Dame i gospodo narodni poslanici, sasvim je sigurno da nam je ovaj zakon potreban. Zakon o sprečavanju dopinga u sportu nije problematičan, živimo u vremenu kada su hemijska sredstva sve više upotrebljavana u raznoraznim oblastima sporta.
Što se tiče SRS, ovaj deo zakona koji se odnosi na potrebu i na uvođenje kontrole i dopinga u sportu, to sve stoji. Ono što nama poprilično smeta je to što uz ovaj zakon nije išao i zakon o sportu. Zakon o sportu trebalo je da prethodi zakonu o sprečavanju dopinga. Činjenica je da imamo i te kako nesređeno stanje u sportu, da smo ovaj zakon o sportu još pre godinu dana imali u skupštinskoj proceduri, ali još uvek nije došao na dnevni red.
Zakon o dopingu je trebalo da bude prateći deo zakona o sportu. Mislim da imamo jako puno problema u sportu koji se ne rešavaju, to su organizacioni problemi, problemi sa infrastrukturom, vlasništvom te infrastrukture, na koji način ćemo izvršiti privatizaciju u sportu, da li će to i dalje ostati udruženje građana, da li će to biti preduzeće, za koja rešenja se zalaže Ministarstvo, sve nam to, nažalost, nije dostupno i mi ne možemo da vidimo ukupan koncept neke politike, strategije u sportu. Mislim da je to najveći nedostatak kada je u pitanju Ministarstvo za prosvetu i sport. U tim oblastima trebalo bi znatno više da poradi samo Ministarstvo.
Što se tiče samog dopinga, očigledan je industrijski koncept sporta, da taj koncept sve više preuzima sport, da je fer-plej u drugom planu, da je borbenost kod sportista mnogo bitnija od činjenice da sportisti danas kraće traju nego što su to nekada radili, da se sve više troše.
Na kraju, rekao bih par reči o tome da se SRS zalaže da ova agencija, koja se predlaže, bude u okviru Olimpijskog komiteta. Govorili su moje kolege poslanici o tome. Smatramo da bez jednog celovitog uvida u koncept strategije sporta u budućnosti ne možemo da prihvatimo još jednu agenciju. Nema potrebe da vam govorim o ličnoj potrošnji koja je uzela i te kako maha u našoj zemlji.
Mislim da je racionalizacija u sportu isto tako jako bitna, da se tome dosad nije posvetilo dovoljno pažnje.
Nije se definisalo pitanje opštinskih i regionalnih saveza, na koji način će biti organizovan vrhunski sport. Znači, ima jako puno problema. Ide se s nekim parcijalnim rešenjima koja neće popraviti situaciju u sportu.
Pozivam Ministarstvo da se ubuduće znatno ozbiljnije pozabavi problemima sporta i da svi oni zakoni, koji su neophodni da bi ova oblast bila ubuduće uređena, budu pred poslanicima.
Na taj način, siguran sam da bismo dobrim rezultatima, koje smo imali u prethodnim godinama i decenijama, mogli da nastavimo. U protivnom, bićemo u situaciji da nam sport polako, ali sigurno, propada. Hvala.

Hvala vama, gospodine Antiću.
Shodno najavi, obaveštavam vas da ćemo sada imati pauzu do 14,55 časova. Posle pauze nastavićemo sa radom do završetka načelne rasprave one tačke koja bude na dnevnom redu do 18,00 časova. Sutra neće biti sednice, a nastavak sednice će biti, zbog važnosti zakona, u ponedeljak 24. oktobra.
Posle pauze prvo će imati reč narodni poslanik Vesna Obradović, potom narodni poslanik Sulejman Spaho, pa Milica Vojić-Marković. Hvala vam.
(Posle pauze – 15,00)

Dame i gospodo narodni poslanici, još jednom dobar dan i dobro došli. Nastavljamo popodnevni rad današnje sednice. Nastavljamo po redosledu narodnih poslanika koji su se prijavili za raspravu u načelnom pretresu i nadam se da se slažete, pošto je u međuvremenu došao gospodin Baralić, koji pri kraju, neposredno pred pauzu, kada je bio na redu nije bio prisutan.
Dakle, prvo reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, narodni poslanik Sulejman Spaho, pa narodni poslanik Vesna Obradović.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče, na razumevanju.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospodo iz Ministarstva, dr Žarko Obradović u ime poslaničke grupe SPS i Jovan Todorović kao ovlašćeni predstavnik izrekli su naše stavove kada je u pitanju zakon koji tretira doping, odnosno sprečavanje dopinga. Samo bih se usredsredio na ovih nekoliko amandmana koje su kolege podnele i zahvaljujem se na tome, a odnose se na životinje.
