Hvala.        Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, a neka se pripremi  Milica Petronijević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, posle Zakona o radu i njegove izmene u Narodnoj skupštini Republike Srbije, protiv čega se usprotivila Srpska radikalna stranka, moram da podsetim i gospodina ministra i celokupnu javnost da se nekim pozitivnim amandmanskim rešenjima, poslanici u stvorenoj skupštinskoj većini u martu mesecu, pokušali da poboljšaju Zakon o radu.
Međutim, ministar se pre dva i po meseca pojavio i dosledno je želeo da vrati ono što je od početka zagovarao. Normalan sled događaja je bio da ovaj zakon dođe u skupštinsku proceduru, odnosno da se nađe na dnevnom redu. Niko ne spori, nije ni naš ovlašćeni predstavnik to osporavao i bilo ko od poslanika, da ova oblast treba da se uredi. Naravno.
Od kada je sveta i veka, valjda je toliko težila ljudska civilizacija tome da se u tehnološkom smislu, u individualnom svako usavršava, da od najprostijeg oruđa dođe do najsavremenijih mašina, kako to vole da kažu oni koji se impresioniraju dostignućima nove tehnologije, da sve radi na dugme i da bude potpuno bezbedno.
U razvijenim privrednim sistemima mnogo se ulaže i polaže na to da proces proizvodnje i svaka nova tehnologija, uz preispitivanje i uz nedostatke, koji će kasnije ili pre da se pokažu kao takvi, dostigne nivo da zadovolji ono što je bio osnovni cilj onoga ko je pronalazač nečega novog.
Međutim, mi suočeni sa velikim problemima koje naša privreda ima i činjenicom da imamo skoro milion nezaposlenih i onih koji rade, i koji obavljaju neku delatnost, da je to veoma suženo, sa zastarelom tehnologijom, razgovaramo o zakonu koji poštuje određene evropske ciljeve i komponente zakona u razvijenim zemljama, a da ne razgovaramo o problemima koji nas tište. Zašto i ovaj zakon, i ako je imao tu nameru, da sledi razvijene tehnologije i razvijene privrede, nije do detalja razrađen u svakom svom segmentu.
Poslanička grupa SRS je podnela mnogobrojne amandmane.
Vi ste bili u pravu, gospodine Laloviću, kada ste prihvatili amandman koleginice Radete, jer član 35. i novi stavovi, koje je gospođa Radeta predvidela, 2. i 3, apsolutno zadovoljavaju formu člana 35. Ali, po uzoru na član 35. trebalo je da vi sve druge amandmane pažljivije pogledate. Imam utisak da ste ih previše uopšteno doživljavali na način koji je neprihvatljiv, kada je u pitanju naša intencija da potpuno i do kraja razradimo jednu materiju.
Ako već kažete, po Zakonu o radu su definisana prava trudnica i maloletnih lica, odnosno njihova zaštita od ne daj bože nekih povreda i negativnih posledica, ništa nije smetalo da prihvatite amandman SRS koji smo podneli u tom smislu u članu 30. – posle stava 3. da dodate st. 4, 5. i 6, kako smo mi to predvideli, naročito za vreme trudnoće da žena ne sme da obavlja određene delatnosti.
U vašem članu i stavu se kaže da ona treba da bude upozorena sa određenim rizikom koji može eventualno da je snađe. Vi vidite kako smo mi do kraja išli precizno kroz tač. 1, 2, 3. i 4 – niti bi se trošio "Službeni glasnik" sa papirom, ako vam je to muka, ili ne znam šta bi mogao da bude povod. Od viška reči boli glava, kada su one besmislene, kada razni neuki ljudi govore svašta i kada se mešaju u ono što nije njihova oblast, u nešto u šta se ne razumeju. Mi smo zaista veoma pažljivo pristupili ovom zakonu i ovom problemu kod nas.
Naša namera je bila da neke stvari i pojmove definišemo do kraja. Zato oštro negodujem što niste prihvatili ove druge amandmane poslaničke grupe SRS, jer je to sve bilo samo u tom cilju da se do kraja definiše položaj i status zaposlenog lica i sve ono što ga očekuje u procesu zaštite i bezbednosti zdravlja na radu.
Kada smo napisali, možda ste mislili da se mi šalimo, da zaposleni, kada mu se proverava stepen znanja za određeno zanimanje, to treba i praktično da pokaže i treba određenu vrstu ispita ili testa da položi, nismo tek onako napisali da to treba da se uradi u, za to, pripremljenim i prigodnim prostorijama, jer da ne bude kao u onoj reklami – pobogu čoveče, pomeri se s mesta. Da se malo našalim u celoj situaciji. Ali, zaista je tako.
Ne možete da očekujete da je neko na skeli, pa da se desi to što je u reklami šaljivo prikazano, polaže takvu vrstu ispita. Ili, da radi kao rudar ne znam u kom kopu i da očekujete da on tamo popunjava nešto. Dakle, sve su to veoma smisleni i osmišljeni amandmani u cilju da se radnicima pomogne.
Raspitivala sam se, uoči diskusije u načelu, kako stoje stvari, pošto znam za neke lične primere i uopšte kako to ide u razvijenom svetu, koji vi zagovarate i na osnovu kojeg pišete zakone, kada je u pitanju najviša osigurana suma kod osiguravajućih društava za, ne daj bože, teške telesne povrede. U Srbiji, po informacijama koje imam, koje su iz prve ruke, to najviše može da bude milion dinara. To je, znači, ugovorena stvar za slučaj smrti ili teških telesnih povreda. To je najviše milion dinara.
Izračunajte šta je milion dinara i kako su neobezbeđeni naši radnici. Vidite, on ne može, ako želi da ugovori veću sumu, ne može u Srbiji da nađe takvo osiguravajuće društvo, jer je to najviši nominalni nivo koji je u opticaju. Znate kako je to u zapadnoj Evropi, znate kako je to u zemljama gde se poštuju visoki standardi, ili u drugim tehnološki razvijenim zemljama.
