Sledeći će imati reč ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DSS, gospodin Đorđe Mamula, posle pauze.
Pauza je do 14,55 časova.
(Posle pauze – 15,10)

Dame i gospodo poslanici, nastavljamo sa radom. Reč ima narodni poslanik Đorđe Mamula.

Budući da je više tačaka dnevnog reda spojeno govoriću samo o Predlogu zakona o prekršajima, koji mi se čini da je najvažniji. Ovaj predlog po svojoj sadržini predstavlja predlog modernog zakona, u skladu sa savremenim težnjama u prekršajnom pravu i nauci prekršajnog prava. Po svojoj sadržini usklađen je sa međunarodnim pravom, budući da po Ustavnoj povelji kod nas međunarodno pravo ima primat nad domaćim i sve usvojene konvencije se neposredno primenjuju, tako da više nije ostavljeno na slobodnoj volji da li ćemo prihvatiti međunarodne konvencije ili nećemo, ili ćemo poštovati primat međunarodnog prava ili nećemo.
U UN 1948. godine izglasana je Opšta deklaracija o ljudskim pravima. Država Jugoslavija tada nije glasala za Opštu deklaraciju o ljudskim pravima, tako da svi oni čija su prava bila povređena od 1948. do 1971. godine ne mogu da računaju na naknadu za svoja povređena prava, jer država nije priznala Opštu deklaraciju o ljudskim pravima.
To je bilo vreme kada je pao i predlog da se u Opštu deklaraciju o ljudskim pravima unese pravo na formiranje koncentracionih logora koji su bili formirani u Jugoslaviji, ali eto nisu ušli u proceduru UN, zamalo, tako da ta intervencija da ne treba da usvajamo zakone nije tačna, jer sve evropske države usklađuju svoje zakonodavstvo sa evropskim konvencijama, a onima koji ne veruju savetujem da pogledaju sajt EU i da pogledaju sajtove pretraživača zakonodavstva, pa da vide kako se usklađuju domaći propisi evropskih država sa Evropskom deklaracijom, odnosno svim preporukama EU.
Bilo je krajnje vreme da se promeni naš zakon o prekršajima, jedan vrlo staromodan i prevaziđen zakon, iz jednog vremena koje je definitivno za nama. Sa druge strane, status prekršajnih organa nije dovoljno jasan. Oni su organi posebne vrste. Naime, nisu ni pravosudni organi, ni organi uprave, tako da je to moralo da se izmeni – da prekršajni organi prestanu da postoje u našem pravu i da dobijemo prekršajne sudove kao nadležne sudove za utvrđivanje odgovornosti zbog povrede prekršaja, da se sudije nadležne za prekršaje izjednače sa ostalim sudijama u sudskom sistemu i da prekršajno pravo i prekršajni postupak po svojim rešenjima prate promene u krivičnom pravu i krivičnom postupku, jer u svim državama u svetu se može uočiti određena sličnost.
Ako želite da vidite kakav je prekršajni zakon u nekoj državi pogledajte kako je uređena krivična odgovornost u krivičnom zakonu, kako su uređena pitanja iz krivičnog prava i onda ćete znati da su preslikana rešenja u prekršajnom postupku. Isto važi i za zakone o krivičnom bilo koje države, videćete sličnosti između prekršajnog postupka i zakona o krivičnom postupku neke države.
Kada je reč o materijalnom delu prekršajnog zakona mislim da je dobra nova definicija pojma prekršaja, koja vrlo jednostavno definiše prekršaj kao izvršenje radnje koja je propisom nadležnog organa određena kao prekršaj i uz to protivpravna. Načelo zakonitosti je u članu 3. vrlo jasno definisano: da prekršaj mora biti predviđen u propisima, vrlo jasno definisan i da se ne može suditi za prekršaj koji nije bio predviđen kao prekršaj u vreme kada je izvršen.
Mislim da su dobra rešenja kod radnji izvršenja, vremena izvršenja, mesta izvršenja, posebno kod nužne odbrane, gde je došlo do preuzimanja rešenja iz Krivičnog zakonodavstva, koje je sada mnogo šire definisano. Naime, zna se da nema prekršaja ako je radnja propisana kao prekršaj učinjen u nužnoj odbrani. Međutim, ono što je bitno to je u stavu 2. (član 13.) da je, nužna odbrana – ''ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili od dobra drugog odbije istovremeni protivpravni napad''. Dakle, sada se proširuju dobra koja se štite. Ranija je definicija bila da od sebe ili drugog odbije istovremeni i protivpravni napad, a sada od svog dobra i dobra drugog odbije istovremeni i protivpravni napad.
