sa amandmanom koji sam u ime poslaničke grupe SRS podnela. Naravno, ovaj amandman Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja je prihvaćen i on je sastavni deo zakona, a ono što je podneto u ime poslaničke grupe SRS ne može da bude prihvaćeno.
Radi se, bar u ovom delu, o identičnom tekstu. U ostalom delu amandmana je takođe bila ista namera da se faktički pravno-tehnički uredi ovaj član zakona. Evo, u stavu 1. posle stoji da zahtev za uplatu doprinosa mogu podneti i lica, pa se onda nabraja koja. Mi smo rekli da se to odnosi na uplatu doprinosa pod uslovima iz člana 2. ovog zakona. O članu 2. je govoreno u prethodnim raspravama i da sada ne ponavljam. Dakle, potpuno logičan amandman, koji zaista doprinosi poboljšanju teksta stava ovog člana.
U amandmanu se u tački 1), a to je ovaj amandman koji je usvojen kada je u pitanju nadležni odbor, kaže da zahtev za uplatu doprinosa mogu podneti lica, a u predlogu je stajalo – koja su radila kod poslodavca koji je prestao da postoji zbog stečaja, likvidacije itd, a mi smo rekli da umesto – lica koja su radila, stoji – lica koja su bila u radnom odnosu.
Na kraju, u stavu 4. ovde u vladinom predlogu stoji: "Uz zahtev iz stava 1. i 2. ovog člana podnosi se dokaz da je osiguranik u periodu iz člana 1. ovog zakona bio u radnom odnosu." Mi smo ovde dodali: "i bio prijavljen na osiguranje".
Hteli smo da se precizira odredba i da se izbegne dokazivanje radnog odnosa po osnovu faktičkog rada, a bez postojanja uredne prijave na osiguranje.
Nadam se da vam je sada potpuno jasno da je ovaj amandman upotrebljiv, neophodan čak, ukoliko se želi da član 5. Predloga ovog zakona bude primenljiv i da ne bude ni nekih dilema, a ni nekih otvorenih mogućnosti za dokazivanje. Dakle, ono što pričamo već ceo dan i o ovom prethodnom zakonu i sada, upozoravamo vas da morate da vodite računa da član zakona mora da bude jasan, precizan i da ne dozvoljava mogućnosti zloupotrebe ili bar slobodnog tumačenja.
S obzirom na to da ministar nije ovde, a i da jeste, ne očekujem da bi prihvatio amandmane Srpske radikalne stranke, nisam sigurna ni da će prihvatiti amandmane SPS-a. Ne verujem ni da će kolege narodni poslanici glasati za ove naše amandmane, mislim da bi bilo najbolje i najpametnije da u danu za glasanje ne prihvatite ni amandmane SPS-a, pa da poslanici te poslaničke grupe održe obećanje, da ne glasaju za zakon.
Da lepo ovaj zakon bude u jednoj novoj proceduri, pa da mi napravimo posle izbora jedan pravi tekst i da zaista pomognemo građanima Srbije i da zaista uradimo ono što pričamo da radimo, a ne kao ova sadašnja vlada, da se hvali, da donosi zakon kojim će upisati radni staž, prosto rečeno. Videćete i videće, uostalom, građani Srbije da od ovog zakona neće dobiti nijednu godinu radnog staža u svojoj radnoj knjižici.

Da li se neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 5. amandman je podnela narodni poslanik Ljiljana Nestorović. Taj amandman je povukla.
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Paja Momčilov.
Predstavnik predlagača i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite, gospodine Krasiću.
Odbor je podneo na član 6, a Meho je povukao taj amandman.

Pitao sam zbog još jednog amandmana na član 6. koji odudara od koncepta, ali pošto je taj amandman povučen, u kratkim crtama ću da objasnim ovaj amandman na član 6. koji je dr Paja Momčilov podneo.
Član 6. Predloga zakona glasi: "Zahtev iz člana 4. i 5. ovog zakona može da se podnese u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona." Članom 4. je propisan onaj deo, ona vrsta postupka gde poslodavac podnosi zahtev, a članom 5. gde fizičko lice podnosi zahtev. Smatram da je rok od tri meseca i suviše kratak, jer ovo je zakon za jednokratnu upotrebu i da zbog činjenice da je neko možda dva-tri puta menjao firme, ne može da se uklopi da je pod lice koje bi bilo obuhvaćeno zahtevom poslodavca iz člana 4, pa možda da li on može po članu 5. da podnese zahtev itd. Mislim da bi bilo dobro da se taj rok produži sa tri na šest meseci, da se u jednom relativno dužem roku iscrpi ovaj zakon.
Pošto je ovo izmena vrlo jednostavna za obrazlaganje, iskoristiću priliku da ukažem na ono što neminovno sledi posle člana 6, a odnosi se na materiju koju reguliše član 7. Predloga zakona.
Vlada je ovde dala jednu vrlo čudnu proceduru kako se neposredno ostvaruje pravo po ovom zakonu. Tu imamo dva postupka. Prvi postupak - da na bazi ovog zahteva koji je podneo poslodavac ili lice Fond utvrdi nešto i donosi rešenje, kako ste ga vi nazvali, kojim se utvrđuje pravo na uplatu doprinosa.
