Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić, pa narodni poslanik Vjerica Radeta. Ukupno 28 minuta, ali nema razloga da se koristi sve, nije obavezno.

Gospodine predsedniče, hvala što ste me podsetili, pridržavaću se te vaše preporuke. Velika je to pomoć.
Dame i gospodo, ovaj predlog zakona je iz ranijeg perioda, iz prošlog saziva. Međutim, iz nama nepoznatih razloga nije bio na raspravi pred poslanicima Skupštine. Sada smo u prilici da razgovaramo o jednoj veoma ozbiljnoj temi, velikom problemu sa kojim se susreću ne samo sportisti, nego društvo i država kao celina.
Suština tog problema i njegovog rešavanja nije u tome što ćemo usvojiti jedan zakon koji je samo sled stvari koje su zemlje Evrope, pa i čitavog svetu, usvojile kao zakonsku odredbu ili kao neka pravila kada su u pitanju sportske organizacije ili asocijacije ili, u krajnjem slučaju, ako je u pitanju i sam sistem takmičenja i regulisanje sistema takmičenja, onda je ova materija u potpunosti izregulisana.
Šta je nama suštinski problem ovde? Ovde je suštinski problem kako sprovoditi ovaj zakon. Sprečavanje korišćenja doping i stimulativnih sredstava, to je na međunarodnoj takmičarskoj sceni u potpunosti rešeno, do svih detalja. Kako ćemo ovaj zakon sprovoditi kada je u pitanju domaći sport i takmičenje na sportskoj sceni Srbije? Koliko je to realno da mi sad možemo da kažemo, kako to Vlada ovde predviđa, da ćemo taj problem u što kraćem periodu rešiti tako što ćemo osnovati agenciju. Nećemo, gospodo.
Stimulativna sredstva se svuda koriste kod sportista. To je opštepoznata stvar. Nije reč o tome da to sportisti rade svojom voljom ili da treneri rade svojom voljom, nego je reč o tome što je čitav sistem funkcionisanja sporta više sistem koji se odnosi na uspešan posao, odnosno na zaradu novca. To je suština problema.
Kakav je sistem pri funkcionisanju olimpijskih i drugih komiteta, sportskih asocijacija? On se zasniva na jednoj prostoj činjenici - da je cilj funkcionisanja tih komiteta, asocijacija i organizacija ostvarivanje što većeg profita. U tom cilju, sportski rezultati doprinose da se uveća zarada tih asocijacija ili komiteta.
Ako to prenesemo na domaću scenu, onda ćemo videti da su svi savezi, sve nacionalne organizacije po istom sistemu organizovani. Šta je razlika? Samo je razlika u profitu.
Pogledajte klubove. To više nisu u pravom smislu reči sportske organizacije, to su radne organizacije, profitne organizacije. U osnovi funkcionisanja klubova i nacionalnih asocijacija je jasno istaknuto da je cilj zarada, a sredstva koja se u tome koriste su sportisti. Mi donosimo zakon i kažemo da je zabranjeno stimulativnih sredstava. Kojih? Onih koja su opštepoznata. Šta vi mislite da se od stimulativnih ili sredstava dopinga koriste ona koja su već viđena?
Šta mislite, koliko brzo ide razvoj tehnologije i farmacije, da ćemo mi ovim zakonom sve moći da sprečimo? Nećemo, to su zablude. To je samo jedna forma kako bi se ova vlast pokrila i rekla da prati savremene evropske tokove, kako vam je to u navici, da uvek izlazite i kažete "ovo je jedan proevropski zakon". Ovo je zakon koji služi za pokriće svega onoga što je legalizovano i u svetu, a pogotovo kod nas.
Kako drugačije tumačiti da su na čelu nacionalnog olimpijskog komiteta bili ljudi koji su stekli bogatstvo pod veoma sumnjivim okolnostima: trgujući oružjem, trgujući narkoticima, prevarama. Kako ti ljudi da sprovode onu glavnu maksimu olimpijade "važno je učestvovati"? Sprovode je u praksi.
Zašto im treba ta asocijacija? Treba im da bi imali pokriće u ukupnom sistemu koji je uspostavljen, ako hoćete, i na višem nivou, na svetskim razmerama. Olimpijski komiteti su jednim velikim delom najveće perionice novca. Uostalom, svi smo svedoci da se iz dana u dan objavljuju takve pikanterije i takvi podaci vezano za pojedine članove svetskih olimpijskih organizacija, od onoga da su politički bili opredeljeni da unište sve osim njih, da niko ne bude na svetu, do onoga da su prepoznatljivi po tome što su istaknuti trgovci drogama, stimulansima i dopinzima.
Neka se svet bavi svojim problemima, ali nama je suština da rešimo ovaj problem na najefikasniji način. Kako ćemo ga rešiti? Pri ovakvom postupanju i načinu rada i funkcionisanja resornog ministarstva nemoguće je rešavati te probleme. Da li smo imali probleme u Olimpijskom komitetu? Jesmo. Šta je u Olimpijskom komitetu bio problem? Problem je bio, kako je to javnosti predstavljeno, da se čelni ljudi sklone sa tih pozicija, da umesto njih dođu drugi.
Šta je zajedničko i za jedne i za druge? Bave se nečasnim radnjama. Jedni u oblasti posla i biznisa, a drugi u oblasti politike. Ko nam sada garantuje da će tako nečasni ljudi, sa takvim nečasnim namerama, krenuti u odlučujuću borbu protiv korišćenja doping i stimulativnih sredstava? Niko.
Nije valjda da nam garantuje neko da jedna od naših koleginica, koja je u poslednje vreme bila veoma aktivna u Olimpijskom komitetu, koja sa sportom ima veze jer tri časa ima fizičkog vaspitanja, bila je na tim časovima, može da shvati kakva je opasnost od korišćenja doping i stimulativnih sredstava.
Sport je ipak svesno učestvovanje u jednom takmičenju, a pretrčavanje mosta je učinjeno sa njene strane nesvesno. Nisam rekao besvesno, nego nesvesno. Besvesno je njeno trajno stanje.
