Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u okviru ove zajedničke načelne rasprave govorio bih samo o zakonu o prekršaju, koji je praktično najznačajniji zakon od ovih zakona koje danas razmatramo.

Smatram da je bilo krajnje vreme i nužno da se donese jedan ovakav zakon. Naime, znamo kada je donet prethodni Zakon o prekršajima, sa bezbroj izmena tokom ovih poslednjih 15 ili 16 godina. To je jedan razlog.

Drugi razlog je što stvarno položaj tih prekršajnih organa nije bio regulisan na pravi način, nije se tačno znalo kakvi bi trebalo da budu sudski organi s obzirom na to da su izricali i zatvorske kazne ili organi uprave. Sada je to na zadovoljavajući način rešeno.

Pored toga, kako je to i u obrazloženju zakona rečeno, a o tome su govorili i neki drugi poslanici, bilo je nužno da prilagodimo naše prekršajno zakonodavstvo sa raznim međunarodnim konvencijama i sa prekršajnim zakonodavstvom nekih drugih evropskih zemalja ukoliko želimo da se približimo EU, odnosno da jednog dana budemo članice EU.

Nešto detaljnije bi govorio o dve odredbe i to: o odredbama člana 34. a radi se o kaznenim poenima za upravljanje motornim vozilom. To rešenje do sada nije bilo poznato u našem zakonodavstvu. Međutim, već se duže vremena primenjuje u zakonodavstvu drugih evropskih zemalja. To rešenje je dalo određene dobre rezultate prilikom izricanja tih mera za razne prekršaje.

Naravno, to se sada neće moći neposredno primeniti. Nužno je da se u zakonu o bezbednosti saobraćaja utvrde ti poeni koji će se izricati za određeni prekršaj. Moram da napomenem da je u zakonodavstvima raznih zemalja bilo lutanja, prema tome kada budemo taj zakon o bezbednosti saobraćaja donosili, treba dobro odmeriti za koji prekršaj koliko će biti tih kaznenih poena.

I druge zemlje kada su uvele te kaznene poene, morale su kasnije menjati jer su ustanovile da to ne funkcioniše, jer najveći broj vozača nije ispunio za dve-tri godine one kaznene poene za koje se smatralo da ipak čine takve prekršaje zbog kojih bi trebalo oduzeti dozvolu. Ne znam da li u toku pripreme ovog predloga zakona, ali čini mi se da se potkrala jedna greška. Naime, u članu 34. stav 5. predviđeno je da se ti kazneni poeni sabiraju za dve godine.

Pitao bih gospodina ministra koji je došao, a u obrazloženju zakona kaže se da će se ti kazneni poeni skupljati za tri godine, pa je verovatno obrazloženje kasnije menjano ili je iz Predlog zakona umesto tri godine uneto dve godine.

(Sa mesta, Zoran Stojković: Možda se potkrala greška u kucanju.)

Da, pa obrazloženje nije promenjeno. Inače ja bih se takođe založio za dve godine, jer mislim da ti poeni treba da služe u izuzetnim prilikama, a imamo takve vozače kojima, nažalost, treba oduzeti vozačku dozvolu posle određenog broja prekršaja, iako nisu činili takav prekršaj kojima se po današnjim prekršajima ne bi mogla oduzeti dozvola, a nužno je da se zbog tih relativno malih prekršaja ipak oduzme dozvola.

Drugi institut o kome bih želeo govoriti o tim problemima, a odnosi se i na druge zakone, radi se o članu 86. to je upotreba jezika u prekršajnom postupku.

Verovatno imamo problem zbog toga što postoji jedan propis o upotrebi jezika. Taj propis nije menjan, čini mi se da je donet 1992. godine. Bilo je nužno već do sada da se izmeni taj propis. U tom zakonu upotreba jezika nije na dobar način regulisana. Iz toga odmah proizilazi i regulisanje u drugim zakonima u vezi upotrebe jezike, pa i u ovom zakonu se kaže da se prekršajni postupak vodi u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje službena upotreba jezika i pisma.

Kako to izgleda u nekim mestima gde žive nacionalne manjine? Dođe neka stranka koja ne zna jezik, a sudija ne zna jezike nacionalnih manjina, pa onda pita – "da li ste saglasni da moja daktilografkinja prevodi?". To su smešne situacije, a nažalost, znam da se veoma često događaju. To nije dobro rešenje, pa bi trebalo to na neki drugi način rešavati, jer nije dobro da daktilograf prevodi sudiji, odnosno stranci. Nisam siguran da će na ovaj način, kako je to predviđeno u članu 86, biti dobro rešeno.