Samim tim, sa takvim rešenjem kod nužne odbrane logično je da je došlo do promene kod krajnje nužde, koja je takođe definisana na savremen način. Naime: ''Krajnja nužda postoji ako je prekršaj učinjen da učinilac otkloni od svog dobra ili dobra drugog istovremenu neskrivljenu opasnost''.
U pogledu prekršajne odgovornosti uveden je nov jezik. Naime, govori se o krivici i oblicima vinosti, umišljaju i nehatu. U članu 18. uračunljivost nije imala posebne novine. Pravna zabluda je zadržana na način kako je i do sada bila definisana i mislim da je tu nađena prava mera, obzirom da preuzimanje potpunog rešenja iz Krivičnog zakonika ne bi bilo u redu zbog specifičnosti prekršaja. Mislim da su dobra rešenja i u pogledu saučesništva, tako da su zadržana ranija rešenja.
Novina u pogledu vrste kazni je da imamo sada rad u javnom interesu i poništenje važenja vozačke dozvole zbog negativnih poena za one vozače koji učestvuju u javnom saobraćaju i krše propise. Mislim da je to pravo rešenje, budući da imamo sve veći broj ljudi koji su nepažljivom vožnjom unesrećili mnoge ljude, naročito decu.
Mislim da bi primena ove odredbe morala biti vrlo jasna i široka, kako nam se ne bi dešavalo da nepažljivi vozači stvaraju invalide ili usmrćuju ljude u javnom saobraćaju, posebno kada pogledate u poslednjih desetak godina koliko je ljudi izginulo u saobraćaju, a to nadmašuje cifru iz nekih ratova.
Kada je reč o zaštitnim merama predviđena je zabrana upravljanja motorni vozilom. Međutim, mislim da bi bilo bolje još jedno rešenje, a to je da je uvedena zabrana polaganja vozačkog ispita za one koji su pokušali da voze i voze automobil bez položenog vozačkog ispita.
Mislim da bi takve osobe, kojih ima sve više, trebalo da snađe odgovarajuća zaštitna mera tj. zabrana polaganja vozačkog ispita u određenom periodu, kako bi zapamtili taj svoj pokušaj učešća u javnom saobraćaju bez vozačke dozvole.
Dobro je što je u članu 46. u tački 7) predviđena zabrana pristupa oštećenom, objektima ili mestu izvršenja prekršaja, gde, takođe, vidim paralelu sa krivičnim postupkom. Posebno je ovo bitno zbog nasilja koje je povećano i mislim da je ova mera pravi odgovor za smanjenje nasilja i uopšte, za ponašanje, odnosno posebna zaštitna mera prema onim prekršiocima koji ne mogu da poštuju određene vrednosti.
Javno objavljivanje presude, to je takođe novina i mislim da oni koji vrše teške prekršaje treba da dožive to da javnost u novinama može da čita da su se obrukali i da to izađe svuda kako bi javnost znala o kome je reč.
Što se tiče načela postupka, mislim da je tu napravljena dobra ravnoteža između zaštite javnog interesa i prava učesnika u postupku. Dalje, slobodna ocena dokaza je zadržana, insistira se na ekonomičnosti prekršajnog postupka, to načelo je i do sada bilo.
Što se tiče prava na odbranu, ono je sada daleko bolje definisano, da je veoma jasno i da je pravo i na formalnu i na materijalnu odbranu obezbeđeno na dobar način. Što se tiče upotrebe jezika u prekršajnom postupku, takođe, taj član 86. je sasvim dobro rešenje i mislim da tu nije bilo nikakvih primedbi, čak ni u javnoj raspravi nije bilo primedbi povodom tog rešenja.
Nadležnost sudova je ključna promena. Dakle, uvode se ipak prekršajni sudovi kao prvostepeni sud, dakle, vrše sudije, a radiće i prekršaje, trebalo bi da ispunjavaju iste one zakonske uslove koji se traže i za sudije. Okrivljeni i njegova prava u članu 108. su takođe dobro definisani. Mislim da je jasno stavljeno do znanja da okrivljeni ima pravo da se brani samo uz stručnu pomoć branioca, tako da tu nekih novina nema.
Mislim da su dobra rešenja i u pogledu pravnih lekova, u žalbenom postupku. Ovaj zakon u celini treba podržati i mislim da predlagač zaslužuje svaku pohvalu. Hvala.