Ma koliko to rešenje da se odnosi na osiguranika pojedinca, njega izvršava država, Ministarstvo finansija, prenosom sredstava iz budžeta. Tek pošto fond dobije dokaz da je država prenela sredstva iz budžeta na ime Janka Jankovića, onda fond donosi, u drugom delu postupka, rešenje kojim se utvrđuje staž osiguranja. To je komplikovano.
Ako tako treba da se radi, onda nama uopšte ovaj zakon nije potreban, odnosno taj zakon bi mogao da ima neku drugu formu. Forma tog zakona bi mogla da bude, recimo, jedan član zakona o budžetu, gde bi stajalo: sa pozicije te i te se prenosi toliko i toliko sredstava Fondu PIO zaposlenih, na ime uplate doprinosa za penzijski staž od te godine do te godine, prema evidenciji Fonda PIO.
Ovakav način je konfliktan način. Valjda je svrha ovog zakona koji donosimo upravo to da osiguranik dobije rešenje kojim mu se priznaje staž osiguranja za koji poslodavac nije platio doprinos, već je država, na bazi ovog zakona, uplatila. Da li ona mora neposredno odmah da uplati? Ne mora. Mi ovaj zakon donosimo zbog osiguranika koji treba da ostvari neko pravo. Mi ovaj zakon ne donosimo zbog poslodavca ili zbog budžeta.
Zato mi u amandmanu na član 7. dajemo kompletnu proceduru i dajemo prioritet, jer ako ostane ovo što je Vlada predložila, onda će utvrđivanje penzijskog staža Janka Jankovića mnogo više zavisiti od Ministarstva finansija nego od ovog zakona.
Vi ste ovde rekli: spisak sa imenima na koje se prenos sredstava odnosi itd. Zašto bi to nas interesovalo? Ovde je država preuzela obavezu da uplati taj doprinos. Ako je država preuzela tu obavezu, ona to mora da ispuni. Da li će to da ispuni u roku od dva meseca, pet meseci, godinu, dve godine, mi to ne znamo, ali zakon donosimo da bi konkretni osiguranik što pre ostvario pravo.
Pogledajte kako je to Vlada zamislila. Kaže: "Fond je dužan, ako su ispunjeni uslovi utvrđeni ovim zakonom, da donese rešenje kojim se utvrđuje pravo na uplatu doprinosa u skladu sa ovim zakonom, najkasnije u roku od 12 meseci od dana podnošenja zahteva." Onda kaže: "Rešenje iz stava 1. ovog člana dostavlja se poslodavcu, zaposlenom, licu iz člana 5. ovog zakona i ministarstvu nadležnom za poslove finansija. Pravo na utvrđivanje staža osiguranja lice iz člana 2. ovog zakona stiče kada se Fondu prenesu sredstva iz budžeta Republike...". Znači, pravo pojedinca zavisi od toga da li je Mlađan Dinkić preneo sredstva iz budžeta Fondu. Zašto onda donosimo zakon? Onda jedan član zakona o budžetu – Mlađa odlučuje o životu, smrti itd.
Sledeći stav kaže – po uplati doprinosa, Fond donosi rešenje o utvrđivanju staža osiguranja. Koliko će vremena da prođe dok on dobije rešenje da mu se priznaje staž osiguranja?
Onda džabe donosimo zakon. Zato smo u načelnoj raspravi rekli da nam se sviđa ideja da se taj stav poveže, da država uplati doprinose, ali metodologija kako ste vi to propisali za nas je neprihvatljiva.
Šta mi predlažemo? Predlažemo da član 7. glasi: "Za lice koje ispunjava uslove utvrđene odredbama ovog zakona Fond je dužan da donese rešenje kojim utvrđuje: pravo na uplatu doprinosa, obračunati iznos doprinosa, zaradu, odnosno osnovicu osiguranja u skladu sa članom 3. ovog zakona; period i dužinu staža osiguranja".
Sledeći stav: "Fond je dužan da rešenje iz stava 1. ovog člana donese najkasnije u roku od 12 meseci od dana podnošenja zahteva, s tim što mora da obezbedi pravo prioriteta rešavanja zahteva prema sledećem redosledu: lica koja su ostvarila pravo na penziju, a u staž osiguranja im nije uračunat staž osiguranja i penzijski osnov utvrđen rešenjem iz stava 1. ovog člana".
Imamo ljude koji su bez povezanog radnog staža ostvarili pravo na penziju. Ako ovaj zakon donosimo, priznaje im se taj penzijski staž, bez obzira da li je to dva meseca, dve godine itd. Kao korisnik prava po osnovu Zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju, za ovaj penzijski staž i ovaj osnov, on može da ostvari uvećano pravo, kvalitetnije pravo koje već koristi.
