Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Markoviću, znate vi na šta sam mislio, ali neću, pošto časni ljudi neće da govore o onome što znaju iz privatnih izvora i to neću zloupotrebiti, gospodine Markoviću. Nije bila reč o vašim privatnim prostorijama, bila je reč o vašim stranačkim prostorijama, G17 plus. MUP RS je to ustanovio, tužilaštvo potvrdilo. Jedino tužilaštvu nedostaje ime.
U međuvremenu sam saznao ime čoveka, saznao sam i ime onoga ko mu je dao nalog, a o tome će vas tužilaštvo obavestiti za neki dan, tako da znate da je po političkom nalogu, po političkoj liniji rečeno - hajde da pokušamo da unesemo nekakvu vrstu svađe i razdora između Tome i Vučića.
To je besmisleno i ne bi bio problem da time čovek nije izvršio krivično delo i da to nije vrhunac pokvarenjaštva. To je vrhunac pokvarenjaštva i prevare i mislim da se svi u ovoj sali stide da njegov koalicioni partner tako nešto uradi. To je vaša stvar. Gospodine Markoviću, to je ono što se odnosilo na vas.
Što se tiče ove priče o tome koliko je ljudi potrebno da me brani, nisam video da je bilo ko izneo nekakav podatak koji bi mene branio. Nisam tu ja okrivljen ili osumnjičen, već ljudi iz G17 plus.
Što se tiče toga kako ne mogu da izađem na kraj sa gospodinom Albijanićem, to priznajem, to je potpuna istina. Sa čovekom niko živ ne može da izađe na kraj. Ima jedna sprava u kojoj je on apsolutno neprikosnoven, u kojoj on pobeđuje bez ikakvih granica, a to je blesimetar.
Samo se plašim za spravu, da ne eksplodira u potpunosti kada se gospodin Albijanić pojavi na njoj. Priznajem, na toj spravi ste apsolutni pobednik, niko vam ne može ništa i nema velike filozofije.
Što se tiče Skupštine Srbije, neću više o tom čoveku da govorim ništa, prosto građani Srbije to sve vide. Ako on kaže u jednom trenutku "civilizovane zemlje sveta", onda se on borio protiv civilizovanih zemalja sveta. Više ne znam šta čovek priča, ali nije ni mnogo važno.
Pri svemu tome poštujem što se čovek bori za svoje stavove. Ne poštujem što nije u stanju da kaže, ako ništa, izvinjavamo se, za tamo gde je očigledno napravljen najteži mogući moralni prekršaj. To je sramota, a za sve drugo razumem, to je politika i nema velike filozofije.
Pošto vidim da ovaj Vuk Drašković već pravi tim za pregovore i taj nesrećnik misli da on treba tamo da bude, mi vas obaveštavamo da bi bilo dobro da se Skupština o tome izjašnjava, da Skupština o tome da svoje mišljenje i da Skupština izabere one koji će o tome da razgovaraju.
Ako neko misli da mnogo čeznemo za društvom Vuka Draškovića ili predstavnika današnje vlasti, odmah mogu da vam kažem - ne, ni najmanje, samo jedva čekamo da vas sve pobedimo, da vas sve posmenjujemo u skladu sa narodnom voljom i da građani Srbije počnu da žive bolje.
To oko hapšenja, u zatvor će da idu lopovi, a ne politički protivnici. U tome se razlikujemo od onih koji su vladali pre ovih danas i u tome ćemo se razlikovati od svih drugih. Živećemo u normalnoj državi, gde ćete moći u parlamentu normalno da razgovarate i nikada vam predstavnik naše vlasti neće slati E-mail sa lažne adrese Miloša Aligrudića ili Slobodana Vuksanovića, ili bilo koga drugog. I u tome ćemo da se razlikujemo, jer ćemo da pokažemo ne samo da smo sposobniji i odgovorniji, već i da smo bolji ljudi od ovih koji danas upravljaju Srbijom.

Još jednom ponavljam, zakon je jednak za sve i svakako ću se zalagati da se zakon sprovede, ako postoji  zakonska povreda.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O SPREČAVANjU DOPINGA U SPORTU
Primili ste predlog koji je podnela Vlada. Primili ste izveštaj Odbora za omladinu i sport.
Pre otvaranja načelnog pretresa podsećam vas da, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: Srpska radikalna stranka - jedan sat, 37 minuta, 12 sekundi; Demokratska stranka Srbije - jedan sat, tri minuta, 36 sekundi; Demokratska stranka – Boris Tadić - 44 minuta, 24 sekunde; G17 plus - 37 minuta, 12 sekundi; Socijalistička partija Srbije - 26 minuta, 24 sekunde; Nova Srbija i samostalni poslanici 9+9 - 21 minut, 36 sekundi i poslanici koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi, a to su četiri poslanika SPO, dva poslanika Socijaldemokratske partije i dva nezavisna poslanika, po pet minuta, na osnovu člana 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine.
