Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, kolege narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS reći ću nekoliko stvari o ovom setu zakona koji je na dnevnom redu Skupštine Republike Srbije, pre svega o zakonu o prekršaju, jer su ostala dva zakona, o izmenama i dopunama Zakona o izboru sudija i o organizaciji sudova vezana za zakon o prekršajima, a reći ću i nekoliko reči o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona kojim su određene novčane kazne za privredne prestupe i prekršaje, zato što mislim da to treba reći.
Mislim da je dobro što Skupština Srbije raspravlja zakon o prekršajima. Nadam se da će biti usvojen jer lično mislim, a i poslanička grupa SPS, da je dobro da se pitanje rada sudova za prekršaje i pitanje statusa sudija za prekršaje reši na ovaj način, jer su do sada sudovi za prekršaje bili negde između uprave i pravosuđa, sa nekim posebnim statusom, predstavljaju jedan hibrid u našem sistemu.
Sada oni, praktično, ovim zakonom postaju deo pravosuđa. To je dobro, dobro je što time izlazimo u susret i onome što je deo normativnog uređenja u zemljama EU, jer ima više razloga za tako nešto.
Iz sadržaja ovog zakona se vidi da je u mnogim rešenjima Predlog zakona o prekršajima upodobljen Krivičnom zakoniku. Išlo se na neki sistem, metodološki sličan sistem i mislim da je to dobro. Generalno, moram reći da smo mi bar do sada kao obični građani bili upoznati sa prekršajima, oni koji voze to znaju, kada ne upravljaju motornim vozilom na odgovarajući način, pa kada su predmet prekršaja, a obični građani su se o tome informisali ili saznavali kada bi se govorilo o nekim incidentima na sportskim takmičenjima, u godinama pre kada su bile određene demonstracije ili slično i kada se desi u određenim gradovima Srbije da ponašanje ljudi u jednom većem obimu, koje iziskuje reagovanje sudova za prekršaje, jer je ta hitnost postupka bila obeležje rada sudije za prekršaje.
U našoj novijoj političkoj istoriji, od 2000. godine pa naovamo, o prekršajima se najviše govorilo kada je kontrarevolucionarna vlast – DOS-ovska pribegla jednom rešenju, vanpravnom i siledžijskom i kada je određen broj sudija za prekršaje, zbog sprovođenja Zakona o prekršajima, jednostavno udaljila sa posla.
Naime, za one koji ne znaju, sećate se nekoliko godina pre kada je jedan broj sudija u Beogradu, zbog sprovođenja Zakona o informisanju, bio suspendovan sa posla. Tada je u Beogradu 54 sudije bilo predloženo za razrešenje. Malo se zna da je taj Gradski sud za prekršaje, od primljenih zahteva, koliko je bilo zahteva za sprovođenjem Zakona o informisanju, 92% tih zahteva odbacio u startu i uopšte se nije vodio postupak za tih 92% slučajeva.
Onih 8% preostalih slučajeva koji su bili predmet rada sudije za prekršaje, nažalost, bili su osnov da ti ljudi budu predmet sankcija DOS-a.
Bilo je 54 predloga za razrešenje. U roku od tri dana, verovali ili ne, možda gospodin ministar ne zna taj podatak, a ostale kolege sigurno ne znaju, u roku od tri dana, od tih 54 sudije koji su bili predloženi za razrešenje, 37 je prešlo u redove DHSS i drugih stranaka DOS-a, da bi dobili formalan osnov da ne budu razrešeni. U roku od tri dana 37 sudija je prešlo, formalno su postali članovi političkih stranaka, DHSS i drugih stranaka DOS-a i time izbegle osnov za razrešenje, jer nije postojao nikakav drugi osnov do politički.
Njih 17 je bilo razrešeno. Nažalost, posle toga se jedan od njih, koji je imao najbolje rezultate na nivou Beograda, ubio zbog toga. To je jedna tragedija koja pokazuje kako se može biti surov prema ljudima koji apsolutno primenjuju zakon i rade svoj posao. Tih 17 ljudi je bilo smenjeno što su primenjivali zakon.
Vrhovni sud je, to treba znati, sve te ljude vratio na posao, jer je doneo presudu kojom je ocenio da je pogrešno primenjen zakon. Međutim, ti ljudi koje je Vrhovni sud svojom odlukom vratio, oni su kasnije bili raspoređeni, od strane ministra pravde, na celom prostoru Republike Srbije, od Preševa do Subotice. Čak se dešavalo da ljudi iz Beograda idu daleko od Beograda da bi radili taj posao. Vidi se kako se to radilo. U Beogradu su postavili čoveka koji je kasnije bio smenjen sa tog mesta zbog zloupotrebe službenog položaja i protiv njega se danas vodi više krivičnih postupaka. To najbolje govori o kvalitetu ljudi koji su došli na ta mesta.
U svakom slučaju, to je u našoj novijoj političkoj istoriji bilo vreme kada se najviše govorilo o sudijama za prekršaje i o sudovima. SPS smatra da je ovaj zakon dobar. Kada se pogleda njegov sadržaj, vidi se da ima dosta elemenata koji su jasni.
Moram ovde pomenuti još dve stvari za koje mislim da su od značaja kada se govori o ovom zakonu, a to je način izbor sudija. Najbolje bi bilo kada bi se, pošto će se od 31. 06. 2006. godine utvrditi ukupan broj sudija za prekršaje, od 31. 06. 2006. do kraja 2006. godine će se izvršiti izbor tog broja sudija i predviđa se nov način izbora sudija. Do sada je to bila stvar Vlade Republike Srbije. Može se pretpostaviti da takav način izbora sudija same sudije za prekršaje dovodio u stanje jedne nesigurnosti, jer kako god da su radili, koliko god da su radili, uopšte nije bio učinak, uopšte nije bilo bitno kvalitetno izvršavanje posla, sprovođenje zakona. Moglo im se desiti na sledećoj sednici Vlade da budu razrešeni. Pomenuo sam ove primere koji predstavljaju te eklatantne slučajeve.
