Nastavljamo rad.
Pitam da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS, pa gospodin Poskurica.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministre Laloviću, predsedniče Markoviću, za nas u SPS ovaj zakon nije sporan, kada je reč o obavezama i odgovornostima poslodavaca i kada je reč o obavezama, na neki način, i odgovornosti zaposlenih.
Samo ću da se zadržim na pravima zaposlenih. Mislim da je to najspornija stvar u ovom predlogu zakona. Kada je reč o pravima zaposlenih ona će ostati mrtvo slovo na papiru, bez obzira što se u ovom zakonu, u ovom poglavlju, u članovima 22. i 23, govori da su prava zaposlenih da mogu poslodavcu da daju predloge, primedbe, da mogu da odbiju posao pod određenim uslovima. Mislim da od toga nema ništa, pre svega, iz razloga što je u našoj državi posle 5. oktobra promenjen osnovni sistem, sistem vrednosti, promenjeni su zakoni.
Najveći je problem upravo u Zakonu o radu. Po tom Zakonu o radu, koji je matični, osnovni zakon, poslodavac je sve, radnik nije ništa, zaposleni takoreći nema nikakva prava, a jedan stalni Damoklov mač za sve zaposlene jeste otkaz od strane poslodavca, koji je moguće dati u svakom trenutku.
Da se samo podsetimo, taj zakon koji je donet 2001. godine kaže da je otkaz od strane poslodavca moguć zbog rezultata rada, koje ocenjuje poslodavac, moguć je ukoliko poslodavac iznenada utvrdi da zaposleni nema adekvatno znanje, da nema adekvatne sposobnosti, moguće je usled radne nediscipline, koju opet ocenjuje poslodavac, moguć je usled organizacionih, tehničkih ili tehnoloških promena.
Ako sve to imamo u vidu, onda gotovo svaki zaposleni nema nikakva prava. Jednostavno, on ne sme ni da pokuša da odbije posao, bez obzira o čemu se radi. Takva je situacija kada govorimo o privatnim preduzetnicima, gde znamo kakve su te privatne gazde: ohole, gramzive, 90 posto su takvi, gde radnici i zaposleni ne smeju ni da pomisle da odbiju bilo kakav posao, da odbiju da rade više od punog radnog vremena, jer ovde se baš o tome radi, a kamoli da daju neke predloge, sugestije, primedbe, bez obzira koja je tema na dnevnom redu.
To se ne odnosi samo na privatna preduzeća. Najgora situacija jeste u privatnim preduzećima. Takva je situacija i u javnim preduzećima, u ustanovama, institucijama, školama, bolnicama. Svuda se preti otkazima, svuda se preti tehnološkim viškovima. Jednostavno, u takvoj situaciji svako od zaposlenih bespogovorno sluša svog poslodavca, bilo da je reč o privatnom preduzetniku, bilo da je reč o direktoru škole, direktoru bolnice, svi izvršioci su kao pod jednom direktivom - izvršiti svaki mogući zadatak.
To se odnosi i na društvena preduzeća u kojima su ljudi ostali bez posla, 300-400 hiljada ljudi je ostalo bez posla.
U jednoj fabrici, gde je prepolovljen broj zaposlenih, mislite da će neko od tih koji su ostali na poslu da kaže svom poslodavcu – moji su uslovi ti i takvi, neću da radim više od punog radnog vremena, moje su primedbe te, moji su predlozi takvi. Ljudi, od toga nema ništa. Kada govorim o ovim stranim poslodavcima, tu situacija ništa nije bolja, sve je slično.
Evo, svi ministri od 5. oktobra su se hvalili velikim uspehom "Sartida". U tom "Sartidu", gde je proizvodnja povećana pet puta, danas sam saznao da je prosečna plata 200 evra. Znači, radnici imaju pravo na približnu platu kako je to u nekim drugim zemljama, ali nema od toga ništa. Da neko pomisli da kaže - neću da radim za 200 evra, tražim neku veću platu.
Znači, nema od toga ništa, promenjen je sistem, zakon je surov i dok je takav zakon i sva prava zaposlenih su svedena gotovo na nikakva prava. Jednostavno, svi zaposleni moraju bespogovorno da slušaju svoje gazde.
U samom zakonu ima nekoliko predloga vezano za formiranje odbora za bezbednost, pa biće veći broj članova zaposlenih u odboru i sva ova priča o kojoj sam govorio na početku odnosi se na ovaj odbor. Jednostavno, predstavnici zaposlenih bespogovorno moraju da slušaju svoje poslodavce, svoje gazde, tako da neće to dati nikakav poseban rezultat.