Istovremeno vas obaveštavam da je ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DSS za ovu tačku dnevnog reda narodni poslanik Vojkan Tomić.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 140. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.
Da li predstavnik predlagača, dr Slobodan Vuksanović, ministar prosvete i sporta, želi reč? Izvolite, gospodine Vuksanoviću.
Istovremeno koristim priliku da obavestim sve poslanike o dve stvari, zbog načina na koji ćemo danas raditi. Dakle, radi ćemo do završetka načelne rasprave one tačke koja bude na dnevnom redu pre 18,00 časova. Isto tako, zamolio bih potpredsednika Zankova da me zameni. U duhu svega što je sada rečeno, moram da raspišem izbore za opštinu Bačka Palanka. Izvolite.

Neću vam oduzimati mnogo vremena, jer  ovaj zakon inače nije obiman po tekstu, po broju članova, a nemamo ni mnogo amandmana. Mislim da je ovo stvar koja neće izazivati mnogo diskusije, bar se nadam tome.
Reč je o jednoj međunarodnoj obavezi naše zemlje u oblasti sporta, koja jeste jako važna, jer bez zakona o sprečavanju dopinga u sportu naša zemlja ne može da učestvuje na bilo kakvom velikom međunarodnom takmičenju, i velikom i malom, a isto tako ne može da bude organizator ni malih ni velikih međunarodnih takmičenja.
Kao što znate, Srbija je već dobila organizaciju nekoliko jako velikih svetskih takmičenja u narednih nekoliko godina. Univerzijada 2009. godine je najveće među njima, ali pre nje treba da budemo organizatori značajnih i evropskih i svetskih takmičenja. Znate koliko je to važno ne samo za sport, sportiste i one koji vole sport, već je važno i za nacionalne, državne i opšte interese, tako da bi ovaj zakon bio jedna vrsta ulaznice u međunarodni sport.
U njemu je vrlo precizno određeno sve što je vezano za sprečavanje korišćenja dopinga. U njemu su određene i kazne, raznolike, za one koji ili proizvode ili trguju doping sredstvima, ili one koji koriste dopinga sredstva. Kazne su vrlo stroge, od novčanih, prekršajnih, do krivičnih i diskvalifikacije sportista u slučaju korišćenja dopinga.
Ono što je takođe važan posao, to je formiranje antidoping agencije, koja bi postojala pri Ministarstvu prosvete i sporta, ali koja bi bila sastavljena kao nezavisna, jer bi predlagači, 15 članova tog upravnog odbora, bili i sportski savezi, i Olimpijski komitet, Ministarstvo prosvete i sporta i Vrhovni sud Srbije. U tom poslu najvažniji su lekari, pa otuda i Ministarstvo zdravlja predlaže dva svoja člana.
U tih 15 članova sportski ljudi i ljudi iz zdravstva bi imali svoje važne obaveze i uspostavila bi se inspekcija, jedna služba u okviru te agencije, koja bi kontrolisala i pratila sportiste na domaćim, a isto tako i na međunarodnim takmičenjima koja se kod nas održavaju.
Naša država je već potpisnik međunarodne deklaracije koja se odnosi na borbu protiv dopinga u sportu. To je Srbija i Crna Gora kao državna zajednica potpisala 19. decembra 2003. godine.
To je učinilo preko 170 vlada država u svetu i to je jedna od tema generalne konferencije Uneska, koja počinje za dva dana. To je jedna stvar koja u svetu postoji kao pravilo rasprostranjeno sada i na profesionalne lige, na profesionalna takmičenja najvišeg ranga na svim kontinentima u svetu.
Ono što je do sada bila praksa to nije zapravo bilo dobro, jer postojeći, dosadašnji Zakon o sportu, koji važi i danas, u očekivanju novog, predviđao je da se kontrola dopinga obavlja preko sportskih saveza i u okviru njih, međutim to nije funkcionisalo.
Nije funkcionisalo ni kod nas, nije funkcionisalo ni u svetu, pa otuda se ceo svet, sve države, pa i naša, odlučili da naprave jedan svetski ili međunarodni kodeks antidopinga, koji podrazumeva i potpisivanje deklaracije.
Mi smo u donošenju ovog zakona malo zakasnili, ali još uvek ništa strašno. Do kraja godine bi bilo obavezno da donesemo ovakav zakon, mada je ovaj zakon bio u proceduri pre više od godinu dana.
Čini mi se da je dva puta zbog prečih zakona izostajao sa dnevnog reda, na koji je već bio uvršćen i evo sada uz svega nekoliko amandmana koji popravljaju tekst, ovaj zakon bi trebalo usvojiti. Amandmani koji su odbijeni, a inače ima malo amandmana, odbijeni su samo zato što je njihova sadržina već uvršćena u tekst.