Drugi prioritet: "Lica kojima je rešenje iz stava 1. ovog člana uslov za ostvarivanje prava na penziju". Možda neko treba da poveže tri-četiri godine radnog staža, a upravo toliko mu fali da ostvari pravo na penziju. Zašto bi to njegovo pravo zavisilo od toga da li će Mlađa da uplati ili ne? Mi ovaj zakon donosimo upravo da on što pre ostvari pravo na penziju, jer je on formalno-pravno ispunio uslove, samo što još nije uplaćen taj doprinos, a država zakonom preuzima obavezu da uplati doprinose. Ovde se stvara prezumpcija da je država garant i uplatila doprinose za sva ova rešenja kojima se priznaje penzijski staž. Ako mi ovo donosimo zbog stabilnosti budžeta, a ne zbog prava osiguranika, onda ne mogu da dignem ruku. Kako da glasam za ovaj zakon?
Treći prioritet: "Lica koja u roku od 12 meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona stiču pravo na penziju". Znači, neko ko za godinu dana stiče pravo na penziju spada u treću prioritetnu grupu kojoj će da se prizna ovaj staž. To je redosled donošenja rešenja, ne redosled priznavanja prava. Zakon je svima priznao pravo. Onda fond, Ministarstvo finansija, Ministarstvo za rad i socijalna pitanja neka završavaju ove obračunske stvari, kako će šta da se knjiži itd. Mi zakonom stvaramo prezumpciju da je država garant uplate doprinosa za ovaj staž.
Zbog toga u jednom od ovih članova ima rezona kada se kaže da zaposleni daje pismenu saglasnost na ovu operaciju da firma traži povezivanje staža. Zašto? Zato što se u pretposlednjoj odredbi ovog zakona zaustavljaju sudski sporovi.
Koliko ima sudskih sporova gde građani tuže svoje bivše firme koje nisu uplatile doprinose i ne mogu da ostvare svoje pravo. Ako si potpisao da na ovaj način želiš da povežeš staž, onda ne možeš da ostvariš pravo na sudu, a ne ovo kako Mlađa piše i kaže – on se odriče prava. Kako može zakon da kaže da li se neko odriče ili ne odriče. Ne može čak ni da kaže – smatra se da se odrekao. Ili ima pravo ili nema pravo.
Sledeći prioritet: "prema godinama starosti lica kojima rešenje iz stava 1. ovog člana nije uslov za ostvarivanje prava na penziju". Znači, svi drugi.
"Rešenje iz stava 1. ovog člana dostavlja se poslodavcu, zaposlenom, licu iz člana 5. ovog zakona, Ministarstvu finansija, ministarstvu nadležnom za poslove penzijskog i invalidskog osiguranja. Na ime utvrđenog staža osiguranja po rešenjima iz stava 1. ovog člana uplatu doprinosa vrši ministarstvo nadležno za poslove finansija prenosom sredstava Fondu iz budžeta Republike Srbije, a u okviru..." itd.
"Prenos sredstava iz stava 4. ovog člana ne može dovesti u pitanje izvršenje rešenja iz stava 1. ovog člana", a to je priznavanje staža, "niti ostvarivanje prava...". Ne možete vi ostvarivanje prava koje priznajete po ovom zakonu da vežete za to da li je Mlađa platio doprinos ili ne, ili neki spisak. Nema logike. Onda džabe radimo, džabe donosimo zakon.
Onda fond, ministarstvo jedno i ministarstvo drugo sređuju te svoje evidencije i međusobno se kompenziraju. I – Ministarstvo nadležno za poslove penzijskog i invalidskog osiguranja dužno je da propiše način ostvarivanja prioriteta iz stava 2.
To je sada redosled po kojem će se donositi rešenja u službama fondova penzijskog i invalidskog osiguranja, rešenja kojima se priznaje staž osiguranja. Znači, mi smo saželi ova dva dela koje predlagač zastupa u jedan jedinstveni postupak. Obuhvatili smo sve. Kada referent donese rešenje, tu se piše period, osnovica, zarada, iznos doprinosa koji treba da uplati budžet Republike Srbije Fondu PIO. I, naravno, zadržali smo ono da se sa pozicija transfera prema fondovima obaveznog osiguranja vrši isplata kojom se pokriva doprinos za ovaj staž.
Nismo dirali odredbu koja se tiče toga šta je osnovica i kako se obračunava. Nismo, jer smatramo da je ta minimalna osnovica prihvatljiva za ovu operaciju koja se dešava, ali za nas je neprihvatljivo da se sa dva rešenja, dva postupka onemogućava osiguranik da ostvari svoje pravo. Mi donosimo zakon da bi osiguranik dobio rešenje kojim je utvrđen staž osiguranja i doprinosa da plati država. Na bazi tog rešenja o utvrđenom stažu osiguranja on ulazi u sistem penzijskog i invalidskog osiguranja u smislu ostvarivanja prava.
Kome prvo treba da se donese rešenje? Onima koji su već ostvarili pravo, a taj period im nije obuhvaćen. Dalje, sledeći prioritet su oni kojima je taj staž uslov da dobiju rešenje o penziji, pa onda oni koji u roku od godinu dana odlaze u penziju sa tim novim stažom, pa svi drugi prema godinama starosti.