Dobro je da je unapređen postupak izbora sudija, da on ima jedno obeležje, neću upotrebi reč "demokratsko", jer ta reč je zloupotrebljena mnogo puta od ove kontrarevolucije 5. oktobra pa naovamo, ali da postoji veći uvid javnosti u predlaganju i izboru kandidata za sudije.
Moram reći da sam, kao član Odbora za pravosuđe i upravu, bio u situaciji da više puta vidim da ni sam Visoki savet pravosuđa nije dosledan kada predlaže neke kandidate za sudije, pa moram i ovim putem, na ovom mestu, povodom ovog zakona da izrazim i ja svoje određene rezerve u to kako će Visoki savet predlagati kandidate, ali o tome ću govoriti kada bude tačka izbora ljudi u pravosuđu, a to je 17 tačka dnevnog reda.
Za danas mislim da je dovoljno reći da je ipak bolje, nego što je do sada rešenje – da Vlada imenuje, bolje je da Visoki savet predlaže, a da Skupština raspravlja o tim kandidatima. Praktično, Skupština će biti u situaciji da raspravlja o svakom od predloženih kandidata i na osnovu informacija koje poslanici dobiju, a verujte mi da se u gro-slučajeva pokazuje da su informacije koje poslanici imaju najkvalitetnije i najtačnije.
Onda će Narodna skupština, a preko Narodne skupštine i javnost Srbije biti u situaciji da mnogo kvalitetnije, nego do sada, oceni kvalitet tih predloženih ljudi.
Moram pomenuti još jednu stvar vezano za zakon o prekršajima. Postoji četiri vrste kazne: novčane kazne, kazna zatvora, dobrovoljan rad i poeni za oduzimanje vozačke dozvole. Kada je reč o novčanoj kazni, činjenica je da su sudovi za prekršaje svojim poslom obezbeđivali jako veliki deo para u budžetu unutar pravosuđa, za budžet Republike Srbije.
Izvršenje rešenja je početkom 2000. godine bilo preko 60% na nivou Beograda, a posle tih promena, kada su došli DOS-ovi ljudi, to je palo ispod 15%. To se dobro zna, ali to govori o načinu kako se zakon sprovodio.
Objektivno, sudije za prekršaje će biti u jednom problemu, s obzirom na to da će morati da poznaju jako veliki broj zakona, jer se ove odredbe o prekršajima nalaze u velikom broju zakona. Oni će biti u situaciji da više od drugih pokažu sposobnost za razumevanje sadržaja mnogih zakona, sigurno nekoliko stotina, jer će morati na osnovu tih zakona da primenjuju odredbe i ovog zakona.
Kada je reč o zakonu o prekršajima, SPS smatra da ovaj zakon treba usvojiti i da je to jedan dobar korak napred sa stanovišta određenja i normativnog i stvarnog položaja sudija za pravosuđe. Dobro je da ''prekršajci'' konačno ulaze u redovan sud.
Još nekoliko reči o izmenama i dopunama Zakona kojim su određene novčane kazne za privredne prestupe i prekršaje.
Moram reći da sam i ja, kao i moje kolege poslanici SPS, kada smo videli izmene i dopune ovog zakona, a s obzirom na to da u ovim izmenama i dopunama zakona ne piše na šta se odnose tačno te novčane vrednosti i kazne za prekršaje, bio iznenađen visinom nekih određenih kazni, prekršaja.
Međutim, kada sam uzeo nekoliko zakona, a to nije teško, lako se može doći do toga, i kada sam uporedio sadržaj tih zakona, odnosno predložene kazne, verujte mi da to uopšte nije onako tragično kako izgleda ili kako se želi predstaviti. Iskustvo je pokazalo da su novčane kazne nekad najbolji lek da se preko džepa najbrže stiže do mozga i da je to najbolji način da se neki ljudi dovedu u stanje da poštuju zakon ili da se opamete da bi poštovali zakon. Pitanje je koliko je u mentalitetu našeg naroda prihvatljivo verbalno ubeđivanje ili kazne koje nemaju svoju suštinu, ali ovako preko džepa, mnogi će razmisliti o tome šta rade i kako rade.
Primera radi, pomenuću samo nekoliko kaznenih odredaba zakona o bezbednosti saobraćaja, gde se pominje, npr. da će se novčanom kaznom, ranije je bilo od 500 dinara do 5.000 novih dinara, ovo uzimamo kao jedan eklatantan primer, a sada se predlaže – novčanom kaznom od 80.000 do 800.000 dinara kazniće se za prekršaj OUR, SIZ ili drugo pravno lice, i sada ima nekoliko uslova, ukoliko, kada odredi itd.
Da bi pokazao koliko to ima smisla citiraću – "ako naredi ili dozvoli da autobusima u međumesnom prevozu bude pridodato priključno vozilo za prevoz putnika". Sasvim je logično ako bi se tako nešto uradilo da onaj ko to čini treba da bude predmet sankcija, predmet zakona ili ako naredi ili dozvoli da se prevoz lica autobusima i trolejbusima vrši protivpravno odredbama člana zakona ili novčanom kaznom od 60.000 do 600.000 novih dinara, a ranije rešenje je bilo od 450 dinara do 4.500 dinara. Kazniće se za prekršaj organizacija udruženog rada, samoupravna interesna zajednica i centar za obuku vozača ili drugo pravno lice, pa se onda u 41. tački navodi ako urade to i to. Ima tako logičnih stvari da, apsolutno, treba da budu kažnjeni ako bi učinili nešto što bi bilo suprotno odredbama zakona.
Primera radi, ako se pri obuci kandidata za vozače ne pridržava odredbe tog i tog člana. Sami znate kakve posledice može izazvati ako neko nije kvalitetno obučen za vozača: on će sutra sesti u neko vozilo, voziće drumovima Srbije i izazvaće neku saobraćajnu nesreću gde će biti ljudske i materijalne žrtve, ili ako obučavanje kandidata za vozača vrši protivno odredbama zakona, ili ako naredi ili dozvoli za obučavanje kandidata da upravljanje motornim vozilom vrši instruktor koji je pod uticajem alkohola ili drugih opojnih sredstava, bolestan, umoran ili u takvom psihičkom stanju da je nesposoban da vrši siguran nadzor nad kandidatom kojeg obučava.
Svedoci smo da škole za obuku vozača niču kao pečurke posle kiše i dobro je da postoje ovakve odredbe da bi se jednostavno mnogo razmišljalo o zakonu i o njegovoj primeni, odnosno kakve su sankcije za nepoštovanje zakona.
Pomenuću Zakon o okupljanju građana, gde je sada kazna 5.000 umesto 1.000 novih dinara, a to je za ovu našu političku stvarnost beznačajno, da će novčanom kaznom od 5.000 dinara biti kažnjen, odnosno kaznom zatvora kazniće se za prekršaj sazivač javnog skupa koji nije preduzeo mere za održavanje reda na javnom skupu. Sa stanovišta naše političke stvarnosti to je beznačajna kazna u odnosu na organizovanje jednog političkog skupa itd.
Zakon o javnom redu i miru ima sijaset primera u odeljku koji se odnosi na prekršaje gde se praktično vidi koliko je dobro da se povećava novčana kazna, jer ovde se pominje kazna od 500 novih dinara za one koji uznemiravaju druge svađom ili vikom; ili kazna od 1.000 novih dinara za paljenje raketa i drugog zapaljivog sredstva; ili za preprodaju ulaznica za bioskope, sportske i druge manifestacije kazna je 700 novih dinara, verovali ili ne, što je jako smešna suma u odnosu na stvarnost koja postoji.
Uzeo sam ovih desetak primera da bih praktično pokazao da ima smisla što su odredbe zakona izmenjene i da ima smisla što su predloženi veći novčani iznosi. Kada je reč o Zakonu o osnovama bezbednosti u saobraćaju, delu koji se odnosi na kaznene odredbe, zadržana su ista novčana rešenja kao do sada u najvećem delu članova i tu nema nekih izmena.
Uzeo sam namerno ove slučajeve, naravno, ne sporeći da će se verovatno naći i neki drugi koji mogu biti argument druge prirode, ali sam apsolutno mišljenja, i moje kolege narodni poslanici iz SPS, da je dobro zbog zastarelosti nekih odredbi koje se odnose na te novčane iznose, da se izvrše ove izmene i da se ovaj zakon usvoji, jer ljudi koji rade suprotno zakonu treba da budu predmet sankcija i treba da računaju da će pored moralne sankcije, ukoliko uopšte neko vodi računa o tome, biti predmet novčane sankcije, pa će duboko razmišljati o onome što rade.

Reč će posle ministra imati narodni poslanik Takač Ištvan, potom Sreto Perić, pa Petar Cvetković.

Želim da kažem dve rečenice čisto informativno. Poslanik Obradović reče da je naplata pala u Beogradu na 15%. Nakon kadrovskih promena na čelu tih organa mogu da vam kažem da se ona vratila na preko 60%, a ono što sam proverio lično na terenu po Srbiji je, negde, između 73 i 82%. Kada se dogura naplata na 82% verujte da je to skoro idealno, imajući u vidu materijalnu situaciju ljudi i nemogućnost plaćanja određenog broja lica koja su kažnjena. Inače, vezano za ovaj raspon mislim da treba da bude velik.
Svi mi kažemo da je velika kazna, ali kada nam se desi da zbog bacanja raketa poginu deca na stadionu, onda to danima traje i pitamo se dokle ćemo to da tolerišemo.
Znači, moramo da preduzmemo određene mere i da postignemo ono što je nama potrebno, a to je da je jedna Engleska koja nije mogla da preživi te stvari od nereda huligana danas ne mora da ima ni ogradu, jedan je mir i apsolutan red na utakmicama. To govorim kao jedan od primera. Potpuno se slažem sa Vama da taj raspon treba da bude viši.

Reč ima narodni poslanik Takač. Ištvan Nije tu.
Reč ima narodni poslanik Sreto Perić, a neka se pripreme potom Petar Cvetković, Branislav Rankić.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo da obavestim javnost Srbije da smo pre ovog seta zakona imali na dnevnom redu razmatranje zakona o danu žalosti u Srbiji, pa smo imali početkom rasprave o ovom setu od pet zakona jednu žalosnu situaciju da je za vreme izlaganja ministra pravde, gospodina Stojkovića, bilo prisutno 12 poslanika iz poslaničkih grupa koje podržavaju ovu vladu. Sada se situacija nešto popravila, više je prisutnih, međutim, očekuje se polako osipanje, ali nije to tema o kojoj želim sada da govorim.
Naime, mene čudi da ministar Stojković koji je redovno prisutan na svim sednicama Odbora za pravosuđe i koji je sve vreme prisutan kao predstavnik Vlade kada se govori o nekim zakonima, ovo je sada objektivno što je izašao, i otkud saglasnost da objedinimo pet zakona da se vodi jedinstvena rasprava, pogotovo što su tu dva zakona koja nemaju nešto slično ili srodno sa ovim zakonima. O tome je narodni poslanik Nemanja Šarović govorio malo više, pa samo da kažem o kojim se zakonima radi.
Predlog zakona o odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom, koji ništa posebno ne reguliše. To je zakon o obligacionim odnosima regulisao. Predlog zakona o izmenama zakona kojim su određene novčane kazne za privredne prestupe i prekršaje.
Taj predlog zakona –gospodin Obradović je rekao da se u početku nije znalo na šta se odnosi, samo je video povećanje kazni pa mu se učinilo da je to veliko povećanje, a zatim kada je malo temeljnije razradio video je da to nije tako strašno, međutim konstatacija poslanika poslaničke grupe SRS jeste da je izmenu i dopunu tog zakona, otprilike, trasirao ministar finansija koji želi na ovaj način, zavlačenjem ruke u džep građana Srbije, da prikupi što je više moguće sredstava od ljudi koji, u ovom momentu u Srbiji, ionako teško žive.
Zatim, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova.
Ovo su dva zakona čije su izmene i dopune proistekle logično iz promene Zakona o prekršajima. Zakon o prekršajima jeste zakon koji uređuje i poslanička grupa SRS nema ništa protiv toga. Zapravo, smatramo da je vreme da se razreši i uredi na jedan način, ali se postavlja pitanje da li je ovo najbolji momenat da se o tome govori, pogotovo kada se pročita kada će ovaj zakon stupiti na snagu; videli ste da je do 30. juna 2006. godine obavezno urediti, odnosno utvrditi broj sudija za prekršaje, do 31. decembra 2006. godine da će se izvršiti izbori, a 1. januara 2007. godine da će početi da se primenjuje ovaj zakon.
Znači, godinu i nešto, odnosno oko 15 meseci do primene tog zakona to ukazuje, a svi ovi zakoni su po hitnom postupku, da ne vlada baš tolika hitnost i potreba za stavljanjem ovih zakonskih predloga u ovom momentu. Čini mi se da imamo ozbiljnijih stvari koje su morale da imaju prioritet u odnosu na ovo.
Što se tiče rešenja statusa sudija u organima za prekršaje – da oni do sada nisu imali ni status sudija ni državnih službenika, ovo je krajnje vreme da se taj problem reši, jer sudije za prekršaje u organima za prekršaje su izricale i kazne zatvora, znači, to mogu i moraju da budu samo organi u sistemu pravosuđa i to je sada potpuno u redu. Zatim, dolazi do povećanja nekih novčanih kazni, u ovom zakonu o prekršajima, a zna se i njime je propisano da organi lokalnih samouprava mogu prilikom predviđanja i propisivanja, odnosno utvrđivanja prekršaja, svojim odlukama da predvide takođe novčane kazne za duplo manje od onih što ovaj zakon predviđa.
To može da se podrži, pogotovu kada znamo da u lokalnim samoupravama imamo određene prestupe koji proističu iz poštovanja trajanja radnog vremena u ugostiteljskim i sličnim objektima, gde dolazi, vrlo česte, do pojave narušavanja javnog reda i mira, gde je do sada lokalna samouprava, odnosno SO mogla da predvidi novčanu kaznu od 500,00 dinara. Sada ovaj zakon daje mogućnost lokalnoj skupštini da se taj novčani iznos poveća i to je nešto što će sigurno u praksi pokazati dobre rezultate, pogotovo kada znamo da smo na dnevnom redu ovih dana imali i zakon o sprečavanju dopinga u sportu, pa te probleme treba rešavati još odatle i započeti sa jednom veoma širokom i velikom akcijom.
Kada je u pitanju ovaj zakon o prekršajima, on se može podeliti u nekakva dva dela. Prvi deo je materijalne prirode. On na jedan solidan i korektan način definiše pojam prekršaja i niz drugih osnovnih odredaba, a drugi deo ovog zakona o prekršajima je procesne prirode i on je uglavnom prepisan ili je obradio onu problematiku koju je Krivični zakonik tretirao, a možda je moglo da se ne unosi zbog racionalnosti, da ne steknem utisak da se ovde nešto epohalno desilo, da je nešto mnogo bitno i dobro napisano, a moglo se.
Ministar je u obrazloženju rekao da sve ono što nije utvrđeno ovim zakonom, da će se primeniti odredbe Krivičnog zakonika i mislim da se dosta odredaba unelo u zakon o prekršajima, što je možda suvišno i možda nije moralo do toga da dođe.
Interesantno je, samo da se vratim na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, ja sam već parafrazirao odredbu člana 79. to je odluka o broju sudija u prekršajnim sudovima, a biće doneta do 1. jula 2006. godine, a izbor će biti do 31. decembra 2006. godine.
Član 3. tog Zakona kaže – viši prekršajni sud preuzeće iz veća za prekršaje, a prekršajni sudovi iz opštinskih organa za prekršaje, potreban broj zaposlenih koji su obavljali poslove iz delokruga navedenih organa.
Dakle, potreban broj, a u jednom članu zakona o uređenju sudova govori da će sva materijalna sredstva i kadrove iz veća za prekršaje preuzeti, što ostavlja jednu mogućnost sudijama, mislim na one sudije za prekršaje, da počnu da razmišljaju da se svrstavaju u određene političke partije, što ni u kom slučaju ne bi bilo dobri činiti to zbog rešenja njihovog statusa, a mi u suštini nemamo ništa protiv da neko izražava svoju političku pripadnost.
Zapravo, znate da mi ističemo zamerke kada vi uspostavljate neki novi organ i kažete, ne sme pripadati nijednoj političkoj stranci i desi se da čovek koji bude izabran za nekog poverenika, dan pre toga nego što ga Skupština ili Vlada imenuje na to mesto podnese ostavku na članstvo, mislim na neku stranku gde je on pripadao i čije je imenovanje, zapravo, posledica nekakvih političkih dogovora i stavova, postavljanje na to mesto, ali to u suštini ne znači ništa. Ja se plašim zbog nečeg drugog.
Dakle, zbog rešenja svog statusa, zbog toga da ne počnu da prelaze, zna se kakva je situacija bila pre ovog ministra, mislim na organe pravosuđa, gde su se učlanili, o kojoj stranci je reč, i ja izražavam bojazan da bi to moglo da se desi i sada, jer znamo da stranka kojoj pripada ministar, a pokazuje jedan dobar nivo znanja i jedan dobar pristup ovom problemu, ali veliki broj organa iz pravosuđa, mogao bi sada početi da se učlanjuje u stranku kojoj pripada resorni ministar.
To nije predmet, nećemo se baviti time, već mi samo želimo da sudije koje obavljaju ovu i druge funkcije budu stručni što je ministar rekao, a ako tako misli i pokazuje u praksi, dakle, pre svega, doslednost i stručnost, da to budu one preporuke koje će imati i kod nas narodnih poslanika u Skupštini prilikom imenovanja nosilaca pravosudnih funkcija, da bude nešto što ima najveću težinu i najveći značaj.
Kod ovog zakona o prekršajima ide se i korak napred u kvalitetu što će sada postojati jedinstveni drugostepeni organ prilikom rešavanja prekršaja, što do sada nije bio slučaj, pa su građani Srbije imali različite tretmane kod različitih veća. Znači, nije bila jedna ujednačena praksa, a primenom ovog zakona doći ćemo u situaciju da se napravi jedna ujednačena praksa kod višeg suda za prekršaje i predviđeno je da taj sud ima tri odeljenja.
Dakle, to će biti u Prištini, Novom Sadu i Nišu, a Beograd će verovatno biti sedište, tu neće biti odeljenja, pa se zbog toga i ne predviđa jedna takva situacija za Beograd. Imali smo do sada 11 veća za prekršaje kao drugostepenih organa i sigurno da je toliki broj dovodio do neujednačenosti prilikom izricanja tih prekršajnih mera.
Da je ministar tu, hteo sam samo da mu ukažem na jednu stvar –mnoge odluke, odnosno presude se ne izvršavaju i na to bi trebalo posebno obratiti pažnju i zbog situacije, lično, mislim da je najviše narušena u vreme prethodnog ministra gde nije bilo bitno suditi po zakonu što je veliki broj sudija to prihvatio i radio, nego po nekoj političkoj pripadnosti.
Neke odluke, odnosno sudske presude se ne izvršavaju i na to treba obratiti pažnju, treba sprečiti negativnu selekciju u sudovima. Poznato nam je da zbog objektivnih problema u pravosuđu dolazi do mnogo bržeg napredovanja, jer veliki broj kvalitetnih sudija zbog stanja u sudu i zbog materijalnih primanja odlučuje se za rad u advokaturi, brže se napreduje.
Interesantno, u vezi ove jedne kazne – prikupljanje poena za oduzimanje vozačke dozvole. U nekom ranijem vremenu jedna mlada i lepa devojka je vozeći auto napravila prekršaj koji se kažnjavao bušenjem rupe na vozačkoj dozvoli. Kada je onaj koji je trebalo da primeni tu meru pročitao malo bolje prezime, video je da je to ćerka jednog od ministara i on je brzo uzeo tu vozačku dozvolu i napisao – ova rupa nije rupa. Dakle, neka ministar malo povede računa sa onima koji treba da realizuju ove zakone, da kontrola bude adekvatna, a veća, jer to građani Srbije i žele i zahtevaju.

Hvala gospodine Periću, još jednom izvinjenje za onaj lapsus malopre.
Reč ima narodni poslanik Petar Cvetković, a potom poslanik Branislav Rankić, pa Išpanović Ištvan.

Dame i gospodo narodni poslanici, zadovoljstvo mi je govoriti o setu predloženih zakona, koji su na današnjem dnevnom redu, tim pre što je i moj prethodnik, uvaženi kolega Perić, u onom delu, koji se odnosi na stručno objašnjenje i stručnu kritiku predloženih zakona bio vrlo pohvalan, odnosno pohvalno se izrazio o svim predlozima zakona, naročito o Zakonu o prekršajima.
Stoga moram to da istaknem da u pogledu predloženih rešenja zakona među političkim strankama ili poslaničkim grupama u ovom parlamentu nema bitnijeg neslaganja. Na stranu ćemo ostaviti politička prepucavanja i dežurne kritike vladajućih stranaka ili aktuelne Vlade Republike Srbije.
Ako krenemo od Vlade Republike Srbije, predloženi zakoni dokazuju pravilo koje je duže vremena u funkciji, koje se duže vremena u praksi primenjuje, a to je da se u principu i u ogromnom delu daju kvalitetni zakoni na raspravu i na usvajanje u ovom parlamentu. Počevši od Zakona o prekršajima, moram ukazati da su dosadašnja rešenja u Zakonu o prekršajima u Srbiji bila ostatak prethodnog perioda i drugačijeg društvenog uređenja, drugačijih političkih i društvenih odnosa i ekonomskih odnosa, u krajnjoj liniji.
Niz godina se ukazuje od stručne javnosti i od međunarodne i Evropske zajednice, da rešenja koja su u praksi, odnosno rešenja koja su prihvaćena u Zakonu o prekršajima ne odgovaraju savremenoj pravnoj praksi i savremenim pravnim i civilizacijskim demokratskim rešenjima u razvijenim demokratskim državama. Naročito, da nisu u skladu sa Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Do primedbi dolazi iz osnovnog razloga, jer su jedni, rekao bih uslovno, paradržavni organi, sudije za prekršaje, odnosno organi za prekršaje, jedan kao sui generis državni organ, koji je imao ingerencije i po zakonu neke ingerencije i nadležnosti, kao i sud, kao i sudija, mogao je izricati kaznu zatvora koja je u direktnoj suprotnosti sa napred navedenom Evropskom konvencijom, koja je u tom delu izričita i ne samo konvencija, nego i sve evropske i svetske konvencije u domenu zaštite prava građana, koja je izričita u tome da samo sudovi mogu izricati kaznu zatvora ili kaznu pritvora.
To je, pored prvog problema, gde je jedan organ, koji nije sud, niti je državni organ, mogao da vodi postupak po nekim pravilima, gde se čak i primenjivao Zakon o krivičnom postupku, u nedostatku rešenja datih Zakonom o prekršajima. Takođe, stoji ovaj drugi i nerešivi pravni problem, enigma, gde ovakav paradržavni, odnosno organ sui generis, organ za prekršaje može izricati kaznu zatvora za koju je ovlašćen po konvenciji, odnosno po svim demokratskim pravima demokratskih država, da izriče jedino sud. Ta dva problema nisu jedini. Postoji niz problema, ali ova dva problema na koje sam ukazao su dovoljan razlog za donošenje novog zakona o prekršajima.
Mi smo bili svedoci svojevremeno predloženog Zakona o magistratima, strana reč za domaću namenu, u vreme 2001, 2002. ili 2003. godine, svejedno, pa još jedan predlog zakona, koji su povlačeni iz procedure, jer su nekritički unošena rešenja drugih pravnih sistema i rešenja iz prakse drugih evropskih država.
To je bilo po principu, ko je sastavljač predloga zakona, on je srazmerno tome gde se školovao, ili ne daj bože da je pod nekim drugim uticajem, i ta rešenja iz tih evropskih zemalja je primenjivao bez određene kritičke doze na rešenje u Srbiji, što je nepouzdano i može izazvati značajno veće probleme od dosadašnjih, a koje smo u funkciji, naročito Zakona o prekršajima i u prekršajnom postupku imali.
Takođe smo kod Zakona o prekršajima imali da su u prvom stepenu sudili organi za prekršaje, u narodu popularno nazvani "sudije za prekršaje", a u drugom stepenu veća za prekršaje, koja su postojala u brojci od 11 na nivou Srbije, gde se i drugostepeni postupak završavao, gde je u praksi dolazilo do neujednačene pravne prakse, odnosno primene zakona.
U Srbiji je postojalo 11, uslovno rečeno, paralelnih pravnih sistema u okviru primene Zakona o prekršajima i primene prekršajnih odredbi. Taj problem je rešen ovim predlogom zakona o prekršajima, s tim što napominjem da su izbegnuti problemi ranijeg zakona i predloga zakona o magistratima, jer je bilo dovoljno vremena za javnu raspravu. Podsetiću, predlog zakona je u skupštinsku proceduru dat 25. jula 2005. godine, a sada je na dnevnom redu, tako da je i pre davanja predloga, odnosno u fazi nacrta, a i sada, u fazi predloga zakona bilo dovoljno vremena za sve primedbe koje se odnose na sadržinu zakona.
Kao što rekoh na početku, bitnih, suštinskih primedbi na zakonska rešenja nije bilo, niti ih može biti s obzirom na predlog zakona. Neizbežno je da Srbija nije ostrvo van prostora i vremena, da nije izdvojeni deo svemira ili izdvojeni deo u Evropi, da Srbija mora da bude u okviru evropskog i svetskog pravnog poretka, te da svoje zakone i da svoj pravni sistem mora da usklađuje sa pravnim sistemom Evropske unije, tim pre što je opšte prihvaćen zadatak i opšteprihvaćena namera svih relevantnih stranaka da je budućnost Srbije u Evropskoj uniji. Dodao bih, Srbija je uvek bila deo Evrope, a vreme je da Evropa dođe u Srbiju.
Ovim zakonom se i u tom domenu prekršaja postiže izjednačavanje pravnog sistema. Izmene i dopune Zakona o sudijama i Zakona o sudovima su neophodne iz razloga što se usvaja novi zakon o prekršajima i istim je predviđeno da se pored suda za prekršaje osniva i viši sud za prekršaje. Prekršaji će biti u sudskoj nadležnosti. Primenjivaće se odredbe zakona, odnosno procesne odredbe koje važe za primenu pred redovnim sudovima i time će se u potpunosti postići svrha i otklanjanje dosadašnjih problema u domenu primene, odnosno kažnjavanja za prekršaje.
Stoga ove zakone, u svakom slučaju, treba prihvatiti, jer bitnih suštinskih primedbi koje bi se odnosile na materiju zakona i na predloge date ovim zakonom nije bilo.
Kao što rekoh, ignorisaću političke kritike, jer za političke kritike, naročito neargumentovane, uvek ima mesta.
U pogledu izmena i dopunama zakona kojima se predlažu uvećane kazne za prekršaje, reći ću samo jednu rečenicu, da je pogrešan pristup kritičara koji kažu da građani nemaju dovoljno sredstava za život, pa im ogromnim kaznama i ta nedostajuće sredstva za život i osnovne namirnice oduzimamo. To je zamena teza i to je potpuno pogrešan pristup ovom problemu. Zaprećenim kaznama i velikim kaznama se postiže prevencija i cilj odvraćanja, odnosno velike kazne odvraćaju od izvršenja prekršaja, uostalom i od izvršenja krivičnih dela, ali to je tema za jednu drugu oblast.
Znači, što su zaprećene kazne u većem iznosu, to je ipak volja za pokušajem, za izvršenjem krivičnog dela kod eventualnog učinioca, mnogo manja.
Još nešto što bih mogao podsetiti, u principu u najvećem delu za izvršenje kazne za učinjeni prekršaj je, ipak, u ogromnom delu potrebna volja učinioca, u znatno manjem delu je dovoljan nehat i to ne bilo koji vid nehata. Te s toga kod eventualnog učinioca veća zaprećena kazna utiče na to da se mane, bukvalno rečeno, mogućnosti i pokušaja za izvršenjem krivičnog dela. Stoga treba zadržati veći opseg i veću visinu zaprećene kazne, čime će se u praksi, primeni i u pojedinačnom izricanju kazni moći postići određena individualizacija i time određena pravednost u izricanju kazni i kaznenoj politici. Hvala.

Hvala vama, gospodine Cvetkoviću.
Reč ima narodni poslanik Branislav Rankić, potom Išpanović Ištvan, pa Petar Jojić. Izvolite, gospodine Rankiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, malo više ću pričati o Predlogu zakona o odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom. Pošto vidim da se do sada izbegavala, izuzev nečega što je paušalno rečeno, priča o ovom zakonu.
Ovde je u obrazloženju rečeno da je ovaj zakon rezultat dve direktive EEZ, a podsetiću vas da je otprilike četiri takve ekonomske zajednice dovelo do formiranja Evropske unije i naravno te direktive nas ničim ne obavezuju, čak nas ne obavezuju ni direktive EU, s obzirom na to da nismo članica EU. Ne znam zašto po hitnom postupku na ovoj sednici da se nađe jedan ovakav zakon, ali kada se već našao, reći ću svoje osnovne primedbe koje imam na ovaj zakon.
Već kod člana 1. izgleda da su prevodioci dosta nevešto ovo preveli. Ne znam iz čijeg zakonodavstva je ovo preuzeto. U članu 1. kaže se da se ovim zakonom uređuje odgovornost proizvođača za štetu nastalu od stvari sa nedostatkom. U Predlogu zakona se kaže – proizvodi sa nedostatkom, odnosno odgovornost proizvođača ''od stvari sa nedostatkom'', bilo bi logičnije da piše – ''od proizvoda sa nedostatkom'', nego stvari.
U članu 2. se definiše šta je ''proizvođač, u smislu ovog zakona''. Kaže se, da je – proizvođač, u smislu ovog zakona, lice koje proizvodi gotove proizvode, sirovine i sastavne delove. Najlogičnije je da stoji da je proizvođač, u smislu ovog zakona, pravno i fizičko lice, strano i domaće, kao što je uobičajeno u zakonima koji se prevode, dakle, strano i domaće. Ako ne možemo strano zbog kasnijih odredbi tretirati, onda uvoznik, ali da je to pravno i fizičko lice koje proizvodi proizvode, sirovine i sastavne delove.
Do sada smo imali podelu, kada su u pitanju ovakve stvari, na sirovine, poluproizvode i proizvode. Jer, poluproizvod ne mora biti uvek sastavni deo nečeg drugog. Tu ću vas podsetiti, recimo, poluproizvod je tehničko drvo. On u rudnicima sa jamskom eksploatacijom, pogotovo kada je bagrem, služi često za podgradu, kako to rudari kažu. Nije to sastavni deo nečega, nego se njime vrši podgrada.
Dakle, šta će se desiti ako neko ko proizvodi i snabdeva rudnik takvim drvetom proizvede drvo koje ne zadovoljava određene uslove da istrpi pritisak koji se javlja u jami, ko je u tom slučaju odgovoran? Niko, zato što to nije sastavni deo nečega. Ovde je trebalo da stoji da su ovo: sirovine, poluproizvodi i proizvodi, a ne nikako sastavni delovi.
U članu 3. govori se šta je ''proizvod, u smislu ovog zakona''. Kaže se da je – proizvod, u smislu ovog zakona, pokretna stvar, odvojena ili ugrađena u drugu pokretnu ili nepokretnu stvar. Zaista, neshvatljivo. Opet su prevodioci prevodili nešto, izgleda nisu dobro shvatili. Podsetiću vas, u poslaničkoj grupi imamo poslanika koji ima rasadnik. Sadnica nije pokretna stvar, kao što znate, a proizvod jeste. Ako definišete proizvod, onda sadnica nije pokretna stvar. Jeste samo utoliko što se sa jednog mesta prenese na drugo i ona i dalje postaje nepokretna stvar.
Ako gledate u širem smislu, podsetiću vas da sve može biti pokretna stvar, pa je tako svojevremeno, kada je izgrađena Hidrocentrala "Đerdap I", deo naselja Donji Milanovac, koji je trebalo da bude poplavljen, neki objekti su premešteni i preneseni na drugo mesto na više kote, u potpuno istom obliku. Dakle, moguće je da i ono što tradicionalno smatramo nepokretnim stvarima, budu pokretne stvari.
Zato u ovom zakonu, vidi se da je na brzinu pisan, vidi se da je neko pokušao ovde nešto da napravi, čime bismo mi harmonizovali, kako se kaže, naše ekonomske i trgovinske odnose sa zemljama EU, ovo ovde što stoji zaista nije tačno.
U stavu 1. člana 3. kaže se da je proizvod, u smislu ovog zakona, pokretna stvar odvojena ili ugrađena u drugu pokretnu ili nepokretnu stvar. Rekao sam da to nije dobro. Ali, ovde je morala da stoji, i ako ste ovako napisali, da je to namenjeno prodaji, jer tada je to proizvod.
Ako neko napravi pokretnu stvar koja je u sastavu neke druge pokretne ili nepokretne stvari i nije izneo na tržište, ako neko u svojoj kući, za svoje potrebe, recimo, napravi stolicu, onda to nije proizvod po ovom zakonu. Ovde, u ovom prvom stavu, mora da stoji da je to namenjeno prodaji jer nas na to obavezuje član 8. kada se utvrđuje kad proizvođač stvari sa nedostatkom neće biti odgovoran.