Da ne govorim da ne postoje prvostepene odluke koje se donese na jeziku nacionalnih manjina. Sumnjam da će u drugostepenom organu biti sudija koji će znati jezike nacionalnih manjina. Onda to znači, kao što se i u redovnom sudskom postupku čini, da se prevodi svaki papir koji je u omotu spisa, na srpski jezik, jer jedino će tako veće moći da odlučuje.

To nije najsrećnije rešenje, pa bih molio ministra, koji to već zna, jer ne govorim prvi put o tom problemu, ako bude menjan Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma, da se nađe neko rešenje koje će zadovoljavati kako državu, tako i pripadnike nacionalnih manjina.

Reč ima narodni poslanik Petar Jojić, a potom Goran Rakovac, pa Zoran Antić.

Dame i gospodo, imamo Predlog zakona o prekršajima. Lično mislim, da je ovaj zakon morao biti u celosti usaglašen sa Zakonikom o krivičnom postupku. Njegova sinhronizacija mora biti u celini.
Postupak koji se primenjuje u prekršajnom postupku mora biti identičan postupku koji se vodi pred nadležnim sudom za prekršaje, zapravo, jeste postupak koji bi trebalo da se vodi na identičan način.
Od 305 članova koji se primenjuju, preuzete su odredbe iz važećeg Zakona, u pretežnom delu. Neću ovde da navodim brojeve i članove, jer sam uporedio tekst Predloga zakona sa Zakonom o prekršajima, koji je važeći i koji je donet još 1995. godine.
Moram reći da smo mi i pre Evropske unije i njenog zahteva da usaglasimo naše propise sa Evropskom unijom, usaglašavali naše zakonodavstvo sa uporednim zakonodavstvom, a pre svega zakonodavstvom evropskih zemalja. Naša država je ratifikovala na hiljade propisa i ugovora kojima je preuzela obaveze da usaglasi svoje propise. Još 1994 –1995. godine bilo je 12.000 zakona i propisa koje je naša država usaglasila sa zemljama EU, gde se koristilo i anglosaksansko pravo.
Ovaj zakon je u tom delu kodifikacija, takoreći, prekršajnog postupka koji se vodi pred sudom za prekršaje, a i pred organom uprave. Međutim, mišljenja sam da je trebalo ići na izmene i dopune, jer bi se tu izbeglo prepisivanje odredbi iz važećeg Zakona. Šta je trebalo menjati? Okolnosti i praksa nameću da se propisi moraju, usled promenjenih okolnosti i novonastalih situacija, prilagođavati životu.
Ono što je u ovom predlogu zakona bitno spomenuti – šta se, zapravo, menja? Mi imamo promenu koja je takve prirode, umesto organa za prekršaje, sada imamo sud za prekršaje. Umesto rešenja koje je donosio organ za prekršaje, sada imamo presudu. Kao novinu imamo u ovom predlogu zakona rad u javnom interesu. Pitanje je koliko se ovde usaglasilo sa onom odredbom
Glave XXIX iz Zakonika o krivičnom postupku, koja je izmeštena i koja predstavlja jednu zaokruženu celinu, a odnosi se na postupak prema maloletnicima u krivičnom postupku. Svakako da je i tu izvršena jedna izmena.
Napominjem da smo mi uložili jedan broj amandmana da bi se poboljšao tekst. Pitanje je sada ministra, kao člana Vlade, hoće li prihvatiti ili neće prihvatiti amandmane SRS. Naša je namera bila dobra i mi mislimo da bi neke amandmane trebalo prihvatiti, jer bi se poboljšao tekst i bilo bi delotvornije.