Naravno, onaj ko se 1990. godine zaposlio sa 20 godina radnog staža, pa i da mu nije uplaćen ni dinar u ovom periodu, verovatno će pravo na penziju da ostvari kroz 20 godina. On dobija rešenje o utvrđenom stažu osiguranja, ali za njega to rešenje sada nije uslov za ostvarivanje prava na penziju. Njegovo rešenje može da se donese i u jedanaestom mesecu i u 25. danu od kada je stupio na snagu ovaj zakon, ali onaj ko već koristi penziju a nije mu priznat staž koji se zakonom priznaje, on treba odmah da dobije ovo rešenje da bi tražio u novom postupku da mu se utvrdi novi iznos penzije na bazi ovog staža i ovog osiguranja.
Nemamo stav Vlade povodom ovoga. Malo sam proširio i na član 7. koji je sledeći. Član 2. i član 7, odnosno amandmani na članove 2. i 7. su osnova ovog zakona. Ukoliko se ta dva amandmana ne prihvate, onda džabe donosimo ovaj zakon. Onda eksperti samo otežavaju ostvarivanje prava ljudima, a ideja je stvarno za pohvalu – da se ljudima poveže taj staž, i nema nikakvog spora.
Zašto maltretirati ljude sa dva rešenja? Ovde se stvara prezumpcija da, kada je poslodavac dostavio zahtev za priznavanje ovog staža, dostavio spisak, podrazumeva se da je zaposleni podneo zahtev da mu se traži utvrđivanje staža osiguranja. Zašto se podrazumeva? On je to pravo imao u rukama, samo je nedostajalo doprinos da se uplati i poslodavac inicira postupak kojim se reguliše uplata doprinosa i po sili zakona on dobija rešenje o utvrđivanju staža osiguranja. Nema potrebe za dva rešenja. Na šta bi ličilo to prvo rešenje? Utvrđuje se pravo na uplatu doprinosa. Ko ima to pravo na uplatu doprinosa? Država. Država ima obavezu, a ne pravo. O tome se radi.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Meho Omerović, ali je taj amandman povukao.
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Predstavnik predlagača i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili ovaj amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović.
Predstavnik predlagača i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili ovaj amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite.
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, podnela sam amandman u ime poslaničke grupe SRS i ovaj član 9, za koji tražimo da se jedan deo rečenice promeni, striktno je vezan za član 7. što je, zapravo, ključni član ovog zakona, a o čemu je govorio gospodin Zoran Krasić, s tim što nije farsa samo u ovom članu 7. i obmana građana Srbije da će ovaj zakon učiniti da se onima koji nisu imali uplaćene doprinose poveže radni staž i da lakše dođu do mogućnosti da odu u penziju, već i obrazloženje od strane predlagača.
Neshvatljivo je da ministar Lalović ima amneziju i da, pored ciničnog stava i one drskosti juče i obraćanja na onakav način nama narodnim poslanicima, prenebregne jedan period čiji je on aktivni učesnik, od 5. oktobra, onog mafijaškog puča koji se desio u Srbiji, pa do današnjeg dana.
Ako se ministar u Predlogu zakona o radu pozivao na period iz vremena Milke Planinc i Branka Mikulića da su oni još krivi, naravno ceo taj nakazni sistem jednopartijski i komunistički, koji je bio veoma loš za privredu, ne samo Srbije nego i bivše Jugoslavije, pa je onda došao do perioda sankcija i nezapamćenog bombardovanja i izolacije naše zemlje, kako je moguće da ne spomene ni u jednom od tih zakona kada priča o teškoj situaciji naše privrede period od 5. oktobra 2000. godine do današnjeg dana.
Nije samo u pitanju period od tih osam godina, od maja meseca 1992. godine, kada su nam uvedene ekonomske sankcije od strane političkih i finansijskih mentora onih koji su došli 5. oktobra na vlast, nego je taj period nastavljen od 2000. godine do današnjeg dana. Kada je sve to tako taksativno nabrajao, trebalo je da kaže da su se onda desili pljačka, krađa, otimačina od strane dosmanlija na vlasti i tajkuna povezanih sa njima.
Onda se desio period kada su fabrike, koje su i posle bombardovanja i sankcija obnovljene, stavljene pod katanac. Ne onaj prevaranta Karića i pod te lance, jer on je nastavio da se bogati u dosovsko vreme, a vidim da mu ništa ne fali ni pod Koštuničinom vlašću, steže se obruč oko njega, a Bogoljub i dalje pere na stotine miliona evra; ne, nego fabrike koje su iz temelja bile podignute ili su potpuno obnovljeni proizvodni procesi.
Naravno, neće kolega Krasić da se hvali time, jer on je kao ministar i kao častan čovek, učestvujući u radu Republičke vlade od 1998. do 2000. godine, mnogo učinio, baš kao i ostale kolege ministri iz redova SRS-a, da se pokrene proizvodnja u fabričkim halama koje su zatvorene posle 5. oktobra.