Da li izvestilac nadležnog odbora želi reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Za reč se prvi javio narodni poslanik Žarko Obradović, zamenik šefa poslaničke grupe SPS.

Poslanička grupa SPS smatra da je dobro što ćemo danas raspravljati o ovom zakonu o antidopingu i što će Narodna skupština Republike Srbije doneti ovaj zakon.
Juče u dnevnim novinama na sportskim stranama, onaj ko čita te sportske strane mogao je naći informaciju da je, primera radi, fudbaler Midlzboroa pao na doping tekstu posle utakmice kupa UEFA, koju je engleski tim odigrao 29. septembra, da je upotrebljavao nedozvoljena sredstva i da se sada očekuje reakcija UEFA-e, da li će biti poništena ili neće biti poništena ta utakmica.
Ovo pominjem iz razloga što je doping u sportu, pogotovo u vrhunskom, nešto što postoji i na šta ne bi trebalo okretati glavu.
Naime, mnogi sportisti, u želji da postignu što bolje rezultate – jer sa postizanjem boljih rezultata ide mnogo toga, popularnost, rast cene tog sportiste, otvaraju se mnoge oblasti u kojima taj vrhunski sportista može rešiti svoje egzistencijalno pitanje.
Ne biraju sredstva i primenjuju one supstance koje su zakonom nedozvoljene i brže i bolje rezultate postižu u odnosu na one sportiste koji vežbaju normalno i trude se da na jedan sportski i fer-plej način postignu vrhunske rezultate.
Naime, ne dopinguju se samo sportisti, dopinguju se i konji. Zahvaljujući ljubaznosti ljudi sa kojima smo razgovarali o pripremi ove sednice i ovog zakona, dobili smo podatak da je, primera radi, 1666. godine, na konjičkim trkama u Velikoj Britaniji, pošto Velika Britanija ima bogatu i dugu tradiciju vezano za konjički sport i trke, osam džokeja davalo arsen konjima kao nedozvoljeno sredstvo i bili su javno osuđeni i obešeni zbog davanja tih sredstava životinjama.
Što se tiče ljudi, od 1886. godine do danas konstatovano je zvanično da je bilo 112 smrtnih slučajeva u sportu. Prvi čovek koji je umro od dopinga, odnosno od preterane upotrebe nedozvoljenih sredstava bio je engleski biciklista Linton na biciklističkoj trci Pariz-Bordo, i to govori o jednoj dugoj tradiciji korišćenja tih nedozvoljenih sredstava.
Dan-danas imate sportove u kojima se nedozvoljena sredstva koriste, a ti sportovi nisu predmet medicinske ekspertize, niti postoji antidoping kontrola. Postoji tvrdnja da, primera radi, u tenisu ili u atraktivnoj NBA ligi se ne koristi antidoping kontrola. Iz kojih razloga možete sami zaključiti.
Ogroman profit je u pitanju, sigurno ne zdravlje ljudi, jer primetićete i sami da ta dva sporta dominiraju u svetu sa stanovišta ukupnih primanja, marketinga, prodaje sportske opreme itd. A iza te strane stoji ona tamna, da se mnogi rezultati postižu na jedan nedozvoljen način.
Naime, nije sporno da nauku treba upotrebljavati, nauka je uvek bila prisutna u sportu, nauka je pokušala da mogućnosti čoveka proširi do nekih krajnjih mogućnosti i to korišćenje nauke u pozitivnom smislu nije sporno. Ovde govorimo o drugom korišćenju nauke, kada se upotrebom određenih sredstava organizam dovodi u stanje da brže i bolje može postići neki rezultat, da na nepošten način ostvaruje taj rezultat.
Mislim da je dobro što naša država donosi ovaj zakon, jer ne treba zaboraviti da i kod nas ima slučajeva dopinga. Pre par godina jedan naš poznati skakač u vis je bio kažnjen sa dve godine zbog korišćenja određenih nedozvoljenih sredstava. Pre 20 godina jedan bacač kugle je bio kažnjen zbog nedozvoljenih sredstava.
Oni koji malo više prate sport mogu se setiti da je našoj vaterpolo reprezentaciji 1976. godine, na Svetskom prvenstvu, zbog jednog sportiste, da li je rezultat bio poništen, u svakom slučaju prošli smo gore nego što naše sportske vrednosti zahtevaju. Znači, ima toga i kod nas, samo je pitanje da li ćemo o tome javno govoriti ili ne.
Najtragičnije je što se doping uglavnom vezuje za vrhunski sport, a dopinga ima suštinski u amaterskom sportu, što nije predmet kontrole, ali ima i kod rekreativaca. Mnogi ljudi koji vole da izgledaju sveže, nabildovano, sa mišićima, radi opet nekih drugih razloga koriste te zabranjene steroide i jednostavno sebe prikazuju u boljem svetlu nego što jeste i stvaraju lažni mit o vrednostima koje ne poseduju.