Što se tiče postupka kod suda za prekršaje, mi smo mišljenja da u celini treba da budu primenjene shodno odredbama koje se odnose na Zakonik o krivičnom postupku, da to bude naglašeno, da se u praksi to ne zloupotrebi ili iskrivi u tom pravcu da će sudije za prekršaje shvatiti da je njima zakonom o prekršajima isključivo određen postupak, a nemajući u vidu odredbe Zakonika o krivičnom postupku. Najvažnije su odredbe Zakonika o krivičnom postupku, Zakona o prekršajima i zakona o policiji.
To su tri zakona koja, pre svega, pokazuju u jednoj državi kakva je demokratija, kakav je krivični postupak, koji primenjuju nadležni i ovlašćeni, a pre svega sud, kakav je prekršajni postupak, kako se postupa sa građanima i kako se poštuju ljudska prava u prekršajnom i krivičnom postupku i u onim ovlašćenjima koja ima policija.
Dakle, ta tri zakona, po njima se meri stepen demokratije u svakoj državi. Zato smatramo da zakon o prekršajima i zakon o policiji moraju biti sinhronizovani, usklađeni sa Zakonikom o krivičnom postupku. U kojim slučajevima? U slučaju pozivanja građana, u slučaju dovođenja, jer dovođenje samo po sebi kaže da ga je dovela policija. Na osnovu čega? Dovela ga policija na osnovu naredbe sudije za prekršaje, istražnog sudije ili po sopstvenom ovlašćenju ako policajca ovlašćuje zakon o policiji, odnosno doskorašnji Zakon o unutrašnjim poslovima.
Moraju se poštovati osnovna ljudska prava u celini kod zadržavanja, određivanja pritvora. Pozivamo lice ako raspolaže nekim saznanjima da bi nam dalo neke informacije u vezi sa krivičnim postupkom, ali prema njemu primenjujemo poligraf.
Drugo, kada dovodimo lice šest sati pre nego što treba da pristupi pred taj organ koji je izdao naredbu da bude privedeno – u jedan sat noću odlazi se kući, dovodi se čovek, drži se u prostorijama policije i on je lišen slobode. Nije to dovođenje. Onog trenutka kada mu je zazvonio policajac na vratima i kada mu je rekao – pođite sa mnom na osnovu naredbe te i te, on je lišen slobode i on ne može da ide sada na radno mesto, ne može da ide u kafanu, ne može da ide nigde, ima da ide sa tim ovlašćenim službenim licem. Taj čovek džedži šest sati u prostorijama organa koji izvršava naredbu ili svoju ili naredbu suda za prekršaje ili izvršava nalog suda, odnosno istražnog sudije.
Šest sati čovek čeka, ali nema adekvatne prostorije za zadržavanje. Bilo bi dobro kada bi imali u policiji odgovarajuće prostorije u kojima lica treba da budu zadržana. Rokovi oko zadržavanja i privođenja su preveliki. Predviđa se u nekim odredbama da će biti za 24 časa predat licu, od momenta započinjanja privođenja. Ne putuje on iz Minhena, od Subotice do Vranja ili do Preševa, ne treba više od četiri ili pet sati, neka bude šest sati. Šta će 24 časa?
Ogledalo demokratije u jednoj državi jesu upravo zakon o prekršajima, zakon o krivičnom postupku i zakon o policiji. U svakom slučaju, mi ćemo u pojedinostima neke naše amandmane obrazlagati, osvrnućemo se u pojedinostima na one odredbe za koje smatramo da su bitne, što u svakom slučaju ne smatramo da je nepotrebno bilo izmeniti ili dopuniti, a po proceni predlagača donet je Predlog novog zakona. Prema tome, SRS ostaje pri tome da predloži poslanicima ovog parlamenta da usvoje amandmane koje smo podneli.

