Zahvaljujem se. Poštovani predsedniče, poštovani narodni poslanici, pred vama se nalazi Predlog zakona o bezbednosti i zdravlju na radu.
Mislim da ne moram da objašnjavam koliko je to značajan zakon, koliko je ova materija značajna u Srbiji. Svi smo svedoci određenih povreda na radu koje se događaju, koje pratimo preko štampe, kroz javnost.
Dakle, dugo vremena se pripremao ovaj zakon, to moram reći, više godina se na njemu radilo. Postoji jedna suštinska potreba za donošenjem ovog zakona, a to je da su propisi koji su sada na snazi davno doneti i da su to propisi koji su bili logični i prilagođeni jednom drugom vremenu i drugim odnosima.
Jednostavno, već duže vreme postoji potreba da, u skladu sa modernim rešenjima u Evropi, i Srbija ima propise koji će u tom smislu postići te potrebne standarde.
Grubo rečeno, imali smo dve vrste obaveza: jedna vrsta obaveza je bila da uskladimo naše propise sa nizom međunarodnih pravnih akata, konvencija Međunarodne organizacije rada, protokola, ali, takođe, i sa direktivama Evropske unije i nizom akata koji su doneti u ovoj oblasti.
Naravno, to je obaveza u skladu sa Evropskom socijalnom poveljom. Tu je i obaveza, koju smo sami preuzeli kada smo usvojili Strategiju za priključivanje EU.
Dakle, na jednoj strani odavno postoji potreba da u naše zakonodavstvo unesemo one obaveze koje je država već preuzela, ali na nivou međunarodnih akata.
Druga nužda da donesemo ovaj zakon jeste potreba da se pripremimo i da stvorimo uslove u kojima će u Srbiji da se što manji broj radnika povređuje, da bude što manji broj smrtnih povreda kojih, nažalost, ima. Jednostavno, da stvorimo najbolje moguće uslove u skladu sa evropskim standardima za rad naših radnika u preduzećima.
Moram ovde reći još jednu stvar. Imali smo relativno mali broj povreda, ako mogu tako da kažem - smrtnih povreda, dobrim delom zato što nama industrija nije radila, što privreda nije toliko dugo radila. U ovom periodu kada očekujemo nagli privredni razvoj, kada očekujemo investiranje u srpsku privredu, koliko je to sa jedne strane dobro da nam krene privreda, da krene standard, da krene zapošljavanje, sa druge strane, baš u ovoj oblasti, u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu, javljaju se veliki rizici da dođe do ozbiljnijeg broja povreda na radu i sa smrtnim ishodom.
Dakle, usvajanjem ovog zakona mi se u suštini blagovremeno pripremamo za ono što već jeste u velikoj meri i što će tek doći, a to je da će se u ozbiljnom razvoju srpske privrede i te kako pokazati potreba i već se pokazuje potreba da se u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu uvedu standardi i način rada koji će maksimalno dovesti do maksimalno moguće sigurnosti zaposlenih.
Naravno, mogao bih da vam navedem međunarodne akte koji nas obavezuju na to, ali mislim da nema u ovom trenutku potrebe. Hteo bih nešto drugo da ukažem. Šta je osnovna ideja ovog zakona? Osnovna ideja ovog zakona jeste prevencija. U odnosu na filozofiju koja je bila prisutna u prethodnom periodu, gde je postojala ideja da mi možemo sankcijama da uspešno da izađemo na kraj sa ovim problemom, pokazalo se, naravno ne samo kod nas i ne samo u vezi ovog pitanja, da ne možete sankcijama rešiti problem. Suština problema se može ili treba rešavati preventivnim delovanjem i to je ono što je srž ovog zakona.
Kada govorim o preventivnom delovanju, na prvom mestu mislim, i to je ovde u ovom zakonu i definisano potpuno jasno, uvodi se jedna nova kategorija u ovu oblast. Ona je postojala kolokvijalno posle u razmišljanjima, ali ne kao obaveze i kao akt, a to je pitanje procene rizika. Ono što je ključna stvar u oblasti preventive to jeste procena rizika obaveze, da se izvrši procena rizika na radnim mestima i obaveze poslodavca da u skladu sa tim donese akt o proceni rizika na radnim mestima.