Suština ovog zakona jeste da se mi kao zemlja, kao država pridružimo onom delu zemalja koje uvode antidoping kontrole u sportu, da bi se stvarno utvrdilo ko je najbrži, najbolji, najkvalitetniji, ko poseduje to znanje, sposobnost, fizičku spremnost, inteligenciju u zavisnosti od sporta i ko može na pošten način da postigne što bolji rezultat. To je dobro zbog sporta, a dobro je naravno i zbog gledalaca.
Zbog sporta je dobro da bi se videlo ko je onaj ko zahvaljujući svojim vrednostima postiže dobar rezultat, naravno uz korišćenje nauke i onoga što nauka propisuje, a dobro je da mi obični ljudi kao gledaoci znamo da su te sportske vrednosti preduslov nekog dobrog rezultata, jer nije dobro kada čovek pođe na utakmicu, plati kartu, gleda, uživa u nekom spektaklu, i onda sazna da je bio prevaren jer taj najbolji rezultat nije postigao onaj ko je najbolji nego onaj ko je imao spremljene određene stvari. U svakom slučaju, mislim da je dobro što danas raspravljamo o ovom zakonu, jer ovim zakonom se štiti sport, štite se ljudi u sportu i uspostavlja se sistem vrednosti i u sportu i u društvu.
Manje se zna da ljudi koji koriste ova sredstva imaju probleme posle završetka sportske karijere, imaju zdravstvene probleme, pre svega, zbog korišćenja nedozvoljenih sredstava, jer to utiče na mnoge organe čoveka i izaziva određene psihičke poremećaje, strada jetra, srce, bubrezi i prostata. Znači, uopšte nije bezazleno korišćenje ovih nedozvoljenih sredstava niti je, odnosno, samim tim je značajnije da ovaj zakon bude donet.
U svakom slučaju, SPS smatra da ovaj zakon treba prihvatiti, jer on je potreban našem sportu i to nije sporno. Ovaj zakon ne treba posmatrati samo kao ulazak naše države u tu sportsku, ako tako mogu reći, grupu zemalja koje se bave samo vrhunskim sportom, jer njegov značaj je mnogo širi i lično mislim da će primena ovog zakona uvesti određeni red u sportu i mislim da je to potrebno.
Nesporno je da bi trebalo upoznati sve sportiste sa sadržajem ovog zakona, da znaju tačno šta, kada i koja medicinska sredstva mogu koristiti, to je deo nekog lekarskog tretmana i šta im se, ne daj bože, može desiti ukoliko koriste nedozvoljena sredstva. To kažem, jer ima situacija, i o tome postoje podaci, gde su pojedini sportisti dobijali lekove ne znajući šta je sadržina onih tableta koje koriste i one su posle izazvale određene probleme u njihovom zdravlju, probleme takve da su pojedini prestali da se bave sportom.
Ovo govorim iz razloga što su sportisti neposredno povređeni i biće žrtve korišćenja nedozvoljenih sredstava, pa bi trebalo i treneri i lekari takođe da budu edukovani o štetnosti doping sredstava, jer je činjenica da se koriste ta nedozvoljena sredstva koja su 10, 50 ili 100 puta jača i izazivaju određene negativne reakcije.
Moram da pomenem još nekoliko stvari, nesporno je da smo u prošlosti imali dosta slučajeva dopinga, i to uglavnom u ovom međunarodnom sportu.
Možda je u sećanju ljudi koji prate sport slučaj Bena Džonsona koji je bio dopingovan, iako je osvojio zlatne olimpijske medalje na dve ili više trka, ne mogu tačno da se setim, ali on je posle toga prešao, posle one zabrane korišćenja, na američki fudbal, i tamo je naplatio to svoje bavljenje sportom, samo što u tom američkom fudbalu nema doping kontrole, pa je mogao da nastavi sa upotrebom tih sredstava.
I našim sportistima se nekada nepostojanje doping kontrole obilo o glavu, odnosno nama, a oni koji prate košarku setiće se 1972. godine i kada smo na olimpijskim igrama izgubili od Portorika, iako smo tada bili prvaci sveta u košarci, da je kasnije utvrđeno da je jedan ili više košarkaša koristilo nedozvoljena sredstva, ali ta utakmica nije poništena, iako bi trebalo, jer je rezultat bio proizveden nezakonitim učinkom ili korišćenjem ovih sredstava.
Sve u svemu, moram reći, u ime poslaničke grupe SPS, da je dobro što ćemo mi usvojiti ovaj zakon, da je dobro i zbog sportista, zbog mladih naraštaja koji kreću u sport, da znaju šta ih čeka, dobro je da roditelji znaju u kojim sportovima postoji doping kontrola, u kojima ne postoji.