Možemo da govorimo o Kini, zašto da ne. Njihov proces i njihova tehnologija je toliko daleko otišla da je to nešto za sve one koji se bore protiv opšte globalizacije na privrednom i političkom planu, koji Amerika sprovodi, uz pomoć zemalja zapadne Evrope, na koje se vi isključivo pozivate, što može samo da raduje.
Mi, kao zemlja koja je opterećena mnogobrojnim problemima, prvo treba da razmišljamo o tome i pre nego što dođe, ne daj bože, do neke situacije da se u procesnom, tehničkom smislu nešto desi i da se neki radnik povredi, šta je ono što je osnovni uzrok, a tiče se zdravlja na radu i zdravlja zaposlenih uopšte? Ne možemo deklasirano da govorimo ovako, kao što ste vi to po nekim visokim, navodno, standardima predložili u zakonskoj formi, a da ne znamo ili da nismo svesni toga, što veoma često vi pokazujete, kao da imate odsustvo od realnosti i Koštunica, a da ne pričam o Dinkiću i svim drugim ministrima.
Govorite o bezbednosti i o zdravlju na radu. Treba da se zapitamo koliko je taj naš čovek zdrav kada uopšte krene ujutru na posao, da li radnik u "Zastavi", Boru, Majdanpeku, Vranju, nije važno gde, osnovno pitanje je, da li uopšte ima predispozicije zdravstvene da radi to što radi. Teško, gospodine ministre.
Da bi razmišljao o ovim merama zaštite, koje, naravno, treba da postoje, ali mi smo to mnogo bolje definisali amandmanima, on treba da ima uslove za egzistenciju, da krene na posao, da ima šta da doručkuje, da je obezbedio ženi i deci u kući sve što treba. On je unapred, u psihološkom smislu, indisponiran kada dolazi na radno mesto.
Tu može i to je veoma čest uzrok, nekada nepažnje i svega, problemi, briga za golu egzistenciju. To je ono što je u Srbiji najveći problem.
Poražavajući je podatak koji možemo danas da čujemo i koji možete da pročitate u nekoj dnevnoj štampi – da se svakoga dana desi neko samoubistvo. Zbog čega? Ne zbog toga što neko to od besa radi ili što se desio neki drugi vid poremećaja, nego od bede i nemaštine ljudi podižu ruke na sebe; nemaju osnovnu egzistenciju.
Veoma često oni koji se bave tim dekadentnim stanjem u našem društvu, u tom stresnom položaju, u kome se nalaze naročito oni koji su ostali bez posla, kažu – treba da vodite računa o tome, a sve to ide iz bede i nemaštine.
Ne mogu sada da dođem i da objašnjavam, kao narodni poslanik, nekom radniku da su ova rešenja idealna, da je to sve super, kada znam da će on da kaže – šta me na kraju briga, idem tamo da radim, da zaradim koru hleba.
Onda dođemo do kaznenih odredbi, i vi pre nekoliko dana kažete: ne nosi zaštitno odelo, ne pridržava se mera zaštite, malo parafraziram, mora da plati toliku i toliku kaznu. Od čega da plati? Ništa ne bi bilo sporno, i uz mnogo preciznije, ovo što smo dali kroz amandmane, da se ovakav model zaštite i bezbednosti na radu zagovara, da je ovo država blagostanja, da ovde privreda radi i funkcioniše.
Koleginica Radeta je govorila, ali to su samo neki od primera, to najbolje znaju poslanici SRS koji su u Odboru za privredu i privatizaciju. Na stotine oštećenih radnika, bez socijalnog programa, bez mogućnosti da normalno mogu da obavljaju svoj posao, sa novim gazdama, sa srpskim ''tajkunima'', kako se kod nas popularno zovu, koji rade šta hoće, obespravljuju radnike, a Vaš Zakona o radu je, gospodine ministre, mnogo tome doprineo.
Reći ćete Vi – imamo kolektivni ugovor. Kakav je to kolektivni ugovor iza koga ne stoji Vlada Republike Srbije, samim tim i država kao garant, što je ustavno pravo svakog radnika? Trebalo je, a razgovaraćemo i o ovim rešenjima u pojedinostima, dakle, na mnogo bolji način smo, kada ovo bude zaista dostiglo svoju pravu primenu, u nekoj doglednoj budućnosti, ali sa ovakvom vlašću to je veoma teško, da se primenjuje.
Razmislite još jednom o ovim amandmanima koje smo podneli. Pošli ste dobrim primerom, prihvatajući amandman koleginice Vjerice Radete, ali svi ovi drugi amandmani su do kraja precizni, poboljšavaju položaj i na mnogo bolji način štite radnike.
Ako to treba u zakonskom okviru da im se pruži, onda neka se to uradi na jasan i precizan način. Od viška glava ne boli, ovo nije samo višak, nego neki nedostaci.
Ne verujem da ste samo Vi, nego i vaši saradnici, sada i u ovom istumbanom ministarstvu, jer kako ste i Vi postali slobodan strelac, ovi Orlićevi odlazili, Vi neke ostavili – sada ko Vam je pomoćnik umesto Novovićke?
Ko će to da zna šta vam se sve istumbalo po Ministarstvu? Radi se ko zna, gde i šta. Ali, ako su oni učestvovali u tome i u davanju ovakvih obrazloženja, to je potpuno besmisleno. Kažete – sadrži u tom članu, u Zakonu o radu je rečeno, samo malo na drugačiji način.
Ne kažem da morate i da je vaš imperativ da prihvatite amandmane najveće opozicione političke stranke, ali vi onda pokazujete da je sujeta u pitanju i da niste spremni da razgovarate o mnogo boljim rešenjima i uopšte iz oblasti položaja i prava zaposlenih, socijalne politike, ekonomske politike.
Srpski radikali nude mnogo bolja rešenja, to građani znaju i zbog toga nam ukazuju sve veće poverenje. Verujem da će znati na takav način da tumače ovakva naša zalaganja, da se mnogo bolje štiti položaj i prava zaposlenih, odnosno njihova bezbednosti i zaštita na radu.