Da li ima još nekoga od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika da želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redoslednom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe: SRS, DSS, G17 plus i SPS.
Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić.
Da li je tu? (Ne.)
Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, najpre moram da ukažem na jednu činjenicu, a to je da je, ponovo, čak pet zakona, odnosno načelna rasprava o pet zakona spojena u jednu i na taj način se najbolje pokazuje i kolika je i kakva je briga vladajuće koalicije o ovim oblastima o kojima se zakoni donose.
Zaista je neverovatno i svi smo mi očekivali da, barem, zakon o prekršajima koji je izuzetno veliki i ima preko trista članova, a predstavnici vladajuće koalicije ga najavljuju kao nešto epohalno, veoma važno, kao nešto što će nas dalje približiti Evropi, svi smo mi očekivali da će taj zakon da kažem, uslovno, zaslužiti da se o njemu vodi rasprava u tom punom trajanju od pet časova.
Ali, hajde što su ova četiri zakona koja imaju nekakve veze sa pravosuđem spojena u jedinstvenu raspravu, (Predlog zakona o prekršajima, Predlog zakona o izmenama Zakona kojima su određene novčane kazne za privredne prestupe i prekršaje, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova,) ali zakon o odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom po meni zaista nema šta da traži u ovoj grupi zakona.
Potpuno je nejasno šta je tu rukovodilo predlagača, odnosno šefa odborničke grupe DSS-a da predloži da se i ovaj zakon nađe u tom setu i da i on bude uvršćen u ovu načelnu raspravu.
Jedini razlog kojim se on mogao rukovoditi je upravo izigravanje ove Narodne skupštine, obesmišljavanje njenog rada, jer ovaj zakon apsolutno nikakve veze sa ovim ostalim zakonima nema.
Pročitati ću vam i član 140. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije koji kaže: "O predlogu zakona najpre se vodi načelni pretres".
Stav 2. kaže: "Narodna skupština može odlučiti da obavi zajednički načelni pretres o više predloga zakona koji su na dnevnom redu iste sednice, a međusobno su uslovljeni ili su rešenja o njima međusobno povezana, s tim što se odlučivanje o svakom predlogu obavlja posebno".
Dakle, da bi Narodna skupština mogla, čak i sa tom poslaničkom većinom, da izglasa ovako nešto nije potrebno da se vama žuri, odnosno to nije dovoljno, već je potrebno da i neki drugi formalni uslovi budu ispunjeni. Ja bih želeo, pošto već nije tu šef poslaničke grupe DSS-a, da mi, barem, onda, ministar Stojković, koji zastupa ove zakone, objasni na koji su način međusobno uslovljeni, na primer, zakon o odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom sa zakonom o izmenama Zakona kojima su određene novčane kazne za privredne prestupe i prekršaje ili sa bilo kojim od ova četiri zakona.
Dakle, pronađite tu nit koja spaja ove zakone i zbog kojih su rešenja u ovim zakonima međusobno povezana, zbog čega je neophodno da mi u jedinstvenom pretresu odlučujemo o svim zakonima. Jednostavno, nema te niti, već, ono što njih povezuje, što povezuje ove zakone, isključivo je želja vladajuće koalicije da obesmisli rad Narodne skupštine i da se rasprava o ovim izuzetno važnim zakonskim rešenjima svede na minimum. Ja ću onoliko koliko sam u mogućnosti, zbog kratkog vremena koje imamo na raspolaganju, pokušati da po nekoliko reči, odnosno rečenica kažem o svakom od ovih zakona.
Najpre, naravno, o Predlogu zakona o odgovornosti proizvođača za stvari sa nedostatkom i moram reći da je nejasno uopšte zašto se ovaj zakon donosi.
Mislim da ko god je završio pravni fakultet i pročitao Zakon o obligacionim odnosima, a zatim pročitao ovaj zakon od desetak članova o odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom, da se našao u čudu zašto je uopšte potrebno donositi ovaj zakon. Ništa novo se u pravni sistem ne uvodi donošenjem ovog zakona. Obrazloženje je onakvo kakvo dobijamo za svaki drugi zakon: da su to zahtevi Evropske unije, da će nas to dalje približiti Evropi, da se usklađuje domaće zakonodavstvo sa evropskim i slično.
Čuli smo ovde od predstavnika vladajuće koalicije i od ministra da se ovim zakonom povećava nivo zaštite koji će naši građani imati.