U belom sportu, kako se popularno zove tenis, javna je tajna da pojedini vrhunski teniseri ili teniserke ne žele da učestvuju na turnirima gde postoji doping kontrola, i to je dobro da roditelji znaju kada investiraju u svoju decu, očekujući vrhunski rezultat i ono što posle dolazi, da kažem, rešenje materijalne egzistencije za ceo život.
Dobro je i zbog naše zemlje, kao organizatora budućih međunarodnih organizacija, da i mi uđemo u red zemalja koje sprovode antidoping kontrolu. Inače, prema informacijama koje smo mi dobili, to uopšte nije jeftino, ta svetska organizacija koja se bavi antidopingom za otvaranje jedne laboratorije traži kauciju, dakle prema informacijama koje mi imamo oko 20 hiljada dolara, pa vam onda pošalju deset uzoraka različitog sastava, pa ako želite da pokažete da ste sposobni da vršite kontrolu, da utvrdite postojanje dopinga, morate da analizirate tih 10 bočica.
Ukoliko se kod jedne pokaže da je netačna, vi gubite kauciju i ne možete da dobijete dozvolu da budete relevantan faktor u tome.
Znači, nije to baš tako jednostavno kao što izgleda, ali u svakom slučaju dobro je da naša država donese ovaj zakon. Jednostavno, dobro je radi države, radi sporta, radi omladine, roditelja, dece, i mi ćemo podržati ovaj zakon.
Na kraju izlaganja želim, u ime poslaničke grupe SPS, da se zahvalim i prof. dr Stanoju Stanojeviću, profesoru univerziteta, lekaru i šefu ekipe Crvene zvezde, mada sam kao partizanovac obećao da to neću reći, ali iz korektnosti prema čoveku moram to da kažem, jer nam je u pripremi ovog zakona, odnosno poslanicima SPS pomogao, upoznao nas sa nekim drugim rešenjima, pomogao da možda bolje, šire i sveobuhvatnije shvatimo značaj ovog pitanja i značaj donošenja ovog zakona i za sport i za državu. Hvala.

Da li još neko od ovlašćenih predstavnika želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Vojkan Tomić.
Samo još jedna informacija, raspisao sam izbore za odbornike opštine Bačka Palanka za 18. decembar, a izborne radnje počinju da teku od ponedeljka 24. oktobra.

Dame i gospodo narodni poslanici, slušajući izlaganje mog kolege, gospodina Obradovića, zaista mi je veliko zadovoljstvo da mogu da čujem jedno ovakvo izlaganje koje je u interesu informisanja javnosti o donošenju ovakvog zakona, koji se odnosi na srpski sport, na jednu zaista sportsku naciju kao što je naša, i da se ukaže na štetnost samog dopinga, koji je evidentno prisutan i u našoj zemlji, ali se možda nedovoljno govori o tome.
Naravno, DSS i poslanički klub DSS stoji u potpunosti za donošenje ovakvog zakona, jer DSS i sve ono što je do sada radila kada su u pitanju svi oni zakoni koji služe za integrisanje Srbije, i ne samo u evropske institucije, već i u ovako velike grupacije zemalja kao što su potpisnici Deklaracije o vršenju antidoping kontrole, koje okupljaju sve one sportske nacije koje se zalažu za čist sport, a po onoj informaciji koju imam i koja može vrlo lako da se nađe na internet sajtu Vlade, u pitanju je broj od oko 168 zemalja.
Što se tiče same važnosti ovog zakona, čuli smo i od ministra i od gospodina Obradovića da je nemerljiva, upravo iz razloga nepostojanja kvalitetne i prave antidoping kontrole kod nas u Srbiji, gde se može reći da u zadnjih 10 godina i nije suštinski vršena prava antidoping kontrola i da nisu postojali do sada uslovi za to, jer u samoj Srbiji ne postoji laboratorija koja bi to mogla da obavi, a i da postoji, mora usvojiti ove standarde o kojima smo već nešto čuli.
Što se tiče obaveza, naravno da imamo obavezu, jer smo i mi potpisnici ove konvencije, tako da sve one obaveze koje smo preuzeli treba ispuniti u što kraćem roku.
Jedan od rokova koje je sama Vlada, odnosno Svetska antidoping agencija preporučila jeste, nakon usvajanja Deklaracije na Velikoj generalnoj skupštini UNESK-a u Parizu, koja se završila 17. oktobra, da se pokuša da vlade implementiraju sve ove propise do početka Zimskih olimpijskih igara, koje se održavaju u februaru sledeće godine.