Evo vam jedan očigledan primer: tekstilna industrija, Fabrika "22. decembar" iz Kragujevca, koja je jako mnogo radila i sarađivala sa državom u smislu šivenja opreme koja je bila potrebna za vojsku i policiju, ne pod sumnjivim okolnostima i ugovorima, nego je sve bilo, što biste vi dosovci rekli, transparentno. Taj period i mogućnost da fabrika stane na svoje noge, uz veoma povoljne kreditne aranžmane koje je dobila u to vreme od Republičke vlade, čiji je potpredsednik bio prof. dr Vojislav Šešelj, što je veoma važno, jer je on bio predsednik vladinog odbora za budžet i finansije. Onda se tačno znalo gde ide svaki dinar sa budžeta Republike Srbije, a ne kao u ovo vreme, kada svako mulja i radi šta god hoće.
Fabrika je pokrenuta, proizvodnja je otpočela i o ljudima, krojačicama i svima koji su zaposleni u toj fabrici, za onaj period za koji im nisu uplaćivani doprinosi počela je polako država da brine, i vlada, pravljenjem jednog projekta i programa da se osnaži taj deo kragujevačke industrije.
Isti je slučaj sa Fabrikom "Filip Kljajić" iz Kragujevca ili sa Mesnom industrijom "Crvena zvezda", koja je potpuno opljačkana posle 5. oktobra i dovedena pod stečaj. Nekada najbolja fabrika mesnih proizvoda, mesna prerađivačka industrija je danas nepostojeća, nema je, nema opreme, nema ničega, prazna fabrička hala i ljudi na ulicama.
Mnogo je drugih takvih slučajeva i kada je već ministar nabrajao sve ove razloge zbog kojih treba doneti ovakav zakon, neverovatno je da je preskočio period pljačke i otimačine od 5. oktobra do današnjeg dana. To je zaista neverovatno.
Što se tiče člana 9, on kaže: "Pravo na penziju, odnosno na uvećanu penziju po osnovu staža osiguranja uplaćenog po ovom zakonu stiče se najranije danom uplate doprinosa u skladu sa ovim zakonom."
Prvo da pojasnimo, za građane ili poslanike koji to ne znaju, ko su ta lica koja stiču pravo na tu uvećanu penziju po osnovu staža osiguranja. Najčešće su to rudari; ne vi, gospodo poslanici "rudari", koji mislite da vam je mnogo teško, navodno, malo ste ukopani pa niste pod dnevnim svetlom i mnogo vam je teško da sedite u poslaničkim klupama, nego pravi rudari koji silaze u kopove, rade neki sa opremom, verovali ili ne, iz 1939. godine. I po tome je inače poznata naša rudarska industrija, da imamo za pojedine delove i pojedine rudnike opremu iz 1939. godine.
Pošto su ti ljudi, ili oni koji rade u metalskom kompleksu ili u hemijskoj industriji izloženi opasnim rizicima i veoma teškim uslovima za rad, govori se o njima kada oni stiču pravo na penziju.
Član je besmislen bez izmene koju sam ja predložila amandmanom u ime poslaničke grupe SRS. Dakle, ovaj moj amandman je uslovljen celom koncepcijom SRS-a da se vrati smisao ovom zakonu. Dakle, ja sam u svom amandmanu tražila da se reči "uplate doprinosa u skladu sa ovim zakonom", što sam pročitala, zamene rečima "donošenja rešenja iz člana 7. stav 1. ovog zakona", ali ne donošenjem rešenja iz člana 7. stav 1. kako je to predvidela Vlada, nego kako je to predvideo gospodin Zoran Krasić svojim amandmanom.
Ako se ne usvoji ovaj član 7. odnosno amandman gospodina Zorana Krasića koji je direktno vezan i sa članom 2. i sa članom 9, ne postoji mogućnost za povezivanje staža i za servisiranje tih dugova, odnosno za odlazak ljudi u penziju, zato što će svaki put kada se to desi Mlađan Dinkić ili neko drugi iz Vlade Republike Srbije – ali pre svega on, jer on sve drži pod svojom šapom i dali ste mu budžet u ruke, a lepo smo mi rekli Koštunici kada je podnosio ekspoze da poverava finansije čoveku koji treba da bude iza zatvorskih rešetaka, a upravlja državnim finansijama – da kaže: to ugrožava likvidnost budžeta.
Dođu radnici "21. decembra" iz Kragujevca ili iz "Filipa Kljajića" ili iz RK "Beograd" i Mlađa kaže – ne može, ugrožena nam je likvidnost budžeta, rekli ovi iz MMF-a, prekršio sam tu aproprijaciju, odnosno prekoračio koliko je dozvoljeno. I šta će onda ti ljudi da rade?
Ne može država da se ponaša kao poslodavac. Iako imamo balast tog vremena, a o tome sam pričala na početku obrazlaganja amandmana, komunističkog perioda, društvene svojine, svačije i ničije, i to je ono što mora da se promeni u Ustavu Republike Srbije, ti ljudi su radili kod poslodavca, odnosno u preduzeću gde su imali mogućnost da ostvare svoj radni vek, a država sada ne vodi računa o njima, nego kaže – ako bude bilo para da se ne ugrozi likvidnost budžeta, mi ćemo da vam isplatimo, a ako ne, izvolite, pa čekajte.