Znači, to je zapravo suštinski akt ili suštinski postupak koji treba da omogući preventivno delovanje, jer kako da preventivno delujemo ako ne znamo kakav je rizik na pojedinim radnim mestima ili u pojedinim radnim procesima. To je ključna stvar u ovom zakonu.
Pri tome, kada govorimo o proceni rizika, zakonom preciziramo obavezu svakog poslodavca, kada ovaj zakon budemo usvojili, da donese akt o proceni rizika i to u saradnji sa medicinom rada, sa drugim subjektima koji treba oko toga da pomognu. Prva i osnovna stvar jeste zapravo donošenje akta o proceni rizika.
Druga stvar koja je važna kada govorimo o ovom zakonu jeste jedan pristup koji mislim da je značajan za ovu oblast, a to je uključivanje i onih kojih se to pre svega tiče da deluju zajedno sa državnom na poboljšanju stanja u ovoj oblasti. Kada to kažem mislim pre svega na socijalne partnere, mislim na sindikate, mislim na poslodavce.
Naime, ovde u zakonu je predviđeno kao rešenje, ali bih dao jednu informaciju koja ne piše u zakonu. Mi već godinu dana ili godinu i nešto smo uključili u aktivnost inspekcije rada i predstavnike reprezentativnih sindikata i poslodavaca, tako da njihovi predstavnici zajedno sa našim inspektorima idu na teren i na neki način učestvuju u vršenju tih inspekcijskih ili kontrolnih nadzora, gde mislim da je još jedno dragoceno iskustvo za njih da vide da to nije tako jednostavan posao, kako često misle ljudi koji to posmatraju sa strane.
Važno je da uključivanjem sindikata i poslodavaca podižemo nivo kvaliteta toga što radimo i, što je najvažnije, uključujemo organizacije koje, s jedne strane, po prirodi stvari imaju potrebu da deluju zajedno sa državom da bi zaštitili svoje članstvo, sindikati, a poslodavci takođe da bi zaštitili članove svojih udruženja, jer ovde se radi naravno o obostranom odnosu i interesu.
Kada su u pitanju sindikati i poslodavci, sada govorim o sindikatima, vrlo je važno kada smo ih uključili u ovu zajedničku aktivnost, onda oni preko svoje mreže sindikalnih organizacija koju imaju u preduzećima prosto dostavljaju nama informacije, dogovaraju se sa nama, sarađuju sa inspektoratom rada i već to što se događa ovih godinu dana kao faktička delatnost dovela je do toga da mi srećom u devet meseci 2005. godine imamo manje smrtnih povreda nego u periodu od devet meseci 2004. godine.
Već sama ta faktička aktivnost, naravno da postavljanje celog sistema i usvajanje ovog zakona, a očekujem da bude usvojen, treba da donese još mnogo bolje rezultate, za ovih godinu dana već pokazuje ozbiljne rezultate u toj promenjenoj koncepciji. Ta promenjena koncepcija, koja u osnovi stoji na preventivi, takođe se izražava i u jednoj obavezi inspektora rada da deluje i on preventivno, u smislu obilaska preduzeća bez poziva, bez potrebe da nekoga kažnjava, u smislu davanja saveta, objašnjavanja šta treba da se uradi da bi bilo bolje stanje po tom osnovu u tom preduzeću. To je ono što mi faktički već i radimo u jednoj meri, ali je poenta u tome da će sada zakonom biti obavezan i na tu stvar.
Zapravo, čitavo težište, kao što vidite iz ovoga što sam rekao, prebacuje se na ovu stranu preventive, objašnjavanja i zajedničkog rada. Štaviše, mi mislimo, što važi ne samo u ovoj oblasti, da mi ne možemo kao država postići poželjne rezultate ukoliko ne shvatimo da moramo ostvariti širu saradnju svih zainteresovanih faktora u vezi nekog pitanja i istovremeno ako ne razumemo da mi neku oblast možemo na pravi način urediti i stvoriti povoljne uslove samo ako većina onih kojih se to tiče, i poslodavaca i radnika, u suštini dobrovoljno i svesno shvata da im je to u interesu, poštuju zakon.