Naravno, donošenje jednog ovakvog zakona ima za cilj informisanje naše šire javnosti, ne samo sportske javnosti, jer pretpostavljamo da će sve krovne sportske organizacije obavestiti svoje članove o donošenju ovog zakona, već i da se u široj javnosti, pre svega kroz medije, kroz sportske medije, pokrene šira diskusija o štetnosti samog dopinga u sportu.
Tendencije u svetu su upravo da se ide ka čistom sportu, da se poklanja velika medijska pažnja svim onim slučajevima koje smo imali u dopingu. Pretpostavljam da vam je poznato da i čuveni biciklista Armstrong ima jednu aferu, koja je prisutna u svetskim sportskim medijima, da je koristio određena nedozvoljena sredstva kada je pobedio na jednom od "Tur d' Frans"-ova, a ima ih više.
Što se tiče samih štetnih sredstava koja se podvode pod doping sredstva, Svetska agencija na svakih mesec dana objavljuje listu štetnih sredstava na svom sajtu, tako da svako može da se upozna koja su sredstva štetna i koja se podvode pod doping sredstva, odnosno koja nisu dozvoljena.
Što se tiče samih sportova i kritičnih sportova, mi kao nacija koja je dobra i pokazuje se dobrom u grupnim sportovima, u svetu je doping mnogo više prisutan u nekim sportovima u kojima mi, nažalost, nismo tako dobri. Imamo prilike da vidimo da se velike afere oko dopinga javljaju u atletici, plivanju, biciklizmu itd.
Međutim, ne smemo zaboraviti da i naša nacija želi da bude bolja u ovim sportovima i da jedna od akcija, koja treba da se povede, koju svetske atletske organizacije vode, jeste da se upravo u ovim sportovima, u kojima je doping prisutan, povede jaka marketinška globalna kampanja, da se ovi sportovi, koji su optuženi, koji najviše konzumiraju nedozvoljena sredstva, očiste.
Na kraju, od ministra smo čuli da nam predstoji organizacija velikih sportskih takmičenja. Naravno, potrebno je da imamo jedan ovakav zakon koji će biti implementiran.
Potrebno je određeno vreme, ali ono što je bitno za naše sportiste jeste da oni budu adekvatno informisani i da budu spremni da uzmu adekvatno učešće u ovim velikim sportskim događajima.
Rekao bih par rečenica o samom zakonu, a konkretno se odnosi na jednu od primedbi koje je iznela SRS, zašto se osniva agencija.
Ta agencija se osniva upravo iz razloga pravilne komunikacije i sa Svetskom agencijom, a i sa ostalim agencijama koje su formirane u ostalim zemljama, koje su zadužene i staraju se za antidoping kontrolu. Tako da je ovo rešenje, koje je predloženo u ovom zakonu, apsolutno u skladu sa tim uporedno-pravnim iskustvima.
Što se tiče samih mera koje se preduzimaju, a koje su predviđene u ovom zakonu, naravno da je obuhvaćeno ovim zakonom, ne samo konzumiranje nedozvoljenih sredstava od samih sportista, već je i u kaznenim odredbama predviđeno da se strože kažnjavaju svi oni koji stimulišu sportiste, odnosno primoravaju da uzimaju nedozvoljena sredstva, kao i oni koji organizuju i distribuciju, proizvodnju i sve ono što dovodi do toga da ta nedozvoljena sredstva dolaze do samih sportista.
Tako da su ovi prekršaji i ove krivične odredbe, koje su predviđene u ovom zakonu, u skladu sa tim, kao i da postoje obaveze lekara da moraju obavestiti sportistu, ako ga leče, da se neko od tih sredstava nalazi na listi sredstava koja nisu dozvoljena za konzumiranje u vreme takmičenja.
Što se tiče samih kaznenih odredbi, treba imati u vidu da je napravljena jedna paralela sa kaznenim odredbama koje su definisane u Krivičnom zakoniku, a odnose se na segment Krivičnog zakonika koji je vezan za upotrebu, distribuciju i proizvodnju droga, a pri tome su uzeta iskustva iz Francuske i Nemačke, odnosno njihovih zakona, u prvom slučaju to je Zakon o antidopingu, a u drugom slučaju Zakon o lekovima, odnosno stavljanju u promet lekova i drugih sredstava iz farmaceutske industrije.
Prema tome, kao zaključak, mogu slobodno da kažem da je ovo jedan od zakona koji, pre svega, ima izražen društveni karakter, nema onu političku notu koju smo navikli mi u parlamentu da diskutujemo redovno. Društvena važnost donošenja ovog zakona je velika i nemerljiva, a pre svega u razvijanju sporta i stimulaciji mladih ljudi da se bave čistim sportom i da se uključimo u jednu svetsku kampanju, a to je tzv. čist sport, sport bez dodatnih stimulacija. Zato će DSS glasati za ovaj zakon. Hvala.

Hvala vama, gospodine Tomiću.
Da li još neko od ovlašćenih predstavnika ili predsednika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.) Hvala.
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč, u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika podnele sledeće poslaničke grupe: Srpska radikalna stranka, Demokratska stranka Srbije, G17 plus i Socijalistička partija Srbije.
Prelazimo na raspravu prema listi prijavljenih govornika.
Prvi ima reč narodni poslanik Jovan Todorović, neka se pripremi narodni poslanik Branislav Stevanović, pa potom narodni poslanik Vesna Lalić. Izvolite, gospodine Todoroviću.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, imam zadovoljstvo da se ovaj zakon danas našao na dnevnom redu, s obzirom da sam, kao što znate, u funkciji predsednika Odbora za sport i omladinu.
Žalim što do toga nije došlo i ranije, ali imali smo i neke druge tačke dnevnog reda koje su onemogućile da zakon o sprečavanju dopinga u sportu ranije dođe na dnevni red.
Iskreno se nadam da je ovo početak donošenja seta zakona iz oblasti sporta, uključujući i sam Zakon o sportu. Kao što znate, ovaj zakon o sportu je jako bitan, pre svega sa stanovišta ukupne organizacije sporta u Republici Srbiji, sa stanovišta finansiranja, materijalnih sredstava, privatizacije imovine sportskih klubova i društava itd.
U tom zakonu se samo, koliko znam, u dve odredbe pominje pitanje dopinga u sportu. Zato je, bez obzira na međunarodnu obavezu, bilo jako važno i potrebno da se u Srbiji donese jedan ovakav zakon.
Moje lično stanovište je da dopingovani sportista zapravo nije sportista, da je to zapravo narkoman među sportistima.
Velika odgovornost čitavog društva, a naročito onih koji se konkretno bave sportom, jeste da po svaku cenu i upravo ovakvom zakonskom regulativom spreče doping u sportu, čak i u onim slučajevima kada su ta stimulativna sredstva manje štetna ili čak nisu štetna po zdravlje sportista, zato što je upotreba stimulativnih sredstava, dopinga u sportu, između ostalog, i prevara, i nemoralna.
U svakom slučaju, ne služi na čast niti lekarima koji nažalost prepisuju ili daju sportistima ta stimulativna sredstva, ne služi na čast niti trenerima, ni drugim sportskim radnicima, a pogotovu samim sportistima.
Svi mi koji pratimo ta sportska takmičenja, ukoliko smo u prilici da vidimo izvanredne rezultate dopingovanog sportiste, a da za to ne znamo, onda smo mi prevareni. Tu nema nikakve sumnje da je važno regulisati i kaznene odredbe za sve počinioce takvih dela.
Ako se posmatra širi kontekst, onda je borba protiv dopinga u sportu zapravo borba protiv narkomanije u društvu ili bar deo te borbe. Zašto? Zato što mlada generacija najčešće svoje uzore ima upravo u tim vrhunskim sportistima, u ljudima koji predstavljaju svoju zemlju na raznoraznim takmičenjima, koji služe kao primeri i dobri primeri, odnosno uzori toj mladoj generaciji, ali ako sportista postiže rezultate pomoću doping sredstava, onda to prosto navodi na zaključak da bi mladi po uzoru takođe mogli biti korisnici opojnih droga i tako dalje.
Podsećam vas da je SPS svojevremeno formirala jednu fondaciju, koja je imala zadatak da se uporno i u organizovanom društvu bori protiv narkomanije među mladima i protiv nekih drugih štetnih pojava, uključujući sekte i tako dalje. Ako uzmemo taj aspekt borbe protiv narkomanije, onda je i pitanje dopinga u sportu upravo u tom kontekstu i valja ga i na ovaj način regulisati. Veruje se takođe da su za učinioce tih dela propisane i kazne koje su preuzete iz Krivičnog zakonika, ali da postoje prekršaji, odnosno dela koja su krivična i za koje su zaprećene kazne zatvora.
Radi javnosti, želeo bih da podsetim na nekoliko članova iz ovog zakona koji se odnosi na upotrebu doping sredstava. Recimo u članu 46. propisano je da sportista koji na sportskom takmičenju namerno upotrebi doping sredstvo ili namerno upotrebi određena sredstva ili supstancu u cilju da prevari doping kontrolu, kazniće se zatvorom do jedne godine.
Dakle, i sportista koji koristi doping sredstvo može biti kažnjen kaznom zatvora do jedne godine. Onda se u članu 50. kaže, u poglavlju koje se odnosi na omogućavanje upotrebe doping sredstava, jer to jeste veća odgovornost, ko sportisti u cilju dopinga u sportu propiše ili izda, ili na sportisti primeni doping sredstva ili navede, pomogne ili na drugi način omogući sportisti da upotrebi doping sredstvo, kazniće se zatvorom od jedne do deset godina.
U sledećem stavu kaže, što je jako važno i na tome posebno insistiram, ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno prema maloletniku, a mnogo je maloletnih sportista, ili prema više lica, ali je izazvalo naročito teške posledice, učinilac će se kazniti zatvorom od najmanje tri godine.
Konačno, ko neovlašćeno sprovodi, odnosno proizvodi i stavlja u promet doping sredstvo iz člana 51, tu su propisane kazne zatvora od šest meseci do pet godina. Sasvim je sigurno da upravo ovakve kazne moraju biti prisutne da bismo već preventivno delovali na sve one koji bi i pomislili da doping u sportu upotrebe kao stimulativno sredstvo za ostvarivanje lažnih, a naizgled boljih rezultata.
Kolega Žarko Obradović je izneo podatak da je od 1886. godine evidentirano 112 smrtnih slučajeva sportista koji su bili pod uticajem dopinga, ostvarili izvanredne rezultate, ali nažalost izgubili život. Kada smo razgovarali sa profesorom Stanojevićem, on je kao vrstan lekar i poznavalac ove oblasti rekao da su naročito ugroženi organi sportista nakon upotrebe dopinga jetra, testisi, bubrezi, srce i mozak. Ne zna se šta je od ovoga teže kada kao posledicu imate bolest ovih organa.
Zato društvo zapravo mora da sve učini da dopinga u sportu bude ako je moguće nikako, a ako nije onda bar da se svede na minimalnu meru.
Prema nekim podacima do kojih sam došao, na našu sreću Srbija je zemlja koja u proseku manje koristi doping sredstva kod svojih sportista nego što je to prisutno u svetu, ali opet sa jednom rezervom to kažu, jer kažu da u poslednjih deset godina nije bilo relevantnih kontrola dopingovanih sportista i nismo mogli da do kraja izvedemo te podatke i da se uverimo da li je to tako. Bilo bi sjajno da jeste i da Srbija upravo bude predvodnik zemalja na Balkanu, pa i šire, u suzbijanju dopinga u sportu.
U raspravi koja je vođena na Odboru za sport i omladinu došli smo do shvatanja da treba prihvatiti i one amandmane koji se odnose na zaštitu životinja od dopinga. Tu radi javnosti ponovo ću podsetiti na činjenicu da je 1666. godine osam džokeja u Engleskoj kažnjeno smrću vešanjem zato što je dopingovalo svoje konje. Dakle, ljudi su u tom vremenu štitili životinje.
I danas moramo da štitimo životinje, naročito koje učestvuju u sportu, upravo da bi na tim primerima pokazali da su nam sportisti, odnosno ljudi najveće bogatstvo, a pogotovo ti naši vrhunski sportisti. Ima dopinga i u amaterskom sportu, ali o tim podacima se manje zna. Ima dopinga kod rekreativaca. Takmičenja su čudo. Da bi se postigao neki bolji sportski rezultat onda mnogi sportisti, pod uticajem trenera i nažalost lekara, podležu toj potrebi da koriste neko doping, odnosno stimulativno sredstvo.
Ima stimulativnih sredstava koja ne spadaju u kategoriju dopinga. Na primer kafa. Kažu da kofein nije zabranjen ili čak alkohol. Ali, alkohol služi kao stimulativno sredstvo u streljaštvu ili u streličarstvu, jer omogućuje da tom sportisti koji gađa iz vazdušne puške, pištolja ili strele ne drhte ruke, odnosno povećavaju mu mogućnost da ostvari bolji rezultat.
Doduše da se malo našalim, ima sportista koji se amaterski bave time i rekreativno, a koji se dopinguju posle takmičenja. To bi mogla recimo da bude naša ekipa ovog našeg srpskog parlamenta, koja je pobedila englesku reprezentaciju, pa se posle toga malo dopingovala, ali to je bilo malo u čast pobede nad Engleskom. U svakom slučaju, doping je i kafa kolega, nisam mislio samo na alkohol.
(Željko Tomić, sa mesta: O tome sam hteo da pričam.)
Ako sam ti uzeo tezu, izvini. Ovde ću da završim, da ne bih oduzimao nepotrebno vreme. Ovakav zakon je bio potreban Srbiji, popravili smo ga nekim amandmanima koji su podneti iz svih poslaničkih grupa, raspravili ga na Odboru za sport i omladinu i predlažemo Narodnoj skupštini da se usvoji u predloženom tekstu sa prihvaćenim amandmanima. Hvala.

Hvala vama, gospodine Todoroviću. Pošto se ljudi pozivaju za izvinjenje, izvinjavam se golmanu Željku Tomiću, koji svakako nije podlegao tom dopingu. Šalim se.
Reč ima narodni poslanik Branislav Stevanović, pa potom narodni poslanik Vesna Lalić, pa narodni poslanik Nataša Jovanović.