Dakle, i rudari, i oni koji rade u metalskom kompleksu, u hemijskoj industriji, i policajci, i vojnici i svi oni koji mogu da ostvare penziju po osnovu člana 9, znači sve te kategorije, oni moraju striktno da budu vezani za član 7. odnosno za amandman koji je podneo Zoran Krasić. Zakon će imati smisla jedino ako rešenje dobiju po stavu 1. člana 7. kako je to predvidela Srpska radikalna stranka i amandman gospodina Krasića, a to znači: "Za lice koje ispunjava uslove utvrđene odredbama ovog zakona Fond je dužan da donese rešenje kojim utvrđuje: pravo na uplatu doprinosa, obračunati iznos doprinosa, zaradu, odnosno osnovicu osiguranja u skladu sa članom 3. ovog zakona; period i dužinu staža osiguranja.
Fond je dužan da rešenje iz stava 1. ovog člana donese najkasnije u roku od 12 meseci od dana podnošenja zahteva, s tim što mora da obezbedi pravo prioriteta rešavanja zahteva prema sledećem redosledu..." Taj redosled je najracionalniji i najkorektnije napravljen, onako kako je to predvideo gospodin Krasić.
Dakle, prvo: lica koja su ostvarila pravo na penziju, a u sam staž osiguranja im nije uračunat staž osiguranja i penzijski osnov utvrđen rešenjem iz stava 1. ovog člana; lica kojima je rešenje iz stava 1. ovog člana uslov za ostvarivanje prava na penziju; lica koja u roku od 12 meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona stiču pravo na penziju; prema godinama starosti i lica kojima rešenje iz stava 1. ovog člana nije uslov za ostvarivanje prava na penziju.
Ne može apsolutno onda da se od odgovornosti amnestira Vlada, koja reprezentuje državu, odnosno država Republika Srbija koja mora da bude garant da će ovako po članu 7. i lica iz ovog člana i lica iz člana 9. da ostvare svoje pravo na penziju. Inače, zakon nema smisla, još jedna u nizu farsi.
Da obavestim i vas i građane Srbije da, za razliku od jučerašnjeg dana, Lalovića danas nema ni za šankom Skupštine Srbije, obavestili su me da ga nema ni u restoranu, dakle, nije došao u zgradu, ne zanima ga ovo, prazna priča, obmana građana, baš kao što će biti i ovaj zakon ako ne usvojite amandmane SRS-a na članove 2, 7. i 9. predloženog zakona.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 10. amandman je podneo poslanik Veroljub Arsić.
Predstavnik predlagača i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo poslanici, reč je o jednom više tehničkom amandmanu. Međutim, sada Vlada nije kao predlagač u obavezi da dostavi svoje mišljenje narodnim poslanicima. Ministar nije tu da se izjasni o ovom amandmanu, verovatno ima neka pametnija posla nego da sluša narodne poslanike koji iznose primedbe na Predlog zakona.
Znači, u članu 10, na koji sam podneo amandman u ime Srpske radikalne stranke, kaže se: "Ministar nadležan za poslove PIO bliže će urediti način i postupak podnošenja zahteva, kao i formu i sadržaj obrasca zahteva i spiska iz člana 4. i 5. ovog zakona."
Šta se kaže u članu 4? U članu 4: "Zahtev za uplatu doprinosa podnosi poslodavac za zaposlene koji su bili u radnom odnosu u periodu i pod uslovima iz člana 2. stav 1. ovog zakona, a još uvek su u radnom odnosu kod poslodavca. Zahtev se podnosi filijali Republičkog fonda za PIO zaposlenih - prema sedištu poslodavca (u daljem tekstu: Fond).
Uz zahtev se podnosi: 1) spisak zaposlenih kojima nije uplaćen doprinos, koji sadrži i period za koji nije uplaćen doprinos, sa ugovorom o radu ili odlukom, odnosno rešenjem o zasnivanju radnog odnosa; 2) pismena saglasnost zaposlenog da prihvata uplatu doprinosa u skladu sa ovim zakonom; 3) kopija dokaza da su zaposleni u tom periodu bili prijavljeni Fondu na osiguranje.
Pored zahteva iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da dostavi Fondu spisak lica kojima je prestalo svojstvo zaposlenih kod njega, a koja ispunjavaju uslove za uplatu doprinosa po ovom zakonu, sa dokazom da su ta lica bila prijavljena na osiguranje."
Znači, kada se pogleda ovaj član 4, ništa nije sporno u vezi sa članom 10. Predloga zakona, ali ja sam svojim amandmanom tražio da se deo teksta "i člana 5. ovog zakona" briše. Zašto? Ako se pogleda član 5. koji kaže: "Zahtev za uplatu doprinosa mogu podneti i lica: koja su radila kod poslodavca koji je prestao da postoji; koja su prešla na rad kod drugog poslodavca; kojima je prestao radni odnos kod poslodavca; za koje poslodavac nije podneo zahtev iz člana 4. ovog zakona. Za umrlog osiguranika, odnosno korisnika prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja...". Dalje: "Zahtev iz ovog člana podnosi se Fondu", itd. itd.