Zašto ovo kažem? Upravo zbog promenjene filozofije u odnosu na raniji period. Nemoguće je ako suviše subjekata ne poštuje zakon da mi sankcijama ili nečim drugim tu oblast sredimo. Ono na čemu mi insistiramo jeste u stvari formiranje svesti kod poslodavaca i kod radnika o potrebi zbog njihovog interesa, a ne zato što to država propisuje i što će da ga kazni ako ne poštuje, da poštuju propise iz ove oblasti, kao i iz drugih oblasti.
Jednom prilikom sam pomenuo, a to ću ponoviti zato što je to primer tog drugačijeg pristupa, jednom prilikom kada sam razgovarao sa jednom delegacijom koja je došla iz američkog ministarstva rada na razgovore ovde i kada sam pomenuo u razgovoru, vajkajući se koliko mi imamo inspektora rada – imali smo oko 400 i nešto, otprilike moje je bilo, kada bi imali 4.000, kako bi bilo dobro – u tom razgovoru oni su informisali mene da u SAD-u, sa toliko i toliko zaposlenih, imaju manje od 1.000 inspektora rada. Šta je zapravo tu ideja? Pitao sam, kako je moguće da vi imate toliko zaposlenih? Kaže - radi se o tome što je normalno da 99% poslodavaca poštuje zakon. Ovi inspektori će onih 1% da ganja.
Suština, zato naglašavam pitanje preventive, suština ideje u svemu ovome što radimo jeste da podignemo svest ljudi kojih se to pre svega tiče, da bi stanje u ovoj oblasti bilo bitno poboljšano. Svaki drugi pristup se pokazao neuspešnim. Možemo sada da se nadgornjavamo kolike treba da budu kazne, ali prosto to ne daje efekat. Vrlo dobro znate i svi mi znamo da nažalost vrlo često nisu odgovorni za povredu na radu ili nesreću samo poslodavci.
Vrlo dobro znate, ko god živi realno u Srbiji, da ima mnogo slučajeva kada su sami radnici odgovorni u tom smislu za sebe što neće da primene mere, odbijaju da primene mere, ne stave zaštitnu određenu odeću na sebe, prosto rade neke stvari na sopstvenu štetu. Zato ovo naglašavam da je jako važno, zato su i sindikati uključeni, da delujemo u suštini edukativno, preventivno, da ubedimo i radnike da je to u njihovom najboljem interesu da poštuju propise iz ove oblasti.
Na kraju krajeva, ne možemo ni od poslodavca očekivati da obezbedi primenu zakona ako sam radnik neće.
To je još jedan segment zašto je vrlo važno da stvorimo uslove u kojima ćemo moći na pravi način da preventivno delujemo, a preventivno delovanje je uvek delovanje na svest ljudi. To je uvek preventivno delovanje i mi inače i u nekim drugim segmentima imamo ideju da delujemo kroz razgovore sa poslodavcima, sa sindikatima, kod kolektivnih ugovora i nekih drugih stvari, prosto da imamo većinsko raspoloženje kod toga koga se to tiče da primenjuje zakon. Kada to budemo postigli onda će sve ostalo biti lako. Onda će biti sasvim dovoljno 400 inspektora, a možda i manje treba, možda ne treba 400.
Nije stvar broja, nego je stvar kvaliteta. Dakle, kvaliteta odnosa koji treba da se uspostavi u ovoj oblasti i čitava ideja ovog zakona jeste uspostavljanje drugačijih odnosa ili drugačijih standarda u ovoj oblasti. Sam naziv zakona nije više zaštita na radu, što smo navikli decenijama, nego bezbednost i zdravlje na radu, što je širi pojam i u skladu je sa evropskim standardima, govorim o širem obuhvatu koji se želi postići ovim zakonom.
