Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ja ću moja izlaganja ukratko da skoncentrišem na nekoliko stvari.
Dakle, zakon o zaštiti na radu – za mene je bio dobar zakon i ranije, jasno definisan, nije se primenjivao iz razloga zbog različitih teških situacija, bez obzira o čemu se radilo o kojoj grani i nije to bio razlog da se donese nov zakon sa nekim novim nazivom, nekim novim imenom. Posebno bih o tom imenu zamerio predlagaču, jer, ako je to razlog da se promeni ime zakona zbog ulaska u Evropu, možda bih to i prihvatio – bezbednost i zdravlje na radu, meni to liči na jednu frazu.
Zaštita na radu je sasvim jasan i određen pojam. Postoje fakulteti, instituti, postoji nauka koja se tim poslom bavi. Dakle, zaštita na radu, zaštita životne sredine, zaštita životne okoline i sasvim je jasno prihvatljivo objašnjen pojam koji je sveobuhvatan, malo nejasan, ali ne znam zašto je trebalo promeniti taj zakon, moralo je da se prevede sve zbog Evropljana, odnosno objasniti da je to to što oni imaju, a kod nas se zove drugačije.
Reći ću samo jedan detalj gde bi predlagaču skrenuo pažnju koliko se ide do prevođenja i neznanja određenih materija, preformulisanja teksta iz člana 2. i člana 6. postojećeg Zakona u onom delu koji ste vi nazvali prevencija, u članu 7.
Lepo ste definisali pojmove, objasnili pojmove, nije šala, ali koliko se ide u neku neozbiljnost, (u članu 4.) u tački 10) gde objašnjavate određene pojmove šta znači, pa kažete: ''Opasne materije jesu eksplozivne, zapaljive, oksidirajuće, otrovne, gadne''. Ovo gadne nisam razumeo, ko god je pitao, predlagač je to napisao.
Znam da postoji jedinica mere za štetnost zračenja, ako je vlažnost, ako je temperatura, ako je zagađenost sredine određenim gasovima, ali ne znam kakva vam je jedinica mere za ''gadnost''. Kada se i tako nešto napiše vidi se da to ne pišu ljudi iz struke. Nije šala, ozbiljno govorim.
Imam utisak da ove propise koje smo imali da su dobro urađeni, definisani, jasni. Ovaj zakon je donesen 1991. pa je napravljeno niz promena, izmena, koje su usledile 1993. dva puta 1994. i 1998. godine.
Kade je taj zakon napisan, objašnjeno je da su obaveze poslodavca jako lepo urađene, a ne smeta mi čak ni to da ste vi sada referenta za zaštitu na radu nazvali licem za bezbednost i zdravlje na radu; referent zaštite na radu poznat pojam i tačno određena školska sprema, polaganje stručnog ispita, određena znanja da se bavi i odgovornošću – ako ne uđe u pogon, ne proveri tehnološku liniju, ne proveri uslove koji vladaju u proizvodnoj hali, pusti pogon, zaprećeno je kaznom zatvora kao krivično delo.
Vi to zovete iz nekog razloga lice za bezbednost i tako u tom kontekstu sve ne smeta, čak i da ga prevedete ovako loše kako ste ga preveli i preformulisali, ako će se on primenjivati i ako ćete obezbediti dovoljno sredstava, nadzor ovlašćenih organa, inspekcije da se proces rada ne sme pustiti, a da nema sve ovo što određeni propisi, standardi, nauka ne propiše i ono što je propisala, a da se to u proveri ne konstatuje da su ispunjeni uslovi za početak rada.
Sve greške, dolazim iz rudarstva, znam veoma teške uslove rada u rudarstvu, prava je sreća što veliki broj povreda na radu nije završeno sa smrtnim ishodom u kakvim uslovima smo radili. Lepo je da vi kažete ministre – sada smo uključili sindikat, pa i poslodavce, pa ćemo se mi tu lepo dogovarati. Kada su u pitanju timski propisi tu nema dogovora, pregovora. Imate opis koji definiše, ima stroga kontrola da su ti uslovi ispunjeni.
Znam jednu fabričicu u okolini, u sredini gde živim, 1978. godine puštena u rad, zaposlili su negde 80-tak mladih žena i od njih napravili invalide rada. Rade sa veoma opasnim otrovnim materijama kao trikloretileni.
Nisu 20 godina slali radnike na sistematski pregled. Nemaju ventilator u hali. U hali je temperatura rada zavisno od spoljne temperature. Leti ugreje se lim, pa je onda 40 stepeni. Zamislite isparenje, lako isparivih materija, koje trajno oštećuju mozak, bez ventilacije. Zamislite da je u hali temperatura kao spolja. Ako je temperatura zimi ispod nule, onda je u hali, hala se ne greje, ne uključuje se ventilator. I, onda inspektor dođe, napravi zapisnik, konstatuje, na intervenciju radnika, na tužbu, pokušaj radnika da zaštiti svoje zdravlje.
Napiše kaznu, kazni nekom malom kaznom, (iako je, recimo, i u Zakonu o radu, setite se ranije, onaj raniji tekst, ne zadnji, bile su kazne oko 200.000, najmanje 200.000 kazna, ako poslodavac ne poštuje određene mere iz oblasti zdravstva na radu) – kazna je 3.500 dinara, poslodavca, direktora oslobode odgovornosti, iako oni nisu pisali prijavu protiv aktivnih direktora, nego direktora koji su zadnjih 10-15 godina radili, a nijedan nije uložio dinar za zaštitu na radu.
Samo da kažem jedan primer. Ta fabrika proizvodi 100.000 jedinica, uglavnom za evropsko tržište. Pravi se u jednom selu u Milanovcu i stavlja se pečat neke fabrike iz Nemačke, Francuske, Hrvatske, iz nekih drugih zemalja, kao da je taj proizvod proizveden kod njih. Zašto je to kod nas?
Ništa se ne ulaže u zaštitna sredstva, u mere zaštite, ni radne sredine, ni okoline. Jeftina radna snaga i dođu da naprave taj proizvod kod nas – izvezu, a direktori su u ovom slučaju veoma nemilosrdni ili nesposobni ili sebični, ne znam kako oni utvrđuju, ugovaraju tu cenu proizvoda kada izvoze.
Ova država mora da poštuje zaštitu životne sredine i okoline i da ulaže nešto u mere zaštite na radu – onda kada pregovaraju i ugovaraju cenu rada neka zatraže neki dinar da se uloži u tu zaštitu, sredstva, jer mi moramo poštovati propise, ne mora to samo Evropa, Nemačka, Italija, Francuska itd.
Nije slučajno da se taj proizvod pravi baš u jednom selu u Majdanpeku, okolini u Milanovcu, nije slučajno, zato što je tamo najjevtinije, nisu tamo radnici najproduktivniji, najkvalifikovaniji, najstručniji da baš taj proizvod najbolje naprave kod nas. Ne pravi se nigde u Evropi, zato što je to prljava tehnologija. Ovu sam vam priču ispričao namerno, ministre.
Zadnjih dana su se veoma uzburkale strasti, zato što su vam još tamo neki direktori, činovnici iz onog DOS-a, kada su postavljeni krizni štabovi, postali rukovodioci, pa je sada proces privatizacije, u toku su pripreme za privatizaciju i prodaju tih fabrika, i dolazi do velikog šikaniranja radnika.
Zamislite radnika koji odbije da radi u nemogućim uslovima – preti mu otkaz. Mora da ispuni radnu normu, mora u uslovima gde su otrovne materije veoma prisutne, ne sme da odbije radni zadatak, a nema određene mere zaštite na radu. Na poziv radnika, hoću samo da skrenem pažnju na ovaj detalj, biće sigurno ozbiljnih problema, inspekcija iz Bora bila je pre neki dan.
Bilo je poražavajuće da mene radnici obaveštavaju da se inspektor iz Bora žali da nema benzin, da nema pare, mogućnosti da dođe da napravi uviđaj na pritužbe radnika, zbog maltretiranja direktora.
Tražili su da im radnici plate prevoz, što su i uradili u ovom poslednjem slučaju. Imena vam nisu važna, vi znate koliko imate inspektora u Boru, koji su bili, naplatili su dolazak u Majdanpek u Milanovac, od radnika koji su tražili.
Posavetovali su poslodavca kako da propuste, greške u postupku, ispravi. Otišli su sa direktorima na ručak, i normalno, radnici su ostali nezadovoljni njihovom intervencijom i veoma nepoverljivi u pravičan ishod inspekcijskog nalaza.
Ako se zbog teških uslova rada, nemogućnosti da se popravi državna fabrika, ovo vam sve govorim zato što je sve ovo državna fabrika i ne poštujete propise u državnim fabrikama. Da li je to neki predsednik upravnog odbora ili neko drugi, pa ne sme ni inspektor ni sudija, ni tužilac da interveniše zato što je to neko iz državne vlasti koji treba nešto da uradi.
Ogorčenje je i kod naroda i kod radnika. U državnim preduzećima, državni organi ne preduzimaju mere; pa se onda dogovaraju poslodavac i inspektor koji mora doći na intervenciju, posle ne znam koliko intervencija, pa zaustavi fabriku, pa očiste, srede, zaustavi proizvodni proces i normalno, drugačiji su uslovi nego kada je proces u toku.
Da bi se pokazalo stanje stvari drugačije nego što jeste, od mene su tražili, kao narodnog poslanika, neću sada da vam čitam materijale, koliko je to komplikovana materija, koliko je tu nauka u pitanju kada je u pitanju težina uslova rada, pa nadležnost ministra zdravlja, nadležnost ministra za penzijsko i invalidsko osiguranje, pa beneficirani radni poslovi gde se radni staž računa sa uvećanim trajanjem, koliko je to sve komplikovano kada je u pitanju mesto gde su određena kategorizacija radnih mesta po psihičkom opterećenju, po fizičkom opterećenju, po biološkom opterećenju.
Kada se sve uzme u odgovornost, samoinicijativnost, opterećenost, emocionalna napetost, koncentracija pažnje, mišićni rad, kardiovaskularne funkcije, kalorične potrošnje, kada se opasnost vezana za uslove rada, zdravstveno stanje radnika, fizičko opterećenje radnika, odgovornost na poslu, psihičko opterećenje radnika zbog organizacije rada koja je u toku, uticaj na proizvodne efekte radne organizacije, stručnost, kvalifikacije i sve ostalo, kada se sve to uzme u obzir, a znate da poslodavac može da stavi na spisak da ste radnik za čijim radom je prestala radna potreba i da ćete izgubiti posao – pod kojim stresom, pod kojim teškim uslovima ti radnici rade, ako nemaju zaštitu državnih organa, onda je to nešto što je najcrnje, najgore što se može desiti u uslovima gde mi pokušavamo da dovedemo red, da imamo propise, da li se zvali ovako ili onako, manje je važno. Naučićemo mi ove nove nazive, nije problem.
Bitna je primena, suština i ozbiljnost u prihvatanju propisa i odgovornosti. Zamislite koliko je u postojećem Zakonu direktor odgovoran, a ne preduzima mere. Opet vam pričam, sreća je što nam privreda ne radi, nije sreća sa aspekta ekonomije, društvenog značaja, nego sa aspekta šansi za povređivanje, itd. Inače, sigurno bi daleko više bilo gubljenja zdravlja, povređivanja, jer nema sredstava za mere zaštite na radu, ne ulaže se u zaštitu na radu.
Direktori su sada velike zverke, čeka se privatizacija, ona traje godinu, dve ili pet, a ništa se ne radi. Možete onda zamisliti u kojim uslovima radnici rade, kako ih maltretiraju neodgovorni ljudi u želji za ličnom ambicijom ili koristi. Ne mogu da shvatim da je inspektor tražio pare od radnika koji je tražio njegovu intervenciju, i uzeo je pare. Zar država nije u mogućnosti da obezbedi uslove da inspektor ode na teren, da ima vozilo, bonove za benzin, da ruča, da ne mora da ide kod protivničke strane na ručak, da bi kod radnika stvorilo sumnju da li će biti objektivan ili ne.
Toliko sam hteo da ispričam, ali o detaljima nema smisla da vas zamaram, imam priloge od radnika iz te fabrike, gde je do detalja objašnjeno; napraviću kopiju pa ću vam dati. Dobro je da se uključite. Ima prijava od pre godinu dana, tužilac ne sme da je pokrene, jer bi se fabrika drmala iz temelja, neko bi zaglavio u zatvoru. Radnicima nije cilj da nekoga uhapse, nego da se nateraju neodgovorni rukovodioci da primene mere zaštite na radu. Bili su policijski inspektori, uzeli su podatke, uzeli su sve zdravstvene kartone u nekoliko zdravstvenih centara – Bor, Majdanpek, Beograd, Zaječar, najveći broj se leči kod neuropsihijatra.
Vi govorite o zaštiti zdravlja zbog maltretiranja, šikaniranja, kada neko psihički oboli. Na koji način ćete vi štiti to njihovo zdravlje. Najveći deo tih radnika leči se kod neuropsihijatra zbog teškog oštećenja mozga, zbog ovih razređivača; burad su otvorena, jedan radnik je pretakao iz bureta u flašu na crevo, kao što se pretače vino ili rakija iz bureta, ne zna o čemu se radi, nije upućen u opasnost materije. U fabrici ne postoje propisane mere da radnik zna o kakvoj se materiji radi, koliko je opasna i eventualno prva pomoć u slučaju kontakta sa tom opasnom materijom, koja je otrovna. Neke smole iz uvoza, bez deklaracije, bez prevoda, puštene su u upotrebu, a nema nikakvog uputstva za rukovanje tim smolama.
Ispričao sam tu priču, imate puno tih dokaza. Dokazi se nalaze u policiji, nalaze se kod tužioca u Majdanpeku, nalaze se u fabrici. Trebalo je da inspektori rade, jedan inspektor je dao otkaz i pobegao iz Bora zbog tih stvari. Samo treba ući u fabriku, registrovati zatečeno stanje i sve će vam biti jasno kako ta fabrika radi. Hvala.