Kako možemo preko tog Olimpijskog komiteta da utičemo ako imamo samo predviđeno zakonom da će to da radi agencija? To je nemoguće. Možemo da utičemo ne preko resornog ministarstva koje je zaduženo za sport, nego preko Ministarstva za unutrašnje poslove. Ćirkoviću, evo sada si i ti na redu, samo polako, ovo je ministarstvo koje i tebe ima pod nadležnosti.
Znači, sprečavanje korišćenja stimulativnih i doping sredstava radi država sistematski, preko organa i sistema sa kojima upravlja. Ne možemo da pričamo ovde priče za javnost da je bilo ozbiljnih diskusija na ovu temu. Prvo, tema je potpuno neozbiljna sa baze predlagača ili Predloga zakona. Tema je neozbiljna, a problem je veoma ozbiljan. Suština je da rešimo problem.
Kako ćemo da rešimo problem? Tako što ćemo nešto da uradimo da rešavanje problema započinjemo u samom njegovom začinjanju, na početku, a to je da fizičko vaspitanje, fizičku kulturu vratimo u osnovno obrazovanje, da to vratimo u srednje škole i, ako je moguće, i na fakultete.
Samo vi klimajte glavom, pojma vi nemate o tome, od ovoga sam leb zarađivao, ne znate vi šta je to.
Drugo, možemo da utičemo pozitivnom medijskom kampanjom. Kada se u poslednje vreme imali priliku da gledate primer jednog sportiste amatera iz manjih sredina iz unutrašnjosti. Ne možete ni da se setite. Primer ko je reprezent uspešnog čoveka u sportu: oni koji se profesionalno bave sportom, oni koji su u većini slučajeva napustili ovu zemlju iz razumljivih potreba svojih i razloga, otišli profesionalno da se bave sportom. Nije valjda da je neko toliko još naivan da može da poveruje da se u američkoj profesionalnoj košarkaškoj ligi ne koriste sredstva stimulansa ili dopinga.
Bez obzira koliko je antidoping kontrola uznapredovala, ipak farmaceutska industrija je toliko uznapredovala da je korak ispred. Ali, mi možemo da utičemo tako što će sva ministarstva, što će Vlada ozbiljno da stupi u borbu protiv korišćenja stimulativnih i doping sredstava, ne agencija. Ranija vlada je imala kao jedan kliše ili model da formira biroe, a ova sada agencije. Malo-malo pa agencija. Da li ćemo imati agenciju zvezdaša i partizanovaca? Dve agencije. Kako ste krenuli sa agencijama, svaka ulica u ovoj državi će imati agenciju.
Ovo jeste zakon koji imate da u skladu sa, kako najavljujete, brzim ulaskom u Evropsku uniju donesete i usvojite u ovoj skupštini, i on suštinski ima težinu samo ako se doda onom broju ili kilogramima onih zakona koje ste prethodno doneli. Ali, njihov značaj i ono što može da se uradi zahvaljujući ovom zakonu je zanemarljivo.
Nemojte ni jednog trenutka da neozbiljno shvatite problematiku koja je vezana za korišćenje stimulativnih sredstava u sportu. Oni koji su se bavili tim poslom jako dobro znaju da u kategoriju stimulansa i dopinga spadaju i ona sredstva koja služe za saniranje povreda. Ako ne budemo pažljivi, onda ćemo u istu ravan staviti i ona sredstva koja su za saniranje povreda, za pomoć sportistima, kao i ona sredstva koja sportisti pojedini uzimaju da bi postigli vrhunske rezultate.
Ako budemo ovako "zakonski rešavali", onda ćemo imati dalju situaciju da u pojedinim ne samo prvoligaškim fudbalskim klubovima, nego čak i na amaterskom, nižem nivou igrači imaju potrebu da trče i posle završene utakmice. Da li ćemo čekati predstavnika agencije da utvrdi da li su uzimali neka stimulativna sredstva? Svako normalan zna da ljudski prosečan organizam sa maksimalnim treninzima teško da ostvari rezultat trčanja na 100 metara ispod 10 sekundi.
A pogotovo svakome je jasno ako prvoligaški igrači u ovoj državi imaju potrebu da trče i posle 90 minuta koliko traje utakmica. Nije valjda da imaju preterano toliko kondicije. Gde to država reaguje? Ne reaguje država preko agencije, nego reaguje preko Ministarstva unutrašnjih poslova i drugih ministarstava kako bi to sprečila, a sprečava se sankcionisanjem.
Država reaguje i ako ne prepusti, primera radi, Nacionalni olimpijski komitet kojekakvim političkim ili poslovnim vagabundima, a država tu stoji po strani i onda smo prisustvovali jednom paradoksu koji moram, kao poslanik SRS, kao častan i čestit građanin ove države da kažem, doživeli smo najveći šamar, najveći poraz smo doživeli kada smo umesto jedne legende sportske, čoveka koji je proslavio ime ove države, a zove se Dragan Kićanović, dozvolili da nam na čelo Nacionalnog olimpijskog komiteta dođe švercer, trgovac i kriminalac.
Ali, on ima podršku i nekih vladajućih struktura. Vodite računa, nisu vam to pouzdani ljudi, ne podržavajte. Ako ništa drugo, onda iz razloga što upropaštava mladost, najvredniju, najkvalitetniju, jer ta mladost je u sportu.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo, pre neki dan sam gledala u jednoj televizijskoj emisiji jedan naš kolega poslanik iz vladajuće većine se nekoliko puta preznojavao pred možda malo i neprijatnim pitanjima voditelja i gledalaca koji su se uključivali u emisiju.
Svi su mu tražili da objasni šta je to dobro i konkretno Vlada Republike Srbije i skupštinska većina uradila, šta je to urađeno, a da to građani vide i da se od toga konačno počinje bolje da živi.
Naravno, nije imao odgovor, kolega je uporno ponavljao koliko je zakona doneto u ovom parlamentu. Znam da to jeste naš zadatak, da mi treba da donosimo zakone, ali mi se čini da redosled i prioriteti koje nam Vlada Republike Srbije ovde dostavlja nisu baš najsrećnija rešenja i nisu ono što je danas Srbiji najpotrebnije. Rekla bih da je to slučaj i sa ovim predlogom zakona o sprečavanju dopinga u sportu.