Zato se ovim zakonom obuhvataju pojmovi, kao što je na primer radna okolina i slični pojmovi, zato što je potrebno postaviti celinu sistema i uslova u kojima sada naš taj radnik radi, odnosno u kojima taj naš poslodavac treba da ostvari odgovarajuće uslove. Naravno, kroz primenu ovih odredaba i primenu ovog zakona treba da postignemo te elementarne ciljeve.
Sada, u okviru toga što sam govorio o potrebi i stručnoj stvari da se promeni svest ili odnos prema ovom problemu, mi u ovom zakonu predviđamo da će u stvari u preduzećima kod poslodavaca biti obaveza da postoji jedan predstavnik zaposlenik koji je uključen u celu priču. Kada to kažem, naravno on može biti u sindikatu i ne mora biti ako nema sindikata, govorim o potrebi da neko iz tog kolektiva bude uključen u ove stvari.
Druga, vrlo važna stvar, takođe je predviđeno formiranje odbora za bezbednost i zdravlje na radu u preduzećima, gde kroz jednu vrstu socijalnog kontakta, dogovora između zaposlenih, bilo da imaju ili nemaju sindikat, i poslodavca, zajedno rade na optimalizaciji radnih uslova. Suština cele stvari je da su optimalni radni uslovi u najboljem interesu i poslodavca i radnika. Zapravo, ova koncepcija, gde uključujemo obe strane i želimo da ih uključimo maksimalno, jeste ideja da oni to shvate i da zajedno brinu o tome.
Samo ako u toj sredini o kojoj se radi oni imaju svest i brinu o tome i mi možemo postići efekte. Ne možemo mi iz Beograda, odnekud stvarno rešavati probleme koji su u nekom mestu 300 kilometara daleko, u nekom preduzeću, tako što ćemo pozvati telefonom inspektora rada i reći idi tamo. To je iluzija. Te stvari se već dogode dok vi sve to obavite. To je ono što je u celoj priči jako važno.
Mi smo takođe uočili problem da, nažalost, u nemalom broju slučajeva oni koji treba da se bave ovom oblašću u preduzećima, unapređivanjem uslova u ovoj oblasti, nisu dovoljno kvalifikovani ili da im je dovoljno poznata materija. Imamo nespremnog čoveka, formu smo zadovoljili, imamo tamo nekog Peru Petrovića i on nema pojma o tome. Stvari idu kako ne treba.
Ovde smo takođe predvideli da ljudi koji se bave ovom oblašću u preduzećima moraju imati položen stručni ispit i u vezi toga Ministarstvo, odnosno ministar daje određene licence, licenciranje tog čoveka. Suština je da dobijemo u preduzećima kod poslodavaca kvalifikovani kadar, koji poznaje ovu materiju i koji na osnovu poznavanja može time da se bavi. Moramo podići nivo stručnosti onih koji se time bave i zapravo to je ovde priča.
A da smo mi svesni problema sa kojim se suočavamo i sa kojim ćemo se tek suočiti, ako bog da zdravlja, da krene ozbiljno investiranje i privredni razvoj, mi godinu, godinu i po dana poslednjih, a ako ne i dve godine, vršimo jednu ozbiljnu reformu inspektorata rada, nezavisno od ovog zakona, mada ovaj zakon dolazi kao neka kruna toga i delom neke stvari reguliše. Znači, mi oko dve godine sprovodimo jedan projekat reforme inspektorata rada.
Sada ga baš završavamo. Mislim da smo postigli jednu važnu ključnu stvar. Šta je bila ideja celog projekta? Imate tehnički deo priče, da uvežemo, da imamo kompjutere, veze, sve je to lepo i to treba imati. Međutim, šta je osnovno pitanje? Osnovno pitanje je kakav je taj inspektorat. Kakav je on zapravo, koliko je osposobljen i kog je kvaliteta. Znači, srce ovog projekta je bilo u stručnom osposobljavanju inspektora rada u Srbiji, da bi se stvorili, pored ostalog, uslovi, pored podizanja njegove stručnosti, i da može da vrši tzv. integrisanu funkciju, a što znači da uz manji broj pregleda može da postigne veći efekat.