Ili kada govorimo o sindikatu, pa se kaže u ovom zakonu da je odnos sindikata i odbora takav da se uređuje kolektivnim ugovorom. Znamo da kolektivni ugovor nije obavezan, odnosi se samo na javne službe, preduzeća, ustanove.
Kolektivnih ugovora nema tamo gde je najteže, gde je najveća eksploatacija, tamo gde su gazde i poslodavci najsuroviji. To su, pre svega, privatna preduzeća i sve što je privatizovano posle 5. oktobra. To je 1000 preduzeća i znamo kakva je situacija u svim tim preduzećima.
Sa druge strane, znamo kako se sindikati ponašaju. Osim Samostalnog sindikata, svi drugi sindikati koji su samo na papiru reprezentativni uvek su u funkciji vlasti, uvek u funkciji nekog tuđeg i drugog interesa.
Formiranje uprave za bezbednost smatram da je jedna bespotrebna stvar, umnožava se administracija i samo da podsetim ministra Lalovića da imamo velike najave otpuštanja radnika u zdravstvu, u prosveti, u takoreći svim ustanovama i institucijama, a znamo da posle 5. oktobra 20.000 ljudi je zaposleno, novih ljudi, u državnim strukturama. Znači, sve što se tiče ministarstava.
Neverovatna stvar, ali istinita. Znači, do 2000. godine u tim državnim strukturama, pri ministarstvima, upravama, bilo je 9.000 radnika, a sada ih je 27.000.
Postavlja se pitanje kada insistiramo na restrukturiranju javnih preduzeća, pa će u EPS-u ostati bez posla 20.000 ljudi, imamo višak u ovim državnim strukturama, ti ljudi koji su primljeni posle 5. oktobra. Ali, radilo se o partijskoj liniji, dajte da zaposlimo sve svoje, da ih zbrinemo.
To su uglavnom oni koji su šetali svih tih godina, ali je mali broj zbrinut, veliki je broj ljudi bio u tom trenutku, ali svi su naravno prevareni, tako da ova uprava za bezbednost ništa drugo ne znači nego samo gomilanje novog broja ljudi, zaposlenih pri ministarstvima. Naše mišljenje je takvo i kada je reč o agencijama i svim drugim službama.
Ovde treba praviti još jednu paralelu. Kada govorimo o pravima zaposlenih, pa se u zakonu kaže da zaposleni imaju prava. Ako bismo pravili neku paralelu sa državnim pitanjima, najvažnijim državnim pitanjima, mi bismo imali ovakvu situaciju.
Evo, primera radi, svi naši najvažniji i najviši državni funkcioneri, počev od Vuka Draškovića, Svetozara Marovića, Tadića, pa i Koštunice, svi imaju pravo, ali ne samo pravo i obavezu da kažu međunarodnom fakturu kada je reč o Rezoluciji 1244 da je ona rešila pitanje Kosova i Metohije kada je reč o statusu i da mi danas-sutra Savetu bezbednosti možemo da govorimo samo o modelu autonomije, o suštini autonomije.
To je čista glupost, teza koja se sada pojavljuje - više od autonomije, a manje od nezavisnosti. To je pravo i obaveza svih državnih funkcionera, ali to niko ne sme da kaže međunarodnom faktoru. Kao što ovde zaposleni ne smeju ništa da kažu svom poslodavcu i svom gazdi.
Ili npr. znamo dobro da je Marti Ahtisari, predstavnik Ujedinjenih nacija za pregovore o budućem statusu Kosmeta, član Međunarodne krizne grupe. Znamo da Međunarodna krizna grupa ima neprijateljski odnos prema Srbiji i srpskoj državi godinama i znamo unapred kakvo će rešenje Ahtisari da da kada je reč o našem najvažnijem političkom i državnom pitanju.
Niko ne sme da kaže, rekla je to čini mi se predsednica Koordinacionog centra Sanda Rašković-Ivić i niko od važnijih funkcionera. Znači, džabe što oni imaju pravo i što imaju obavezu, oni ne smeju to da kažu.
Kada govorimo o pravima Mađara, evo rezolucija koja je doneta. Znamo da se radi po scenariju. Mađari i sve nacionalne manjine u Srbiji imaju najveća prava u Evropi. Nigde takvih prava nema kao što imaju nacionalne manjine u Srbiji, ali niko ne sme da kaže. Ljajić je nešto govorio na sastanku, ali od najvažnijih funkcionera, Vuk Drašković tako nešto da kaže, taman posla, Boris Tadić, taman posla.
Kada govorimo o Haradinaju, doneta je odluka da može da se bavi politikom, pa kao nešto suspendovano i vratiće mu to ponovo. Niko nije smeo da saopšti i da kaže da je to katastrofa, takvo ponašanje Haškog tribunala je nedozvoljeno itd.
