Hvala.
Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 54. amandman je podneo narodni poslanik Zlatan Jovanović.
Predstavnik Vlade i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Za reč se javio narodni poslanik Milan Stevović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Zlatan Jovanović, u ime SRS, podneo je amandman na član 54. Predloga zakona o prekršajima.
Moram da podsetim da je to jedan vrlo bitan član. Molim sve narodne poslanike da obrate pažnju na odredbe koje se tiču zabrane pristupa oštećenom, objektima ili mestu izvršenja prekršaja.
Naime, član 54. u neposrednoj vezi je sa članom 46. koji propisuje vrste zaštitnih mera. Ako ste pažljivo slušali obrazloženje, koje je malopre dala gospođa Vjerica Radeta povodom amandmana na član 46. –predloženo je da se u članu 46. stav 1. tačka 7) briše zabrana pristupa oštećenom, objektima, mestu izvršenja prekršaja.
Podsetio bih na odredbe člana 54. koji kaže: "Zabrana pristupa oštećenom, objektima ili mestu izvršenja prekršaja izriče se radi sprečavanja učinioca da ponovi prekršaj ili da nastavi da ugrožava oštećenog".
Onda kaže da se mera iz ovog člana izriče na pismeni predlog podnosioca zahteva za pokretanje prekršajnog postupka ili na usmeni zahtev oštećenog, istaknut pri saslušanju u prekršajnom postupku itd. Da bi zadnji stav ovog člana rekao ovako: "O odluci suda kojom se izriče zabrana pristupa obaveštava se oštećeni, organ unutrašnjih poslova nadležan za izvršenje mere i Centar za socijalni rad, ukoliko se mera odnosi na zabranu učinioca pristupa deci ili bračnom drugu".
Moram da kažem par vrlo bitnih stvari, a to je da smo mi od strane ovog ministarstva imali jedan korpus zakona koji su regulisali krivičnu materiju.
Zaista, s jedne strane imamo krivičnu odgovornost i krivična dela, a sa druge strane imamo prekršaj i prekršajnu odgovornost. Ukoliko se ove dve stvari stave na tas, svakako će pretegnuti ova krivična materija i to tako treba shvatiti. Dakle, prekršaj treba shvatiti u jednom blažem vidu kršenja odredbi propisanih zakonom, gde su i blaže sankcije, gde su ustalom blaže i sve mere.
Sada kada imamo u vidu šta znači prekršaj, a to je nešto što je inače blaže nego što je krivično delo, u tom svetlu treba posmatrati i propisivanje određenih mera. Ova mera zabrane pristupa oštećenog objektima ili mestu izvršenja prekršaja može da se rodi sama sebi kao jedna ogromna kontradiktornost i zloupotreba ove mere. Naime, u osnovi ove mere nije ništa drugo nego ograničavanje prava kretanja i pristupa određenim osobama ili objektima.
Dakle, ako uzmemo segment ustavnosti s jedne strane i ako uzmemo onu društvenu opasnost na koju moramo ovde računati da je u odnosu na prekršaje vrlo mala, kada se pojavljuje kao suvišna ova mera, jer ova mera može da stvori određene probleme u sprovođenju mera tako da mi kršimo Ustav, a štitimo nekoga ko je napravio prekršaj sa najmanjim stepenom odgovornosti.
Dakle, koncepcijski se potpuno razlikujemo u odnosu na predlagača. SRS predlaže brisanje ovoga, zato što primena ovoga što je ovde može da rodi veće probleme nego zaštitu koju mi treba da ostvarimo.
Sa druge strane predlagač je išao jednom logikom da, ukoliko je ovo inkorporisano u Krivični zakon da mora biti inkorporisano i u zakon o prekršajima – ne mora. To upravo zbog toga što je granica između krivične odgovornosti, krivičnog dela i prekršaja sasvim jasna.
Ako smo pružili krivičnopravnu zaštitu u istim i sličnim situacijama, a to je kršenje porodičnih obaveza jer ste videli da postoji masa stvari gde se može izreći masa stvari u oblasti porodičnih odnosa, onda to nije potrebno preslikavati i na prekršajnu odgovornost. Dakle, nije ovo podudarno kao što se inače misli.
Ako su ovo tendencije evropskog prava i ako se ovo nama predlaže u koncepciji Evropske unije, to možemo da prihvatimo, ali razliku između ovoga i krivičnih dela moramo savršeno precizno, jasno i glasno opredelimo i da kažemo – a ovde to nije učinjeno. Zbog te opasnosti da se ovo ne pretvori u negaciju ovoga što smo hteli, predlažemo da se ova odredba briše.To isto se odnosi na član 55. (koji sledi ovaj član,) gde se kaže – ako se ne poštuje, biće kažnjen itd. Vrlo je teško i sprovođenje ove mere.
Jeste dato u nadležnost organima unutrašnjih poslova da se sprovodi ova mera, ali je pitanje kako će taj organ unutrašnjih poslova da prati, kome će da veruje, ako se približi neko nekome u noći, da li će se verovati jednom ili drugom ili će tu biti zloupotreba.
Dakle, moralo se voditi računa o ovim stvarima, koje sam ovde napomenuo. Smatram da ovaj član treba izbrisati jer možemo ugroziti osnovna ustavna prava, koja su propisana tim najvišim pravnim aktom. Ako gledamo sa druge strane ostale mere, onda ova mera stvarno pada u oči kao jedna mera koja odskače od svih drugih mera.
Jeste ona nova i ona je možda opravdana u nekim slučajevima, ali u većini slučajeva može da dođe do negacije samog ovog krivičnopravnog instituta. Zbog toga predlažemo da se ovaj član briše i da se prihvati amandman gospodina Zlatana Jovanovića.

Hvala. Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 68. amandman je podneo narodni poslanik Božidar Koprivica.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Nisam se dogovarala sa ministrom da prihvati ovaj amandman, jer mu je to bilo ponuđeno na Odboru za pravosuđe i upravu i nije prihvatio, a mi iz SRS mislimo da je zaista trebalo i još uvek mislimo da treba ovaj amandman da se prihvati. Ovo je jedan od onih, po našem mišljenju, neustavnih članova.
Član 68. odnosi se na maloletnike. Mislimo da zaista odnos prema maloletnicima, čak i kada učine prekršaj, treba da bude sa posebnom pažnjom i sa krajnjim ciljem da se od tog maloletnika, koji je, eventualno, sklon prekršajima, učini čovek koji neće imati sukobe sa zakonom.
Mislimo da je odnos prema maloletnicima, naravno, od porodice, škole, od cele države, posebno značajan za državu uopšte, pogotovo kada znamo šta se sve dešava u krugu maloletnih lica u Srbiji.
Nije dobro da mi ovakvim zakonskim odredbama, (poput ovog člana 68.) na izvestan način ponižavamo te maloletne ljude i da se, zaista, protivustavno ophodimo prema njima, da vređamo njihovo dostojanstvo.
Dakle, bez obzira šta neko maloletno lice učinilo, moramo da vodimo računa da je to čovek koji ima svoje dostojanstvo, kojeg ne smemo bar mi kao država na osnovu ovakvih i sličnih zakona da vređamo, da ga ponižavamo, naprotiv, moramo da učinimo sve da taj maloletnik postane čestit čovek.
Sada ću da vam kažem šta to predviđa kao posebne obaveze član 68. Kaže: "Ukoliko sud oceni da je odgovarajućim zahtevima i zabranama, potrebno uticani na maloletnika i njegovo ponašanje, može maloletniku odrediti jednu ili više posebnih obaveza i to:
1) da se izvini oštećenom;
2) da, u okviru svojih mogućnosti, popravi ili nadoknadi štetu koju je prouzrokovao", mada ne znam kako mislite da to uradi.
Ako je maloletnik ukrao cigarete u prodavnici onda treba da ukrade od roditelja da bi nadoknadio to u prodavnici, potpuno pogrešan pristup. Drugo, ovo izvinjenje, šta je prouzrokovalo taj prekršaj, na koji način se taj oštećeni odnosio prema maloletniku? Znate, maloletna lica su ipak specifična po mnogo čemu. Na taj način moramo i da vodimo računa o njima, čak i kada je u pitanju prekršilac maloletnik.
''3) da ne posećuje određena mesta i izbegava društvo određenih lica koja na njega negativno utiču".
Imamo li mi pravo da maloletniku kažemo sa kim on može da se druži, sa kim ne može da se druži, gde može da dođe, a gde ne može? Ne možemo mi unapred da kažemo tom nekom maloletniku, ne smeš da ideš tamo sa onim tvojim drugarima jer su oni ovakvi ili onakvi, ne možemo to zakonom da propišemo. Ovde je značajna uloga pre svega porodice, koju ste vi potpuno zanemarili u onom vašem čuvenom porodičnom zakonu, gde ste potpuno uništili tradicionalnu srpsku porodicu.
Dalje, tu treba da bude pozitivan uticaj škole. Naravno, vi ste i obrazovanje, srednjoškolsko i visoko obrazovanje, takođe, vašim tzv. demokratskim pristupima, potpuno uništili, sve ono dobro tradicionalno što je postojalo u dosadašnjem sistemu obrazovanja.
Zatim, tu su centri za socijalni rad.
Mnogo je tih instanci koje treba da utiču posebno na maloletnika, a ne da mu se zakonom kaže, ako je napravio prekršaj, jer prekršaj ne mora da bude neki veliki, jer negde je prekršio javni red, napravio neku svađu u nekoj diskoteci i mi mu sada kažemo da on tamo više ne sme da ide i ne sme da se druži sa svojim drugarima sa kojima je išao u diskoteku zato što su se oni kao grupa potukli sa nekom drugom grupom maloletnika iz drugog kraja grada.
Naravno, ne mislim da treba da se tuku iz bilo kojih razloga, pa ni iz ovih. Jednostavno, ne možemo tako da atakujemo na dostojanstvo mladog čoveka. Nemamo prava na to.
''4) da se podvrgne odvikavanju i lečenju od zavisnosti od alkohola, droga ili drugih opojnih sredstava i sredstava zavisnosti".
Kako to regulišete sa punoletnim licima? Ide na lečenje, uz njegovu saglasnost, a maloletnika ćemo da pokupimo za uši na ulici i da nikoga ne pitamo da ga vodimo u nekakve ustanove. Nemamo pravo!!
Maloletnik je čovek, samo ima manje godina od onog punoletnog, a onaj punoletniji je odgovorniji, jer je već zreo čovek. Odgovorniji je ako radi ovakve stvari, a mi se strože ponašamo prema maloletniku nego prema punoletnom licu. Nije u redu. Nije humano, u najmanju ruku.
''5) da se radi učenja ili provere znanja saobraćajnih propisa uputi u nadležnu ustanovu za osposobljavanje vozača".
Ne znam kome je ovo jasno. Šta sad, ako je maloletnik prešao ulicu ispred ove zgrade mimo "Čedine zebre", ne treba to da uradi, da ne bude nejasnoća, ali ako je već to uradio, mi ga sada teramo da ide u školu za vozača, jer će tamo da nauči da se samo na zebri prelazi ulica. Neverovatno. Ko će još to da plati? Verovatno ćete ga naterati da negde ukrade da bi mogao da plati tu školu.
"6) da se, bez naknade, uključi u rad humanitarnih organizacija ili u poslova ekološkog, socijalnog ili lokalnog značaja".
Izvinite, zaista je neverovatno da vi zakonom nekoga terate da se bez naknade dobrovoljno uključi u nekakve akcije. Ovo nema ni u crtanom filmu. Nemojte da se igrate! Mi smo ozbiljni ljudi.
"7) da se uključi u rad sportskih i drugih sekcija u školi, uz pedagoški nadzor nastavnika".
Ne možemo ni ovo da ga nateramo. Ako je učinio prekršaj, odgovara za prekršaj prema onome što je predviđeno za maloletnike, a ove posebne obaveze su kršenje ljudskih prava tog maloletnog čoveka, znači, neustavno; kršenje dostojanstva tog maloletnog čoveka; ponižavanje tog maloletnog čoveka. Zaista nemamo pravo da se tako ophodimo prema našim mladim ljudima.
Mi moramo, kao država, da stvorimo uslove da se na minimum svede bilo koja vrsta maloletničke delinkvencije, ali, naravno, tu su problemi mnogo širi i mnogo dublji. To su problemi od socijalnog statusa porodice, od odnosa u školi, od centara za socijalni rad, u okruženju itd. To je tema za neke druge zakone i za neke studije kojima konačno ova država mora da počne da se bavi.
Najlakše je da se tamo ustanovi da je neko učinio prekršaj i onda ga vi još kroz član 68. naterate na sve ovo što on inače ne bi uradio. Onda samo još više probudite buntovnika u tom mladom čoveku i još više ga navodite da sutra, kada se oslobodi ovih obaveza, čini neki drugi prekršaj. Ne verujem da je to bila ideja ni Vaša, ministre Stojkoviću, ni Vlade Republike Srbije, ali vas zato molim i upozoravam da ozbiljno shvatite naše primedbe.
Kao što vidite, mi to vrlo studiozno sagledavamo i nije nam namera samo da kažemo – evo, podnosimo amandman, pa vi ako hoćete prihvatite, ako nećete, ne morate, pa onda da kažemo kako Vlada ne prihvata amandmane SRS.
Mi smo ozbiljni političari i ozbiljno želimo da utičemo na zakone koji će se nesporno primenjivati, jer ćete vi da ih usvojite, ako uspete da obezbedite već vrlo simptomatičnu skupštinsku većinu, ali to je problem ove skupštinske većine, nije naš problem.
Dakle, mi želimo da sve kategorije stanovništva budu zakonom zaštićene, a posebno se to odnosi na maloletnike.
Vi dalje u stavu 2. kažete: "Obaveze iz stava 1. tač. 1) do 7) ovog člana, ne mogu trajati duže od šest meseci i ne smeju ometati maloletnikovo školovanje ili zaposlenje".
Kako mislite ovo da uskladite? Ko će time da se bavi, ko će da usklađuje obaveze maloletnika u školi, eventualno na poslu, sa ovim što biste mu ovim zakonom natovarili na leđa? Kakav će biti njegov odnos i status u porodici, uz ove obaveze koje mu vi ovde namećete?
Dalje kažete: "U okviru obaveze iz stava 1. tačka 2) ovog člana, sud će odrediti visinu, oblike i način popravljanja štete, pri čemu lični rad maloletnika može trajati najviše do 20 časova u periodu od mesec dana i mora biti tako raspoređen da ne smeta redovnom školovanju ili zaposlenju maloletnika".
Ovo vam je vrlo interesantno, ta tačka 2) koju sam već pročitala, da u okviru svojih mogućnosti popravi ili naknadi štetu koju je prouzrokovao.
Dakle, šta vi hoćete, ako neki maloletnik učini prekršaj i ukrade čokoladu u nekoj prodavnici, vi ćete onda da ga vratite da on u toj prodavnici radi nekoliko dana po jedan sat, da nadoknadi štetu za tu ukradenu čokoladu?
Kakav će biti odnos vlasnika te prodavnice prema tom maloletniku? Kako će se osećati taj maloletnik koji će pet dana dolaziti u tu prodavnicu da kaže "dobro jutro", a oni svi da kažu "ovo je onaj što je ukrao čokoladu".
Mislim da je ovaj član tema i za psihologe i za psihijatre, a ne samo za narodne poslanike, odnosno za predlagače. Mislimo da ozbiljno morate da shvatite sve ove naše primedbe izrečene kroz ovaj amandman, a naš amandman predlaže da ceo ovaj član treba da se briše.
Sve vas ćemo da zbrišemo, nemoj da se sekiraš, Homan, vi ste još malo tu!
Pre toga, član 68. ovog zakona mora da se briše i mora da se prihvati amandman Božidara Koprivice, ukoliko vam je iskrena namera da primenom ovog zakona pomognete maloletnicima u njihovoj socijalizaciji i namera da od nekog maloletnika delinkventa stvorite ozbiljnog i odgovornog čoveka.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 76. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Predstavnik Vlade i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 76. Ovim amandmanom traženo je da se st. 5. i 6. ovoga člana brišu.
Naime, u članu 76. određuju se rokovi zastarelosti za pokretanje i vođenje prekršajnog postupka.
Na prva četiri stava nemamo nekih primedbi, ali onda se u stavu 5. kaže da se, izuzetno od odredbe iz stava 1. ovog člana, gde se određuje opšti rok zastarelosti pokretanja gonjenja, za prekršaje iz oblasti carinskog, spoljnotrgovinskog, deviznog poslovanja, javnih prihoda i finansija, prometa robe i usluga i usluga vazdušnog saobraćaja, može posebnim zakonom propisati duži rok zastarelosti gonjenja.
Onda stav 6. koji kaže: "Rok iz stava 5. ovog člana ne može biti duži od pet godina".
Stav SRS je da nije moguće posebnim zakonom propisati duži rok zastarelosti pokretanja i vođenja prekršajnog postupka, već se i za ove, kako vi kažete posebne postupke, odnosno postupke iz nekih posebnih oblasti moraju primenjivati ovi opšti rokovi.
Treba znati da je sam prekršajni postupak blaži nego što je krivični postupak, da on mora po svim svojim svojstvima takav i da ostane.
Jednostavno, ukoliko se prekršajnim postupkom sankcionišu neka protivpravna dela koja imaju, odnosno kojim se štite neka javna dobra koja imaju manji značaj od onih koja se štite kroz Krivični zakon i krivični postupak, onda je neophodno da rokovi i uslovi za vođenje ovog prekršajnog postupka budu i kraći, jer prekršajni postupak mora trajati kraće nego krivični.
Mislim da je neprimereno, to je ono što ste vi do sada isticali, i za krivični postupak da traje pet godina; krivični postupci moraju mnogo brže da se završavaju, pravosuđe mora da bude efikasnije, a vi na ovaj način upravo podstičete one koji će sutra sprovoditi ovaj zakon da to rade polako, da kažu, imamo pet godina, nema potrebe da se žuri, lagano, pa kada bude završeno – biće.
Ne znam, trebalo bi da bude poznato ministru Stojkoviću, verovatno jeste, pogotovo ako se uzmu u obzir prekršaji kod deviznog poslovanja, carinskog itd.
Dakle, kada vam oduzmu određenu količinu deviza prilikom ulaska ili izlaska iz zemlje, jer je oduzimanje na granici privremeno oduzimanje, neophodno je da vam kasnije u prekršajnom postupku i zvanično budu oduzeta sredstva, odnosno kada se utvrdi da ste izvršili određeni prekršaj da vam tek onda određena sredstva budu oduzeta.
Praktično, nebrojeno puta se dešavalo u prethodnom periodu, i to se ne odnosi samo na period pre 2000. godine, nego i na period nakon 2000. godine, da carinski organi oduzimaju određena sredstva privremeno, da o tome izdaju potvrdu vlasniku sredstava i da jednostavno, nikada ne pokrenu prekršajni postupak, odnosno da taj prekršajni postupak nikada ne bude završen.
U tom slučaju, bez obzira da li su zaista postojala obeležja nekog prekršaja ili nisu, vlasnik tih sredstava kome su oduzeta po proteku roka zastarelosti, lepo presavije tabak pa tuži državu pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu i posle nekog vrmena, godinu ili dve dana, on dobije pravo da zahteva svoj novac nazad uz naknadu, odnosno kamatu od dana oduzimanja.
Ukoliko vi produžite ovaj rok na pet godina, znači, pet godina će morati država, plus koliko je potrebno da se sprovede postupak za naknadu štete, to je nekih šest ili sedam godina, da plaća zakonsku zateznu kamatu, odnosno ukoliko se radi o deviznim sredstvima, onda se plaća zatezna kamata koju određuje Evropska centralna banka za bilo koju valutu i to su neverovatne štete za državu.
Ne vidim uopšte koji je to razlog da se upravo u ovim oblastima i bilo kojim drugim, da li su to javni prihodi, finansije, promet robe, vazdušni saobraćaj, rok zastarelosti produžava na pet godina. Mnogo je bolje da prinudite one koji će sutra raditi u ovim organima, odnosno sudovima za prekršaje, opštinskim sudovima da budu ažurni, da rade svoj posao kako treba, predvideli ste velika sredstva i za materijalna sredstva i za sredstva za rad i za plate tim ljudima i dajte onda da se neka minimalna ažurnost zahteva.
Dalje, postoji još nešto što bih napomenuo, a to je u stavu 7. gde se određuje apsolutna zastarelost gonjenja i kaže: ''Prekršajno gonjenje zastareva u svakom slučaju kada protekne dva puta onoliko vremena koliko se po zakonu traži za zastarelost gonjenja''. Ako ste pažljivo slušali, ništa nije određeno. Znači, ovde je moralo iza zastarelosti da se kaže –pokretanje gonjenja i onda bi imalo smisla.
Dakle, prekršajno gonjenje zastareva u svakom slučaju kada protekne dva puta onoliko vremena koliko se po zakonu traži za zastarelost pokretanja gonjenja. To je rok od godinu dana i puta dva to ima smisla, a ovako ne možete zastarelost gonjenja preko zastarelosti gonjenja određivati, to vam je logički nonsens.
Slična je situacija u članu 77. stav 6. gde kaže: ''Izvršenje kazne, odnosno zaštitne mere zastareva u svakom slučaju kad protekne dva puta onoliko vremena koliko se po zakonu traži za izvršenje kazne''. Ovde treba da stoji – koliko se po zakonu traži za zastarelost izvršenja kazne i onda ima smisla. Znači, to je nešto što je moguće u skladu sa Poslovnikom i još uvek može bilo ko da podnese amandman ili da se kroz pravno-tehničku redakciju teksta ovo odradi, jer videćete da, logički, kada se ovo tumači, jezički ne znači ništa.
To su dve reči koje bi trebalo da ugradite i mislim da se na taj način dokazuje da smo mi ove amandmane kada smo pisali, pisali krajnje ozbiljno, pripremali se. Ovo nema veze ni sa ovim režimom, niti sa političkim strankama.
Kada donosite neki od ovih zakona kao što je Krivični zakon, Zakon o prekršajima, to su zakoni koji moraju da se primenjuju u dužem vremenskom periodu i mi zaista ne želimo da kroz mesec ili dva dana, kada dođemo na vlast, gubimo ponovo vreme da ispravljamo ove greške, jer mnogo je bolje da već sada putem amandmana prihvatite neke od ovih korekcija i da jednostavno unesete u zakon.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Ujedno vas obaveštavam kako ćemo danas raditi. Juče smo imali jedan lep plan, ali smo mnogo efikasniji, a pošto imamo za raspravu još osam amandmana, četiri su postala sastavni deo zakona, recimo, prihvaćen je gospodina Stevovića.
Dakle, radićemo do završetka pretresa u pojedinostima 9. tačke dnevnog reda, a ako završimo pre isteka radnog vremena, to će biti kraj, pa ćemo nastaviti u ponedeljak, to su javni putevi, a ako ne, produžićemo do završetka u pojedinostima.
Naravno, čovek jedno planira, ali zahvaljujući efikasnosti moguće je danas ovako raditi. Hvala vam mnogo.
Na član 85. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Predstavnik Vlade i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.
Za one koje interesuje koji su ostali amandmani koji su prihvaćeni, sem ovog Stevovića, to su sticajem okolnosti amandmani gospodina Mamule. Znam da ste se iznenadili.

Član 85. Predloga zakona ima naslov – Pravo na odbranu. Ne reguliše samo pravo na odbranu, nego reguliše i druga pitanja prekršajnog postupka. To su solidna rešenja u prva tri stava.
U stavu 4. je potrebno da se reči "da prilikom" zamene rečju "pre". O čemu se radi?
Stav 4. glasi: ''Okrivljeni ima pravo da se brani sam ili uz stručnu pomoć branioca koga sam izabere. Sud je dužan da prilikom prvog ispitivanja okrivljenog pouči o pravu na branioca.
Gospodin Petar Jojić predlaže da se u ovoj drugoj rečenici izvrši intervencija, pa da se reči "da prilikom" zamene rečju "pre".
Znači – pre ispitivanja, saslušanja okrivljenog, on bude svestan svog prava da može koristiti stručnu pomoć pravnog zastupnika, nekog advokata koji bi se starao o njegovim pravima u prekršajnom postupku.
Ako stoji – prilikom prvog ispitivanja, onda, ukoliko ukaže na potrebu da ima stručnu odbranu, onda je to verovatno u funkciji odugovlačenja postupka, jer se ročište odlaže, zakazuje sledeće i u nekom roku treba da obezbedi branioca.
Mislimo da je zbog toga bolje da se upravo upiše ovako kako je gospodin Jojić predložio. Ova tema je vrlo značajna zbog, ako je prekršajni postupak po svojoj definiciji neki skraćeni, prilično sličan krivičnom postupku...
(Predsednik: Izvinite gospodine Krasiću, molim vas, molim vas, regulišite to, izvinite.)
...onda je dobro da se kaže da mi idemo i izvan ovih standarda koji su propisani. Bilo bi dobro da poslanici obrate pažnju na ovo što ću kao primer da uporedim sa ovom odredbom.
Univerzalna deklaracija i Pakt o građanskim i političkim pravima i sve evropske konvencije koje regulišu ljudske slobode propisuju kao neotuđivo pravo čoveka da se sam brani.
Propisuju pravo na pravičnost suđenja, propisuju i garantuju pravo da koristi stručnu pomoć, propisuju pravo da ima, da mu se ostavlja dovoljno vremena da pripremi odbranu.
Garantovano mu je pravo da u startu bude upoznat sa svim tačkama optužbi koje se protiv njega podižu.
To može da se primeni i u prekršajnom postupku, jer je to u suštini kazneni postupak i u tom postupku čim se izriču sankcije zadire se u ljudske slobode i prava građanina.
Vidite, dobro je što i ovako mi potenciramo o jednom zakonu o prekršajima, da je to sveto pravo koje čoveku pripada, zašto ne reći rođenjem, i da se samo setimo da, evo, ovih dana ili već tri godine to pravo se ne priznaje u Haškom tribunalu, onom tribunalu koji ima izvestan broj ljubitelja i u ovoj sali i u onoj zgradi preko puta, ljubitelja koji smatraju da je Haški tribunal vrhunski domet pravde i istine.
Tamo se Vojislavu Šešelju ne priznaje pravo na odbranu, ne priznaje pravo na ekspeditivno suđenje, ne dozvoljava mu se komunikacija sa stručnim timom koji mu pomaže u pripremi odbrane.
Prebacuje se iz jedne ćelije u drugu, gde su još teži uslovi, kako bi se podstakli ti njegovi zdravstveni problemi, na delu imamo očigledno kršenje onih temeljnih sloboda i osnovnih prava kojima su garantovani svi međunarodni dokumenti, a svi se zaklinju u taj dokument!! Čekaju prvu priliku da sve to pregaze, bace na stranu, kako bi sproveli svoj interes i neku svoju pravdu.
Zato je uvek za nas interesantno kada se pojave neki procesni propisi, gde se u nekim odredbama potencira ta garancija, garancija ljudskog dostojanstva, koja je garantovana svakom čoveku, počevši od one prezumpcije da je nevin dok se u pravosnažno okončanom sudskom postupku odgovarajućom presudom ne utvrdi eventualna krivica.
Ova intervencija koju predlaže gospodin Jojić praktično znači da paralelno sa podnošenjem zahteva za pokretanje prekršajnog postupka ili bilo kog drugog akta kojim se inicira prekršajni postupak osumnjičeno lice, odnosno okrivljeni ima to prvo elementarno saznanje da može sam da se brani, uz pomoć lica koje je stručno za pružanje pravne pomoći.
Ukoliko za to pravo čuje na prvom ročištu, kada treba da da prvu izjavu, da se izjasni o svojoj krivici, onda to znači da se završava prekršajni postupak, ukoliko se izjasni da želi da koristi to pravo da ima svog branioca. Slučaj je hteo da ovaj amandman nije prihvaćen na Odboru za pravosuđe, a predstavnik Vlade, koji je tada bio, taj svoj stav je opravdao činjenicom da tako nešto postoji u Zakoniku o krivičnom postupku, pošto postoji neka analogija između krivičnog i prekršajnog postupka da nikakav problem nije ako se to samo iz jednog zakona prepiše u drugi.
Mi upravo sa ovim amandmanom potenciramo da treba da se izmeni u oba zakona ova odredba. U nekim pravnim sistemima zna se sa optužnim aktom koji se uručuje okrivljenom dobija se i poseban dodatak u vidu nekog aneksa na kome su taksativno navedena prava, minimalna prava koja mu se garantuju u postupku: pravo na upotrebu sopstvenog jezika, pravo na odbranu, pravo da se u razumnom roku počne sa suđenjem i ostala prava, kao što je pravo da ispita svedoke optužbe, da predloži svedoke odbrane itd.
Ako želimo da taj postupak bude efikasan, onda pre nego što se otvori pretres i krene konkretno sa raspravljanjem o prekršajnoj odgovornosti, pre nego što okrivljeni i dođe u situaciju da se izjašnjava
povodom, zašto ne reći, optužbi za prekršaj, on bude totalno informisan o tome da može koristiti branioca. Bilo bi dobro da ova intervencija gospodina Jojića prvo zaživi u Zakonu o prekršajnom postupku, a s obzirom na to da se sada priprema predlog zakonika o krivičnom postupku, da se ovo rešenje, koje Jojić predlaže, preslika u tom propisu koji se sada radi.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 139. amandman je podneo narodni poslanik Milan Stevović.
Predstavnik Vlade i Odbor za pravosuđe i upravu prihvatili su ovaj amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 168. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Predstavnik Vlade i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 175. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Predstavnik Vlade i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite.
Reč ima narodni poslanik Sreto Perić.
Ja sam dužan odgovor gospodinu Spahi. Predsednik ne zaboravlja i pravovremeno je još juče čestitao, a danas imate tekst u novinama, te Vas molim, sledeći put konsultujte. Izvolite, gospodine Periću.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 175. zakona o prekršajima.
Verujem da je ministar pravde, gospodin Zoran Stojković, bio u velikoj dilemi prilikom razmatranja ovih amandmana koje je podnela poslanička grupa SRS, na zakon o prekršajima, jer ste iz obrazloženja tih amandmana mojih kolega videli i vi poslanici, a pogotovo ministar, gospodin Stojković, da su to smisleni amandmani, koji bi zaista ovaj zakon učinili vrlo primenljivim, približili ga možda po kvalitetu onim državama koje su već u EU, onih koje čekaju u hodniku za EU, uz pomoć vrednih poslanika SRS.
Jedan amandman koji sam ja u ime poslaničke grupe podneo, ministar je prihvatio, očekivao sam da bi i ovaj amandman mogao biti prihvaćen, kao i svi amandmani poslanika SRS, ali pošto se to nije desilo, ja ću sada da prokomentarišem član 175. zakona u ovakvom tekstu, odnosno Predlogu, pa ću se potruditi da kažem zbog čega i ovaj amandman treba da bude prihvaćen.
Naime, član 175. govori o saslušanju okrivljenog i načinu na koji se okrivljeni saslušava.
Taj član je veoma obiman i kada bi ga iščitavao neko ko se bavi medicinom, mašinstvom, elektrotehnikom ili nekim drugim strukama mogao bi u prvom momentu da kaže da je možda ovakav član i potreban u zakonu.
Međutim, s obzirom na to da će ovaj zakon primenjivati diplomirani pravnici, sa položenim pravosudnim ispitom i oni koji će biti sudije za prekršaje, nije moralo ovako da stoji.
U 1. stavu člana 175. kaže se – ''Okrivljeni se saslušava po pravilu usmeno''. Imajući u vidu šta sledi i kako je na detaljan način dalje to regulisano, onda je trebalo razraditi šta ako nije usmeno, ako je pismeno, ako se na neki drugi način saslušanje izvodi. Trebalo je to detaljnije razraditi.
Zatim, prilikom uzimanja izjave od okrivljenog postaviće mu se razna pitanja: kada je rođen, zbog čega je rođen, porodične prilike i niz drugih karakterističnih ličnih svojstava za okrivljenog i na kraju jedno od pitanja, a sve pre uzimanja izjave vezane za konkretno izvršen prekršaj, da li je služio vojsku, odnosno da li ima čin rezervnog oficira, da li se vodi u vojnoj evidenciji i pri kom vojnom organu. Mislim da je to nekada imalo smisla.
Ali, u vreme dolaska ovog pozera, sada predsednika Republike Srbije, na mesto ministra vojnog, u vreme gospodina Davinića i ovog sadašnjeg ministra, koji je imao izuzetno visok prosek 6,25 prilikom studiranja, mislim da je to besmisleno jer se vidi čemu vodi – uništavanju vojske. I sada unositi to u izjavu okrivljenog prilikom otvaranja rasprave, odnosno saslušanja okrivljenog je skoro besmisleno.
Odredbe o saslušanju okrivljenog shodno će se primenjivati pri saslušanju predstavnika okrivljenog pravnog lica, znači važi sve ono što i za fizičko lice. Predložio sam da se taj član menja i da glasi – ''Okrivljeni u prekršajnom postupku saslušava se po odredbama Zakona o krivičnom postupku''.
Poslanička grupa SRS je prihvatila ideju da se organi za prekršaje transformišu u sudove za prekršaje. To je nešto što mi podržavamo, ali u ovom zakonu postoji niz odredaba koje su suvišne, koje su malo čak i nejasne; kao što je koleginica Vjerica Radeta rekla da će određene učinioce prekršaja možda podsticati, umesto da bude obrnuto, da deluju preventivno, neke odredbe koje se sada nalaze u ovom zakonu podsticaće na izvršenje daljih prekršaja. Pretpostavljam da zakonodavac nije imao tu nameru.
Ministra nema, želeo bih da mu postavim jedno pitanje: zbog čega je određen broj prekršaja izostavljen iz nadležnosti sudova za prekršaje, ostavljen kod carine i poreske uprave.
Da li zbog toga što neko ko je sada ministar finansija misli da će večno ova dva državna organa voditi ljudi koji su članovi njegove stranke, pa da će se na taj način derati građani Srbije i moći vrlo brzo da skupljaju sredstava u budžet Republike Srbije, pa posle da se troše na jedan neracionalan način, ili je nešto drugo u pitanju, ne znam.
Voleo bih da je gospodin ministar tu da nam objasni, ako se već išlo u jednu reformu suda, odnosno transformisanje organa za prekršaje u sud za prekršaje, zbog čega se svi prekršaji nisu preneli u nadležnost sudova za prekršaje, nego su ostavljeni kod drugih državnih organa.