Nakon njegove izjave još jedanput sam pročitao ovaj zakon. Nisam uspeo da nađem koji je to član zakona predložen, da se slično rešenje, odnosno istovetno rešenje ne sadrži u Zakonu o obligacionim odnosima, pa bih molio ministra da mi kaže konkretno, kojim članom ovog zakona su data bilo kakva veća prava građanima Republike Srbije i šta je to što povećava nivo zaštite, koji je konkretno član, koje će oni pravo imati koje do sada nisu imali i, eventualno, šta to upućuje nas na to da će sudovi na osnovu ovog zakona, eventualno, dosuđivati veće odštete ljudima koji pretrpe određenu štetu zbog neke stvari sa nedostatkom ili da će se povećati, na primer, broj slučajeva u kojima će se moći primeniti ove odredbe. Ja mislim da tih odredbi nema.
Da je to tačno, mislim da nam najbolje govori analiza efekata zakona. To nam je stiglo u ovom obrazloženju Vlade, gde kaže da primena predloženih rešenja neće izazvati, po našoj proceni, dodatne troškove građanima i privredi, a time ni malim i srednjim preduzećima.
Prevedeno na običan jezik, ono što je svima razumljivo, nama ovim Vlada kaže na jednostavan način da se neće povećati obim, jer ako kaže da se neće povećati troškovi u privredi, odnosno proizvođačima stvari sa nedostatkom, ni malim, ni srednjim preduzećima, da na osnovu ovog zakona neće biti naplate veće štete, da veći broj lica neće imati pravo na nadoknadu određene štete. Dakle, sve ostaje kao i ranije. Onda je pitanje zašto mi ovaj zakon donosimo? Da li da bi se hvalili da smo doneli toliko i toliko zakona, jer ako već imamo regulisanu ovu oblast u Zakonu o obligacionim odnosima, a ovde se ništa suštinski ne menja, već se samo deklarativno ponavljaju određene odredbe, mislim da je, čisto pravnički gledano, potpuno besmisleno uopšte ulaziti u ovakvu avanturu kao što je donošenje ovakvog zakona.
Ono što bi trebalo da bude cilj ove vlade, a što svakako jeste cilj SRS, to je smanjenje zakonske regulative, smanjenje, da bi se na jedan konkretan i precizan način regulisale sve oblasti, a ne da bismo donosili zakone radi zakona i da bismo povećavali broj propisa koje neko mora da prati.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama zakona kojima su određene novčane kazne za privredne prestupe i prekršaje, ovo je definitivno zakon koji bi bilo jako teško obrazložiti. Pretpostavljam da se zbog toga niko iz vladajuće koalicije nije ni usudio da ovde detaljno priča ili da pokuša da obrazloži koji su to principi kojima su se oni rukovodili prilikom predlaganja izmena ovog zakona. Ako pogledate, to je izuzetno veliki broj zakona koji je obuhvaćen. To je prva karakteristika ovog zakona. Mislim da je izuzetno teško prebrojati. Radi se o 50 strana, na kojima su gusto napisane odredbe zakona koje se menjaju. Radi se isključivo o promeni iznosa novčanih kazni, koje su propisane u raznim zakonima, ali ono što nedostaje, to je jedinstvena koncepcija pri promeni.
Dakle, ovde je trebalo da čujemo da li se radi o inflaciji. Ukoliko je to razlog za promenu propisanih iznosa, onda bi kroz sve te zakone trebalo da se provlači isti nivo povećanja, odnosno isti procenat povećanja. Upravo, ovde se takva koncepcija ne može naći. Negde se menja novčani iznos zaprećene kazne za 10 ili 15 procenata, negde se menja 50 ili 60 puta, odnosno pet ili 6.000 procenata.
Daću par konkretnih primera: u Zakonu o bankama i drugim finansijskim organizacijama u članu 79. stav 2. reči "od 30.000 do 300.000 dinara", zamenjuju se rečima "od 30.000 dinara do 200.000 dinara".
Dakle, opšti maksimum zaprećene kazne se smanjuje. Ovo nije opšta tendencija koja je u zakonu da se povećavaju svi iznosi, već se povećava samo zaprećeni maksimum, ali je onda pitanje zašto taj raspon ne ostaje isti kakav je bio?
Znači, ukoliko je 300.000 dinara, sada smanjeno na 200.000, zašto onda i minimum od 30.000 dinara nije smanjen na 20.000?