Hvala gospođice Jovanović.
Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević. (Nije tu.)
Reč ima narodni poslanik Vesna Lalić. (Nije tu.)
Reč ima narodni poslanik Stevica Deđanski. Izvolite, gospodine Deđanski.

Dame i gospodo narodni poslanici, slušali smo pre neki dan gospodina ministra kako je lepo pričao vezano za ovaj zakon, prevenciju, saradnju poslodavca, inspekciji i šta je sve tu pričao. Kada ga čovek sluša, pomisli kako je ozbiljan, kako stvarno ima nameru da brine. Prosto se začudimo kada ga slušamo. Ali, njega demantuje sam tekst zakona koji je napisan, u kome su određene kaznene odredbe. To je jedna stvar.
Druga stvar, ovaj zakon nema nekih hitnih novina u odnosu na protekli, a uzroci koji dovode do povreda na radu nisu ni na jedan način rešeni, što znači, u praksi se pokazuje, da posledice bivaju iste. Znači, postoji puno invalida rada, profesionalno obolelih, itd.
Šta, kao rezultat svega toga, dobijamo? Dobijamo nezadovoljne radnike, nezadovoljne poslodavce i dobijamo zadovoljna osiguravajuća društva. Šta nam to u praksi govori? Poznavajući bivšu "žutu vladu" i sadašnju "bledožutu", kako već da je nazovemo, vi sve u principu volite da radite zbog novca. Znači, cilj je ugraditi se, verovatno vezano sa osiguravajućim društvima.
Do sada ste, u proteklim periodu, doneli zakone koji ne štite radnika, čuli ste u proteklom periodu od poslanika SRS na šta se sve to odnosi.
Radnici koji ostaju na ulici, kada se nekome ne svide, kada nekoga loše pogledaju, koji su nezaštićeni, samim tim ostaju na ulici i nemaju kome da se žale. Sada, pored svega toga, ovo što sada donosite.
Lično mislim, SRS misli da nije rešenje kažnjavati radnike, a ni poslodavce, jer će, samim tim, ako kaznimo poslodavca, on kazniti radnika. Treba ih u praksi privoleti na saradnju, kao prevenciju. To se može uraditi, a jedno od mogućih rešenja je preko poslovođe. Iz kog razloga? Zato što on, kao nadležan, koji je u kontaktu sa radnicima, zna njihove navike, takođe, stalno je prisutan za razliku od drugih osoba i može da spreči uzrok zbog kojih nastaju te povrede.
To je uglavnom nedisciplina na radu. Samim tim može da ne dozvoli pristup radnom mestu ako neko od radnika nije sposoban za rad. To treba ugraditi u zakon. Zato vam predlažem da vratite zakon ili još bolje da odete, zajedno sa zakonom, vi sa vlasti, da vam vidimo leđa, pa da poslodavcima i radnicima u Srbiji svane. Hvala lepo.