Reč ima narodni poslanik Goran Rakovac, potom Zoran Antić, pa Vladimir Homan.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, dosadašnja diskusija, a javljali su se pripadnici svih političkih stranaka koje postoje u ovom parlamentu, pokazuje da je dobar potez Vlade Srbije i resornog Ministarstva da jedan ovakav zakon predloži Narodnoj skupštini na usvajanje. Kada kažem da je diskusija pokazala da je ovaj potez dobar temeljim ovo mišljenje na diskusijama koje su bile lišene ozbiljnijih kritika predloga zakona koje imamo pred sobom, a pre svega mislim na zakon o prekršaju koji je najveći pravni akt koji treba da usvojimo u danu za glasanje.
Naime, kao što i sami znamo materija koja obuhvata prekršajnu odgovornost, prekršajni postupak i uopšte prekršaj više je nego obimna i kao takva do sada nije bila na pravi način regulisana u našoj zemlji. Ovaj zakon sveobuhvatno reguliše ovu materiju i niz nedoumica koje su do sada postojale u našem pravnom poretku, kako u teoriji tako i u praksi pokušava i po mom dubokom uverenju daje prava rešenja da ove dileme otkloni.
Kada kažem da razrešava mnoga pitanja kako teoretskog tako i praktičnog značaja, pre svega treba poći od toga koji su bili glavni razlozi, koje su bile glavne smetnje da danas imamo toliko prekršaja, da su nam prekršajni organi danas neefikasni i da jednostavno imamo jedan hibridni sistem, kako su mnogi od prethodnih govornika upotrebili izraz, kako u pogledu organa koji su postupali u prekršajnoj materiji, tako i u pogledu samog prekršajnog postupka i uopšte u pogledu ove materije.
Naime, više govornika je istaklo da je status organa koji se bave prekršajnom materijom do sada bio u potpunosti nedefinisan. Nedefinisan je bio kako njihov status sa jedne strane, tako i njihov način postupanja. Sama činjenica da se upotrebljava taj izraz hibrid i da sadašnji prekršajni organi nisu u užem smislu predstavljali ni upravne, a ni sudske organe, govori o tome da nisu na pravi način utemeljeni u našem pravnom sistemu.
Rekao bih da se ne radi ovde o hibridu, jer je taj hibrid od momenta kada je donet važeći Zakon o prekršajima mutirao, pa sada predstavlja nešto između pola žena, pola riba. Činjenica da ti organi sprovode postupak, činjenica da ti organi utvrđuju odgovornost učinioca prekršaja i činjenica da ti organi izriču odgovarajuću prekršajnu sankciju, između kojih je propisana i određena kazna zatvora, sama po sebi govori o tome da ne samo da ovi organi, postupak i vrste sankcija koje su utemeljene nisu u potpunosti utemeljeni i usaglašeni sa našim pravosudnim sistemom, već nisu usaglašeni sa savremenim evropskim sistemima.
Naime, nigde se više ne sme i ne može dozvoliti da jedan organ koji je bliži upravnom nego sudskom organu izriče, između ostalog, kaznu zatvora. To je jedan od razloga zašto se ovaj zakon morao doneti i zašto se morao na pravi način odrediti status organa koji treba da sprovodi prekršajni postupak i da se ti organi, između ostalog, usklade sa našim pravosudnim sistemom. I, zbog toga, između ostalog, imamo i prateće zakone koje danas imamo na dnevnom redu.
Činjenica da postojeći organi, sudija za prekršaje koji odlučuje u prvom postupku, moraju da imaju završen pravni fakultet, moraju da imaju položen pravosudni ispit, moraju da imaju određeno vreme provedeno, bilo u pravosudnom ili nekom drugom organu, dakle da se za njih, ako ne u potpunosti, ono, bar, slični uslovi propisuju kao i za sudije koje sude pred opštim sudovima, pred redovnim sudovima.
Samim tim, a i činjenicom da sprovode postupak koji se po ovom zakonu umnogome približava krivičnom postupku, koji ima mnoge institute koje poznaje i krivični postupak, pokazuje da je neophodno i da je krajnje vreme da se postojeći prekršajni organi transformišu; da se faktički pretvore u sudove, što je ovim zakonom i predviđeno, te ćemo u narednom periodu, nakon usvajanja ovog zakona, imati sudove za prekršaje kao prvostepene organe, odnosno viši prekršajni sud kao drugostepeni organ.
Skrenu bih pažnju na način na koji su do sada prekršajni organi birani. Naime, prvostepene prekršajne organe je imenovala Vlada Republike Srbije. To su bile sudije za prekršaje, a sa druge strane imali smo jedanaest veća za prekršaje što je dovodilo do pravne nesigurnosti građana, što je dovodilo do toga da praksa ovih organa, posebno drugostepenih prilikom donošenja odluke po žalbama, nije bila ujednačena, što je, sve u svemu, stvaralo jednu pravnu nesigurnost u čitavoj zemlji.