Na ovaj način se smanjuje raspon između minimalne i maksimalne zaprećene kazne. Generalno, mi iz SRS nemamo ništa protiv toga. Smatramo da zbog pravne sigurnosti treba da se smanjuje taj raspon, jer činjenica da je u nekim zakonima, u nekim članovima taj raspon i po 50 puta, razlika od minimuma do maksimuma, daje izuzetno velika ovlašćenja pojedincima i u konkretnim slučajevima dolazi do zloupotrebe, do pravne nesigurnosti, jer građani za isti prekršaj, neko će platiti 20.000 dinara, a neko će platiti kaznu od 1.000.000 dinara. To svakako ne treba da se dešava.
U Zakonu o javnim nabavkama, član 147. stav 1. reči "od 100.000 do 200.000 dinara", zamenjuju se rečima "od 100.000 do 1.000.000 dinara".
Dakle, ovde je potpuno drugačija situacija u odnosu na prethodni član. Minimum zaprećene kazne ostaje isti – 100.000 dinara, ali se maksimum povećava sa 200.000 dinara na čak 1.000.000. Dakle, pet puta je sada veći maksimum, dozvoljeni po zakonu, te kazne, a raspon koji je bio u zaprećenoj kazni od 100.000 do 200.000 hiljada, sada je od 100.000 do 1.000.000. Raspon je čak pet puta veći nego što je bio.
Zašto je to rađeno, zaista ne znam koji su razlozi rukovodili predlagača ovog zakona, dobro bi bilo da nam se objasni, jer se ni na jedan racionalan način ne može objasniti ovako različit pristup od zakona do zakona i od člana do člana.
Objašnjenje koje je dato na kraju zakona u analizi efekata zakona kaže: "Efekti će se videti i kroz ostvarivanje pravne sigurnosti građana i jednakosti pred zakonom".
Nadam se da je ministar Stojković pročitao ovakvo objašnjenje pre nego što je došao i pre nego što je prihvatio da bude ovlašćeni predstavnik Vlade za ovaj zakon, ali ipak mislim da to nije tačno. Njega cenim kao pravnika i mislim on ne bi, da je video ovo, dopustio da iza takve izuzetno smele tvrdnje stavi svoj potpis i svoj autoritet.
Šta znači da će se povećanjem opšteg maksimuma neke kazne ili povećanjem od 50 puta određene kazne, ili smanjenjem od tri puta, ostvariti pravna jednakost građana. Kakve veze ima propisana visina kazni sa jednakošću građana? Kakve veze ima visina propisane kazne sa pravnom sigurnošću građana? Nema apsolutno nikakve.
Pravna sigurnost se ogleda kroz to, da li će prema svim građanima biti primenjen određeni zakon i da li je izvesno da će to biti urađeno. Jednakost građana se ogleda kroz to da svi građani, ukoliko su učinili isti prekršaj, pod istim okolnostima, treba da budu kažnjeni istim novčanim iznosima.
Vi na ovaj način, propisujući mogućnost određivanja 50 puta veće kazne za jedno lice u odnosu na drugo za isti prekršaj, urušavate pravnu sigurnost i urušavate jednakost građana pred zakonom.
Bolje bi bilo da ste malo razmislili pa zadržali neki normalan nivo tih kazni i normalan raspon na osnovu koga bi mogla kakva-takva pravna sigurnost i jednakost građana da se uspostavi.
Evo na kraju o razlozima za donošenje zakona po hitnom postupku. Mi vidimo i šta je suštinski razlog za ovakvo povećanje. Predlagač nam kaže, donošenjem zakona, izmenama zakona kojima su određene novčane kazne za privredne prestupe i prekršaje, značajno će se povećati priliv sredstava u budžet Republike Srbije.
Dakle, nije cilj Vlade Republike Srbije pravna sigurnost građana, jednakost ili bilo šta drugo, već je cilj da se napuni budžet. Video je Mlađan Dinkić da od onog suficita, koji je on unapred povećao, nema ništa, video je da je naplata izuzetno slaba, da sve manji broj preduzeća radi, da je sve manji broj zaposlenih. Jedini način na koji on može da napuni budžet, to je, da ponovo posegne za povećanjem kazne. Ali, vi treba da znate da ne možete klati bilo šta za kilo mesa, već da vam je mnogo bolje da obezbedite povoljnu privrednu klimu, da obezbedite da preduzeća rade i da onda na taj način ubirate porez, a ne da pokušavate da, povećanjem kazni ono malo privrede što radi u Srbiji, dovedete do prosjačkog štapa.