To niko ne sme da kaže, kao što niko ne sme da kaže da se našem predsedniku Slobodanu Miloševiću otežava odbrana u Haškom tribunalu, počev od dokumenata pa do silnih drugih stvari, iako znamo da je ta politika bila ispravna.
I sada je ministar Lalović ponovo govorio o sankcijama. Sankcije jesu bile nepravedne i potvrda te naše politike je upravo ovih dana. Harold Pinter, član udruženja, međunarodnog komiteta odbrane Slobodana Miloševića, dobitnik je Nobelove nagrade za književnost.
Noam Čomski, najveći kritičar novog svetskog poretka, globalizacije i svega što se desilo u našoj zemlji, proglašen je najvećim intelektualcem 20-tog veka, ali džabe sve to što mi govorimo.
Ovo je jedan mikroplan, pravo zaposlenih prema poslodavcu i prava i obaveze najviših državnih funkcionera da kažu ono što je najvažnije za ovu državu. Takvih primera ima sijaset.
Najviši državni funkcioneri Albanije govore o tome kako Kosovo i Metohija treba da bude nezavisna država. Niko nije smeo da se suprotstavi tome, niko od naših najvažnijih državnih funkcionera. Ove stalne ucene vezano za Mladića i Karadžića. To je sada uslov za pridruživanje i ti uslovi će se stalno povećavati.
A istovremeno ministar spoljnih poslova Engleske Džek Strou kaže da Gotovina više nije uslov nizašta, Hrvati mogu taj proces da završe do kraja i tako će najverovatnije biti, ali biće zato što niko od naših najviših državnih funkcionera ne sme ništa da kaže.
Upravo dolazimo do toga da je u Srbiji najveći problem što su ti državni funkcioneri, najviši, neki su ucenjeni Hagom, neki su švercom duvana, slušali smo Momira Bulatovića ovih dana i vidimo kako se to dešavalo, neki su uplašeni sami po sebi, a neki su u permanentnom vazalnom odnosu. Svakog možete da prepoznate u mojim rečima.
Prema tome, nešto slično vezano je za ovaj zakon. Znači, problem ovog zakona, mi ćemo glasati najverovatnije za ovaj zakon, ali je problem što ova prava zaposlenih, da se ona ostvaruju, od toga nema ništa jer je promenjen sistem, donet je novi Zakon o radu, sve se meri prema tom Zakonu o radu.
U tom novom sistemu na sceni je divlji kapitalizam, sve humane vrednosti koje smo podržavali, koje smo imali u toku tih najtežih 10 godina, sve je to precrtano kao rukom.
Prema tome, možda nije bilo najkvalitetnije poređenje, ali sve je to istina i jednostavno ovaj zakon može da bude dobar u smislu samo da će se tom kaznenom politikom naterati poslodavci da izvršavaju one obaveze o kojima je govorio ministar Lalović, a sve drugo je veliki znak pitanja.

Moja je obaveza zbog toga što predstavljam ovu skupštinu, gospodine Bušetiću, govorili ste o najvišim nivoima vlasti, a niste pominjali najviše. Kada je u pitanju najviši nivo vlasti, to je ova skupština, kabinet vam stoji na raspolaganju. Dakle, nije bitno šta se piše po novinama.
Da vam pokažem pismo zahvalnosti predsednika Evropskog parlamenta Narodnoj skupštini Republike Srbije za svu aktivnost u prethodnom periodu, njenog predstavnika i njenih odbora za zaštitu nacionalnih manjina. Dakle, to naravno stoji kao dokumentacija.
Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica.

Dame i gospodo narodni poslanici, malo nas je ostalo da govorimo o zakonu koji možda i nije najvažniji, ali je sigurno važan zato što u paketu od onih osam hiljada stranica ili koliko desetina kilograma materijala koje treba doneti da bismo stekli uslove da kucnemo na vrata Pakta za stabilizaciju i pridruživanje, i ko zna za šta sve još i ko zna koji sve uslovi još.
Dakle, ovaj zakon kome smo sada promenili ime, valjda zbog nezgrapnog prevoda nekog anglosaksonskog originala, ne znam šta je falilo da ostane ime - zakon o zaštiti na radu, jer ime tu ništa ne bi menjalo, nije to dokaz temeljnog pranja od 5. oktobra pa naovamo. Ako je to ta ključna promena, razlikovalo bi se ono od 5. do sada i od sada, onda mani ga Mito, ništa od toga nema, nažalost, puka promena imena nije tako bitna.