Veoma je važno da sprečimo mogućnost da ljudi zloupotrebljavaju životinje na ovaj način. To se pre svega odnosi na konjički sport, na rasna grla, američki kasač i engleski galoper, ali i druge životinje.
Nažalost, bezumnih ljudi je puno.
Životinje koje nisu u mogućnosti da se brane su žive laboratorije za ispitivanje na hipodromima i na drugim borilištima ljudi koji su željni lake ili brze zarade, što je ređi slučaj, ili prestiža po osnovu pobede na takmičenjima svojih grla ili svojih ljubimaca.
Želim da kažem sa punom odgovornošću da u ovom trenutku u Srbiji iako ima otprilike šest do sedam stotina grla, govorim o konjima rase engleski punokrvnjak i američki kasač, apsolutno ne postoji način da se kontroliše da li životinje dobijaju stimulativna ili druga sredstva i da na taj način ostvaruju rezultate koji se prikazuju kao pravi.
Zašto je ovo važno? Kada životinja, govorim o konjima, na osnovu korišćenja nedozvoljenih sredstava, odnosno na osnovu upotrebe nedozvoljenih sredstava, osvoji rezultat koji je lažni, pošto takve životinje kasnije učestvuju u reprodukciji, onda se stvaraju lažni šampioni i zatvara se jedan krug koji stvara privid da se vrši najbolja selekcija i da se na najbolji mogući način obezbeđuje ljudima, koji vole životinje i vole konjičke trke i druga takmičenja u kojima učestvuju konji, da imaju prave i najbolje šampione.
A pri tom se često ne zna da se radi o životinjama koje su predmet mučenja, zlostavljanja i koje kao što znate inače ulaze u zemlju na način koji je potpuno neregularan, bez karantina od šest meseci, bez čitavog niza drugih stvari koje u drugim državama postoje. Zato se zalažem da budu prihvaćeni svi amandmani koji pomažu da se na Beogradskom hipodromu, ali i na drugim hipodromima u zemlji, organizuje kontrola koja treba da bude dovedene do perfekcije.
Jer zaista nema nikakvog smisla, konj je i statusni simbol i jedna od najlepših, najgizdavijih životinja, veoma privržena čoveku kroz istoriju, da ovdašnji tajkuni, željni brzog bogatstva i brze slave, zloupotrebljavajući životinje na najgori mogući način, ostvaruju rezultate koji se u stvari tretiraju kao lažni rezultati, odnosno moramo ih tretirati kao lažne, jer to nije proizvod treniranja, ni selekcije, nego proizvod davanja sredstava koja su često veoma kobna i po zdravlje i po život životinja.
Čuli smo ovih dana da i druge životinje tome podležu, kao što su određene vrste pasa, neke druge negde u Banatu, borba gusana, petlova, ljudsko nerazumevanje i ljudsko bezumlje u stvari je nemerljivo kada je u pitanju ova stvar. Treba najoštrije sankcionisati sve one koji to rade i ovaj zakon je dobra prilika da to uradimo. Govorila je danas uvažena koleginica takođe o sredstvima koja se koriste kod ljudi i, ono što jeste najstrašnije, sva ta sredstva po definiciji jesu lekovi, a oni koji ih koriste zloupotrebljavaju ih potpuno suprotno doktrini, nameni, suprotno dozama, svemu što je vezano za ovo i čine nemerljivu štetu.
Sport je sinonim za zdravlje.
Kada kažemo sport, podrazumevamo od zelene poljane i dece koja trče i bave se rekreativno ili na nekom višem nivou sportom do vrhunskog sporta, to podrazumeva zdav način života, jednu filozofiju koja je potpuno prihvatljiva i najprihvatljivija moguća za roditelje i za društvo.
Na drugoj strani imamo nerazumne ljude, hohštaplere, koji iz razloga koje sam već ovde naveo, zloupotrebljavaju ljudsko zdravlje, decu i na taj način stvaraju jednu lažnu sliku o ljudskim mogućnostima, o izdržljivosti ljudskog tela, brzini, gipkosti, o ne znam o čemu sve još. Treba da uradimo kao odgovorni ljudi sve i zahvaljujem se što je ovaj zakon u proceduri, što ćemo ga kao što vidim prihvatiti. Zahvaljujem se svima koji su pomogli da se Srbija svrsta u one države koje će moći da kontrolišu ovo i da rigorozno kažnjava one koji ovo zloupotrebljavaju.