Što se tiče sledećeg zakona u ovom setu, to je Zakon o sudijama i uključivanju ovih odredaba koje se odnose na Zakon o prekršajima i pretvaranje sudija koji su do sada bili, praktično se i ne zna kakvi organi, to su sui generis organi, dakle, oni nisu prave sudije, nisu pravi organi državne uprave. Imali su neka sudijska ovlašćenja, direktno su postavljani od Vlade, birani na period od osam godina, sa mogućnošću reizbora. Sada se oni praktično prevode u redovne sudije.
Ali, ono što nas zanima više, što je pre trebalo da nam kaže ministar Stojković, jeste – šta je sa obećanim poboljšanjima koja se odnose na materijalni položaj zaposlenih u sudstvu: koliko su povećane plate sudijama, stručnim saradnicima, pripravnicima, daktilografima i svim onim ljudima kojima ste, u prethodim setovima pravosudnih zakona kada ste povećavali takse, kada ste povećavali procenat koji će direktno ostajati sudovima od tih taksi, govorili da će ovo drastično uticati na povećanje plata, na zainteresovanost zaposlenih za rad i na sve ostalo?
Prošli su meseci, mi smo i tada rekli da konkretnih efekata u tom pravcu neće biti, da će zaposleni biti u istom onom, maltene jadnom, stanju u kome su bili do sada. Mislim da bi bilo bolje da nam ministar sada odgovori zašto nisu ispunjena ta obećanja, koja smo od njega čuli ranije.
Sam zakon je nešto što se može donekle osporiti. Najpre bih krenuo od člana 79v koji kaže da će odluka o broju sudija u prekršajnim sudovima i Višem prekršajnom sudu biti doneta do 1. jula 2006. godine, da će predsednik i sudije prekršajnih sudova i Višeg prekršajnog suda biti izabrani do 31. decembra 2006. godine u skladu sa odredbama ovog zakona.
Već su, neki to znaju koji se bave oblašću pravosuđa, počela pregrupisavanja kod prekršajnih sudija. Naravno, oni su duboko svesni da će ova skupština, odnosno parlamentarna većina u bliskoj budućnosti odlučivati o njihovoj goloj egzistenciji, svesni su da njihov posao zavisi, budućnost njih i njihove porodice, od toga da li će skupštinska većina biti blagonaklona prema njima. Svima njima predstoji reizbor. Oni su u velikoj panici. Nama je jasno da će, poput situacije koju imamo kada se radi o izboru predsednika redovnih sudova i sudija redovnih sudova, sada doći do potezanja veza, da će opet proraditi stranačke podele, pa će svaka stranka, srazmerno učešću u Vladi, dobiti određeni broj sudija za prekršaje koje može da imenuje. Kako će se to raditi i na šta će to izaći, možemo samo da pretpostavimo.
Član 3. je, takođe, veoma zanimljiv. Kaže da će viši prekršajni sud preuzeti iz veća za prekršaje, a prekršajni sudovi iz opštinskih organa za prekršaje potreban broj zaposlenih koji su obavljali poslove iz delokruga navedenih organa, što znači da su svi zaposleni u prekršajnim organima, takođe, već jednom nogom na ulici. Ostaje da se vidi ko će od njih biti partijski, politički podoban da ostane da radi i u narednom periodu.
Ono što bi bilo normalno, znajući da ne postoji preveliki broj zaposlenih u tim organima, da se ovde u zakonu kaže da će automatski, po sili zakona, svi koji rade u tim organima za prekršaje nastaviti normalno da obavljaju to što su do sada radili i u sudovima za prekršaje. Ili, bar da nam ministar kaže – sada imamo toliko zaposlenih, a toga, naravno, nema ni u obrazloženju, procenjeno je da će biti toliko sudija, procenjeno je da je potreban toliki broj zaposlenih u stručnim službama koji će njih opsluživati i od toliko zaposlenih, toliko će ostati bez posla i ti ljudi će imati prioritete. Ovako, daleko od očiju javnosti, vi danas donosite zakon koji ne govori praktično ni o čemu, nego samo daje mogućnost vladajućoj koaliciji da sutra, daleko od očiju javnosti, na miru odlučuje – ovaj može, ovaj ne može. Jednostavno, da još jedan broj ljudi ostane bez posla.
Mislim da je trebalo, mislim da je to bio osnovni red, da kažete – toliko i toliko građana Republike Srbije će dodatno ostati bez posla, pa da vam to dođe na biro-rada, a čuli smo kako ste i koliko ste ljudi, oko 200.000, izbrisali iz evidencije onih koji su bez posla u Srbiji i na taj način pokušavate da naštimujete one brojke koje se odnose na nezaposlenost. Pored toga što iz dana u dan veliki broj ljudi ostaje bez posla, a jako mali broj ljudi se zapošljava, vama zaposlenost opada. Ali, broj zaposlenih u Republici Srbiji, koji bi trebalo da bude glavni pokazatelj broja zaposlenih, ne raste, nego, takođe, opada.