Hoću da kažem i činjenicu da, ako se pažljivo analizira zakon koji je do sada bio na delu, zajedno sa nizom podzakonskih akata, za koje predviđate da će, ukoliko nisu u saglasnosti, biti još malo na snazi do godinu dana, onda ćete iz zbrisati i po ovlašćenjima koja ste dali ministrima, dakle, krećemo od završne strane, prosto otpozadi ovog zakona, da će ministar doneti četiri ili pet podzakonskih akata, koji jedva da objedinjavaju jednu osminu ili devetinu nadležnosti koje su za potrebe inspektora imali podzakonski akti po dosadašnjem zakonu.
Dakle, šta smo dobili? U neku ruku promenjen zakon koji zbog toga nije bolji, zakon koji daje dosta maglovitih rešenja, na sreću, video sam i odgovore Vlade i Ministarstva na amandmane koje smo dali, pa vidim da ste stvarali različite stvari u subordinaciji, da bliže odredbe koje smo nudili amandmanima niste prihvatili, jer su kobajagi rešene u Zakonu o radu. Naravno, to nije tačno.
To sam gledao i upoređivao, nisu do tančina rešeni kako je bitno rešiti probleme nekih posebno ugroženih struktura zaposlenih, trudnica, maloletne dece ili osoba sa hendikepom ili umereno smanjenim radnim sposobnostima, za koje smo hteli taksativno u meri koliko je to moguće da poboljšamo njihovu zaštitu na radu.
Ono što se tiče samog zakona, jasno je da on ne može suštinsku stvar da reši, a to je broj nezaposlenih koji se rapidno približava broju od milion. Hiljadu i po preduzeća koja su promenila vlasnike nije srazmerno tome povećalo ni broj ni kvalitet rada i života onih koji su ostali da rade. Dakle, preti nam jedan kolaps svake vrste. Broj nezaposlenih će biti sve veći.
Čujem doći će Kinezi, možda za njih pišemo ovakav zakon, sigurno ako se opredele da dođu da rade ovde neće se mnogo osvrtati ni oni ni njihovi poslodavci na odredbe zakona koje se tiču makar kaznenih normi za poslodavce. Već kada sam se dotakao tog pitanja i sama činjenica da su norme enormno podignute za poslodavca, nije li to šansa da se inspektori konačno još više ovajde, jer ipak je to visoka stavka. Lako će se dogovoriti da on uzme 200, 300 ili 500 hiljada ili koliko već da ne plati kaznu od milion dinara.
Vidimo da inspektor ima pravo čak i da daje savete. Valjda je to uvek, ako je normalan čovek i korektan za saradnju, bez umrežavanja i bez potreba da centralno bude kontrolisan njihov rad, sigurno pružao pravne savete i metodološka uputstva na licu mesta kada je izdavao rešenja da se nešto ukloni. Ovde mu je to jedna od taksativnih obaveza. Ako je to onaj deo kvalitativnog pomaka to i mogu da razumem, ali ništa se ne garantuje.
Jednostavno, kao inspekcijske službe drugih organa, drugih ministarstava, da će to biti jedan pošten rad, moguće još samo jedan izvor njihove dodatne zarade, jer su im verovatno plate male i time nisu zadovoljni. Tu mislim posebno na privatna lica, na privatnike ostale, biće u stanju da plate odluku, promenjenu odluku inspektora kada iz zbog ovoga ili onoga šlemba ili ako nema nekog podatka na registru, dakle, oni koji će proći inspekcijski nadzor.
Hoću da kažem da ste dosta toga i u samom zakonu učinili u odnosu na ranija rešenja, a kada govorim, poredim zakon koji je bio na snazi i aktuelne zakone susednih republika. Jedan mi je tu u ruci, kako to kod njih izgleda, koji su duboko ušli u tzv. reforme i gde su zadržali rešenja koja su veoma slična onome što smo imali u prethodnom zakonu. Jeste terminologija promenjena, slažem se.
Ne možemo govoriti više o nekom JU standardu, ne možemo govoriti o terminima koji su karakterisali poslodavca i zaposlene iz onog vremena, ali to je moglo ići kroz izmene zakona i ta bi se stvar konačno jasno rešila.
Dakle, u ovom predlogu zakona nema više taksativno pobrojane, recimo, veoma važne obaveze proizvođača opreme i oruđa za rad, sredstava za rad, proizvođača hemijski štetnih supstanci, o postupku načina transporta, skladištenja i uništavanja ambalaže, jer podzakonska akta su to regulisala.
Kada ukinete i njih, a ono što namerava ministarstvo da donese, nekoliko novih četiri ili pet podzakonskih akata, pitanje je kako će ta materija biti obuhvaćena.