Uvođenjem jednog drugostepenog organa, višeg suda za prekršaje, koji će rešavati o svim žalbama jedinstveno za teritoriju Republike imaćemo priliku da se sudska praksa ujednači, da građani budu jednaki pred zakonom i da se izbegne voluntarizam koji je, hteli mi to da priznamo ili ne, u proteklom periodu i te kako postojao.
S obzirom na to da nema više vremena da se diskutuje o svim elementima koje treba naglasiti u ovom zakonu, skrenuo bih pažnju na nekoliko instituta i to postoji u Krivičnom zakonu, a preuzet je u zakon o prekršajima.
Dakle, pre svega bih rekao da je dobro to što je u članu 13, 14, 15. i 16. što su predviđene nužna odbrana, sila i pretnja i pokušaj za prekršajem, odnosno učinilac će se kazniti samo ako je to posebno propisano.
Dobro je što su ovi institutu koji egzistiraju u pravnoj teoriji kao instituti krivičnog prava, što se nalaze sada i u zakonu o prekršajima, kao što je dobro što je u samom tekstu navedeno samo načelo, odnosno da niko ne može da bude kažnjen u prekršajnom postupku dva ili više puta za istu prekršajnu radnju, kao što se za prekršaj neće kazniti lice koje je u krivičnom ili drugom postupku za privredni prestup već pravosnažno kažnjeno, odnosno da postoji krivica koja ima obeležje prekršaja.
Nešto što je novo u ovom zakonu, to su i dve nove prekršajne sankcije, a naše dosadašnje pravo nije poznavalo. Od te dve nove prekršajne sankcije, ja bih skrenuo pažnju na član 33. zakona, odnosno na rad u javnom interesu. Činjenica je da sagledavanjem uporednog prava, rad u javnom interesu kao prekršajna sankcija već duže vremena egzistira i da je u zemljama gde postoji dala jako dobre rezultate, jer se radi o sankciji koja ima izraženu generalnu prevenciju u sebi i koja odvraća veći broj potencijalnih učinioca prekršaja da te prekršaje ne čine.
S obzirom na to koliko je u našem pravnom poretku, odnosno u našoj praksi, svakodnevnoj, koliko ima učinioca prekršaja, mislim da je ova prekršajna sankcija dobrodošla, da konačno dođe u naš pravni sistem. S obzirom na to da se radi o novom institutu, a naše pravo to do sada nije poznavalo, nije na odmet da se malo više pozabavimo ovim institutom.
Dakle, rad u javnom interesu je pre svega neplaćeni rad u korist društva kojima se ne vređa ljudsko dostojanstvo i ne ostvaruje profit. Naglasio bih ova četiri elementa koja su predviđena u ovom institutu. Dakle, da je to neplaćeni rad, da je to u korist društva, da se tim radom ne vređa ljudsko dostojanstvo i da se tim radom ne ostvaruje profit. Rad u javnom interesu se može, odnosno ne može se izreći u vremenu kraćem od 10 niti dužem od 120 sati, a ne može se u toku jednog dana obavljati u vremenu dužem od dva sata.
Na kraju, prilikom izricanja rada u javnom interesu, sud će imati u vidu posebnu vrstu prekršaja uz fizičku sposobnost, radnu sposobnost učinioca prekršaja, njegova psihička svojstva, njegovo obrazovanje, njegove sklonosti i druge posebne okolnosti koje se odnose na samu ličnost.
Smatram da će ovom prekršajnom sankcijom zaista jedan broj naših građana koji olako čine prekršaje, čine protivpravne radnje, samim postojanjem jednog ovakvog krivičnog dela, dobro razmisliti i odustati od prekršaja sa jedne strane, a sa druge strane se radi o radu koji je u javnom interesu, koji je društveno koristan; nije na odmet da, umesto da se izriču neke druge prekršajne sankcije, kazne zatvora ili neke druge sankcije, da se učinioci prekršaja na ovaj način sankcionišu i da doprinesu razvoju društva.
Sve u svemu, na osnovu diskusija svih prethodnih govornika, a nadam se da je svima jasno da je ovakav zakon neophodan, da je dobro što je ovakav zakon došao pred Narodnu skupštinu. Zaista očekujem da ćemo u danu za glasanje u velikoj većini podržati i izglasati ovaj zakon.
U svakom slučaju, poslanici DSS-a će sa zadovoljstvom glasati za ovaj zakon. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Antić, a potom Vladimir Homan, potom Božidar Koprivica.
Za slučaj da završimo sa ovim setom pre 18,00 časova, nećemo prelaziti, naravno, na novu tačku dnevnog reda, svejedno što smo dali sebi do 20,00 časova.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalaze zakoni koji su veoma bitni i sasvim je sigurno da možemo da očekujemo kvalitetnu raspravu o ovim zakonima, ali nadam se da ćemo kasnije kroz raspravu o amandmanima, kojih ima dosta, s obzirom na to da se radi o jednom jako ozbiljnom zakonu, dakle zakonu o prekršajima, uspeti da nadoknadimo taj početni nedostatak kvaliteta.