Veoma je važno, kolege su danas imale vrlo jasne primere, šta se sve na ovaj način ugrožava i na koji način je omogućeno, pre svega, velikom broju ljudi da se enormno bogate, a da pri tom nemaju u vidu kobne posledice koje mogu imati po zdravlje petnaestogodišnjaka i generacije starijih uzrasta.
Postoji način kako će se sprovesti kontrola. Apelujem na sve one koji budu u ovim organima da čine sve što je u njihovoj moći, da ne kompromituju zakon i ne kompromituju organe koji će biti uspostavljeni, dakle, ustanove, institucije koje će sprovoditi kontrolu nad ovim što mi danas ovde definišemo zakonom. Ako toga ne bude bilo, iskompromitovaćemo i upropastićemo i dobru priliku i dobru nameru.
Verujem da ćemo se oko ovoga dogovarati i ubuduće i da ćemo imati mehanizme da i preko Odbora za sport, a i na druge načine dobijamo izveštaje kako sve ovo funkcioniše. U protivnom, mi rizikujemo mnogo više nego što se u ovom trenutku može i zamisliti.
Takođe, ovo je prilika, koristio je ovaj argument i gospodin Jovan Todorović, naš narodni poslanik i ovlašćeni predstavnik, važno je reći da profi sportovi praktično nemaju obavezu da učesnike u takmičenju podvrgavaju antidoping testu. Zato oni i jesu profi i treba da se zna da oni ljudi koji se opredeljuju da učestvuju u profesionalnom boksu, u NBA ligi, u mnogim drugim takmičenjima, u tenisu, da oni svesno pristaju, nemam nikakav problem da to saopštim za govornicom, da budu tretirani svim onim što gazda njihovog kluba misli da je važno da oni postignu bolji rezultat.
Naš je interes amaterski sport. Nadam se da u ovoj zemlji nemamo takve razmere ove pojave. Zakon je dobra prilika da do tih razmera i ne dođe. Zahvaljujem.

 Hvala vama, gospodine Baraliću. Reč ima narodni poslanik Sulejman Spaho, a neka se pripremi narodni poslanik Vesna Obradović, pa narodni poslanik Milivoje Vuković. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što kažem nešto o dopingu u sportu, obratio bih se i gospodinu, a neću da mu spominjem ime, jer to ne zaslužuje. Ne zaslužuje zbog toga što iznosi neistine o SRS i o njihovim članovima koji su druge nacionalnosti i veroispovesti. Ja, Spaho Sulejman, stojim pred vama i ponosim se što sam član SRS i srpski radikal.
Naš dr Vojislav Šešelj – normalno, poštovaću i voleću svoj narod i onome kome pripadam – poštovao je i cenio je nacionalne manjine. Mi tražimo njegovo što pre oslobođenje. (Iz sale: Tema.) Tema će biti. Zamolio bih i dotičnog gospodina i sve druge iz stranke koja plaši nacionalne manjine sa SRS, to je prošlost. Niko se više ne plaši SRS i sa ponosom mogu da kažem da se priključuju u SRS priličan broj nacionalnih manjina. Šta da kažem, zašto srpski radikali i zašto dolaze u SRS nacionalne manjine: zbog toga što jedini spas vide u SRS.
Osvrnuću se na neke segmente na koje bi trebalo obratiti pažnju. Otkako postoji sport, u njemu će uvek biti upotrebe nedozvoljenih sredstava, nekad manje, a nekada više. Posebno tamo gde sportisti imaju ambicije na neka velika takmičenja, kao što su svetska prvenstva, olimpijade i druga takmičenja. A da bi oni učestvovali u ovim takmičenjima moraju ispunjavati norme.
Oni sportisti koji su jednom nogom do te norme, a ne mogu da je ispune, oni upotrebljavaju doping ili nedozvoljena sredstva. Interesantno je da veliki sportisti, koji žele da obore svetske rekorde i osvoje zlatne medalje na tim takmičenjima, upotrebljavaju doping. Ono što nas treba da zabrinjava jeste da kod nas u manjim sportovima koristi se i upotrebljava nedozvoljeno sredstvo, tj. doping. Razlog je taj što u tim takmičenjima ne postoji kontrola. Tu bi trebalo povećati kontrolu, a to bi trebalo da rade oni koji vode klubove.
U tim rangovima posebno mladi sportisti počinju da uzimaju nedozvoljena sredstva, a to je preduslov za korišćenje klasičnih droga. Pred svaku takmičarsku sezonu, da bi se takmičar takmičio mora proći kroz lekarski pregled, a to je dva puta godišnje. Trebalo bi više puta. Ti pregledi, kada bi se više kontrolisali, moglo bi se pre ustanoviti upotreba tih sredstava.