Doista, vi jeste predvideli tu da poslodavac koji se snabdeva opremom mora da ima prilikom kupovine opreme propratni akt od proizvođača o tome da je u nekoliko rečenica definisano da zadovoljava ta oprema takve i takve standarde.
Ovde se više proizvođač ne obavezuje da mora da isporuči opremu koja je standardizovana, koja ima test o proveri, dokaz o proveri, metodologiju ispitivanja sigurnosti, čak nisu ni pobrojani ovde, nego ministar će doneti odluku ili neko drugo telo o tome koliko će često vršiti, odnosno koliko će se vršiti provera kvaliteta i sigurnosti rada sredstava za proizvodnju, odnosno sredstava za rad, recimo mašina.
Tako ovde nije u ovom zakonu, poput rešenja koja su predviđena u ranijim zakonskim uredbama, predviđeno koje su to mašine, koje okolnosti, koja radna mesta, posebno štetna po zdravlje, po rad, koja nose veći rizik.
Dakle, ona su opisana taksativno, maglovito, jednako kao što postoje nejasnoće već u preambuli zakona, u onom delu gde se govori o tome koja su lica koja se smatraju da podležu zakonu o zaštiti bezbednosti i zdravlja na radu.
Tu recimo nisu pomenuta lica koja mogu da se nađu na radnom mestu po poslovima posete državnih službenika, po poslovima inspektora, jer to su neka ostala lica.
Nije uopšte bio problem staviti ih, jer to mogu biti inspektori, mogu biti poslovni saradnici, može biti rodbina onoga ko će doći da obiđe nekog svog. Recimo, žena dođe mužu koji je direktor itd.
Ostala lica za koja poslodavac zna: pazite, znači, žena mora da se najavi mužu koji je direktor firme da dolazi. Inspektor se neće najavljivati, džaba ako se najavljuje, ide u neku vanrednu kontrolu da nešto proveri.
Dakle, možda je i to moglo biti preciznije regulisano. Hoću da kažem da ima takvih elemenata u ovome predlogu uprkos težnji da on bude reformski, jer stvari nisu do kraja definisane.
Kada je reč o poslodavcu, to je član 9, gde poslodavac nije odgovoran, govorim o članovima koji izgledaju nedorečeni, želim da iznesem nedorečenost.
Jer, zaista se u vašim odgovorima na amandmane koje smo pisali išlo do minucioznih detalja u samom pokušaju da bliže opišemo i odredimo pojedine članove, pa evo sada tamte za vamte da vam vratimo i opišemo naše primedbe.
Kakva je to kvalifikacija nepredvidive, neobične, izuzetne okolnosti gde poslodavac nije odgovoran za povređivanje radnika? Trebalo bi tada reći da se nešto bliže zna o tome, da li je reč o vremenskim nepogodama, električnom udaru, struji, gromu, jer može se svašta pod ovo podvesti.
Može to prilično široko biti shvaćeno onda kada krene zaposleni u pravni spor sa svojim poslodavcem i može pod ovu nejasnu kategoriju mnogo toga da se podvede.
Nije rešeno ni preduzimanje preventivnih mera, jer neka rešenja u zakonu imaju jasno definisane preventivne opšte mere i preventivne posebne mere. U preventivne opšte mere vi ste ovde pomenuli mere radnog mesta, mere tehnologije, mere obezbeđenja kvaliteta, funkcionisanja opreme, zaštite od štetnih uslova na radu, ali posebne mere nisu taksativno izdvojene, a one bi trebalo da se tiču i pola, i starosti, i radne sposobnosti, i posebno štetnih uslova rada za pojedina zanimanja.
Ako će analiza o proceni rizika to da uradi, to onda zahteva veoma spretnog poslodavca, a vidimo da ste odbili amandman u kome smo tražili samo da poslodavac nešto zna o tehnologiji rada, ne da polaže licencu.
Kako Vlada reaguje na primedbe gde tražimo da poslodavac nešto zna. Zašto da nešto zna? Pa je li on ovlašćeno lice, upoznaje se tek sa tehnologijom rada, to je odgovorno lice koje stiče radni odnos i dužno je da se upozna.
Vrlo je nedefinisano i nejasno stavljeno, zapošljava se, shvatamo tako iz ovog zakona, zapošljava se i onda se obučava radnik. Dakle, ako se zapošljava i obučava, onda mora neko tokom tog procesa njega da obučava. A ko to može da bude, jer ne može samo lice koje je imenovano, kako vi kažete ovlašćeno lice, dakle u ovom delu ovlašćeno lice za poslove bezbednosti.