Krenuo bih od ovog prvog zakona, a to je zakon o odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom i tu bih se složio sa mojim kolegom iz SRS da je ovo jedan skroman zakonski projekat koji ima samo 13 članova. Neke ozbiljne novine ne donosi i čini mi se da je bez problema mogao da se nađe u okviru nekog drugog zakonskog projekta, pretpostavljam, pre svega u okviru Zakona o obligacionim odnosima. Ovakvi zakonski predlozi, sasvim sigurno ne doprinose jednoj racionalnoj zakonskoj regulativi. Stvar je u zakonima, jer ovi zakoni zbunjuju građane i trebalo bi ih ubuduće izbegavati.
Drugi Predlog zakona koji se odnosi na novčane kazne za privredne prestupe i prekršaje, za mene je bio ovako najinteresantniji. Znam da je neophodno da se novčane kazne usklade sa ovim zakonom o prekršajima ali postoji drastično povećanje mnogih novčanih kazni u odnosu na ono što smo imali do sada i jako je teško opravdati ovo povećanje, a ono ide često i do pedeset, pa čak i do sto puta u odnosu na kazne koje smo do sada imali.
Ne možete ih opravdati inflacijom, jer ima povećanja u zakonima koje smo donosili 2003. i 2004. godine, a ako je inflacija 15%, a kazne se povećavaju od dva, pet, pa i do sedam puta za samo dve godine, onda vidimo da ipak osnovni cilj nije bio prevencija, već, rekao bih, pre svega, želja predlagača da se na jedan ozbiljniji način popuni budžetski deficit. Ako uzmemo u obzir da građani Srbije izuzetno teško žive, da su na ivici egzistencije, sasvim je sigurno da država i mi kao društvo snosimo deo odgovornosti što su jako često dovedeni do takve situacije da čine te prekršaje i nije pravedno i nije u redu da samo oni snose posledice prekršaja.
Pokušao bih da ilustrujem, sa par članova, sve ovo o čemu sam do sada govorio. Rekao bih samo da ima oko 120 zakona u ovom predlogu zakona gde se kazne drastično uvećavaju. Recimo, u Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima imamo uvećanje nekih kazni od 40 do 60 puta, kod Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima, imamo i dopunu od 2002. godine, imamo uvećanje od dva do tri puta, kod Zakona o oružju i municiji od pet do deset puta su veće kazne, a imali smo dopunu zakona 2003. godine. Kod Zakona o prebivalištu i boravištu građana, to je član 11, jedno drastično povećanje, kazne su sto i sto pedeset puta veće nego do sada, mada je Zakon jako davno donet.
Dalje, u članu 16. u Zakonu o putnim ispravama jugoslovenskih državljana, mislim da je predlagač zakona morao tu da se pozabavi problemom putnih isprava na jedan ozbiljniji način. Želeo bih da iskoristim ovu priliku i da kažem da naši građani koji rade u inostranstvu plaćaju znatno veću cenu svojih putnih isprava nego što to plaćaju građani u samoj zemlji; naš odnos prema našim građanima u inostranstvu je, od kojih pre svega SRS kao mogućnost privrednog oporavka mnogo računa u narednom periodu, da prema tim građanima moramo da imamo mnogo više obzira i da ih na neki način ne iritiramo takvim odnosima prema cenama putnih isprava.
U Zakonu o budžetskom sistemu koji je donet 2002. godine imamo uvećanje kazni za 2,5 puta. Znači, zakon koji je donet samo pre dve godine, za 250% su uvećane ove kazne.
U Zakonu o javnim nabavkama – veliki problem kod javnih nabavki je visoka cena, javne nabavke puno koštaju i nelogično je da imamo uvećanje do pet puta svih novčanih kazni koje se odnose na javne nabavke.
Kada je u pitanju republička administrativna taksa, isto tako uvećanje je za pet puta. Biće tu i zakona o održavanju stambenih zgrada. Sve su to uvećanja 20 do 50 puta. To bitno utiče na standard naših građana. Siguran sam da je i njihova želja da ne prave prekršaje. Ali, ukoliko im se to desi, ne treba ih drakonski kažnjavati. I kod inspekcijskog nadzora, znate da nam je privreda u jako teškom položaju, pre svega, mislim na malu privredu, na našu trgovinu. I tu imamo uvećanje kazni. To su zakoni koji su doneseni 2001. i 2002. godine, 10 do 15 puta je uvećanje kazne koje smo imali do sada.
Isto tako, u Zakonu o trgovini, koji je donesen 2002. godine, imamo 10 do 20 puta uvećanje kazni. Očigledno je da ministar finansija nema obzira prema privatnom preduzetništvu i da kaznama pokušava da reši, pre svega, budžetski deficit koji postoji.
Kada su u pitanju sudovi za prekršaje i Zakon o sudijama, na neki način predstavljaju prateće zakone zakona o prekršajima. Ima dosta instituta u samom zakonu o prekršajima. Mislim da ih je u načelnoj raspravi teško pomenuti, a kamoli dati neko ozbiljnije mišljenje.
Smatram da je to neophodno da učinimo putem amandmana. Verujem da će veliki broj amandmana, koji je podnela SRS, biti u mogućnosti da bitno popravimo ovaj zakonski predlog i da eventualno dobijemo kvalitetni zakon o prekršajima, nego što smo imali do sada. Hvala.