Današnji sport je toliko napredovao da sportisti od 13 i 15 godina postaju vrhunski sportisti. Dešava se da ti mladi sportisti uzimaju doping. Zato svi zajedno, a posebno organizacija koja se bavi tim problemom, treba da uložimo više napora da se suzbije ta pojava u sportu. Ovo je važno, jedna od ustanova koja bi morala da utiče pozitivno na ovu pojavu jeste škola. Škola bi trebala u svoj plan da uvrsti predavanje koje govore o dopingu u sportu.
Ovakvim delovanjem škole bi smanjile upotrebu nedozvoljenih sredstava.
Nastavnici i profesori posebno, oni koji predaju fizičko vaspitanje, moraju biti upoznati sa ovom tematikom, kako bi uticali na mlade naraštaje koji se tek počinju baviti sportom. Oni su najmerodavniji da ih upute u sport koji je čist, bez upotrebe nedozvoljenih sredstava, koja negativno deluju na zdravlje sportista, a posebno na one koji tek počinju da se bave sportom. Moramo stvoriti jake institucije koje će se baviti samo tim problemom, jer to je jedino što nam je ostalo da iskorenimo ovu pojavu. Hvala.

 Hvala vama, gospodine Spaho. Reč ima narodni poslanik Vesna Obradović, potom narodni poslanik Milivoje Vuković, pa narodni poslanik Milica Vojić-Marković. Izvolite, gospođo Obradović.       

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, G17 podržava ovaj zakon i on nam je zaista bio neophodan, a pre svega da bismo negovali čist sport i sačuvali zdravlje svih naših sportista, a pre svega zdravlje naraštaja. Droga u sportu i borba protiv droge je uvek bila i biće tema za diskusiju.
Kako bi bili što bolji, brži i uspešniji od rivala, sportisti se vrlo često okreću ka nedozvoljenim sredstvima. Pored toga što je sport jedno od najefikasnijih sredstava za borbu protiv tog smrtonosnog poroka, nažalost mnogi svetski asovi ne samo što koriste, već i preprodaju drogu. Droga je manje-više postala sastavni deo svakog vrhunskog sportiste.
Šta je u stvari doping? Počelo je od onog podizanja sposobnosti na veštački način, pa preko toga da se ne sme prekoračiti prirodni nivo hormona, da bi se danas konstatovalo da je doping sve ono što je na listi zabranjenih supstanci. Ta lista se stalno menja, iz godine u godinu se dopunjuje novim zabranjenim preparatima. Pod dopingom se danas u savremenom sportu podrazumeva upotreba bilo koje strane supstance u velikim količinama, u cilju da se na veštački način povećaju radne i sportske sposobnosti.
Poznato je da stimulansi podrazumevaju razne supstance koje povećavaju brzinu, smanjuju umor i povećavaju želju za takmičenjem. Da se ne lažemo, doping nije izmišljotina modernog doba. Podaci o korišćenju nedozvoljenih sredstava u sportu sežu sve do antičke Grčke. Dokazano je da su stari Grci, kako bi postigli što bolje rezultate na olimpijskim igrama, koristili pojedine vrste gljiva, semenja, organe životinja. Asteci su koristili ljudske organe.
U pokušaju da se postignu bolji rezultati, ljudska mašta je nesaglediva. U novijoj istoriji, u prošlom veku, zabeležene su najveće zloupotrebe sportista, a posebno sportistkinja, a to sve u korist politike. U bivšem Sovjetskom Savezu bila je široko rasprostranjena vrlo neobična metoda. O čemu se radi?
Jedna od karakteristika ženskog tela je da tokom prva tri meseca trudnoće, neposredno pre primetnog dobijanja na težini, trpi hormonalnu promenu. Porast hormona dovodi do porasta krvnih zrnaca, razvija kapacitet pluća i omogućava bolju oksigenizaciju mišića. Taj kratak period povećane moći organizma pokušali su da iskoriste mnogi treneri.
Ova užasna metoda čuvana je u potpunoj tajnosti sve do 1994. godine, a radi se o tome da su sportistkinje oplođavali pre takmičenja, kako bi do maksimuma doveli njihove kapacitete, a zatim ih terali da abortiraju, kako bi mogle da nastave treninge. Sportistkinje, a da ne zaboravimo da su mnoge bile 15-godišnjakinje, bile su primorane da spavaju sa svojim trenerima.
Na Olimpijadi u Melburnu 1956. godine, od 26 sovjetskih medalja, 10 su donele žene u drugom stanju. Ova izuzetno perfidna metoda pokazala se, u suštini, malo isplativom. Dva meseca dodatne energije nije dovoljno da bi sportski kapaciteti bili duže na maksimalnom nivou.