Činjenica jeste da ovaj, odnosno ovakav zakon Srbiji treba, treba svakoj zemlji. Čuli ste od kolega iz SRS mnogo podataka u toku današnje rasprave. Zaista, neophodnost ovog zakona nije sporna, ali je sporno to što Vlada Republike Srbije nijedan posao izgleda ne zna da uradi valjano do kraja. Možda je ovde Vlada imala dobru nameru, nema ministra, a i kada je tu ne obraća pažnju na narodne poslanike, uglavnom ćaska sa svojim saradnicima, to nije lepo, nije pristojno, ali to je stvar kućnog vaspitanja.
Dakle, Vlada Republike Srbije nije u stanju nijedan posao da do kraja uradi onako kako bi trebalo i kako bi zaista imalo efekta ono što Vlada nešto kao radi.
Svaki problem, odnosno i ovo što pokušavate zakonima o kojima se ovde raspravlja da rešite, to je otprilike neko čačkanje po površini, a u suštini se ništa ne menja i ništa ne dešava. To vam je slučaj i sa ovim predlogom zakona.
Čulo se i dosta pozitivnih ocena o ovom zakonu. Naravno, to ovako kada se gleda uopšteno i paušalno može tako da zvuči, ali zaista je suština takva da primedbe koje smo mi iz SRS imali na ovaj predlog zakona su takve da jednostavno nije moguće prihvatiti da zakon može da bude donet, a da ne budu prihvaćene te naše primedbe. To je ono o čemu mi ovde ceo dan pokušavamo da ubedimo i predstavnika Vlade i skupštinsku većinu.
Naravno, ne očekujemo da će naši predlozi biti prihvaćeni. Ako danas nije prihvaćen predlog rezolucije SRS vezano za ovu sramnu i užasnu rezoluciju o Vojvodini, odnosno o stanju nacionalnih manjina, kako bismo onda mogli očekivati da usvojite neki amandman na neki zakon koji je negde tamo u odnosu na taj problem na ne znam kojem mestu.
Ministar je onako ponosno rekao kako i na odboru i ovde uglavnom nema nekih negativnih konotacija kada je ovaj zakon u pitanju i konstatovao kako nije podneto mnogo amandmana.
Mi iz SRS, činjenica je, nismo podneli veliki broj amandmana, ali ponavljam, amandmani su takvi da jednostavno bez njih zakon ništa ne vredi i ne bi mogao ni da se primenjuje.
Opet imate problem, kao i sa većinom zakona koje ste doneli, da Vlada predlaže a vi usvajate neprimenjive zakone i to je već postala praksa. A mi uvek znamo, kada donesemo jedan zakon, kada ga vi usvojite, da nam sledi u nekih narednih mesec, dva ili tri izmene i dopune tog zakona, tako da smo mi više oguglali na takve situacije i ne obraćamo pažnju. Znamo da je to neminovnost.
SRS programski i od početka svog delovanja je na putu da treba da se stane na put narkomaniji i mislimo da treba država aktivno da se uključi u borbu protiv narkomanije. Stručna ekipa SRS je pripremila jedan program i mi ćemo uskoro krenuti u jednu ozbiljnu i opsežnu kampanju, mislim na tu borbu protiv narkomanije, jer očigledno da država i državne institucije to ne žele da rade, jer da žele onda ne bismo imali ove probleme o kojima su govorile kolege, a oni su prosvetni radnici, o odnosu Ministarstva prema predmetu fizičkog vaspitanja.
Ako ne krenemo od predškolskih klupa, ako edukativno ne budemo delovali na decu pa dalje, dok ne postanu odrasli ljudi i građani, onda neće biti nikakve vajde od svega ovoga što mi ovde radimo. Strašno je, doping jeste prisutan u sportu, prisutan je u svetu i kod nas, naravno, nemamo mi dovoljno podataka, niko se ozbiljno nije bavio, ali nažalost doping, i to u onom najgorem obliku alkoholizma i narkomanije, prisutan je u svim sferama života, čak i među visokim funkcionerima političkih stranaka i visokih funkcionera, mislim na one državne, i to jeste problem.
Krajnje je vreme da se tome stane na put. Vi očigledno niste spremni na to. Donećete na predlog Vlade ovakav jedan nonšalantan zakon, mislim da je to najbolji izraz. Nešto je spomenuto šta bi tu trebalo da se dešava, ali ništa konkretno i ništa značajno. Mi smo amandmanski intervenisali na nekoliko članova. Samo ću da spomenem član 3, gde smo predvideli da antidoping pravila važe i za životinje, ako se radi o sportu gde životinje učestvuju.
Prosto je neverovatno da ministar i Vlada nisu ovako nešto predvideli, neverovatno da se Vlada pravi luda pred nečim što svi u Srbiji znaju da postoji, svi znaju koliko se plaćaju opklade za konjičke trke, koje su pare u konjičkom sportu. Zašto Vlada želi da sačuva ergelu Dragoljuba Markovića i neke slične ergele, to mi zaista nije jasno, ali je očigledno da neke krajnje namere postoje, opet nešto što nije napisano direktno u samom zakonu, ali svakako mi to znamo da pročitamo između redova.
Kada je reč o ovoj antidoping agenciji, odnosno antidoping odboru pri Olimpijskom komitetu Srbije i Crne Gore, a mi iz SRS to predlažemo, samo bih prokomentarisala nešto.
Malopre je koleginica koja će podržati ovaj zakon rekla kako će ova antidoping agencija, koja je predviđena ovim zakonom, biti potpuno samostalna i nezavisna u svom radu.
To je potpuno nemoguće i neverovatno, i nemojte stalno da nam pričate tu priču o nekakvoj nezavisnosti, samostalnosti nekih organa, jer nećete vi ljude ubrati sa grane pa dovesti u ovu ili bilo koju drugu agenciju.
Naravno da ćete dovesti vaše partijske istomišljenike, vaše poslušnike i nemojte da nas ubeđujete, nemojte građane Srbije da ubeđujete, još samo da mi neko objasni kako će to, odakle će da iznikne taj neko ko je potpuno nezavisan i samostalan i na koga niko ni na koji način neće i ne može da utiče. To je jednostavno nemoguće i zato nemojte građanima Srbije da bacate prašinu u oči.