Hvala vam gospodine Deđanski.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa? (Ne.)
Ministar? Reč ima gospodin ministar. Izvolite, gospodine ministre.

Poštovani narodni poslanici, nakon prve načelne rasprave osećam potrebu da dam nekoliko komentara u vezi ovih zakona koji su bili prisutni.
Prvo, moram da izrazim zadovoljstvo što uglavnom nije bilo ozbiljnijih primedaba na tekst zakona. Ono primedbi što je bilo ticalo se drugih stvari i drugih pitanja.
Što se tiče samog zakona, tu nije bilo nijedne ozbiljnije primedbe koja bi osporavala rešenje u zakonu. Pre nego što pređem na ove komentare zakona, pošto je kolega poslanik pokrenuo pitanje jednog preduzeća, gde je naveo primer da su veoma loši uslovi rada, da je visok stepen štetnih materija u tom preduzeću, da zbog toga radnici trpe.
Ja sam u ovom kratkom periodu proverio o čemu se radi, pošto mi je narodni poslanik dao i materijal, koji ću pogledati posle, ali prvu informaciju koju imam u vezi toga što je ovde pomenuto je sledeća: da je 2003. godine bio izvršen nadzor, odnosno pregled uslova rada u tom preduzeću, da su bile određene mere tada naložene i da je sada, 18. oktobra izvršen ponovni pregled, gde je konstatovano da su četiri puta smanjene hemijske štetnosti i da je uvedena ventilacija.
Znači, to je informacija koju imam od pre 15 minuta. Naravno da ćemo tu stvar dodatno proveriti, ali kažem ono što sam dobio kao informaciju.
Što se tiče samih ovih primedbi ili konstatacija oko zakona, ono što mislim da je ohrabrujuće je sledeće – da su praktično poslanici svih poslaničkih grupa govorili da je najvažnija stvar u ovoj oblasti, zapravo, prevencija. Mislim da je jako dobro što svi poslanici to razumeju i o tome govore. Naravno da se možemo o pojedinim detaljima sporiti, da li je to najbolje rešenje u tom detalju, ali mislim da je ovo izuzetno važno. Zašto je važno? Zato što poslanici kada na taj način govore, kada tako shvataju stvar, pomoći će u jednoj važnoj stvari, a to je, da se u Srbiji promeni svest i odnos svih građana Srbije prema ovoj oblasti.
Više poslanika je sa pravom ukazivalo na potrebu i probleme da sami radnici, na primer, neće da stavljaju zaštitnu opremu, da poslodavci to zanemaruju. Dakle, pitanje preventivnog delovanja je, zapravo, pitanje edukacije.
U tom kontekstu bih pomenuo, a to je i pomenuto više puta, ova uprava za bezbednost zdravlja na radu, koju sada formiramo, jedan od zadataka te uprave jeste edukacija građanstva u odnosu na ovo pitanje i to građanstva, kako je to inače u svim evropskim zemljama ovim ozbiljnim, od malih nogu – kao kod saobraćajnih prekršaja, kaže se predškolsku decu treba obučavati da poštuju saobraćajne propise pa će biti manje nesreća. Isto je i ovde.
Ova uprava ima jedan od zadataka da prati kontinuitet dugačkog vremenskog dela, pa se kaže da predškolsku decu treba obučavati, dakle, obuhvata i decu od predškolskog uzrasta, školskog, kada studiramo, kada se zaposlimo, da bi u glave ljudi ušla potreba da, kada je u pitanju bezbednost i zdravlje na radu, zauzmu odgovarajući stav. To je ključ i to je odgovor na ove probleme o kojima smo ovde govorili.
U tom smislu je i ova diskusija poslanika u Skupštini Srbije, po mom mišljenju, veoma ohrabrujuća, zato što se ta osnovna stvar i što oko te osnovne stvari, mislim da, nema spora u Skupštini.