Zašto sam tražio amandmanom da se ovaj deo teksta "i člana 5." briše? Kao što sam rekao na početku svoje diskusije, reč je o jednom tehničkom amandmanu, zato što se u članu 10. kaže da ministar propisuje formu i sadržaj obrasca zahteva i spiska iz člana 4. i 5. Postavlja se pitanje – kog spiska iz člana 5? Ko pažljivije pročita član 5, ko se malo zamisli, videće da zahtev podnosi pojedinac.
Znači, neko lice koje po raznom osnovu hoće da ostvari pravo iz ovog zakona, da li zato što je promenilo radno mesto, a nema obavezu njegov sadašnji poslodavac da ga prijavi, da li zato što je po nekom drugom osnovu prestao radni odnos (likvidacija, stečaj, otkaz i sl.), ili jednostavno njegov poslodavac ne želi iz nekog razloga, jer zakon nema kaznenih odredbi, da ga prijavi da ostvari svoje pravo na invalidsko-penzijsko osiguranje u tom periodu od 1991. do 2003. godine.
Znači, reč je samo o jednom tehničkom amandmanu koji treba da precizira formu zakona, znači šta ministar propisuje i pod kojim uslovima.
Ovim amandmanom bi gospodin ministar za sebe imao manje obaveza, ukoliko se prihvati ovaj amandman, imao bi manje posla. Izgleda da gospodin ministar ima trenutno mnogo važnija posla nego da bude ovde u Skupštini Republike Srbije i da pred narodnim poslanicima brani ovaj zakon, da prihvata ili odbija određene amandmane, uz obrazloženje. Toliko o nekoj navodnoj brizi za zaposlene, za građane Srbije.
Kada se malo više uđe u suštinu ovog zakona, vidi se da je njegova primena moguća samo u slučaju ukoliko ovlašćeni predlagač za budžet Republike Srbije odobri sredstva za ovaj zakon; u ovom slučaju, to je Vlada Republike Srbije. Znači, donosimo zakon, pravićemo neke spiskove, zahteve, statistike, ali je isključivo pravo Vlade Republike Srbije, odnosno ministra finansija da u predlogu budžeta predvidi sredstva za sprovođenje ovog zakona. Nema kaznenih odredbi ako ih ne predvidi. Znači, jedna čista demagogija.
Izgleda da se koalicija polako ljulja. Izgleda da je sve manje poslanika koji podržavaju ovu vladu. Samim tim stiče se utisak da neko želi sa ovakvim predlogom zakona, koji nikada ne mora da bude sproveden u delo, da stekne neke bolje uslove za izbornu kampanju, kao - mi smo hteli i te doprinose da regulišemo, ali nismo mogli, nismo bili u situaciji da sprovodimo zakon. Ako nas ponovo izglasate nastavićemo sa sprovođenjem ovog zakona i na taj način prevariti građane za neka prava koja su im ovim zakonom data.
Postavlja se još nekoliko pitanja kada je ovaj predlog zakona, ovako kako je sklepan, na brzinu, i ta želja da se steknu samo određeni politički poeni – iz kojih razloga; najverovatnije da ova vlada radi, da misli na građane Srbije, a prava pozadina jeste, kada se pogleda zakon o javnom dugu za penzije, gde će određeni finansijski lobiji opet u državi, kao što je bilo sa deviznom štednjom, dečjim dodatkom, itd, znači, kroz emitovanje hartija od vrednosti, da zgrnu novac na štetu građana Republike Srbije.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Narodni poslanik Ljiljana Nestorović podnela je amandman kojim predlaže da se posle člana 10. doda novi član 10a.
Predstavnik predlagača i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja su prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 11. amandman je podneo narodni poslanik Branislav Rankić.
Predstavnik predlagača i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Branislav Rankić. Izvolite, gospodine Rankiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 11. Predloga zakona da se u članu 11. reči "odriču se prava" zamenjuju rečima "i utvrđivanje staža osiguranja ne mogu".
Pročitaću vam član 11. da biste videli o čemu se radi. Radi se o licima koja, uz pismenu saglasnost iz člana 4. stav 3. tačka 2) ovog zakona, odnosno po zahtevu iz člana 5. ovog zakona, ostvare pravo na uplatu doprinosa, u Predlogu piše: "odriču se prava da kod poslodavca, nadležnog suda i drugog nadležnog organa zahtevaju uplatu eventualne razlike doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje".
Ovim amandmanom predlaže se da umesto "odriču se" glasi da na uplatu doprinosa i utvrđivanja staža osiguranja ne mogu kod poslodavca, nadležnog suda itd. tražiti eventualnu razliku doprinosa. Naravno da je obrazloženje vrlo jednostavno: ne može se zakonom narediti nekome da se odrekne ovog prava, ali se zakonom može ograničiti ostvarivanje nekih prava.
Međutim, bez obzira kakva bude bila sudbina ovog amandmana ili amandmana Srpske radikalne stranke, ili zakona u celini, ovaj zakon se neće primenjivati. Potpuno je jasno, ako vidite u obrazloženju, gde se vrši procena finansijskih sredstava koja su potrebna za sprovođenje ovog zakona. Doslovce se ovde kaže da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna nikakva dodatna finansijska sredstva, gde se kaže da će se uplate ovih obaveznih socijalnih osiguranja, koja nisu izvršena, a čuli ste da se radi o više od 200.000 zaposlenih, u određenim vremenskim periodima, vršiti na osnovu onih sredstava koja su već predviđena da se transferišu u Fond za PIO. To je logično, da nismo pre dana razgovarali, i juče, o zakonu o PIO, gde nije tim zakonom rečeno da će se deo sredstava iz budžeta odnositi i na pokrivanje ovih izdataka ovih obaveznih doprinosa koji nisu uplaćeni, nego je taj zakon, videli ste, veoma restriktivan prema penzionerima.
Pokušaću još na bar dva-tri načina da vas ubedim zašto Vlada ne želi ovaj zakon da primeni i zašto može spadati u marketinške zakone. Neminovno se nameće paralela, kada je ovaj zakon u pitanju, sa onim zakonom koji smo takođe usvojili, a koji se zove Zakon o evidentiranju oduzete imovine.
Čuli ste da postoji matična evidencija za sve one koji praktično mogu ostvariti pravo koje im ovaj zakon deklarativno nudi. Postoji matična evidencija za sve one koji su bili zaposleni u ovom periodu. Potpuno je bespotrebno da se podnose pisani obrasci i pisana saglasnost da su zaposleni kod poslodavca na koje se ovaj zakon odnosi saglasni da prihvataju uplatu obaveznog penzijsko-invalidskog osiguranja.
Zašto se to ne može sprovesti? Prvo, zato što je članom 10. predviđeno da će ministar pobliže urediti i uslove i propisati obrasce za podnošenje zahteva. Članom 6, naravno, propisano je da se zahtevi moraju podneti u roku od tri meseca. Tamo gde zahteve podnosi poslodavac, ukoliko nije podneo u dogovorenom roku, taj neko na koga se odnosi mora da zna da li je to poslodavac podneo ili nije.
On to mora da proverava. Pitanje je da li će doći do informacije. Ukoliko dođe do informacije, onda on, po članu 5. tačka 4), ukoliko nije podneo zahtev, poslodavac ima pravo da podnese taj zahtev na onoga na koga se to odnosi. To znači da u ovako kratkom roku od tri meseca, kao i kod Zakona o evidentiranju oduzete imovine, sigurno neće svi oni na koje se ovo odnosi uspeti da potpišu saglasnost.
Takođe ste čuli u ranijim diskusijama da za one koji ne potpišu pisanu saglasnost zakon uopšte ne predviđa šta će se dešavati, na koji način će oni ostvarivati svoja prava, da li pred domaćim sudovima ili nekim drugim.
Još jedna stvar. Ovaj zakon veoma podseća na veliki broj drugih zakona koje Vlada predlaže, koji nude određena deklarativna prava grupama na koje se odnosi ili pojedincima na koje se odnosi, ali kada zakon dođe u primenu onda se to sve poništava, ili se u daljoj razradi pojedinih članova zakona sve to unapred poništi.
Ovde ću vas podsetiti na skoro usvojeni Zakon o visokom obrazovanju, gde se na početku zakona veoma gromoglasno najavljuju određeni principi koje mora zakon da poštuje. Jedan od principa bio je ravnopravnost po svim osnovama. Već u nekim narednim članovima, gde se govori da visokoškolske ustanove imaju svoje savete, da je broj članova saveta neparan, da dve trećine članova saveta daje ustanova, tamo se kaže - svi su članovi saveta ravnopravni, ali predsednik saveta može biti samo onaj koga imenuje ustanova.
Vidite da je na početku jedno načelo o ravnopravnosti već u sledećim članovima doživelo svoj fijasko; iako pri glasanju praktično imaju podjednaka prava, jedan odnosno dve grupe od tih članova ne mogu ništa, tj. ne mogu da budu ravnopravni sa ovom prvom.
Evo, zbog svih ovih razloga koje sam vam naveo ovaj zakon neće biti primenjen, da li ga vi usvojili ili ne usvojili.
Voleo bih da je ministar finansija ovde i da nam objasni kako će se to desiti, da se penzijska izdvajanja i penzije neće smanjivati, da Vlada ima želju da učešće iz budžeta u finansiranju izdataka za penzije vremenom smanjuje, a da iz istih tih sredstava koja se izdvajaju za finansiranje uspe da isplati i ovo što je predviđeno ovim zakonom. To je potpuno nemoguće. Iz toga se vidi da zakon zaista nije iskrena želja Vlade da se ovaj problem reši, nego može služiti u marketinške svrhe i sigurno je da neće biti primenjen. Hvala.