Naravno, u članu 6, govorio je kolega Sreto Perić, ono vaše čuveno u zakonu da se nešto može ili da se nešto ne može, a mi iz SRS zastupamo stav konciznih i preciznih pravnih normi i naravno, ovo može, to nikako ne može da stoji, već mora da se zna da li neko za nešto odgovara ili ne odgovara, jer ne može u zakonu da se kaže da nešto može, pa onda to što može, onaj ko primenjuje može da proceni da baš ne mora i, naravno, još jedna mogućnost za zloupotrebu.
Gledala sam, ove članove 52. i 53. koji se odnose na kažnjavanja, ovde nismo imali amandman, ali čisto ovako je interesantno i mislim da bi bilo dobro da ministar ovo čuje, jer ovo je problem sa svim zakonima ove vlade, neverovatno veliki rasponi kada su u pitanju prekršajne kazne i neverovatno je kako su sortirani prekršaji.
Reći ću vam konkretan primer, koji mi se čini najupečatljivijim. Prvo, u članu 52. stoji da će se novčanom kaznom od 50.000 do 350.000 dinara kazniti za prekršaj nacionalna sportska asocijacija, sportska organizacija i drugo lice, pa je onda nabrojano, između ostalog u tački 6) kaže "ako u okviru svojih nadležnosti ne preduzme mere i aktivnosti utvrđene članom 10. stav 1. ovog zakona". Član 10. govori, "Nacionalna sportska asocijacija dužna je", pa onda navodi šta sve treba da uradi.
U članu 53. je predviđeno da se novčanom kaznom od 10.000 do 50.000 kazni za prekršaj fizičko lice, između ostalog, ako ne dozvoli, odnosno ako ne omogući obavljanje doping kontrole.
Kolege poslanici, ako ste pratili ovo što sam rekla, dakle, u prvom slučaju je predviđena kazna od 50.000 do 350.000 dinara. Na stranu taj raspon, ali govorim o toj maksimalnoj od 350.000 dinara. Maksimalna kazna licu koje ne dozvoli i onemogući obavljanje doping kontrole je samo 50.000. Šta ovo znači?
Znači da sportista može do mile volje da se dopinguje, da postigne odgovarajući rezultat, taj rezultat donosi mnogo novca, i njemu i onome ko ga šalje na sportsko takmičenje, i on će zato da bude kažnjen novčanom kaznom od 50.000 dinara.
Ovakvih primera imate u oba člana, a o tome ćemo govoriti kada budemo govorili u pojedinostima. Pretpostavljam da više nemamo vremena da govorimo o ovom zakonu, ali ćemo govoriti u pojedinostima. U svakom slučaju, SRS, naša poslanička grupa ne može i nikada neće glasati za zakone koji samo imaju naslov koji može da izgleda tako da kažemo da ovaj zakon treba da se donese. Nikada nećemo glasati za zakon koji suštinski ne rešava neku problematiku, nego je samo načne i ostavlja mogućnost zloupotrebe i širokog tumačenja zakonskih normi.

Hvala, gospođo Radeta.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa? (Ne.) Hvala.
Da li želi još neko reč ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? (Ne.) Hvala.
Zaključujem načelni pretres. Zahvaljujem se predstavnicima Ministarstva.
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O BEZBEDNOSTI I ZDRAVLjU NA RADU
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada. Primili ste izveštaje Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja i Zakonodavnog odbora.
Pre otvaranja načelnog pretresa podsećam vas, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: poslanička grupa Srpske radikalne stranke - jedan sat 37 minuta 12 sekundi, poslanička grupa Demokratske stranke Srbije - jedan sat tri minuta 36 sekundi, poslanička grupa Demokratska stranka - Boris Tadić - 44 minuta 24 sekunde, poslanička grupa G17 plus - 37 minuta 12 sekundi, poslanička grupa Socijalističke partije Srbije - 26 minuta, 24 sekunde, poslanička grupa - Nova Srbija i samostalni poslanici 9+9 - 21 minut 36 sekundi i poslanici koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi, četiri poslanika SPO-a, dva poslanika SDP i dva nezavisna poslanika, po pet minuta, na osnovu člana 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine.
Istovremeno vas obaveštavam da su ovlašćeni predstavnici za ovu tačku dnevnog reda za poslaničku grupu Srpske radikalne stranke prof. dr Mileta Poskurica; za poslaničku grupu Socijalističke partije Srbije narodni poslanik Toma Bušetić.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 140. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.
Da li predstavnik predlagača Slobodan Lalović, ministar rada, zapošljavanja i socijalne politike, želi reč? Izvolite, ministre.
Istovremeno vas obaveštavam, zbog obaveza ostalih poslanika, da odluku koju smo doneli da će se raditi do završetka tačke koju smo započeli nećemo moći da ispoštujemo, jer moramo da poštujemo drugu odluku Poslovnika, a to je da su prenosi javni. Tehnički nije moguće obezbediti prenos posle 18,00 časova. Dakle, u 18,00 ćemo prekinuti raspravu. Hvala.
Izvolite, gospodine Laloviću.

Zahvaljujem se. Poštovani predsedniče, poštovani narodni poslanici, pred vama se nalazi Predlog zakona o bezbednosti i zdravlju na radu.
Mislim da ne moram da objašnjavam koliko je to značajan zakon, koliko je ova materija značajna u Srbiji. Svi smo svedoci određenih povreda na radu koje se događaju, koje pratimo preko štampe, kroz javnost.
Dakle, dugo vremena se pripremao ovaj zakon, to moram reći, više godina se na njemu radilo. Postoji jedna suštinska potreba za donošenjem ovog zakona, a to je da su propisi koji su sada na snazi davno doneti i da su to propisi koji su bili logični i prilagođeni jednom drugom vremenu i drugim odnosima.
Jednostavno, već duže vreme postoji potreba da, u skladu sa modernim rešenjima u Evropi, i Srbija ima propise koji će u tom smislu postići te potrebne standarde.
Grubo rečeno, imali smo dve vrste obaveza: jedna vrsta obaveza je bila da uskladimo naše propise sa nizom međunarodnih pravnih akata, konvencija Međunarodne organizacije rada, protokola, ali, takođe, i sa direktivama Evropske unije i nizom akata koji su doneti u ovoj oblasti.