Hvala vam gospodine Antiću.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Homan. Nema se pripremi Božidar Koprivica, pa Marko Krstin.
Izvolite, gospodine Homan.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su predlozi pet zakona. Pokušati ću da kažem nekoliko reči o onom zakonu za koji mislim da je najbitniji, to je Predlog zakona o prekršajima, a sa tim u vezi je Predlog izmena i dopuna Zakona o sudijama i o sudovima.  
Najvažnija novina ovog zakona je da u prekršajnim postupcima ubuduće moraju da sude sudije. Samim tim su promenjena ova dva zakona o sudijama i o sudovima, i o uređenju sudova, jer se uvode prekršajni sudovi. Oni koji budu u ovim stvarima odlučivali, ubuduće će morati da budu sudije, a ne kao do sada, takozvane, sudije za prekršaje. To su bila lica koja nisu čak morala da imaju položen pravosudni ispit, a odlučivali su o takvim stvarima, kao što je i lišavanje slobode pojedinca.
Ovaj zakon je rezultat jednog ozbiljnog rada na usaglašavanju našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom Evropske unije, a i našeg unutrašnjeg zakonodavstva.
Mnogi instituti Predloga zakona o prekršajima uzeti su iz krivičnog prava i to sa razlogom. Osim ove novine, koja je sama po sebi dovoljna da ovaj zakon bude reformski i da bude izglasan u ovoj skupštini, a to je novina o kojoj sam govorio, ubuduće će prekršajni sudovi da sude u ovim stvarima i sudije, najbitnije su neke druge novine, koje su, takođe, značajne.
Pokušaću, ukratko, o nekima od njih da kažem po koju reč. To su, recimo, kazne za prekršaje, gde su osim postojećih uvedene i neke nove, a to su kazneni poeni za saobraćajne prekršaje i rad u javnom interesu. Dosta je poslanika o tome govorilo.
S obzirom na to koliko se danas u Srbiji dešavaju saobraćajni prekršaji i saobraćajne nesreće, izuzetno je bitno što su uvedeni ovi kazneni poeni, jer se to pokazalo vrlo delotvorno u zemljama u kojima tako nešto godinama postoji. Takođe je bitno, kao što je kolega Išpanović istakao, da se kazneni poeni kumuliraju tokom dve godine i da ih može biti najviše 18, nakon toga ide oduzimanje, tj. poništavanje vozačke dozvole.
Problem koji ostaje ovde je problem primene tog novog instituta na ulici. Znači, problem primene i problem reakcije saobraćajne policije na razne saobraćajne prekršaje koji se dešavaju. Nadam se da nećemo biti u prilici kao vozači da vidimo da mnogi prolaze pored policije, a ne zaustavljaju ih, jer imaju skupa kola i neke tablice sa malim brojevima, a neki drugi budu zaustavljeni iz istih razloga, jer nisu takvog statusa i u takvoj situaciji.
Osim ovoga, kao i rada u javnom interesu, što sam već napomenuo, koji je izuzetno značajan, trebalo bi navesti da se kazna zatvora može izreći samo kao glavna kazna, a da se novčana, kazna rada u javnom interesu i kazneni poeni, uz poništenje vozačke dozvole mogu izreći i kao glavna i kao sporedna kazna, što je, takođe, vrlo značajno.
Kazna zatvora može biti najduže u trajanju od 30 dana, a u izuzetnim slučajevima 60 dana.