Pokazalo se da muški hormoni mnogo više podstiču agresivnost takmičara i osvajanje medalja. Sa pojavom steroida i anabolika na tržištu, žene su dobile priliku da se neprekidno dopinguju, a ne samo za vreme velikih takmičenja. Steroidi i anabolici omogućavaju povećanje intenziteta, ritma treninga, stimulišu volju i agresivnost, pomeraju prag zamora, povećavaju otpornost na bol i stres i, ukoliko su praćeni proteinskom dijetom, povećavaju mišićnu masu.
Sa druge strane, posledice upotrebe steroida mogu biti zastrašujuće. Steroidi mogu dovesti do oštećenja bubrega, jetre, do pojave oteklina, srčanog zamora, poremećaja raspoloženja, sa krizama praćenim povećanom nasilnošću, tzv. steroidni bes, promene seksualne želje i na kraju zavisnost.
Od 1970. godina ušli smo u užasnu eru. Žene dopingovane steroidima, anabolicima, postale su žene mutanti, koje nisu ni žene ni muškarci. Pojava tog trećeg pola izazivala je zaprepašćenje i užas. Tek u periodu okončanja hladnog rata i propasti komunizma, u državama istočne Evrope pokrenuta je lavina optužbi zbog nedozvoljene upotrebe stimulativnih sredstava. Vlada Istočne Nemačke, u želji da dokaže komunističku superiornost, svesno je podržavala tajni plan sistematskog dopingovanja sportista.
Steroidi i anabolici su pravljeni u Nemačkoj, u kombinaciji sa vitaminskim pilulama, davani su mladićima, a posebno devojkama od 12. do 24. godine. Nakon odličnih rezultata postalo je jasno da dopingovanje najbolje deluje baš kada je u pitanju ženski pol. U periodu od 1974. do 1989. godine sportisti Istočne Nemačke su izazivali zavist celog sveta, pošto su osvojili 570 olimpijskih medalja, od toga 160 zlatnih i skoro 3.500 svetskih i evropskih rekorda.
Sportisti i njihovi roditelji nisu znali o stravičnim zlodelima kojima su svakodnevno bili izloženi, nisu imali nikakve informacije o propratnim i neželjenim efektima, a efekti su bili poražavajući: 142 atletičarke i plivačice su na sudu dokazale teška telesna oštećenja.
Jedna od njih je i Katarina Menšner, nekadašnje čudo Istočne Nemačke u plivanju slobodnim stilom. Ona je kontinuirano, u periodu od 12 do 24 godine, uzimala i po 40 tableta dnevno, navodno, vitamina i minerala, kako su je treneri uveravali. U stvari, to su bili anabolični steroidi, muški hormoni. Cena je katastrofalna. Kičma joj je bila toliko oštećena da je morala stalno da nosi korset kako bi stajala uspravno. Neke njene koleginice rodile su decu sa teškim telesnim deformacijama.
Brigit Dres je umrla u 26-oj godini od prekomerne upotrebe lekova i droga. Petra Šnajder, bivša šampionka u plivanju na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980. godine, imala je srčane probleme i teško oboljenje jetre. Njeno telo je potpuno uništeno steroidima. Mnogima su steroidi uništili i seksualni identitet. Danas se zna da pojedini proizvodi za samo nekoliko sekundi mogu da dovedu u pitanje seksualni identitet, pa smo u tom periodu i imali žene mutante.
Poznata su i imena sportistkinja koje su postali muškarci: Poljakinja Stela Valesijevič, Francuskinje Lea Karla i Kler Bresol, Ruskinje sestre Irina i Tamara Pres. Sve su one postali muškarci, neke od njih čak uzorni muževi. Sve su one bile žrtve doping kampanje koju je sponzorisala država, koja je težila da dobije olimpijsko zlato kao potvrdu komunističke superiornosti.
Nakon pada Berlinskog zida 1989. godine i otvaranja dokumenata tajne policije, potvrđena je sumnja da su istočnonemački sportisti dobijali nedozvoljenu hemijsku pomoć, kao i da je Vlada znala kakve je to zdravstvene rizike nosilo i svesno je podržavala ovaj program. Tim programom je u periodu od 1974. do 1989. godine bilo obuhvaćeno 10.000 sportista, adolescenata, pa čak i dece.