Naravno, to je obaveza u skladu sa Evropskom socijalnom poveljom. Tu je i obaveza, koju smo sami preuzeli kada smo usvojili Strategiju za priključivanje EU.
Dakle, na jednoj strani odavno postoji potreba da u naše zakonodavstvo unesemo one obaveze koje je država već preuzela, ali na nivou međunarodnih akata.
Druga nužda da donesemo ovaj zakon jeste potreba da se pripremimo i da stvorimo uslove u kojima će u Srbiji da se što manji broj radnika povređuje, da bude što manji broj smrtnih povreda kojih, nažalost, ima. Jednostavno, da stvorimo najbolje moguće uslove u skladu sa evropskim standardima za rad naših radnika u preduzećima.
Moram ovde reći još jednu stvar. Imali smo relativno mali broj povreda, ako mogu tako da kažem - smrtnih povreda, dobrim delom zato što nama industrija nije radila, što privreda nije toliko dugo radila. U ovom periodu kada očekujemo nagli privredni razvoj, kada očekujemo investiranje u srpsku privredu, koliko je to sa jedne strane dobro da nam krene privreda, da krene standard, da krene zapošljavanje, sa druge strane, baš u ovoj oblasti, u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu, javljaju se veliki rizici da dođe do ozbiljnijeg broja povreda na radu i sa smrtnim ishodom.
Dakle, usvajanjem ovog zakona mi se u suštini blagovremeno pripremamo za ono što već jeste u velikoj meri i što će tek doći, a to je da će se u ozbiljnom razvoju srpske privrede i te kako pokazati potreba i već se pokazuje potreba da se u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu uvedu standardi i način rada koji će maksimalno dovesti do maksimalno moguće sigurnosti zaposlenih.
Naravno, mogao bih da vam navedem međunarodne akte koji nas obavezuju na to, ali mislim da nema u ovom trenutku potrebe. Hteo bih nešto drugo da ukažem. Šta je osnovna ideja ovog zakona? Osnovna ideja ovog zakona jeste prevencija. U odnosu na filozofiju koja je bila prisutna u prethodnom periodu, gde je postojala ideja da mi možemo sankcijama da uspešno da izađemo na kraj sa ovim problemom, pokazalo se, naravno ne samo kod nas i ne samo u vezi ovog pitanja, da ne možete sankcijama rešiti problem. Suština problema se može ili treba rešavati preventivnim delovanjem i to je ono što je srž ovog zakona.
Kada govorim o preventivnom delovanju, na prvom mestu mislim, i to je ovde u ovom zakonu i definisano potpuno jasno, uvodi se jedna nova kategorija u ovu oblast. Ona je postojala kolokvijalno posle u razmišljanjima, ali ne kao obaveze i kao akt, a to je pitanje procene rizika. Ono što je ključna stvar u oblasti preventive to jeste procena rizika obaveze, da se izvrši procena rizika na radnim mestima i obaveze poslodavca da u skladu sa tim donese akt o proceni rizika na radnim mestima.
Znači, to je zapravo suštinski akt ili suštinski postupak koji treba da omogući preventivno delovanje, jer kako da preventivno delujemo ako ne znamo kakav je rizik na pojedinim radnim mestima ili u pojedinim radnim procesima. To je ključna stvar u ovom zakonu.
Pri tome, kada govorimo o proceni rizika, zakonom preciziramo obavezu svakog poslodavca, kada ovaj zakon budemo usvojili, da donese akt o proceni rizika i to u saradnji sa medicinom rada, sa drugim subjektima koji treba oko toga da pomognu. Prva i osnovna stvar jeste zapravo donošenje akta o proceni rizika.
Druga stvar koja je važna kada govorimo o ovom zakonu jeste jedan pristup koji mislim da je značajan za ovu oblast, a to je uključivanje i onih kojih se to pre svega tiče da deluju zajedno sa državnom na poboljšanju stanja u ovoj oblasti. Kada to kažem mislim pre svega na socijalne partnere, mislim na sindikate, mislim na poslodavce.
Naime, ovde u zakonu je predviđeno kao rešenje, ali bih dao jednu informaciju koja ne piše u zakonu. Mi već godinu dana ili godinu i nešto smo uključili u aktivnost inspekcije rada i predstavnike reprezentativnih sindikata i poslodavaca, tako da njihovi predstavnici zajedno sa našim inspektorima idu na teren i na neki način učestvuju u vršenju tih inspekcijskih ili kontrolnih nadzora, gde mislim da je još jedno dragoceno iskustvo za njih da vide da to nije tako jednostavan posao, kako često misle ljudi koji to posmatraju sa strane.
Važno je da uključivanjem sindikata i poslodavaca podižemo nivo kvaliteta toga što radimo i, što je najvažnije, uključujemo organizacije koje, s jedne strane, po prirodi stvari imaju potrebu da deluju zajedno sa državom da bi zaštitili svoje članstvo, sindikati, a poslodavci takođe da bi zaštitili članove svojih udruženja, jer ovde se radi naravno o obostranom odnosu i interesu.
Kada su u pitanju sindikati i poslodavci, sada govorim o sindikatima, vrlo je važno kada smo ih uključili u ovu zajedničku aktivnost, onda oni preko svoje mreže sindikalnih organizacija koju imaju u preduzećima prosto dostavljaju nama informacije, dogovaraju se sa nama, sarađuju sa inspektoratom rada i već to što se događa ovih godinu dana kao faktička delatnost dovela je do toga da mi srećom u devet meseci 2005. godine imamo manje smrtnih povreda nego u periodu od devet meseci 2004. godine.
Već sama ta faktička aktivnost, naravno da postavljanje celog sistema i usvajanje ovog zakona, a očekujem da bude usvojen, treba da donese još mnogo bolje rezultate, za ovih godinu dana već pokazuje ozbiljne rezultate u toj promenjenoj koncepciji. Ta promenjena koncepcija, koja u osnovi stoji na preventivi, takođe se izražava i u jednoj obavezi inspektora rada da deluje i on preventivno, u smislu obilaska preduzeća bez poziva, bez potrebe da nekoga kažnjava, u smislu davanja saveta, objašnjavanja šta treba da se uradi da bi bilo bolje stanje po tom osnovu u tom preduzeću. To je ono što mi faktički već i radimo u jednoj meri, ali je poenta u tome da će sada zakonom biti obavezan i na tu stvar.
Zapravo, čitavo težište, kao što vidite iz ovoga što sam rekao, prebacuje se na ovu stranu preventive, objašnjavanja i zajedničkog rada. Štaviše, mi mislimo, što važi ne samo u ovoj oblasti, da mi ne možemo kao država postići poželjne rezultate ukoliko ne shvatimo da moramo ostvariti širu saradnju svih zainteresovanih faktora u vezi nekog pitanja i istovremeno ako ne razumemo da mi neku oblast možemo na pravi način urediti i stvoriti povoljne uslove samo ako većina onih kojih se to tiče, i poslodavaca i radnika, u suštini dobrovoljno i svesno shvata da im je to u interesu, poštuju zakon.
Zašto ovo kažem? Upravo zbog promenjene filozofije u odnosu na raniji period. Nemoguće je ako suviše subjekata ne poštuje zakon da mi sankcijama ili nečim drugim tu oblast sredimo. Ono na čemu mi insistiramo jeste u stvari formiranje svesti kod poslodavaca i kod radnika o potrebi zbog njihovog interesa, a ne zato što to država propisuje i što će da ga kazni ako ne poštuje, da poštuju propise iz ove oblasti, kao i iz drugih oblasti.
Jednom prilikom sam pomenuo, a to ću ponoviti zato što je to primer tog drugačijeg pristupa, jednom prilikom kada sam razgovarao sa jednom delegacijom koja je došla iz američkog ministarstva rada na razgovore ovde i kada sam pomenuo u razgovoru, vajkajući se koliko mi imamo inspektora rada – imali smo oko 400 i nešto, otprilike moje je bilo, kada bi imali 4.000, kako bi bilo dobro – u tom razgovoru oni su informisali mene da u SAD-u, sa toliko i toliko zaposlenih, imaju manje od 1.000 inspektora rada. Šta je zapravo tu ideja? Pitao sam, kako je moguće da vi imate toliko zaposlenih? Kaže - radi se o tome što je normalno da 99% poslodavaca poštuje zakon. Ovi inspektori će onih 1% da ganja.
Suština, zato naglašavam pitanje preventive, suština ideje u svemu ovome što radimo jeste da podignemo svest ljudi kojih se to pre svega tiče, da bi stanje u ovoj oblasti bilo bitno poboljšano. Svaki drugi pristup se pokazao neuspešnim. Možemo sada da se nadgornjavamo kolike treba da budu kazne, ali prosto to ne daje efekat. Vrlo dobro znate i svi mi znamo da nažalost vrlo često nisu odgovorni za povredu na radu ili nesreću samo poslodavci.
Vrlo dobro znate, ko god živi realno u Srbiji, da ima mnogo slučajeva kada su sami radnici odgovorni u tom smislu za sebe što neće da primene mere, odbijaju da primene mere, ne stave zaštitnu određenu odeću na sebe, prosto rade neke stvari na sopstvenu štetu. Zato ovo naglašavam da je jako važno, zato su i sindikati uključeni, da delujemo u suštini edukativno, preventivno, da ubedimo i radnike da je to u njihovom najboljem interesu da poštuju propise iz ove oblasti.
Na kraju krajeva, ne možemo ni od poslodavca očekivati da obezbedi primenu zakona ako sam radnik neće.
To je još jedan segment zašto je vrlo važno da stvorimo uslove u kojima ćemo moći na pravi način da preventivno delujemo, a preventivno delovanje je uvek delovanje na svest ljudi. To je uvek preventivno delovanje i mi inače i u nekim drugim segmentima imamo ideju da delujemo kroz razgovore sa poslodavcima, sa sindikatima, kod kolektivnih ugovora i nekih drugih stvari, prosto da imamo većinsko raspoloženje kod toga koga se to tiče da primenjuje zakon. Kada to budemo postigli onda će sve ostalo biti lako. Onda će biti sasvim dovoljno 400 inspektora, a možda i manje treba, možda ne treba 400.
Nije stvar broja, nego je stvar kvaliteta. Dakle, kvaliteta odnosa koji treba da se uspostavi u ovoj oblasti i čitava ideja ovog zakona jeste uspostavljanje drugačijih odnosa ili drugačijih standarda u ovoj oblasti. Sam naziv zakona nije više zaštita na radu, što smo navikli decenijama, nego bezbednost i zdravlje na radu, što je širi pojam i u skladu je sa evropskim standardima, govorim o širem obuhvatu koji se želi postići ovim zakonom.
Zato se ovim zakonom obuhvataju pojmovi, kao što je na primer radna okolina i slični pojmovi, zato što je potrebno postaviti celinu sistema i uslova u kojima sada naš taj radnik radi, odnosno u kojima taj naš poslodavac treba da ostvari odgovarajuće uslove. Naravno, kroz primenu ovih odredaba i primenu ovog zakona treba da postignemo te elementarne ciljeve.
Sada, u okviru toga što sam govorio o potrebi i stručnoj stvari da se promeni svest ili odnos prema ovom problemu, mi u ovom zakonu predviđamo da će u stvari u preduzećima kod poslodavaca biti obaveza da postoji jedan predstavnik zaposlenik koji je uključen u celu priču. Kada to kažem, naravno on može biti u sindikatu i ne mora biti ako nema sindikata, govorim o potrebi da neko iz tog kolektiva bude uključen u ove stvari.
Druga, vrlo važna stvar, takođe je predviđeno formiranje odbora za bezbednost i zdravlje na radu u preduzećima, gde kroz jednu vrstu socijalnog kontakta, dogovora između zaposlenih, bilo da imaju ili nemaju sindikat, i poslodavca, zajedno rade na optimalizaciji radnih uslova. Suština cele stvari je da su optimalni radni uslovi u najboljem interesu i poslodavca i radnika. Zapravo, ova koncepcija, gde uključujemo obe strane i želimo da ih uključimo maksimalno, jeste ideja da oni to shvate i da zajedno brinu o tome.
Samo ako u toj sredini o kojoj se radi oni imaju svest i brinu o tome i mi možemo postići efekte. Ne možemo mi iz Beograda, odnekud stvarno rešavati probleme koji su u nekom mestu 300 kilometara daleko, u nekom preduzeću, tako što ćemo pozvati telefonom inspektora rada i reći idi tamo. To je iluzija. Te stvari se već dogode dok vi sve to obavite. To je ono što je u celoj priči jako važno.
Mi smo takođe uočili problem da, nažalost, u nemalom broju slučajeva oni koji treba da se bave ovom oblašću u preduzećima, unapređivanjem uslova u ovoj oblasti, nisu dovoljno kvalifikovani ili da im je dovoljno poznata materija. Imamo nespremnog čoveka, formu smo zadovoljili, imamo tamo nekog Peru Petrovića i on nema pojma o tome. Stvari idu kako ne treba.
Ovde smo takođe predvideli da ljudi koji se bave ovom oblašću u preduzećima moraju imati položen stručni ispit i u vezi toga Ministarstvo, odnosno ministar daje određene licence, licenciranje tog čoveka. Suština je da dobijemo u preduzećima kod poslodavaca kvalifikovani kadar, koji poznaje ovu materiju i koji na osnovu poznavanja može time da se bavi. Moramo podići nivo stručnosti onih koji se time bave i zapravo to je ovde priča.
A da smo mi svesni problema sa kojim se suočavamo i sa kojim ćemo se tek suočiti, ako bog da zdravlja, da krene ozbiljno investiranje i privredni razvoj, mi godinu, godinu i po dana poslednjih, a ako ne i dve godine, vršimo jednu ozbiljnu reformu inspektorata rada, nezavisno od ovog zakona, mada ovaj zakon dolazi kao neka kruna toga i delom neke stvari reguliše. Znači, mi oko dve godine sprovodimo jedan projekat reforme inspektorata rada.
Sada ga baš završavamo. Mislim da smo postigli jednu važnu ključnu stvar. Šta je bila ideja celog projekta? Imate tehnički deo priče, da uvežemo, da imamo kompjutere, veze, sve je to lepo i to treba imati. Međutim, šta je osnovno pitanje? Osnovno pitanje je kakav je taj inspektorat. Kakav je on zapravo, koliko je osposobljen i kog je kvaliteta. Znači, srce ovog projekta je bilo u stručnom osposobljavanju inspektora rada u Srbiji, da bi se stvorili, pored ostalog, uslovi, pored podizanja njegove stručnosti, i da može da vrši tzv. integrisanu funkciju, a što znači da uz manji broj pregleda može da postigne veći efekat.
To je bilo centralno pitanje ove reforme. Mogu reći da sada u ovom trenutku, a naravno nikada nemate sto posto učinak, to je iluzija. Po nekom kritičkom pristupu, siguran sam da više od polovine inspektora rada je postiglo potreban nivo stručnosti i spremnosti da radi svoj posao, jer to je prosto bio bitan element. Džabe nama najbolji zakon ako ljudi na terenu ne znaju posao i nisu sposobni. Onda smo džabe svi pričali. To je ono što radimo i što smo radili.
Kao kruna te priče je došao ovaj zakon. Naravno, nismo zanemarili i onaj deo sankcija koji mora da postoji u svakom zakonu. Mi, prosto da uozbiljimo tu stvar, znamo ograničen domašaj sankcija o čemu sam govorio, ali morate tu stvar uozbiljiti. Sada, u sadašnjim rešenjima, te su kazne od 50 dinara do 8.000 dinara. To je smešno, komično.
Sada smo ovde prevideli prekršajne kazne koje idu od 800.000 do milion dinara za poslodavca, a za preduzetnika od 400 do 500.000.
Ali, ono što je važno, predvideli smo kazne i za radnike koji ne poštuju propise, koji neće da stave na sebe zaštitnu opremu, od 10.000 do 20.000 dinara su takođe kazne predviđene u tom delu. (Iz sale: Ako preživi.)
Da li će preživeti upravo zavisi od toga da li ćete vi glasati za ovaj zakon. Znači, hoću da kažem da ukoliko ne bi usvojili ovaj zakon, naravno da bi mi ozbiljno ugrozili u perspektivi zdravlje radnika u Srbiji. Pošto sam siguran da u ovoj skupštini ima većina, hvala bogu, da usvoji ovaj zakon, pa tako da oko toga ne brinem. Za to imamo većinu.
Ono što sam takođe hteo da kažem, bez obzira na pokušaje da se dobacivanjem neko dekoncentriše, jeste takođe jedna vrlo važna stvar. Mi smo ovde u zakonu dali poseban naglasak na oblast građevinarstva. Potpuno je jasno zašto. Najveći broj povreda sa smrtnim ishodom se događa u toj oblasti i oblasti građevinarstva i njegovom specifičnom tretmanu smo u zakonu dali posebno mesto. Ko je čitao zakon, video je na šta mislim.
Svesni smo onoga što se događa. Moram da vam kažem da ono što je neposredan uzrok potrebe da se mi bavimo ovim pitanjem jeste da su u ovom trenutku, sada dok ovo pričamo, praktično, Beograd i Novi Sad na primer, može se reći dva velika gradilišta. U Beogradu sada trenutno ima oko 420 velikih gradilišta, a što se ne pamti kada je to bilo. U Novom Sadu ima preko 270 velikih gradilišta, a što govori o ozbiljnoj potrebi da pri takvom obimu posla koji se vrši, a očekujemo da će biti još više gradilišta, da će cela Srbija biti jedno veliko gradilište, u takvim uslovima je nužno da poseban tretman ima oblast građevinarstva, jer nažalost, tu su, kao što znate, najčešće povrede.
Samo još jednu stvar sam hteo da kažem, a to je da tako reformisana inspekcije rada zapravo treba da bude onaj stožer koji će zajedno sa svojim socijalnim partnerima, a to su sindikati, poslodavci, kroz preventivno delovanje zaista stvoriti uslove koji će u Srbiji biti: bezbedno raditi u skladu sa evropskim standardima. Usvajanjem ovog zakona mi ćemo, u suštini, a to je i naša dužnost, ispuniti jedan svoj važan zadatak, a to je da srpskom radništvu omogućimo da radi u takvim uslovima koji su primereni razvijenim evropskim zemljama. Mislim da to svako u ovoj skupštini hoće i da to svako, po mojoj logici, treba da podrži. Hvala.

Hvala vama, gospodine Laloviću. Izvolite, sada po Poslovniku, narodni poslanik Nataša Jovanović. Izvolite, gospođice Jovanović.

Baš je simpatično to vaše zbunjivanje, gospodine Markoviću. Javljam se po Poslovniku. Prvi član Poslovnika, a verujem da zaista mogu da se kladim da ministar ne zna ni jedan član Poslovnika, a to govorim zbog toga što je on i poslanik.
Prvi član Poslovnika je povređen zbog prava i obaveza narodnih poslanika. Onaj kojim se vređa dostojanstvo Narodne skupštine, a koji pre svega kaže da su poslanici dužni da se jedni drugima obraćaju sa uvažavanjem. Gospodin Slobodan Lalović je i poslanik i ministar u Vladi Republike Srbije, da, šef je svoje poslaničke grupe samostalnog strelca.
Kao prvo, gospodine Markoviću, uopšte ne razumem, danas ste prigovorili, i s pravom, jednom čoveku koji je ušao ovde i na brzinu nam rekao da je pomoćnik ne znam čega, a što je neprimereno obučen i što je sportski obučen, jer je imao neki džins na sebi. Došao takav u najviše zakonodavno telo, u ovo cenjeno skupštinsko zdanje, što jeste, ma koliko se trudili kroz kršenje Poslovnika i poslanici iz vladajućih struktura da ga omalovažavaju. Što bi rekao gospodin Nikolić, nema tu više ni morala ni ničega.
A i u šta se pretvorila poneki put Narodna skupština, pitamo se mi koji smo deset i više godina poslanici, a oni koji su godinu i po dana to vide. Dobro. Niste mogli da mu date reč zato što poslanik i ministar Lalović nije primereno onim vašim kodeksima, koje ste zagovarali i usvajate ih po jedinicama lokalne samouprave, došao odeven u Skupštinu Srbije.
Ministar Lalović, poslanik, došao je u Skupštinu bez kravate i izašao da priča o zakonu. On, u najmanju ruku, potcenjuje i omalovažava radnike u Srbiji, ne samo radnike, nego sve one koji prate prenos i vide kako on seiri nad jednom nenormalnom situacijom u kojoj je Srbija danas. Svaki radnik koji npr. za kaznu što ne nosi radničko odelo, odnosno zaštitno – pitanje je samo gde i koje to fabrike rade, i koji je procenat onih koji mogu da uzmu sebi zaštitu na radu i da se obuku u skladu sa novim propisima i da daju celu platu – kaže "šta je to 5.000 dinara, neka da", a pitanje je da li će on toliko da primi.
Gospodine Laloviću, otkad ste počeli da dolazite sa vašim idejama u Narodnu skupštinu, ne bi bilo strašno da ste vi samo poslanik i da dođete sa nekom idejom, ali vi ste ministar u Vladi, a Vlada je neodgovorna, jer vama daje mogućnost da se na takav način poigravate sa sudbinom građana i radnika. Pre svega, sve gore i gore žive od vaših ideja. Kardeljevština i jedan model koji vi primenjujete kao kadar iz tog vremena.
Ali, tamo je bilo uglednih i privrednika i sposobnih ljudi, ma šta vi mislili, ali vi niste nikada radili na tim poslovima, niste bili direktor nekih velikih preduzeća i imali takvu vrstu upravljačke funkcije. Od sindikata, preko drugog sindikata, pa posle 5. oktobra, kao "uloviću lopove", pa pronašao Vuk Obradović kriminal, vi u fioku, pa avanzujete dalje, pa do ministra, pa do slobodnog strelca.
Nemojte na takav način da se obraćate poslanicima SRS. Ne vređate vi samo naše dostojanstvo, mi smo visokomoralni i časni ljudi, nego građane Srbije, a njih je preko 40 posto i biće ih preko 50 posto koji nas podržavaju.
(Predsednik: Vreme.)
Zbog toga što ste rekli da će njima biti bolje ako se izglasa zakon, a mi ćemo da utičemo na to i mi ne želimo radnicima dobro. Znaju svi građani Srbije da im mi želimo dobro, jer naša osnovna namena i namera je da što pre vas i celu Vladu koja je takva oteramo sa vlasti.

Dakle, član 1. reguliše prava i dužnosti poslanika, odnosno opisuje da se ovim poslovnikom uređuje organizacija i rad Narodne skupštine i način ostvarivanja prava i dužnosti narodnih poslanika. U odnosu na to, danas sam opomenuo i zamolio da napusti salu gospodina koji je došao u šarenoj majici, sportski, neadekvatno obučen da bi predstavljao ministarstvo. To je moja obaveza.
Postoji jedan pravilnik i o oblačenju, koji trenutno nije u funkciji, drugi koji se sada priprema i očekujem da će ga Administrativni odbor svakako usvojiti, ali nijedan od njih ne pominje kravatu.
Dobro sam shvatio iz prethodnog obraćanja, a dobro sam i shvatio na osnovu amandmana na član 35, pogledaćete, da je upravo apel da se poštuje radno mesto i način ostavljanja, zaticanja, preuzimanja, prijavljivanja adekvatne opreme na radnom mestu, da je to nešto u čemu se slažu poslanici svih poslaničkih grupa, pa i predstavnici Vlade. Molim vas, pogledajte pa ćete videti. Nadam ste da ste zadovoljni pojašnjenjem. Izvolite, gospođice Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde imate neke kolege, nažalost, koji su i načinom na koji su sada reagovali kada sam krenula za govornicu, pokazali da su poput onog Albijanića danas, za neko mesto gde treba da se izoluju, a nikako da sede u poslaničkoj klupi. To njima služi na čast i ovom čoveku koji tako reaguje, a poslanik je vladajuće strukture. Inače, sam sebe kad pogleda u ogledalo mislim da se uplaši, jer tako se ponaša i tako gleda sve nas druge kao da mrzi ceo svet.
Što se tiče odgovora, nisam zadovoljna i tražim da se Skupština u danu za glasanje izjasni da ste vi, samim tim što ste dopustili neprilično i nedolično ponašanje ministra, dozvolili da se vređa dostojanstvo Skupštine, izjasni o povredi Poslovnika.