Sledeći zakon o kome bih rekao par reči je Zakon o uređenju sudova. Mi smo imali nekoliko puta na dnevnom redu zakon o uređenju sudova. Praktično, ovde se preslikavaju ove promene koje ste predvideli Zakonom o prekršajima i uvode se prekršajni sudovi, kao jedan vid organa, odnosno kao jedan tip sudova, inače, reguliše se njihovo osnivanje i sve ostalo kako će funkcionisati.
S obzirom na to da mi vreme, koje imam, ističe, praktično se nisam Zakona o prekršajima ni dotakao, to ćemo do detalja uraditi u raspravi po amandmanima. Pitao bih ove koji kažu da se u Republici Srbiji, odnosno državnoj zajednici Srbija i Crna Gora direktno primenjuju sve međunarodne deklaracije, jer međunarodno pravo ima primat, pa je neophodno da se donese i ovakav zakon o prekršaju. Logično, onda se postavlja pitanje, ukoliko je to tako, ukoliko baš ništa ne zavisi od ove skupštine, nego je dovoljno da se donese negde u svetu sličan zakon, opravdano se postavlja pitanje zašto mi danas uopšte o ovome raspravljamo?
Ukoliko je ovo nešto što mora, ukoliko je ovaj zakon takav zakon da mi ne možemo ovde ništa da promenimo, onda je bilo potpuno besmisleno da podnosimo amandmane, da raspravljamo, ili bilo šta drugo. Onda je ovo možda trebalo doneti u vidu neke deklaracije, a mi po Poslovniku ne bismo imali pravo da podnosimo amandmane i da uopšte pokušavamo da ova zakonska rešenja, predviđena u njemu, poboljšavamo.
Poslanička grupa SRS neće glasati za ove predložene zakone. Mi smo podneli amandmane, pokušali da koliko-toliko poboljšamo predložene tekstove. Nadamo se da će poslanička većina imati sluha to što smo uradili, ali ostaje nam dan za glasanje, da se svi u to uverimo. Hvala.

Reč ima ministar pravde, gospodin Zoran Stojković.

U pitanje političkih ocena ja se neću  upuštati, to je pravo svake stranke. Ali, ovde sam prozvan ja, lično, sa tvrdnjom da nisu ispunjena obećanja. Evo informacija što se tiče plata. To ste čuli, ali vidim da ste prećutali.
Prošle godine sudijama je podignuta plata 25,7%, a ostalim zaposlenima 38,2%. Na to je obračunata inflacija za ovu godinu. Znajući da je to malo po onim prethodnim izmenama, a nisu bile davno, sudijama su podignute plate 30% na tu već povećanu osnovicu od 25,7%. Imate vrlo interesantnu situaciju, a znam da idete po Srbiji, a znam da vam je to poznato, sudije imaju sada u odnosu na prosek plata ostalih zaposlenih četiri do pet puta veću platu.
Podaci koje sam dobio pre 15 dana, bile su sudije iz Bugarske, koja je već na pragu ulaska u EU – njihove sudije imaju platu od 500 do 800 evra. Penziju predsednik vidinskog suda imaće 160, 170 ili 180 evra, u zavisnosti od onog proseka. Budite sigurni da imamo znatno veće plate. Nama se plate kreću od 44.000 za opštinski sud do 171.000 u Vrhovnom sudu, u Odeljenju za suđenje za organizovani kriminal i ratne zločine. To su plate koje ne da zaslužuju poštovanje, nego bih ja više voleo kada razgovaramo ovde da vidimo šta da uradimo sa sudovima da oni kvalitetnije i efikasnije sude, jer narod je spreman da sudstvu plati, ali da dobije ono što je minimum obaveza tih sudova i sudija, da ispune svoju obavezu i posao prema građanima i da im daju zaštitu prava. Mislim da se tada neće postavljati pitanje.
Druga stvar je vezana za biranje. Ovde je rečeno da li će se izabrati ovoliko stranaka ili ovoliko. Koliko znam, ranije je bilo kada su birali odbor pa se tačno znalo jedna trećina ide ovoj stranci, jedna trećina onoj stranci i jedna trećina trećoj stranci, a onda kada su se odbori i dalje predlagali pa došao DOS, bilo ih je 18. Prvi zakon koji smo doneli uveli smo Visoki savet pravosuđa baš da bi se izbegla ta mogućnost da većina u skupštini po tom sistemu može da odabere. To smo uspeli.