Kada je pomenuto nekoliko drugih pitanja, ona su takođe u kontekstu, o čemu sam govorio. Poslanici su sa pravom ukazivali na probleme, na primer, discipline na radu. S pravom su ukazivali na potrebu discipline da svi poštuju ono što su pravila i propisi. Kada govorimo o obavezi radnika da stave na sebe šlem, sredstva zaštite, mi govorimo o disciplini. Problem nedovoljne discipline na radu i loše organizacije rada jeste jedan od ključnih problema koji se negativno reflektuje i u ovoj oblasti.
Zbog toga mi je drago što je ukazano od strane poslanika na taj širi kontekst ovog problema. Ne možemo mi rešavati ove probleme time što ćemo samo kažnjavati. Pitanje kazne je deo priče i ona uvek dolazi posle događaja.
Ideja ovog zakona, i većine poslanika ovde, jeste da ne dođe do novčanog kažnjavanja nego onim što ćemo raditi predupredimo da dođe do povreda na radu, do smrtnih ishoda, do vrlo tragičnih događaja koji se mogu dogoditi u praksi.
Ono što mislim da je ovde takođe važno da istaknem jeste i to naglašavam, pošto je to bio deo prigovora, ali da to jasno definišem, kada je u pitanju upotreba sredstava za rad, ono o čemu je ovde izvesna primedba stavljena zašto tu materiju ovde ne uređujemo kada je to u navici da se uređuje.
Jednostavno, radi se o tome, kada se radi o upotrebi sredstava za rad, o mašinama koje dolaze u jednu fabriku da se na njima radi, ta materija se više ne uređuje ovim propisom, ovim zakonom. Postoji tzv. standardizacija kada je u pitanju ta oblast i to nije materija ovoga.
Mi, hvala Bogu, kao država koja ide prema EU inače moramo u toj oblasti da poštujemo propise o standardizaciji tih sredstava rada, tako da će to sigurno bitno povećati stepen bezbednosti zdravlja na radu time što će sredstva rada biti standardizovana i što će biti u takvom stanju da neće ona sama po sebi proizvoditi povrede na radu.
To je na drugom mestu, jer je pomenuto. Pomenuta je još jedna stvar, to je, protivpožarna zaštita. Ta materija se uređuje u jednom drugom zakonu, a ne u ovom i protivpožarna zaštita je u nadležnosti MUP-a.
Znači, ove dve stvari koje su ovde rečene, da informišem vas i građanstvo, na drugom mestu je uređeno i to nije nedostatak ovog zakona.
Jedna vrlo važna stvar koju želim da naglasim, koja će za većinu građana, odnosno većinu radnika u Srbiji biti od izuzetnog značaja kada usvojimo ovaj zakon je, da je ovaj zakon prilagođen tome da se bezbednost i zdravlje na radu obezbeđuje u malim i srednjim preduzećima. To je jedna vrlo važna stvar.
Kao što znate, jedna od stvari za koju, takođe, mislim da se svi slažemo, važno je da u narednom periodu u Srbiji dođe do daljeg ozbiljnog rasta broja malih i srednjih preduzeća, da su ona, zapravo, odgovorna za problem nezaposlenosti i druge privredne probleme.
Ta mala i srednja preduzeća koja treba da zapošljavaju većinu radnika u Srbiji, pozicija radnika u tim malim i srednjim preduzećima u odnosu na bezbednost i zdravlje na radu kada ovaj zakon ne bi bio usvojen, nego kada bi ostao ovaj stari Zakon, onda bi radnici, ta većina u tim preduzećima bila ozbiljno ugrožena.
Zašto je to tako? Ne zato što je neko suviše pametan ili je glup, nego zato što sada važeći Zakon, koji je donet 1991. godine i na tradiciji je nekih ranijih rešenja, imao je u vidu pre svega tzv. velika društvena preduzeća kada je tu materiju uređivao, što je potpuno logično.
Nije bilo malih i srednjih preduzeća, a sada njihov broj raste i zato je možda najznačajnija stvar u vezi ovog zakona njegovo usvajanje, da stvorimo realnu situaciju da radnici u malim i srednjim preduzećima mogu da ostvare bezbednost i zaštitu na radu i to je ključna stvar kada se radi o ovom zakonu i potrebi da se on donese.
Dakle, ne radi se ovde o igri rečima, o tome da hoćemo da oponašamo ili prevodimo nekoga i negde, radi se o potrebi da propise prilagodimo realnoj privrednoj situaciji. Realna privredna situacija u Srbiji jeste da očekujemo razvoj malih i srednjih preduzeća i prilagođavamo propise prema tome. Mislim da je to jako značajno kada govorimo o ovoj materiji.
Reći ću dve stvari za koje mislim da su jako bitne i jasne.
Prvo, ono što ovim zakonom želimo da postignemo jeste sledeće: kada je u pitanju zaposleni, kada je u pitanju radnik pojedinac – da se njegova osposobljenost za bezbednost i zdravlje na radu proveri, praktično, na radnom mestu gde radi.
Do sada su, po pravilu, bili raznorazni testovi i slične stvari koje ništa nisu značile. Znači, ako stvarno hoćemo da pomognemo tom našem radniku da na radnom mestu bude koliko god je moguće bezbedan, onda moramo stvoriti uslove da se na radnom mestu neposredno proveri njegova osposobljenost da može sebe da zaštiti, da razume o čemu se radi. Dakle, to je prva važna i praktična stvar, za mene jedna od najvažnijih stvari.
Druga, po meni, vrlo krupna stvar jeste pitanje promene uloge medicine rada. Umesto toga da radi kako je radila, čitava ideja je da ona bude aktivni činilac u celom procesu, polazeći od onog akta o proceni rizika koji svaki poslodavac mora da donese i da usklađuje, da ona bude prisutna, do toga da ona bude terenska služba koja će u preduzećima proveravati na licu mesta kakvi su uslovi rada, kakvo je zdravstveno stanje čoveka koji treba tu da radi. To je srce toga što zovemo preventiva.
Mislim da sa tih nekoliko stvari koje ćemo usvojiti u ovoj skupštini, stvorićemo realni pravni okvir da naše radništvo, koje će u narednom periodu, jer će se nastaviti i ubrzati privredni razvoj Srbije i rast industrijske proizvodnje, da u tim promenjenim pozitivnim ekonomskim okolnostima stvorimo uslove u kojima to neće koštati naše ljude zdravlja ili glave. Svi hoćemo da ide ekonomski razvoj, da ide industrijska proizvodnja. U tim uslovima, da ne bude to cena koju bi naši ljudi plaćali gubitkom zdravlja, gubitkom glava, u najgorem slučaju.
Dao bih još jednu informaciju koja mislim da je bitna, a to je koliko košta priča o ovoj oblasti. Hteo bih da ukažem na ekonomski efekat. Do sada smo govorili, naravno da je to osnovno – pitanje humanizma, pitanje ljudskosti. Međutim, postoji ekonomski efekat o ovome o čemu mi govorimo.
Prema standardima koje je uradila MOR, jedna smrtna povreda je ekvivalent 7.500 radnih dana. Sada vi vidite koliko je u materijalnom smislu ta šteta. Trajna i potpuna invalidnost, takođe ima ekvivalent od 7.500 radnih dana. Gubitak jednog oka, teškog telesnog oštećenja – 2.625 radnih dana. Izračunajte koliko je to u novcu. Gubitak dominantne šake – 4.750 radnih dana. Izračunajte koliko je to u novcu.
Znači, ovo o čemu govorim ukazuje i na vrlo važan segment, ekonomski segment. Dakle, ne radi se samo o tome da smo dobri, plemeniti itd, radi se i o ekonomskom efektu. To je još jedan razlog zašto mislim da je dobro podržati ovaj zakon.
Na kraju, samo još jednu stvar u jednoj rečenici. Da budemo potpuno jasni kada govorimo o ekonomiji i privredi. Govori se o tome ko je odgovoran za sadašnje stanje. Ukazao bih na to šta se događalo sa društvenim proizvodom Srbije u periodu 1990 – 2000. i šta se događa u periodu 2000 – 2005. Deset godina neprekidnog pada društvenog proizvoda, pet godina neprekidnog rasta društvenog proizvoda. Prosto, to su tvrdoglave činjenice. Samo toliko.

Replika na izlaganje gospodina ministra.

Izneo sam činjenice o jednoj fabrici koja se nalazi u okolini Majdanpeka. Ne znam da li je gospodin ministar dobio povratnu informaciju od stranačkih kolega. Bio je u stranci, gde je Čovićev poverenik direktor jedne fabrike i po toj liniji rukovođenje, iz te partije. Ako je tom logikom i inspekcija rada iz te partije, onda je dobio pogrešnu informaciju.
Predlažem da gospodin ministar ili neko iz Ministarstva sedne u kola sa mnom i da odemo u fabriku. Lako ćemo konstatovati stanje stvari. Onda možemo hronološki unazad nekoliko godina, meseci da vidimo kakva su uputstva za rad, koja su sredstva koristili kada su u pitanju opasne materije, postoji li uputstvo, koliko je puta bila kontrola, imaju li referenta zaštite na radu, šefa službe zaštite na radu, koga vi sada zovete lice za bezbednost itd. Ne mogu se sakriti podaci.
Ovo su podaci za zadnjih 15-20 godina, o kojima sam ja vama pričao. Nijedan radnik nije bio na sistematskom pregledu. Ima krivičnih prijava, protiv zdravlja ljudi, ima obimne dokumentacije u MUP-u i kod tužioca. Niko ne preduzima određene mere. Fabriku kazne simbolično – 3.500, direktora oslobodi odgovornosti sudija za prekršaje i radnicima se ne daje povratna informacija o čemu se radi. Veoma su loši uslovi rada, bili i ostali. Niska cena rada. Ništa se ne ulaže u zaštitu životne sredine i u pogledu sredstava zaštite na radu.
Uvidom na licu mesta, a može se i veštačenjem obimne medicinske dokumentacije za jedan veliki broj radnika, a radi se o 80 mladih žena koje su počele sa 18-19 godina da rade. U 25-26 postale su invalidi rada.
Nečije majke, nečije sestre, nečije ćerke ostale su invalidi rada u najboljim godinama života. Neke su uspele da se udaju, formiraju porodice, neke nisu mogle ni da rode posle određenog broja godina rada u toj fabrici i oštećenja, ne samo nervnih oštećenja, nego i jetre, želuca itd. Lekari su najčešće konstatovati alergiju na nepoznato, umesto trovanja opasnim materijama.
Dešavalo se da iz fabrike sanitet odnese radnika, redovne su infuzije primane, medicina rada ne reaguje, direktor naredi da mora da se zaključi bolovanje, smanjuje se broj odsustva sa rada. Sprovodi se jedna žestoka tortura. U današnje vreme, kada vi očekujete da ćete ostati bez posla, ne smete da prigovorite poslodavcu na teške uslove rada, ne smete da kažete ništa, morate i najgore, najnepovoljnije uslove da prihvatite. To je ono što ne može nikome dobro da se vrati. Komplikuje se situacija, nezadovoljstvo je veliko i postoji opasnost rešavanja tog problema na drugačiji način.

Hvala vam, gospodine Todoroviću na ovom dodatnom pojašnjenju. Izvinjavam se svima, mada formalno nije bilo osnova, ali mislim da je bilo vrlo važno da čujemo ovo pojašnjenje. Još jednom vam mnogo hvala, gospodine Todoroviću.

Zaključujem načelni pretres.

Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O OBELEŽAVANjU DANA ŽALOSTI NA TERITORIJI REPUBLIKE SRBIJE

Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada.

Primili ste Izveštaj Zakonodavnog odbora.

Pre otvaranja načelnog pretresa podsećam vas, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe, srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.

Pošto ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: Srpska radikalna stranka – jedan sat 37 minuta 12 sekundi; Demokratska stranka Srbije – jedan sat tri minuta 36 sekundi; Demokratska stranka - Boris Tadić – 44 minuta 24 sekunde; G17 plus – 37 minuta 12 sekundi; Socijalistička partija Srbije – 26 minuta 24 sekunde; Nova Srbija i samostalnih poslanika 9+9 – 21 minut 36 sekundi i poslanici koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi, četiri poslanika SPO-a, dva poslanika SDP i dva nezavisna poslanika – 5 minuta, na osnovu člana 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine.

Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.

Saglasno članu 140. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, otvaram načelni pretres.

Ovog trenutka nije prisutan predstavnik predlagača – Dragan Kojadinović, ministar kulture, te neću otvoriti početak rasprave dok ne stigne ministar.

Dajem pauzu od 10 minuta, pošto je ministar pozvan.

Istovremeno obaveštavam, dok pravite raspored svog vremena, kao što smo u četvrtak najavili, danas ćemo raditi do 20,00 časova, raspravljajući u načelu o onoj tački koja je na dnevnom redu do 18,00 časova.

Nastavljamo u 12,45 časova.

(Posle pauze – 13,00)