To može biti radnik koji je na tom radnom mestu, pa radeći zajedno sa njim, jer ovaj čovek je već obučen, na najbolji će način onaj koji radi isti posao pomoći onome ko je došao da radi.
Našim amandmanom mi ne stavljamo nikakvu prepreku za slobodno zapošljavanje, ali uvodimo pojam uzajamne obuke onoga koji radi. Naravno, da je tu odgovorno lice, koje ne mora uvek biti prisutno. Naravno da je to odgovorno lice koje ne mora biti uvek prisutno.
Poslodavac ne mora uvek imati odgovorno lice za pitanje zaštite, rekli ste desetak zanimanja i broj zaposlenih do 10, recimo, neki zakoni kažu do 20, negde ministar oslobađa i kada je 50 zaposlenih, u nekim zakonskim rešenjima.
Dobro je da ministru nismo dali ovlašćenje da spasava poslodavca od toga da ne mora da ima lice ovlašćeno za pitanje bezbednosti. Ali, kažem, to je jedna od onih stvari koja nije do kraja razrešena.
Osposobljavanje za zdrav i bezbedan rad poslodavac organizuje određeni period vremena za koji se ne kaže koliki je, verovatno kada se proceni da je sposoban taj kandidat, taj zaposleni izlazi na ispit. Taj ispit ima jedan teorijski i praktični deo, i direktno ste stavili u zakon, polaže ga na radnom mestu.
Sasvim je jasno, i mi iz zdravstvene struke imamo to svakih dve-tri godine. Uzgred budi rečeno, zaštita od požara ovde nije ni pomenuta, sem uopšteno, mora radnik da zna puteve evakuacije itd. To je vrlo uopšteno.
Neki zakoni iz ove oblasti veoma precizno regulišu pitanje i alkoholisanosti, nisam uspeo da vidim, možda je to jedna reč koju nisam video, pitanje alkoholisanosti, opojnih sredstava, droge, štetnih hemikalija. Zašto smo to izbrisali?
Što bi to bila prepreka evropskom putu Srbije da je to ostalo, da ne može biti neko alkoholisan, da moraju biti posebni uslovi ako je reč o požaru, kako radnika obučiti, kako izvršiti jednu svojevrsnu kolektivnu obuku.
Možda to liči na one vojničke vežbe koje su bile, možda na to liči, ali je najveća panika i najveća nesreća kada se pojavi požar. Mi i danas u bolnicama polažemo testove. Gde polažemo testove? Niko ne polaže pored bolesnika u prostoriji.
Dakle, pisani oblik testa treba da se polaže u prostoriji. Ne može na radnom mestu, na skeli da neko popuni test, u kesonu, pored varioca, pored kotla. Eto, kao u reklami "pomeri se s mesta".
Dakle, to je sitna intervencija. Ne kažemo mi da je zakon tako dobar da smo radili sitne intervencije. Te sitne intervencije dovode do suštinskih promena.
Poslodavac nešto mora da zna o poslu kojim se bavi iz elemenata tehnologije, dakle, ne da ima licencu, lepo i jasno je napisano - da zna tehnologiju, da zna osnovne mere pružanja pomoći i zaštite, ono što bi osnovac morao da zna.
Jer, on upoznaje i licenciranu osobu, polaže, na neki način, račune pred inspektorom i pred onima pred kojima je poslodavac, dakle, pred budućim zaposlenim. Ne vidim što smo morali da spasavamo poslodavca.
Verovatno nismo mislili samo o našima, nego i o drugim poslodavcima kojima se nadamo, kojima moramo pripremiti veoma gladak i pitak teren, da ih se ništa, naravno, ne bi moralo ticati.
Uvedeni su, takođe, različiti pojmovi. Nešto sam govorio oko pojmova posebnih uslova na radu i posebno rizičnih uslova za rad i posebnih potreba koje mora da zadovolji zaposleni na tom mestu. To ovde apsolutno nije odvojeno.
Posebna zdravstvena potreba za vršenje određenog posla nije isto što i posebno teški uslovi rada. U nekim zakonodavnim rešenjima to je potpuno jasno.
Naravno da je to slično, može često da se preklopi, posebno teški uslovi rada traže i posebno zdravstveno stanje, ali imamo i osobe sa lošim ili nedovoljno dobrim zdravstvenim stanjem.
Oni ne treba ni da se nadaju da će raditi, kakav nam je osnovni Zakon o radu, ali pošto ste predvideli da zbog neispunjavanja nekih uslova, primedbi koje stavlja poslodavcu, pazite kako ste stavili u zakonu - primedbi da radnik shvati da nije dovoljno upućen u mere prevencije zaštite i bezbednog rada.
Koliko on to treba da radi pa da shvati da nije, da mu dođe inspektor pa kaže - slušaj, ti imaš šansu, nisi dovoljno upućen, odbij da radiš. Reći će - idi, gubiš posao.
Vi jeste stavili, nema pravo zbog toga da ga otpusti, ali ima pravo i poslodavac da zove inspektora, pa da zajedno ubede radnika, recimo, da nije bio u pravu kada je prekinuo rad zbog neke tzv. opasnosti.
Pa šta ako je reč o ženi kojoj možete baciti petardu, ili mala iskrica, upaljena kanta sa smećem, papirom, ona pobegne, vrišteći, i normalno da ide i da traži odgovorno lice ili direktora da mu se javi da je tamo krenuo požar, da nema uslove za rad, jer je procenila da se plaši.
Pokušali smo amandmanski da utičemo na to da nakon što pokuša, srazmerno osposobljenosti i priručnim tehničkim sredstvima koje ima, da sanira datu štetu, govorio sam o primeru požara, može da napusti mesto, u svakom slučaju ostaje bezbedna.
Ovde, kada ko proceni, eno varniči onaj spoj, odoh, bežim, pa neka to što varniči kasnije upali celu fabriku. Sada je u Boru cela fabrika otišla, tek nova otvorena.
Dakle, radnika ne treba naterati. Jasno reći zakonom - ništa da ne učiniš protiv rizika da pogineš, ali minimum nekih mera. Zašto onda osposobljavanje?
Zašto upoznavanje i osposobljavanje ako ne treba da preduzme ništa, nego čim je rizik, da pobegne napolje i da cela firma ode, da izgori, da se upali, poplavi, štetni gasovi, plinovi i ne znam kakve sve uzroke nosi pojedino radno mesto.
Dakle, to opet nije dovoljno regulisano.
Može da kaže - evo, procenio sam da je loše i bežim, a poslodavac kaže - kuda ćeš da pobegneš? Ti mene koštaš cele firme, tvoje bežanje. Što bar ne pokuša da ugasiš tu vatru, sipaj šolju vode, sipaj kofu s vodom na taj mali požar, a ne da se upali sve, ili pomeri itd.
Nije regulisano, recimo, kada su u pitanju prava radnika u delu njihovih obaveza da radnik mora da ima i određenu obavezu da, recimo, radno mesto zatekne urednim i urednim ga ostavi.
Mora da se upozna sa, recimo, elementima zaštite, lične zaštite, jesu li ta oruđa i sredstva što se koriste u ličnoj zaštiti ispravni, jesu li na broju, da li mu radno mesto funkcioniše dobro. Ako to zatekne da je u redu, on nastavlja tu da radi, kada polazi to mora da ostavi urednim radno mesto. Protiv toga se niko ne bi bunio.
Na Zapadu se nikada ne bi bunili. Njihove fabrike su čiste, prečiste, pedantne, bar to govore oni koji tamo rade, jer je svako odgovoran da iza sebe ostavi red i po pitanju radnog mesta, oruđa, sredstava za rad, po pitanju materija, supstanci koje se u radu koriste, a koje on mora i ima pravo i obavezu da to uradi. To je nešto od onoga što je moglo da se intervenišem amandmanski da se to popravi itd.
Po pitanju angažovanja, recimo, ima pravo da angažuje službu medicine rada. Neka rešenja podrazumevaju da poslodavac može, kada ima 250-300 ili više zaposlenih, da napravi svoju službu zaštite na radu. Takođe, i on može da angažuje službu medicine rada.
Ali, šta ste vi ovde zakonskim predlogom, kobajagi nevešto, natovarili jednu opasnu obavezu službi medicine rada, da je dužna da učestvuje u organizaciji prve pomoći, spasavanja i evakuacije. Možda je logičnije da organizuje u obuci za takve stvari.
Da li ćete moći medicinu rada, ili neku isturenu ambulantu, gde rade lekari opšte prakse, kao specijalisti opšte prakse, opšte medicine, a rade, vrše funkciju lekara medicine rada, pa da ga naterate da on, kada se desi požar, recimo, u "Zastavi" u Kniću dođe lekar opšte prakse i kompletno mora da povuče organizaciju svega toga. Sutra će čovek da odgovara zbog toga.
Košta to 400-800.000 ako ta institucija ne odgovori, inspektor toliko može da kazni. Čak naše zdravstvene ustanove nemaju para da plate lekove, zavojni materijal, a da plate inspektorima kaznu, jer nije učestvovao u ne daj bože elementarnoj nesreći.
U ranijim zakonodavnim rešenjima je pisalo - poslodavac poziva toga, poziva toga, pa organizuje to. Dakle, službi medicine rada je dovoljno što ima, što ste taksativno pobrojali 10-15 funkcija, i reći da ona učestvuje u obrazovanju, kreiranju procesa, politike, neka ima i pokaznu vežbu, ali ne da im stavite, na određen način, odgovornost da moraju da učestvuju u postupku evakuacije. Čime?
Znači, daćete im sanitete. Hoćete li vi da im kupite sanitete, posebnu opremu? Idealno, jedva čeka ministar Tomica da troši pare na drugu stranu, a da mu vi to kupite. Ali, budžet je Dinkićev, džaba, sve iz iste kase ide.
Broj lica za prvu pomoć, jedna od primedbi. U nekim zakonskim rešenjima piše - ako ima 20 zaposlenih jedno lice obučeno za prvu pomoć, eto idealnog mesta za službu. To ste stavili u tačku 2) - da vrši obuku za prvu pomoć.
Ali, tačka 9) ili ne znam koja kasnije to malo vuče u opasne vode službe medicine rada. Da nedužni ljudi organizuju i prime na sebe teret jedne "Zastave", kakva god da je minorna sada, da organizuje i spasava, evakuiše radnike, to bi bilo vrlo, vrlo rizično.
Vi ste rekli - odgovarajući broj lica koji će biti upućeni ili obučeni iz oblasti prve pomoći. Ipak je potrebno numerički odrediti - šta to znači odgovarajući broj lica?
Verovatno ono da ima 10 zaposlenih - ugostiteljski objekti, zdravstveni, što ste dali u članu 37, gde poslodavac sve sam organizuje, da tu i nije naročito bitno. Ali, nešto mora sam da zna, mora da zna da previje, mora da reši neku posekotinu.
Dakle, ima mnogo toga što je ostalo nedorečeno u toj potrebi da se što pre i što brže napiše rešenje, iako se ovo godinu dana krčkalo, moglo je to i da se popravi, da se naši amandmani iščitaju itd.
Kada je reč o upravi i instituciji koju ste formirali, mi mislimo da to što će ona sadržavati samo zaposlene i nije baš neko najmudrije rešenje.
Pazite, poslodavac može da određuje koliko će imati ljudi uključenih, obučenih za to od strane zaposlenih, ali zašto u taj organ, koji je opet savetodavan poslodavcu, ne uključiti i predstavnika poslodavca ili njega samog, lekara medicine rada i ostali broj, ne ograničava se broj na tri.
Ostali broj neka bude uvek u višku radnika koji su obučeni za poslove zaštite na radu i delegirani ispred zaposlenih. Ne vidim što bi bio problem da u tome bude lekar medicine rada one službe, one institucije sa kojom je poslodavac sklopio ugovor, da bude član tog odbora.
Što se tiče uprave, takođe mislim da nije bilo potrebno da se uprava formira. To je telo koje formira ministarstvo za sebe, administrativno-birokratski tim.
Ako će ministar donositi podzakonske akte, jedino upravo da mu pomažu u tome, ali smo do sada videli veliki broj ministara koji su uspeli sami da reše sve probleme, posebno ministar zdravlja.
Sve je rešavao sam, bez ikakve uprave, bez ikakve pomoći. Verujem da ste ovo mogli i sami ili da vam pomognu stručne službe, a ne nejasno izdefinisan broj zaposlenih. U upravi će biti birokratsko umnožavanje.
Na kraju, kada je reč o prelaznim i završnim odredbama, tamo je rečeno, ukinuće se tridesetak podzakonskih akata, gde se detaljno minuciozno reguliše postupak ponašanja u slučaju havarije na motornim vozilima, mašinskom saobraćaju, drumskom saobraćaju, toksične materije i tako dalje. To su osnovi po kojima deluju inspektori.
Ako im vi to ukinete i zamenite sa četiri-pet normi koje ministar namerava da donese kao podzakonske akte, a možda će ih biti više, onda će inspektori ostati osakaćeni u izvoru informacija i neophodnih prerogativa za svoje delovanje, ako im sve to ukinete kako je bilo. Nije bilo potrebe, da ih preuredimo da, ali da ukinemo sva ona uputstva za rad koja su inspektorima služila zaista mislim da je bio prevelik zalogaj i nepotreban rizik.

Da li još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe SRS, DSS, G17 plus i SPS. To znači da će prva imati reč narodni poslanik Živodarka Dacin, potom narodni poslanik Rodoljub Gačević, pa narodni poslanik Snežana Pantić-Aksentijević, a to će biti u ponedeljak, 24. oktobra, u 10,00 časova, kada ćemo zbog važnosti tačaka na dnevnom redu nastaviti raspravu i radićemo najverovatnije do 20,00 časova.