Devedesetih se borba protiv upotrebe doping sredstava pojačala, a rezultati sportskih takmičenja su počeli polako da opadaju. Mislilo se da je strašna era žena mutanata završena. Ali, na šampionatu sveta 1994. godine, Kineskinje su oborile pet rekorda i odnele 12 od ukupno 16 zlatnih medalja. Neki od njihovih trenera bili su iz istočne Evrope.
Devedesetih u modu je ušao hormon rasta. U to vreme je bilo nemoguće otkriti ga pri analizi mokraće. To što ovaj hormon dovodi do uvećanja lica, vilica, nogu, ruku, nije bilo tako bitno u poređenju sa postignutim rezultatima.
Zanimljivo je da su vilice i zubi sportista i jednog i drugog pola postali mnogo izraženiji kada je hormon rasta počeo da se koristi kao doping.
Doping je prisutan gotovo u svim sportovima, ali se najviše vezuje za sportove izdržljivosti, poput biciklizma, atletike, u kojima je upotreba nedozvoljenih sredstava i najmasovnija i sve češće normalna pojava. Na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. godine danski biciklista Knut Jensen je preminuo za vreme trke, što je posledica uzimanja amfetamina. Slična je sudbina zadesila i poznatog britanskog biciklistu Tomi Simsona za vreme "Tur d' Fransa" 1967. godine, opet zbog uzimanja prevelike količine anaboličkih sredstava.
Džon Mekinro je priznao da je šest godina nesvesno uzimao steroide, inače trostruki vimbldonski pobednik, pa se tako doping vezuje i za tenis, iako tamo nisu potrebne antidoping kontrole. U fudbalu je najpoznatiji slučaj koji smo već čuli ovde – Dijega Maradone, kome je nakon nekoliko pozitivnih antidoping testova zabranjeno učešće na fudbalskim utakmicama.
Korišćenje zabranjenih supstanci u sportu je u poslednjih 10-15 godina vrlo vrela tema u medijima. Svaka olimpijada je po nekom nepisanom pravilu praćena doping aferama i oduzimanjima medalja, tako da često ne možemo biti sigurni ko je zapravo konačni pobednik, sve dok se ne dobiju finalni rezultati antidoping testova.
Prva i verovatno najveća afera izbila je na Olimpijskim igrama u Seulu 1988. godine, kada je Ben Džonson pobedio na 100 metara i postavio svetski rekord. Međutim, zlato je dobio legendarni Karl Luis, pošto je Džonson bio pozitivan na anaboličke steroide. U Atini je oduzeto sedam medalja i uhvaćeno dvadesetak sportista, a ko zna koliko se još njih provuklo. Grčka se prošle godine suočila sa velikom doping aferom, čiji su akteri njeni dojučerašnji atletski heroji: olimpijski šampion iz Sidneja na 200 metara Kostas Kenetris i osvajačica srebrne medalje na toj olimpijadi Ekaterini Tano.
U poslednje vreme u modi je anabolik "nandrolon". Samo za godinu pronađen je u 350 slučajeva, a među grešnicima je, nažalost, i naš Dragutin Topić.
Preterana upotreba nandrolona može da dovede do oboljenja bubrega, žutice i raka. Ova supstanca može negativno da utiče i na kardiovaskularni sistem, da dovede do povećanja lošeg holesterola, pa čak i do infarkta. Kao sekundarni slučajevi su slučajevi dijabetesa, epilepsije i hipertenzije.
Često se od metoda i kod nas primenjivala autotransfuzija. Sportisti prilikom visinskih priprema zamrznu određenu količinu krvi, te visokooktanske, i sačuvaju je za sam dan trke ili utakmice. Ovaj postupak im omogućava da budu u najboljoj formi onda kada to zatreba.
Na taj način se veštačkim putem povećava broj eritrocita u odnosu na hematokrit. Problem je što ovaj postupak povlači za sobom određene rizike, može da izazove alergijsku reakciju, da ošteti bubrege, izazove groznicu i žuticu, prenese infektivne bolesti, optereti cirkulaciju i dovede do metaboličkog šoka.
Međutim, kako se pokazalo da je ova vrsta dopinga opasna, u pomoć su odmah priskočile raznorazne farmaceutske kuće, koje su u stalnoj potrazi za novim i novim preparatima koji će pomeriti granice izdržljivosti ljudskog tela. Najnovija metoda povećanja broja eritrocita je epo-hormon. To je hormon koji se normalno proizvodi u bubrezima, a njegova je uloga u organizmu da poveća koncentraciju hemoglobina koji se nalazi u eritrocitima i odgovoran je za vezivanje i prenos kiseonika. Posebno je popularan među biciklistima i u sportovima izdržljivosti.
Biciklisti su bili prve žrtve epo-hormona. Preko 20 biciklista je umrlo u periodu od 1997. do 2000. godine od posledice moždanog udara, srčanog infarkta i plućne embolije. Svi ovi nemili događaji posledica su činjenice da povećanje hematokrita iznad normale povećava gustoću, viskoznost krvi, a samim tim postoji rizik od začepljenja krvnih žila u mozgu, srcu ili plućima. Nakon ovih nemilih događaja, Međunarodni olimpijski komitet je strogo zabranio upotrebu i ovog preparata.
Sportski duh je osnovna vrlina sporta i karakterišu ga sledeće vrednosti: etika, fer-plej, poštenje, zdravlje, izuzetna dostignuća, karakter, obrazovanje, timski rad, posvećenost, poštovanje pravila i zakona, poštovanje sebe i drugih učesnika, zajednica i solidarnost.
Upotreba dopinga je u suštini potpuno suprotna navedenim osnovnim načelima i vrednostima savremenog sporta i predstavlja njegovu grubu zloupotrebu. Sportista koji se dopinguje ne ugrožava samo svoje zdravlje nego i opšte društvene interese, oličene u potrebi da se zaštiti konkurencija i ravnopravnost u takmičenju, i validnost same sportske grane.
Borba protiv dopinga je vrlo važan aspekat u nameri da se promoviše i očuva upravo fer-plej utakmica. Sa tim ciljem je ovaj predlog zakona Vlada uputila Skupštini. On ima cilj da zaštiti, pre svega, zdravlje sportista, da očuva jednakost konkurencije i verodostojnost sportske grane, a ti ciljevi se mogu postići samo ukoliko se preduzmu energične i odlučne mere protiv dopinga u sportu.
Zakonom se predviđa čak godinu dana zatvora za sportistu koji svesno upotrebi neko doping sredstvo na sportskom takmičenju. Ukoliko se otkrije da sportista koristi doping biće suspendovan sa sportskih takmičenja u trajanju od jedne godine za prvu povredu antidoping pravila, dve godine za drugu povredu i trajno ukoliko se to ponovi treći put.
Zatvor od šest meseci do pet godina predviđen je za sve one koji neovlašćeno proizvode, prerađuju, prodaju ili nude takva sredstva, kao i za one koji neovlašćeno prepisuju lekove koji sadrže te zabranjene supstance.
Ko sportisti pomogne da dođe do doping sredstva ili ga navede i ohrabri da ga upotrebi, prema Predlogu ovog zakona, kazniće se takođe zatvorom od jedne do 10 godina. Zakonodavac, osim krivičnih, predviđa i druge prekršajne kazne za sportske saveze, organizacije i druga pravna lica ako snabdevaju sportiste nedozvoljenim doping sredstvima.
Ove i mnoge druge kaznene odredbe obuhvataju sve one koji rade sa sportistima i koji se nalaze u njihovom okruženju, od kojih se i očekuje minimum etičkog ponašanja. Zabluda je bila da se protiv toga mogu boriti samo sportske organizacije.
U proteklih deset godina kod nas nije bilo nikakvih kontrola na doping, što ne znači da dopinga u stvarnosti nije bilo. O tome svedoče slučajevi dopinga jugoslovenskih sportista na međunarodnom takmičenju, pa smo imali jednu aferu sa našim vaterpolistima.
Zakon predviđa da sportista i drugi od kojih se to traži obavezno i aktivno učestvuju u doping kontroli, da je ne može izbegavati. Doping kontrola je proces koji uključuje planiranje rasporeda testova i ti testovi mogu biti ili u vreme održavanja neke utakmice, olimpijade, nekog sportskog događaja, najavljeno ili čak nenajavljeno.
Sportista koji se namerno suprotstavi doping kontroli ili je izbegne, odnosno onemogući, podleže sankcijama kao da je na doping testu bio pozitivan. Štaviše, sankcijama podleže i pokušaj sportiste da onemogući doping kontrolu čak i kada je doping test negativan. Ovom zakonskom regulativom Republika Srbija se odlučno obračunava sa dopingom u sportu, G17 podržava ovaj zakon i mislim da u ovom domu nema ni jedne stranke koja neće podržati ovaj zakon.

Reč ima narodni poslanik dr Milivoje Vuković, a neka se pripremi narodni poslanik Milica Vojić-Marković.

        Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo jedna od evropskih i svetskih sila u sportu, pa je dobro da je jedan ovakav zakon na dnevnom redu ove skupštine. Znači treba da se i mi uključimo u evropske i svetske tokove u sportu, a jedan od značajnih momenata je i donošenje zakona o sprečavanju dopinga u sportu.
Zaista treba omogućiti svim mladim ljudima da se sportski i viteški bore na terenu, bez dodatnih stimulativnih sredstava. Ja bih se osvrnuo na neke stvari koje prethode ovoj antidoping kontroli. Mnogi mladi ljudi žele da veoma brzo i ne birajući sredstva dođu do sportske slave. Mislim da tu ima propusta i da smo mi zatajili na svim nivoima.
Prvo i osnovno je edukacija omladine, koja treba da počne od osnovne škole i da im se već na tom nivou govori o štetnosti stimulativnih sredstava na tako mlade organizme. Veliki je broj teretana gde odlazi omladina da bi što pre došla do atletske građe tela, gde počinju da koriste steroide koji su veoma štetni i pogubni za zdravlje omladine. Ta kontrola bi trebalo da bude mnogo bolja na amaterskom nivou jer tu počinju razne zloupotrebe.
Već u amaterskim klubovima ne vodi se računa o zdravlju sportista, pa je javna tajna da se sportske registracije overavaju bez adekvatnih pregleda, te se zato i dešavaju tragični slučajevi na sportskim terenima. Shvatam da mnogi amaterski klubovi ne mogu da plate sve preglede, ali to je osnovno da svaki učesnik u takmičenju tj. sportista mora da bude zdrav i samo zdrav psihički i fizički organizam može da se takmiči i postiže svetske rekorde.
Prema tome, mislim da je velika odgovornost i na tim nesavesnim lekarima koji overavaju registracije sportistima bez prethodnog pregleda. Mislim da bi tu trebalo da se uradi kontrola i da se odgovorna lica primerno kazne, jer kada dođe do tragedije kasno je i onda niko nije kriv.
Takođe se nedozvoljena sredstva koriste i u sportovima gde učestvuju životinje, na primer u konjičkom sportu. Tu bi se trebalo upotrebiti antidoping kontrola i odgovorni drastično kazniti, jer životinja nije u mogućnosti da se brani od nedozvoljenih sredstava koja joj se daju, jer su konjičke trke i takmičenja postale veoma unosan posao gde se dobro zarađuje, a ne biraju se sredstva da se dođe do pobede.
Sve je više biznismena koji se okreću konjičkom sportu, pa uvoze rasna grla, a onda uz dopingovanje životinja ostvaruju pobede i profit, a sve to pod maskom da su ljubitelji životinja i konjičkog sporta.
Baš u vezi sa dopingovanjem životinja u sportu, gospođica Jovanović iz SRS je podnela amandman koji su ministar i Vlada odbili. Ja se pitam zašto? Da li samo zato što amandman dolazi iz SRS? Takođe, amandman mog kolege Nemanje Šarovića nije prihvaćen, a on je mnogo bolji od datog teksta zakona.
Naime, u članu 6. stav 2. reči "može mu se mera izreći" zamenjuju se rečima "izreći će mu se mera". Zaista ne znam iz kojih razloga gospodin ministar nije prihvatio taj amandman i pitam se zašto tu dilemu i reči "može mu se mera izreći" ne zamenimo. Mi smo jasni i kažemo "izreći će mu se mera". To je konkretnije i jasnije.
Juče sam bio na Odboru za sport i omladinu i čuo objašnjenje ministra u vezi ovog amandmana. On je rekao da su u mnogim evropskim zemljama mnogo fleksibilniji i, kažu, oni to tumače tako ako se nađu nedozvoljena sredstva u džepu ili torbi sportiste, a on ih nije koristio, pa se zato ostavlja ta mogućnost da mu se "može" izreći mera.
E tu smo mi iz SRS izričiti i kažemo da mu se izrekne mera, bez onog "može", jer pitam sada gospodina ministra: šta će jednom sportisti nedozvoljeno sredstvo u džepu ili torbi ako je ono zabranjeno? Po toj logici onda svi rasturači droge ne treba da se kažnjavaju ako ne koriste tu drogu i ako se ona nađe kod njih u džepu.
Ako hoćemo da budemo pošteni, onda je formulacija mog kolege Šarovića mnogo bolja i preciznija. Još jednom pitam gospodina ministra: zašto bi sportista u džepu imao nedozvoljeno sredstvo ako je to zabranjeno i da li će taj sportista jednoga trenutka doći u iskušenje da ga upotrebi da bi postigao bolji rezultat i slavu, a onda i sve ostalo što ide uz to?
Znači to je atak na njegov mozak, ako zna da bi tim sredstvom mogao da ostvari bolji rezultat, a samim tim on ne može da se koncentriše na to što radi, pa su onda i razočarenja velika. Hvala.