Što se tiče novčanih kazni koje su dosta spominjane ovde, naravno da to nije namera zakonodavca i Vlade Srbije da tim novčanim kaznama popunjava državni budžet, koji, napomenuo bih, nije u deficitu danas, nego u suficitu, jer se nikada ne može predvideti koliko će lica činiti prekršaje, i pravnih i fizičkih lica, i na koji način će se oni odraziti na taj budžet. Ovde je osnovna stvar prevencija. Visoke novčane kazne će služiti tome da takvih prekršaja bude što manje. Takva je praksa i u svetu.
Što se tiče drugih stvari u ovom predlogu zakona i drugih rešenja, napomenuo bih uvođenje dve nove vrste zaštitnih mera: zabrana pristupa oštećenom, objektu ili mestu izvršenja prekršaja i javnog objavljivanja presude, što je vrlo bitno i vrlo značajno. Nadam se da će takođe dovesti do smanjenja broja prekršaja. Samo načelno govorim o tome, jer, za više, ovoga puta nemamo vremena.
Što se tiče maloletnika i njihove odgovornosti i kažnjavanja, takođe ću reći o nekim novinama, a to je da se osim postojećih vrsta vaspitnih mera – ukori i mere pojačanog nadzora, uvodi i nova vaspitna mera, a to su posebne obaveze koje imaju kako maloletnici, tako i roditelji. Propisuje se, ukoliko sud oceni da je odgovarajućim zahtevima i zabranama potrebno uticati na maloletnike i njihovo ponašanje, maloletniku može odrediti jednu ili više posebnih obaveza. Detaljnije o tome govori i Predlog zakona.
Još nekoliko stvari.
Prekršajni sudovi nisu više kao što su do sada bili nadležni organi uprave, kao što sam rekao, već sudovi. Uvode se dve vrste prekršajnih sudova: prvostepeni sud – u tom slučaju sudi sudija pojedinac i viši prekršajni sud – koji sudi u veću sastavljenom od troje sudija.
Vanredni pravni lekovi, to je ono što je poslednje u svakom zakonu, to je glava 33. Propisuju se već postojeći vanredni pravni lekovi, a imamo i nove. To su, kod zaštitne mere oduzimanje predmeta za carinske, spoljnotrgovinske i devizne prekršaje i kod odluke o poništenju vozačke dozvole na osnovu člana 34. Predloga zakona. Takođe, imamo i one osnovne, zahtev za ponavljanje prekršajnog postupka i za vanredno preispitivanje pravosnažne presude, kao i zahtev za zaštitu zakonitosti, što je bilo i do sada.
Ovim bih završio svoje izlaganje, uz konstataciju da će stranka G17 plus podržati paket ovih zakona. Još jednom kažem, makar ova jedna novina, a ima ih više, o nekima sam ovde govorio, a to je novina da će u prekršajnom postupku suditi posebni sudovi i sudije koje će morati da imaju, ponavljam, pravosudni ispit, što je izuzetno bitno, jer to nije bilo potrebno, a sada će morati da bude potrebno. Samim tim se nivo stručnosti i znanja sudija podiže na jedan viši nivo, jer će se tu odlučivati i o zatvorskim kaznama, lišavanju slobode.
Znači, samo ta jedna novina je već dovoljna da se ovaj zakon podrži, ali ovaj zakon ima mnogo toga novog, o čemu sam govorio. S toga će stranka G17 plus da podržati, kao i ostale zakone koji su prateći, takođe i zakone, o kojima ovom prilikom nisam govorio. Hvala.

Zahvaljujem se gospodinu Homanu.
Reč ima narodni poslanik Božidar Koprivica, a neka se pripremi Marko Krstin.