Takođe, nije rečeno šta je sa proizvodima, ovde se kaže –zakon o stvarima sa nedostatkom, koji neće prouzrokovati štetu, ili nisu prouzrokovali štetu, ali su to proizvodi sa nedostatkom. Podsetiću vas na jedan primer od pre petnaestak godina, zato mislim da udruženje, odnosno Savez potrošača nije konsultovan oko ovog zakona, oni bi imali primedbe. U Francuskoj, kupac je u kilogramu kafe, u pakovanju našao parče drveta. Taj proizvod nije prouzrokovao nikakvu štetu. On je drvo primetio i odstranio ga, dakle, popio je kafu, ali je proizvođač, onaj koji je stavio u promet, preko njega proizvođač je trpeo određene sankcije, tako da su nagodbom tada ponudili da to ne da u štampu, jer bi im time opala prodaja.
Dakle, šta sa proizvodima koji očigledno imaju nedostatak, kao što je ovaj slučaj, ovde to nije opisano, a neće prouzrokovati štetu, pa da neko može zbog toga što je pretrpeo štetu traži određenu nadoknadu.
Mnogo je stvari koje u ovom zakonu nisu definisane. Takođe, nije mi jasno u članu 12. zašto u proizvode sa nedostatkom, sa manom, ne bi bili obuhvaćeni oni proizvodi koji dođu u zemlju po pitanju – ono što obuhvataju ratifikovani međunarodni ugovori. Šta to znači?
To znači, ako mi imamo međunarodni ugovor sa nekom zemljom o uvozu određenih proizvoda, da li to znači ako ti proizvodi uđu sa nedostatkom u našu državu, da mi ne polažemo nikakvo pravo da na kraju tražimo krajnjeg potrošača, da krajnji potrošač ne polaže nikakvo pravo, da na kraju traži bilo kakvu odštetu za eventualne štete koje nisu pretrpeli, a koje su mogli da pretrpe.
Da pređem na sledeći zakon, pošto ću o ostalim zakonima vrlo kratko govoriti. Za mene je to pod tačkom 6. dnevnog reda – Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama. Ovde je izvršena jedna intervencija, gde je trebalo poraditi na platama sudija i šta je ono što meni nije logično, nisam pravnik, već u članu 4. postojećeg Zakona, gde je pisalo da sudija ima pravo na platu pogodnu, da održi njegovu nezavisnost i sigurnost njegove porodice, sada piše – sudija ima pravo na platu dovoljnu da održi njegovu nezavisnost i sigurnost njegove porodice.
Najbolje bi bilo da je ovaj član brisan, pošto se članom 30. potpuno uređuje kako se u stvari definiše plata sudija, kako Visoki savet pravosuđa može predložiti povećanje, kada će to i kako odobriti ministar.
Ali, ovde, da stoji u članu da sudija ima pravo na platu dovoljnu da održi njegovu nezavisnost i sigurnost njegove porodice, zaista je neshvatljivo, meni. Znate da je nekada, u nekim vremenima, postojao jedan princip za koga je vreme pokazalo da nije ostvariv, a to je – od svakoga prema mogućnostima, svakome prema potrebama. Podsetiću vas da sudije imaju različite potrebe.
Nekome je dovoljno da bude nezavisan time što je častan. Nekome nije dovoljno ni da mu date ne znam koliku platu, ako nije častan čovek neće biti nezavisan, zavisiće od nekih ljudi. Evo vam primera sudije iz Bora, žene koja je majka petoro dece. Njoj je mnogo više potrebno da bi bila nezavisna, ako se gleda kroz platu nego nekim sudijama koji po tom pitanju imaju manje obaveze. To je pet đaka koje ona šalje u školu. Kako će se njoj odrediti plata, po tome koliko ima dece i koliko je njoj dovoljno da bi ona bila nezavisna. Ne može to da stoji u zakonu. Član 4. je trebalo potpuno brisati, pošto su plate uređene.
O Predlogu zakona o prekršajima neću mnogo govoriti, govoriće moje kolege više, ali ću prokomentarisati član 52. i 53.
Član 52. se odnosi na zabranu upravljanja motornim vozilima. Ako je u pitanju prekršaj može se kazniti kaznom zatvora. Poslednji stav kaže da vreme provedeno na izdržavanju kazne zatvora ne uračunava se u trajanje mere zabrane oduzimanja vozačke dozvole. O tome je i ranije nekada bilo rasprave i mislim da ovo nije u redu, jer ako je neko osuđen na kaznu zatvora, za to vreme on i tako u zatvoru ne može upravljati motornim vozilom. Znači fizički je onemogućen da upravlja motornim vozilom. Nije potrebno da po izdržanoj meri zatvora, koja je jača od mere oduzimanja vozačke dozvole, naknadno trpi sankcije oduzimanja vozačke dozvole.
Član 53. govori o obaveznom lečenju alkoholičara i narkomana. Možda tako i nije trebalo da se zove, možda je moglo da se zove o obaveznom lečenju onih koji boluju od bolesti zavisnosti, jer pored narkomanije i alkoholičara ima još bolesti zavisnosti. Šta je ono što je nelogično? Nelogično je što neće moći da se obezbedi ovakva mera lečenja. Prvo, zato što su kapaciteti zdravstvenih ustanova koje se bave lečenjem ovakvih bolesti vrlo mali.
Drugo, što je veliki broj i sve je veći broj mladih ljudi koji su poročni na alkohol i na narkomaniju, a upravo je među njima najveći broj delikvenata koji treba da se kažnjavaju merama obaveznog lečenja.
Treće i što je najvažnije, država nema para. To su obično veoma skupi i dugotrajni tretmani. Pitanje je da li će taj kome bude izrečena mera obaveznog lečenja, biti u stanju da plati to obavezno lečenje ili neće biti i ako neće, ko će platiti njegovo lečenje, a ako ima novac da plati lečenje, a ne želi, niste propisali na koji način će mu se izreći mera obaveznog lečenja.

 Hvala, gospodine Rankiću. Reč ima narodni poslanik Išpanović Ištvan, a neka se pripremi Petar Jojić, pa Goran Rakovac.