To je bilo centralno pitanje ove reforme. Mogu reći da sada u ovom trenutku, a naravno nikada nemate sto posto učinak, to je iluzija. Po nekom kritičkom pristupu, siguran sam da više od polovine inspektora rada je postiglo potreban nivo stručnosti i spremnosti da radi svoj posao, jer to je prosto bio bitan element. Džabe nama najbolji zakon ako ljudi na terenu ne znaju posao i nisu sposobni. Onda smo džabe svi pričali. To je ono što radimo i što smo radili.
Kao kruna te priče je došao ovaj zakon. Naravno, nismo zanemarili i onaj deo sankcija koji mora da postoji u svakom zakonu. Mi, prosto da uozbiljimo tu stvar, znamo ograničen domašaj sankcija o čemu sam govorio, ali morate tu stvar uozbiljiti. Sada, u sadašnjim rešenjima, te su kazne od 50 dinara do 8.000 dinara. To je smešno, komično.
Sada smo ovde prevideli prekršajne kazne koje idu od 800.000 do milion dinara za poslodavca, a za preduzetnika od 400 do 500.000.
Ali, ono što je važno, predvideli smo kazne i za radnike koji ne poštuju propise, koji neće da stave na sebe zaštitnu opremu, od 10.000 do 20.000 dinara su takođe kazne predviđene u tom delu. (Iz sale: Ako preživi.)
Da li će preživeti upravo zavisi od toga da li ćete vi glasati za ovaj zakon. Znači, hoću da kažem da ukoliko ne bi usvojili ovaj zakon, naravno da bi mi ozbiljno ugrozili u perspektivi zdravlje radnika u Srbiji. Pošto sam siguran da u ovoj skupštini ima većina, hvala bogu, da usvoji ovaj zakon, pa tako da oko toga ne brinem. Za to imamo većinu.
Ono što sam takođe hteo da kažem, bez obzira na pokušaje da se dobacivanjem neko dekoncentriše, jeste takođe jedna vrlo važna stvar. Mi smo ovde u zakonu dali poseban naglasak na oblast građevinarstva. Potpuno je jasno zašto. Najveći broj povreda sa smrtnim ishodom se događa u toj oblasti i oblasti građevinarstva i njegovom specifičnom tretmanu smo u zakonu dali posebno mesto. Ko je čitao zakon, video je na šta mislim.
Svesni smo onoga što se događa. Moram da vam kažem da ono što je neposredan uzrok potrebe da se mi bavimo ovim pitanjem jeste da su u ovom trenutku, sada dok ovo pričamo, praktično, Beograd i Novi Sad na primer, može se reći dva velika gradilišta. U Beogradu sada trenutno ima oko 420 velikih gradilišta, a što se ne pamti kada je to bilo. U Novom Sadu ima preko 270 velikih gradilišta, a što govori o ozbiljnoj potrebi da pri takvom obimu posla koji se vrši, a očekujemo da će biti još više gradilišta, da će cela Srbija biti jedno veliko gradilište, u takvim uslovima je nužno da poseban tretman ima oblast građevinarstva, jer nažalost, tu su, kao što znate, najčešće povrede.
Samo još jednu stvar sam hteo da kažem, a to je da tako reformisana inspekcije rada zapravo treba da bude onaj stožer koji će zajedno sa svojim socijalnim partnerima, a to su sindikati, poslodavci, kroz preventivno delovanje zaista stvoriti uslove koji će u Srbiji biti: bezbedno raditi u skladu sa evropskim standardima. Usvajanjem ovog zakona mi ćemo, u suštini, a to je i naša dužnost, ispuniti jedan svoj važan zadatak, a to je da srpskom radništvu omogućimo da radi u takvim uslovima koji su primereni razvijenim evropskim zemljama. Mislim da to svako u ovoj skupštini hoće i da to svako, po mojoj logici, treba da podrži. Hvala.