Odbor može da da mišljenje, ali više ne može da predloži izbor onako kako je ranije mogao. Što se tiče broja zaposlenih, u obrazloženju stoji, ništa se za sada ne ukida, ali imamo jednu evidentnu činjenicu da je jedan broj tzv. mandatnih kazni, a one predstavljaju skoro 40% prekršaja, prešao na organe MUP-a.
Kada se, sada, krajem godine, izvrši analiza da se vidi koliko je predmeta ostalo i koliko treba zaposlenih i sudija, onda će se menjati Zakon o organizaciji sudova. Ovde ga nema i nije diran, ako ste to primetili. Znači, ako ne bude nekih ključnih izmena, gledajući da on sada postupa kao sud, to je postupak koji traži veći broj zaposlenih, a s druge strane smanjen broj predmeta, ne tvrdim da će uopšte nešto da se smanji ili ako se smanji, povećaće se onaj drugi organ, odnosno sud za prekršaje. Pitanje je da li će uopšte biti smanjenja. Međutim, tu moramo biti objektivni i da krajem godine sagledamo sve ove podatke, pa na bazi toga da određujemo mrežu sudova u Zakonu o sedištu i organizaciji sudova.
To je ono našta sam hteo da ukažem da se zna da se tako zaista predviđa, a što se tiče obaveze koju sam preuzeo, ja sam je i ispunio. Vi ste rekli da nisam, a ja tvrdim da jesam ispunio. Ja idem po Srbiji, to je vama poznato, dobar broj ljudi kaže, bogami kakvo je stanje za sada sudije najbolje žive. Nemojmo da gledamo neobjektivno stvari. Hvala.

Hvala, reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović, replika.

Tačno je gospodine ministre da ste vi na neki način onemogućavali te stranačke dogovore time što ste uveli Visoki savet pravosuđa, ali nije dobro to što sada to nije potpuno ukinuto, nego je samo umesto Skupštine preneto u Visoki savet pravosuđa. Sada je on u situaciji koju smo mi imali ranije ovde, da se stranke ovde dogovaraju oko toga koji će čiji predstavnik biti izabran, sada imamo situaciju da se u Viskom savetu pravosuđa predstavnici raznih stranaka i interesnih grupa dogovaraju oko toga ko će nama biti predložen, a mi kao legitimno i direktno izabrani predstavnici, neposredno izabrani predstavnici naroda, nemamo mogućnosti da utičemo na to da li će neko od prijavljenih kandidata, bez obzira na lične i profesionalne kvalitete, biti predložen za izbor.
Što se tiče ovog vašeg primera vezanog za Bugarsku, za plate sudija – mislim da niste izabrali baš najbolje poređenje. Mislim da ima svetlijih primera i boljih sa kojima bi trebalo da se upoređujemo. Ta činjenica da je možda u Bugarskoj penzija sudija 160 evra vama možda nešto govori, ali znajući kolike su plate imale sudije u Republici Srbiji do pre par godina i imajući u vidu da se plata izračunava na osnovu proseka od svih 30, 35 ili 40 godina radnog staža, koliko ih je ko već ostvario, jasno nam govori da ni njihove penzije neće biti mnogo veće.
Sudstvo je u jako lošem položaju već duže vreme. Mislim da ni kod nas penzionisane sudije nemaju mnogo veće plate. To je između ostalog i bio razlog što je veliki broj njih odlazio u advokate, što je veliki broj njih naknadno, iz penzije, dolazilo u sudove da rade, navodno da vrše onu čuvenu medijaciju od koje nije bilo ništa, a pravi razlog je bio samo da bi uzeli još neki dinar i da bi mogli da žive na način dostojan čoveka.
Vaše je pravo, kao predstavnika vlasti i vladajuće koalicije, da hvalite to što ste uradili, naše je da osporavamo, ali vi ste propustili da mi odgovorite na jedno od pitanja, a to je: na koji način će ovaj predlog zakona o odgovornosti proizvođača za stvari sa nedostatkom poboljšati, odnosno povećati i dati neko novo pravo bilo kom građaninu Srbije, a i ono što je možda još važnije – na koji način je ovaj zakon u toj suštinskoj vezi sa bilo kojim drugim od ova druga četiri zakona, seta od pet, o kojima mi danas raspravljamo zajedno.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović.