PETA SEDNICA, DRUGOG REDOVNOG ZASEDANjA, 16.11.2005.

2. dan rada

OBRAĆANJA

Predrag Marković

G17 Plus | Predsedava
Hvala vam što verujete anketama, a moramo da verujemo i časovniku koji je ispred nas.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? (Ne.)
Zaključujem načelni pretres o Predlogu zakona i jedinstveni pretres o predlozima odluka.
Prelazimo na zajednički načelni pretres 2-5. tačke dnevnog reda: – PREDLOZI ZAKONA O FONDU ZA RAZVOJ REPUBLIKE SRBIJE I JAVNIM PREDUZEĆIMA (izmene važećih), SPREČAVANjU PRANjA NOVCA I BANKAMA (novi zakoni)
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o predlozima zakona iz dnevnog reda pod tačkama 2, 3, 4. i 5, a pre otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, podsećam vas da, shodno članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme rasprave u zajedničkom načelnom pretresu za poslaničke grupe iznosi pet časova, podsećam vas da je rasprave po poslaničkim grupama sledeće: SRS – jedan sat, 36 minuta; DSS – jedan sat, tri minuta, 36 sekundi; DS – 43 minuta, 12 sekundi; G17 plus – 37 minuta, 12 sekundi; SPS – 26 minuta, 24 sekunde; Nova Srbija i samostalnih poslanika 9+9 – 21 minut, 36 sekundi i poslanici koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi, četiri poslanika SPO, dva poslanika SDP i četiri nezavisna poslanika – po 5 minuta, na osnovu člana 93. stav 3. Poslovnika.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Istovremeno vas obaveštavam da su ovlašćeni predstavnici za ovu načelnu raspravu: SRS – Veroljub Arsić, Nova Srbija, samostalni
poslanici 9+9 – Nikola Jovanović, SPS – Jovan Todorović.
Još jedno obaveštenje, kao što je upozorio narodni poslanik Paja Momčilov, 29. sednica Odbora za zdravlje i porodicu biće nastavljena u četvrta, 17. novembra 2005. godine, u 16,00 časova u sali na V spratu.
Otvaram zajednički načelni pretres 2, 3, 4. i 5. tačke dnevnog reda: – Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o fondu za razvoj Republike Srbije, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, Predlog zakona o sprečavanju pranja novca i Predlogu zakona o bankama
Da li predstavnik predlagača, mr Mlađan Dinkić, ministar finansija, želi reč? (Da.)
Izvolite, gospodine Dinkiću.

Mlađan Dinkić

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je paket od četiri zakona, pri čemu su prva dva u zajedničkoj nadležnosti Ministarstva privrede i Ministarstva finansija, kao što znate za ovlašćene predlagače, odnosno izvestioce na Skupštini su određeni ministar Bubalo i moja malenkost. Tako da iako ova prva dva zakona su više u resoru Ministarstva privrede, a imajući u vidu da je ministar privrede trenutno na službenom putu, u SAD, izneću obrazloženje za ova prva dva zakona. Ova druga dva zakona jesu u resoru Ministarstva finansija.
Kada govorimo o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o Fondu za razvoj, želim da kažem da cilj ovog zakona jeste da uskladi zakonska rešenja sa stanjem u praksi. Naime, Fond za razvoj je u početku osnovan da bi pomogao privredni razvoj nevezano za sektor svojine i najviše sredstava Fond za razvoj je odobravao '90. godina, u vidu subvencija tadašnjim javnim ili društvenim preduzećima. Kako je počeo proces tranzicije, Fond za razvoj je počeo da menja svoju ulogu i preusmeravao je svoje aktivnosti ka privatnom sektoru.
Ovim zakonom se i zakonski konstatuje da Fond za razvoj može odobravati sredstva samo privatnom sektoru, a da se ne mogu krediti iz Fonda za razvoj ubuduće odobravati preduzećima sa društvenim, odnosno državnim kapitalom, kao ni javnim preduzećima. Ovo je iz razloga što je cilj da se potpuno završi proces privatizacije društvenih preduzeća, da javna preduzeća imaju i druge izvore finansiranja. Naime, osnovna uloga Fonda za razvoj u budućem periodu biće kreditiranje onih koji ne mogu da dobiju kredite po tržišnim uslovima ili ne mogu ovako da dobiju te kredite iz razloga imperfektnosti tržišnog mehanizma.
Dakle, iako tržište jeste najbolji mehanizam za regulisanje ekonomskih aktivnosti, ono nije savršeno u svim domenima. Poznati su defekti tržišta, na primer u siromašnim opštinama, jer poslovne banke nisu zainteresovane da odobravaju kredite, jer vide tamo veći rizik.
Takođe, poslovne banke, nažalost, nisu zainteresovane da odobravaju kredite početnicima, jer oni nemaju kreditnu istoriju i zbog toga se banke plaše da li će moći da naplate kredite. Zato je potrebno da postoji institucija koja će biti državna i gde će država preuzeti rizik naplate kredita. Fond za razvoj će, zapravo, biti ta institucija.
Osnovna uloga Fonda za razvoj biće da odobrava kredite, pre svega, radi uravnoteženja regionalnog razvoja, dakle, u opštinama gde ima preduzeća koja ne mogu lako da povuku kredite od poslovnih banaka. Zatim, početnicima koji, takođe, ne mogu da dobiju kredite od banaka. Fond za razvoj će preuzeti ulogu da njima daje kredite, pa ukoliko neko ne vrati, rizik je države. Ali, naravno, mora da se da šansa i onima koji počinju, posebno kada su mladi u pitanju, da imaju neku ideju da se ona realizuje.
Naravno, uloga Fonda za razvoj će biti da se poboljša zaposlenost u Srbiji i izvoz. To će biti osnovni principi na osnovu kojih će Fond za razvoj ubuduće davati kredite.
Želim da kažem da je u ovom trenutku kapital Fonda za razvoj 38 milijardi dinara. To je iznos od oko 450 miliona evra. Dakle, Fond za razvoj raspolaže zavidnim kapitalom. On je nastao dotacijama iz budžeta od 1991. godine, kada je Fond osnovan, zaključno do ove godine, kao i naplatom kredita uz odgovarajuću kamatu. Kapital Fonda se stalno uvećavao. U ovoj godini stepen naplate kredita koji su dati od strane Fonda za razvoj je 98%, što znači da je Fond već prešao na ove tržišne uslove poslovanja.
Međutim, zapaža se jedna tendencija da dobra preduzeća u malim opštinama, posebno ako se radi o nerazvijenim područjima, ne mogu lako da dobiju kredite. Ovim zakonom će Fond za razvoj biti obavezan da upravo takvim preduzećima ponudi kreditnu podršku pod povoljnim kamatama, jer znate sami da su kamatne stope Fonda za razvoj od 1 do 5%, u zavisnosti od razvijenosti područja.
Takođe će Fond za razvoj, po ovom zakonu, nastaviti komisiono da obavlja i poslove za državu. Dakle, da različite programe Vlade sprovodi u delo. To su, pre svega, mikro krediti za samozapošljavanje, kao i krediti za regionalni razvoj. Kao što znate, u budžetu za 2005. godinu imali smo kredite za podsticaj za zapošljavanje u regionima Bora, Kragujevca i Vranja. To će biti prošireno i na druge opštine, tako da će se ti krediti i dalje, preko Fonda za razvoj koji ima neophodnu stručnu osposobljenost, i dalje distribuirati krajnjim korisnicima.
Na neki način, ovim zakonom se Fond za razvoj transformiše u razvojnu banku Srbije. Bez obzira što Fond neće biti klasična banka, način na koji on posluje i principi rada već sada ga mogu svrstati u razvojnu banku Srbije.
Ovaj zakon zabranjuje da se ubuduće Fond za razvoj dokapitalizuje od strane budžeta Republike Srbije, iz prostog razloga što već sada raspolaže sa 450 miliona evra kapitala. To je dovoljan kapital da kroz plasiranje i naplatu sredstava može i dalje da uvećava vrednost. Naravno, nije zabranjena dokapitalizacija Fonda iz drugih privatnih izvora, pri čemu je dato ograničenje da vrednost državnog kapitala nikada ne može biti manja od 51%, što znači da postoji mogućnost za dalji rast kapitala Fonda.
Teorijski, neko može da uloži 449 miliona evra, a da i dalje država ostane većinski vlasnik Fonda za razvoj sa postojećih 450 miliona evra kapitala.
Dakle, to su ključne izmene u ovom zakonu. Želim da kažem da Fond za razvoj već funkcioniše na ovim principima. Ovaj zakon, na neki način, formalizuje već postojeću praksu u funkcionisanju Fonda, s obzirom na to da je prvobitni zakon donet još 1991. godine, a da je u međuvremenu praksa odstupila od prvobitnih ideja. Međutim, ovim se formalizuju te promene.
Što se tiče drugog zakona, koji je danas na dnevnom redu, to je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa. Reći ću koje su ključne izmene u ovom zakonu.
Najpre, postoji niz terminoloških usklađivanja sa Zakonom o privrednim društvima i Zakonom o registraciji privrednih subjekata, kao i sa prestankom važenja nekih saveznih zakona.
Takođe, ovde se uređuje i pitanje načina raspodele dobiti, kao i usmeravanje uplaćivanja dela sredstava po osnovu ostvarene dobiti osnivaču, takođe, u skladu sa Zakonom o privrednim društvima.
Imamo nekih promena koje se odnose na sprečavanje monopolskog ponašanja javnih preduzeća, ne samo republičkih, već i onih čiji su osnivači lokalne samouprave.
Konačno, ovaj zakon uređuje i uslove za podelu besplatnih akcija zaposlenim, bivšim zaposlenim i ostalim građanima Srbije u procesu privatizacije delova ili celih javnih preduzeća.
Što se tiče terminoloških usaglašavanja, ne bih vas s tim zamarao, zadržao bih se na poslednje dve ključne promene u ovom zakonu. Naime, ovaj zakon precizira krajnji termin za donošenje godišnjih planova, odnosno programa poslovanja javnih preduzeća na 1. decembar tekuće godine, što znači da sva javna preduzeća moraju do 1. decembra tekuće godine podneti predlog svog programa Vladi Republike Srbije za narednu godinu, a Vlada je dužna da u roku od maksimalno 10 dana da odgovor na taj program.
Naravno, pretpostavka je da se taj program usvoji do kraja tekuće godine. Sada je bila praksa, pošto nije bilo precizno utvrđeno do kada su javna preduzeća dužna da podnose svoje programe, da su neki programi usvajani čak u septembru mesecu za tekuću godinu, maltene kada je godina već istekla. To je bilo neprecizno u zakonu. Sada se precizira obaveza – do 1. decembra najkasnije program mora da se podnese za sledeću godinu.
Takođe, utvrđuju se obavezni elementi koje svaki program javnih preduzeća mora da sadrži. To su: planirani izvori prihoda i pozicije rashoda po namenama, elementi za celovito sagledavanje politike cena proizvoda i usluga, kao i politike zarada i zaposlenosti u tom javnom preduzeću, koji moraju biti utvrđeni u skladu sa politikom projektovanog rasta cena i zarada koju utvrđuje Vlada Republike Srbije planom ekonomske politike, odnosno budžeta za narednu godinu.
Ovo je jako važna promena, daću vam nekoliko primera, za razliku od javnih preduzeća, koja su na republičkom nivou, gde je već u 2005. godini rast mase plata bio limitiran na 7%, bilo je rečeno da, ukoliko se želi veći rast individualnih plata, se mora krenuti sa racionalizacijom troškova, što je u osam velikih javnih preduzeća i učinjeno.
To nije bio slučaj sa javnim preduzećima na lokalnom nivou. Tako da smo imali, posebno početkom 2005. godine, značajno podizanje cena komunalnih usluga, od strane javnih preduzeća na lokalnom nivou. Ukupno su cene komunalnih usluga u prvih deset meseci ove godine podignute u Srbiji za 30%.
Dakle, ukupan nivo inflacije u Srbiji je za prvih 10 meseci 13,7%, komunalne usluge su povećane za 30%, i to: cena vode za domaćinstvo 33,2%, otpadne vode, naknada za kanalizaciju 36%, iznošenje smeća 25,4%, grejanje 31%.
Naravno, ne spadam u demagoge koji će reći da ne treba usklađivati cene komunalnih usluga sa realnim kretanjima na tržištu.
Međutim, problem je ukoliko se rast cena komunalnih usluga ne iskoristi za podizanje performansi tih javnih preduzeća i za bolji kvalitet usluga građanima, već se iskoristi za podizanje plata zaposlenim koji rade u tim komunalnim preduzećima.
Upravo, sada ću vam prezentirati koliko su porasle zarade u lokalnim javnim preduzećima, gde nije bilo ograničenja rasta u ovoj godini. Naime, neto mase zarada u lokalnim javnim preduzećima su uvećane u septembru 2005. godine u odnosu na septembar 2004. godine, dakle, u poslednjih godinu dana, za 27%.
Rast plata – septembar 2005. godine u odnosu na prosek 2004. godine – bio je 32% i to je znatno iznad mnogih delatnosti, što potvrđuje činjenicu da je dobar deo rasta cena komunalnih usluga prelivan u rast zarada zaposlenih u lokalnim komunalnim, odnosno javnim preduzećima. Zbog toga se ovim zakonom propisuje obaveza, s obzirom na to da sada lokalne samouprave daju saglasnost na podizanje cena od strane lokalnih javnih preduzeća, ovog puta Ministarstvo trgovine i turizma mora da potvrdi tu saglasnost da bi se povećanje cena lokalnih usluga i realizovale.
Ukoliko se podignu cene, problem je bio da u našem zakonodavstvu nije postojao efikasan mehanizam sankcija, uvodi se mogućnost privremene obustave transfera onoj lokalnoj samoupravi čije je lokalno komunalno preduzeće podiglo cene iznad nivoa koje je u skladu sa projektovanom ekonomskom politikom, odnosno realnom mogućnošću za podizanje cena u toj godini, bilo po tom osnovu, dakle, transferi se mogu obustaviti i po tom osnovu, bilo ukoliko plate u lokalnim komunalnim preduzećima se podignu iznad nivoa koji je utvrđen planom poslovanja i koji je opšti za tu lokalnu samoupravu.
Dakle, ukoliko smo budžetom Republike Srbije za 2006. godinu uveli ograničenje da rast mase plata u opštinama i gradovima ne može biti veći od 9% u odnosu na septembar ove godine, onda to ograničenje mora da važi ne samo za opštinske uprave, već i za lokalna komunalna, odnosno javna preduzeća. Sankcija za nepoštovanje ovog ograničenja jeste privremeno obustavljanje transfera dok se ne vrate ovi parametri na ovaj nivo.
Na ovaj način dok se ne oforme odgovarajuća regulatorna tela, jer mislim da je dugoročno rešenje da se oformi posebno regulatorno telo koje će regulisati cene vode, cene grejanja, različitih komunalnih usluga na nivou Republike, dotle će Ministarstvo trgovine, odnosno Vlada Republike Srbije morati da daje pojedinačne saglasnosti.
Naravno da će se odobravati povećanje cena, ali ne prekomerno i neće se dozvoljavati da se to povećanje preliva u zarade više od onoga što je dozvoljeno planom ekonomske politike za tekuću godinu. To je prva velika novina u ovom zakonu.
Druga novina je u tome da se stvara pravni osnov za besplatnu podelu akcija zaposlenim u javnim preduzećima pre procesa privatizacije, kao i podela akcija svim ostalim građanima Srbije koji do sada nisu dobili akcije u procesu privatizacije.
Posebnim članom ovog zakona predviđa se da se državni kapital prenosi bez naknade zaposlenima u javnim preduzećima koja se privatizuju metodom javnog tendera, odnosno metodom javne aukcije do iznosa od 15% kapitala javnog preduzeća. Dakle, ograničenje je do 15%, s obzirom na to da se radi o velikoj vrednosti kapitala tog preduzeća, a intencija Vlade jeste da se deo kapitala koji se privatizuje ne deli samo onima koji rade ili su radili, dakle, penzionerima tih javnih preduzeća, već da se naredne godine zajedno sa besplatnom podelom onih 30% akcija, koje se nalaze u Akcijskom fondu, iskoristi i da se podele besplatne akcije svim drugim građanima koji do sada nisu dobili te akcije u procesu privatizacije.
Dakle, to su zaposleni u obrazovanju, u školstvu, u Vladi, poslanici, ko god nije dobio u državnoj administraciji, ko god nije dobio akcije u procesu privatizacije, sledeće godine će dobiti te akcije. Međutim, mi želimo da, kao Vlada pripremimo jedan zaista ozbiljan projekat koji bi omogućio dobru informisanost građana kako mogu da iskoriste te akcije, jer znamo da postoji inicijativa i sindikata koja je na potpuno istom talasu kao inicijativa Vlade.
Mi se samo plašimo da, ukoliko se sada podele akcije i krene se, na primer svi krenu da te akcije prodaju samo na jednom mestu, da bi vrednost tih akcija mogla pasti, jer nije jednostavan projekat kako da od momenta kada građani dobiju besplatne akcije do momenta mogućnosti da ih prodaju. Mora se napraviti čitav jedan sistem kako da građani znaju uopšte gde mogu da ulože te akcije, koliko vredi akcija "Hemofarma", "Sintelona", "Tigra", mora se napraviti jedan dobar sistem da bi građani bili dobro obavešteni, pre nogo što donesu odluku da prodaju te akcije.
Međutim, ono što je jako važno, ovim zakonom stvaramo mogućnost da i zaposleni u javnim preduzećima, dobiju jedan deo besplatnih akcija, a takođe da će se ostatak akcija podeliti besplatno svim ostalim građanima, baš kao što će se podeliti i one akcije u društvenim preduzećima, a nisu bile predmet prodaje do sada.
Kao što znate, u Zakonu o privatizaciji, 30% akcija je ostalo u Akcijskom fondu i one će biti podeljene svima onima koji nisu dobili besplatne akcije u procesu privatizacije. Što se tiče državnog kapitala u javnim preduzećima, ovim zakonom se jasno precizira da se može privatizovati maksimalno 70% državnog kapitala koji se privatizuje, a preko tih 70%, do 15% se može podeliti besplatno zaposlenima u tim javnim preduzećima, što znači da ostalih 15% ostaje za ostale građane.
To su ključne novine u Zakonu o javnim preduzećima. Što se tiče preostala dva zakonska projekta, Predlog zakona o bankama uradila je NBS, međutim, po sadašnjem Ustavu oni nemaju pravo predlaganja zakona i zbog toga je Ministarstvo finansija formalni predlagač ovog zakona. Naravno, u poslednjoj fazi, ovaj zakon je usaglašen sa Udruženjem banaka Srbije i sa Vladom Republike Srbije, tako da se pred vama nalazi poslednja usaglašena verzija.
Na prvu verziju zakona o udruženju banaka Srbije bilo je dosta primedbi i te primedbe su u toku javne rasprave, odnosno stručne rasprave sa Udruženjem banaka prevaziđene, tako da sada imamo jedan potpuno novi zakon o bankama koji se usaglašava sa Bazelskim principima, sa principima OECD, ali naravno vodi računa o specifičnostima privrednog ambijenta u Srbiji.
Želeo bih da kažem da je trenutno bankarski sistem najrazvijeniji deo u našoj ekonomiji. Trenutno štednja građana iznosi dve
milijarde i 80 miliona evra. Samo ove godine porast štednje u bankama je 650 miliona evra. U ovoj godini građani su više položili na štednju, nego u prethodne dve godine zajedno.
Dakle, primera radi, na štednju je u 2002. godini položeno 410 miliona evra, 2003. godine 283 miliona evra, 2004. godine 387 miliona evra, a u ovoj godini do 15. novembra ukupno 651 milion evra nove štednje. Ukupan saldo je sada dve milijarde i 80 miliona evra nove štednje na računima u našim bankama.
Što se tiče kreditne aktivnosti banaka, ukupni krediti koji su odobreni građanima i privredi na dan 30. septembra ove godine iznose 479 milijardi dinara. Poređenja radi, 30. septembra prošle godine bilo je odobreno 323 milijarde dinara, a stanje kredita na dan 31. decembar 2003. godine 242 milijarde dinara, što znači da je trenutno odobreno duplo više kredita nego na kraju 2003. godine.
To je taj ekspanzivni rast kredita o kome sam govorio, zbog čega je Narodna banka morala da prikoči sa podizanjem stope obavezne rezerve.
Što se tiče kredita koji su odobreni stanovništvu, stanovništvu je na dan 31. decembra 2003. godine bilo odobreno 28 milijardi dinara, da bi se ove godine u septembru taj iznos popeo skoro pet puta, na 102 milijarde dinara.
Tako, imamo zaista ekspanzivan rast potrošačkih kredita stanovništvu, ostalo su krediti bilo preduzećima, bilo lokalnim samoupravama u javnom sektoru i drugim komitentima.
Naravno, reforma bankarskog sistema krenula je još sredinom 2001. godine, a sledeće godine će ona biti u potpunosti završena. Ove godine imali smo uspešnu privatizaciju tri banke u većinskom državnom vlasništvu: JU banke, Novosadske i Kontinental banke.
U toku su tenderi za privatizaciju Vojvođanske banke, Panonske banke, a do kraja januara biće objavljen i tender za privatizaciju Kredi banke iz Kragujevca.
Kao što znate, cene koje su postignute u tom procesu su iznad cena koje su postignute u drugim zemljama jugoistočne i centralne Evrope. Nekada je u pojedinim slučajevima taj odnos između postignute cene i kapitala bio preko tri prema jedan. Primer je slučaj privatizacije Novosadske banke, gde je austrijska Erste banka, najveća privatna banka u Austriji, platila 3,3 puta više u odnosu na cenu kapitala.
Mi, međutim, očekujemo da će taj rekord biti oboren u slučaju privatizacije Vojvođanske banke i koristim priliku da pred vama, narodnim poslanicima Republike Srbije, po prvi put pročitam i zvanično listu banaka koje su se prijavile na tender za privatizaciju Vojvođanske banke.
To su najpre dve velike banke iz Francuske: Kredi agrikol i BNP Pariba. Kao što znate Kredi agrikol je već prisutan u našoj zemlji. BNP Pariba, to je Bank nasional d' Pari, nije još uvek jedna od najvećih francuskih banaka.
Zatim, tri velike banke iz Italije: Banka Intesa, UniCredito, koja je inače italijansko-nemačko-austrijska banka, pošto je banka Unikredito u međuvremenu preuzela i HVB banku i Banka Austrija, tako da je to jedan veliki evropski konglomerat u sadašnjem trenutku. Javila se i treća po veličini italijanska banka "Sao Paolo" iz Torina.
Zatim, četiri grčke banke: "National bank of Greece", "Alfa banka", "Pireus" i "Emporiki". Mađarska OTP banka, poljska PKO banka, najveća banka u Poljskoj.
Dakle, imamo 11 banaka koje su u konkurenciji i više nego izvesno da će se u ovom procesu privatizacije, s obzirom na veliki interes, imajući u vidu da to i jeste najveća banka sa većinskim državnim kapitalom, koje smo ponudili u procesu privatizacije, da će se ovde postići rekordna cena.
Očekujemo da se ovaj proces privatizacije Vojvođanske banke završi do sredine sledeće godine.
Što se tiče drugih banaka, vodeća banka u Srbiji je Komercijalna banka, koja ima i najveći iznos devizne štednje građana, oko 400 miliona evra.
Dakle, to je petina ukupne štednje i nalazi se u Komercijalnoj banci. Komercijalna banka je domaća banka koja je došla u situaciju da bude prva banka koja može da izađe van granica Srbije.
Komercijalna banka priprema otvaranje svojih ekspozitura u Bosni i Hercegovini, odnosno u Republici Srpskoj i nadamo se da će Komercijalna banka u narednom periodu biti u stanju sa daljim jačanjem da ide u ekspanziju u druge bivše jugoslovenske republike.
Jer, realno je da ona postane veoma jaka regionalna banka, kao što je jaka regionalna banka postala i mađarska OTP banka ili neke druge banke.
Namera Vlade jeste da ne prodaje Komercijalnu banku strateškim partnerima, već da se samo izvrši dokapitalizacija manjinskog udela do 25 posto je moguće da imamo inostranog partnera, što znači da bi država zadržala i u budućnosti većinski paket, s obzirom na to da Komercijalna banka izuzetno profitabilno posluje i došla je do pozicije da može sada da proširi aktivnost i van granica Srbije.
Druga velika banka koja je u većinskom državnom vlasništvu je Poštanska štedionica i za nju takođe ne postoje planovi privatizacije, što znači da su, zapravo, strateškim partnerima iz inostranstva ponuđene samo one banke koje na dugi rok ne bi mogle da budu konkurentne na domaćem tržištu. Vidite i sami, Komercijalna banka je potpuno sama, sopstvenim menadžmentom, uspela da opstane, da bude konkurentna izuzetno na našem tržištu i na taj način se kvalifikovala i za ekspanziju u druge zemlje.
Lično mislim da će uvoz Komercijalne banke u BiH, odnosno u Republiku Srpsku stvoriti daleko čvršće odnose između nas i Republike Srpske, nego što su bili omogućeni formalnim paralelnim odnosima između Srbije i Republike Srpske, jer jedino jačanjem suštinskih ekonomskih veza mogu se pojačati odnosi između pojedinih teritorija.
Što se tiče drugih odredbi zakona o bankama, najpre, ovde se pooštrava kontrola u radu banaka, jer mi sada imamo oformljen bankarski sistem. One banke koje su radile ili mimo zakona ili koje su varale građane tako što su prikupljale štednju, onda iznosile u inostranstvo, finansirale neke svoje druge kompanije, bile one banke čiji su privatni vlasnici činili brojna krivična dela, te banke su već zatvorene.
Dakle, sve ono što je trebalo da se zatvori – zatvoreno je. Ove banke koje su ostale na tržištu su banke koje su sa čistim kapitalom i možemo da garantujemo građanima kada polože novac u te banke, da ne moraju da strahuju za tu budućnost. Zbog toga se uvodi još oštrija kontrola, jer ne želimo da dozvolimo ovim zdravim bankama da se opuste, već da vode računa kako koriste sredstva koje im građani polažu na čuvanje.
Zatim, imamo zabranu povrede konkurencije na bankarskom tržištu, mehanizme gde bi se moglo razviti monopolsko ponašanje, koje nije samo karakteristika za naše tržište, već i za tržište EU. Banke teže što većem profitu, ponekad se i dogovaraju o politici kamatnih stopa. Do sada u našem Zakonu o bankama nismo imali mehanizam da se tome suprotstavimo. Sada se ovde uvode mehanizmi koji će to omogućiti.
Takođe, detaljno se uređuje šta je to bankarska tajna. Pravo klijenta da bude obavešten o opštim uslovima poslovanja, da traži informacije vezane za poslovni odnos sa bankom i definisane su vrste rizika i upravljanja rizikom.
Ono što je takođe novina je da se u ovim uslovima kada se pooštrava sticanje akcija, do sada je moglo da se stekne bez dozvole Narodne banke Srbije, mogle su se steći akcije u bankama, ukoliko taj kapital ne prelazi 15 posto od kapitala banke.
Sada se to pooštrava i za svako sticanje akcija iznad 5 posto moraće da se traži saglasnost Narodne banke Srbije, kako bi se vodilo računa o kvalitetu kompanija koje žele da uđu u kapital banke. Dakle, tu se značajno pooštrava kontrola.
Što se tiče zakona o sprečavanju pranja novca, to je zakon koji je već dugo u skupštinskoj proceduri. Želeo bih da kažem da najvažnije izmene se odnose na usklađivanje ovog zakona sa direktivama relevantne institucije koja reguliše kontrolu sprečavanja pranja novca u svetu. To je Fajnenšel ekšn tesk fors (FATF – Financial Action Task Force). Naime, ovde su ubačene neke od tih međunarodno priznatih direktiva, koje će pomoći da se otkriju ove transakcije.
Mi smo uočili da je definicija pranja novca bila nedovoljno precizna. Zato se sama definicija pranja novca dodatno precizira. To je i prikrivanje ili netačno prikazivanje činjenica o imovini sa znanjem da ta imovina potiče od krivičnog dela; sticanje, držanje ili korišćenje imovine sa znanjem u trenutku primanja da je ta imovina stečena izvršavanjem krivičnog dela; zatim, prikrivanje u procesu svojinske transformacije preduzeća i drugih pravnih lica, nezakonito stečene društvene ili državne imovine i društvenog ili državnog kapitala.
Takođe, pod transakcija koje se smatraju kao poverljive da bi se otkrilo da li se radi o čistim transakcijama ili o pranju novca, više se pod tim transakcijama ne podrazumeva samo kontrola polaganja novca, već i kontrola podizanja gotovog novca sa računa.
Dakle, sve transakcije polaganja gotovog novca, ali i podizanja, podležu kontroli da li se radi o normalnoj transakciji ili o novcu koji je stečen kriminalnim aktivnostima.
Proširuje se krug obveznika koji su dužni da šalju informacije Upravi za sprečavanje pranje novca o transakcijama koje vrše, a to su: pravna i fizička lica koja vrše i promet automobila, plovila i drugih objekata veće vrednosti, kao i turističke agencije. Dakle, imamo čitav niz institucija koje su obveznici, počevši od banaka, menjačnica, kladionica, onih koji organizuju igre na sreću, ali se proširuje taj krug obveznika i na ove institucije.
Pravi se razlika između identifikacije stranke i prijavljivanja stranke.
Drugim rečima, postoje institucije koje su dužne da identifikuju stranku, bez obzira da li se sumnja na nju da li ona ulaže novac koji je stečen kriminalnim aktivnostima ili ne, kao što su organizatori igara na sreću.
Ubuduće, nakon ovog zakona, svi koji odu u kladionicu moraće da pokažu ličnu kartu. To će se evidentirati, ali nikada neće biti aktivirano, ukoliko taj čovek koji se kladi to radi prihodima stečenim na legalan način. Međutim, jednog dana može biti dobra baza za otkrivanje nekog počinioca krivičnih dela.
Razlika kod identifikacije u odnosu na postojeći zakon, da će se pri otvaranju računa ili bilo kakvoj drugoj transakciji, gotovinskoj ili bezgotovinskoj, sada se ubacuju ne samo gotovinske, nego i bezgotovinske transakcije, sve stranke koje vrše transakciju čiji ukupan iznos prelazi 15.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, moraju biti identifikovane. Do sada je bilo ograničenje 600.000 dinara. Kada smo donosili zakon pre nekoliko godina, to je bilo 10.000 evra. Dakle, na neki način se podiže ta granica na 15.000 evra, ali ne odnosi se samo na gotovinske uplate ili podizanje, već i na bezgotovinske, kao i na više međusobno povezanih transakcija čiji iznos prelazi 15.000 evra.
Takođe, nužna će biti identifikacija stranaka kod poslova u vezi sa životnim osiguranjem, kada vrednost pojedine rate premije ili više rata premije koje je potrebno platiti u jednoj godini iznosi hiljadu ili više evra u dinarskoj protivvrednosti, kada plaćanje jednokratne premije prelazi vrednost 2.500 evra u dinarskoj protivvrednosti, kada se pojedina rata premija ili više rata premije poveća i pređe vrednost od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.
Ovo su odredbe koje su nove i u evropskom zakonodavstvu, jer je otkriveno da dosta perača novca taj novac plasira preko osiguravajućih društava. To nije bilo prisutno devedesetih godina, ali nakon 2000. godine je zapažena ta tendencija, modifikovani su zakoni i u drugim zemljama, tako da i ovde vršimo tu promenu.
Pri uplati ili isplati novca kod priređivača klasičnih igara na sreću, to je loto, i drugih igara na sreću, u iznosu od 1.000 ili više evra u dinarskoj protivvrednosti, moraće stranka da se identifikuje. Dakle, ako neko hoće da uplati tiket i plati preko 1.000 evra, mora da pokaže ličnu kartu i da bude ubačen u registar. Kod priređivača posebnih igara, to su kladionice, kockarnice i ostalo, odmah po ulasku u igračnicu mora da se izvrši identifikacija i u posebnoj bazi podataka se to čuva.
Takođe, vrši se identifikacija pri svakoj transakciji, gotovinskoj ili bezgotovinskoj, nezavisno od vrednosti te transakcije, ako postoje razlozi za sumnju da se radi o pranju novca u vezi sa transakcijom i sa strankom.
Drugim rečima, ako bankar posumnja da lice koje vrši uplatu, bez obzira da li je to 10 evra, 1.000 evra, dakle, ispod 15.000 evra, on je dužan da ga identifikuje.
Postoji obaveza identifikacije ako punomoćnik otvara račun ili obavlja transakciju za račun stranog pravnog lica koje ima otvorenu of-šor kompaniju, dakle, za nerezidente. Obveznik je, takođe, dužan da izvrši identifikaciju uvidom u originalnu i overenu dokumentaciju sudskog ili odgovarajućeg javnog registra, koja ne sme biti starija od tri meseca.
Ono što je sledeća faza, to je prijavljivanje lica i transakcija Upravi za sprečavanje pranja novca. Dakle, svaka gotovinska transakcija koja prelazi od 15.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, odnosno više međusobno povezanih transakcija koje prelaze 15.000 evra, moraju se prijaviti Upravi za sprečavanje pranja novca. To se odnosi na gotovinske i na bezgotovinske transakcije. Sve to isto važi i za osiguravajuća društva, kladionice i ostale institucije koje sam već prijavio.
Koji su rokovi za prijavljivanje lica Upravi? Za gotovinske transakcije rok je neposredno po izvršenju, a najkasnije u roku od tri dana, to je 72 sata; za sumnjive transakcije pre izvršenja, uz navođenje roka u kome će se transakcija izvršiti, a ukoliko je to nemoguće, rok je 24 sata od trenutka izvršenja transakcija.
Daje se ovlašćenje da se privremeno obustavi transakcija, najduže 72 sata, ukoliko se sumnja da se radi o pranju novca. Pravo da se u roku do 72 sata obustavi privremeno transakcija ima i Uprava za sprečavanje pranja novca.
Ovaj zakon reguliše i funkcionisanje Uprave za sprečavanje pranja novca. To je organ uprave u sastavu Ministarstva finansija. Želim da vam kažem kako ovaj ceo proces funkcioniše, kako biste to još bolje razumeli. Dakle, svako ko dođe u banku, osiguravajuće društvo, u kladionicu, uplaćuje loto, vrši bilo kakvu transakciju u menjačnici, ako vrši transakciju koja je bila u gotovini ili bezgotovinski, a veća od 15.000 evra, mora da bude identifikovan. Ako se posumnja da vrši sumnjivu transakciju, mora da bude identifikovan.
Ako vrši više povezanih transakcija, recimo, menja u menjačnici u toku jednog dana više puta po 3.000 evra, pa pređe 15.000 iznos koji je promenio u toku dana, opet mora da bude identifikovan. Upisuju se podaci i postoji obaveza da se izvesti Uprava za sprečavanje pranja novca.
Uprava za sprečavanje pranja novca pravi bazu podataka. Ta baza podataka se koristi za proveru sa drugim nadležnim organima, sa policijom, poreskom upravom, carinom i drugim nadležnim organima.
Od te baze podataka identifikuje se broj sumnjivih lica, odnosno transakcija, vrši se analiza i ti podaci se dalje dostavljaju MUP-u, poreskoj upravi, deviznom inspektoratu, Komisiji za hartije od vrednosti, da bi se pokrenule krivične prijave onih lica za koja postoji osnovana sumnja da su izvršili krivično delo pranja novca.
Želim da kažem da trenutno u našoj bazi podataka postoji 360.000 transakcija, od kojih je 10% sumnjivo.
Prosečeno dobijamo 766 prijava dnevno. Znači, u praksi to funkcioniše da 766 prijava dnevno stiže u našu bazu, međutim potpuno je jasno da nisu sve sumnjive. Imate uplatu pazara velikih samoposluga, restorana, a sumnjive su samo one za koje se u koordinaciji sa nadležnim organima posumnja da potiču od kriminala, od nekih krivičnih dela. Dakle, da se novac koji je stečen kriminalom pokušava oprati kroz neke legalne transakcije.
Do sada je naša uprava podnela 15 krivičnih prijava i pokrenuti su postupci po osnovu toga. Međutim, smatram da ćemo sa usvajanjem ovog zakona imati još daleko efikasniji rad. Dakle, ovo bi bila četiri zakona koja su sada na dnevnom redu. Imajući u vidu da svi ovi zakoni poboljšavaju s jedne strane finansijsku disciplinu, sa druge strane pomažu građanima, jer recimo zakon o javnim preduzećima daje mogućnost besplatne podele akcija radnicima u procesu privatizacije tih javnih preduzeća, nadam se da će poslanici podržati ove zakone.

Zoran Anđelković

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Da li neko od šefova poslaničkih grupa ili ovlašćenih predstavnika želi reč?
Reč ima narodni poslanik Jovan Todorović.

Jovan Todorović

Socijalistička partija Srbije
Dame i gospodo narodni poslanici, sada nastaje poslanička muka kada morate u jednoj raspravi da obuhvatite nekoliko veoma važnih zakona, a svaki od ovih zakona, o kojima je gospodin ministar govorio, jeste važan sa stanovišta svakog narodnog poslanika. Razlozi su bili povećanje efikasnosti u radu, ali se ponekad i ovakve greške potkradaju i da sam, recimo, na vreme video tekst zakona o javnim preduzećima i amandman Vlade sasvim sigurno ne bih glasao za ovaj način rasprave, bar u načelu.
Počeću od Fonda za razvoj. Fond za razvoj je jedna institucija finansijske prirode kojom, pre svega, socijalisti mogu da budu ponosni. Mi smo 1992. godine, dakle, oni koji su u to vreme vladali, odlučili da je
u ovoj zemlji potrebno imati Fond za razvoj koji će, između ostalog, podsticati regionalne razvoje, podsticati razvoj preduzeća, podsticati ukupni razvoj Republike Srbije i tu valjda ništa nije bilo sporno.
Konačno se pokazalo da je u ovih 13 godina, u raznim teškoćama i specifičnostima, taj fond uspeo da preživi i ostvari pristojnu visinu kapitala.
Danas je to otprilike 38 milijardi dinara ili 450 miliona, a u međuvremenu smo imali izmene Zakona o privatizaciji koje su po bitnoj meri derogirale ulogu i funkciju Fonda za razvoj.
Na ovom mestu želim da vas podsetim na jedno zalaganje poslaničke grupe SPS otkako su nastale promene 2000. godine, a to je da se sredstva ostvarena prodajom preduzeća u postupku privatizacije unose u Fond za razvoj.
Nažalost, nijedne godine počev od 2001, 2002, 2003, 2004, 2005, pa evo i 2006. godine u taj Fond za razvoj neće biti unet nijedan dinar po osnovu prodaje tih preduzeća, osim ako se pod tim unošenjem u Fond ne budu podrazumevale subvencije koje su u međuvremenu postojale u budžetu kao stavke i neki drugi plasmani u Fond za razvoj, ali po osnovu sasvim određenih namena koje su određene u razdelima pojedinih ministarstava.
Vreme, razume se, čini svoje. Mogao bih ovde slobodno i vrlo odgovorno da kažem da su one vlasti koje su započele tu privatizaciju na neki način prekršile sve zakone, pa i Ustav, u ovoj zemlji, jer nisu poštovale osnovna određenja iz zakona o Fondu za razvoj, da se ta sredstva unose u Fond.
Mi smo bili protiv toga da se sredstva za privatizaciju koriste za javnu potrošnju, za kancelarijski materijal, za telefonske troškove, za službena putovanja itd. već da, upravo, kada prodate jedno preduzeće stvorite uslove da kreditnom politikom i podsticajima osnujete novo ili da postojeća osposobite, da budu spremna za tu tzv. tržišnu utakmicu sa Evropom u koju i mi socijalisti, razume se, želimo da uđemo.
U poslednjih pet godina Fond je takođe funkcionisao upravo prema odredbama koje se predlažu kao izmene ovog zakona, a to znači da nisu postojala društvena preduzeća koja bi bila u prilici ili u mogućnosti da dobiju kredit iz Fonda.
Nemam tu zamerku, s obzirom na to da znam da će se ova privatizacija kad-tad završiti, da li 2006. ili 2007. godine, možda i sa stanovišta teksta zakona nije najvažnija stvar, ali jeste sa stanovišta jedne konstatacije da smo upravo proteklih pet godina možda propustili jednu veoma veliku šansu da Fond za razvoj preraste u razvojnu banku koju će, za razliku od poslovnih i komercijalnih banaka, finansirati mala i srednja preduzeća i ono što zovemo ravnomerni regionalni razvoj po znatno povoljnijim uslovima, nego što je to slučaj kod poslovnih banaka.
Zato mi, razume se, ne smeta odredba u zakonu da ubuduće u 2006. godini ta društvena preduzeća, misli se pre svega na ova velika koja se restrukturiraju, neće moći da koriste kredite iz Fonda za razvoj.
Određenje da se iz budžeta u 2006. godini, konačno i trajno (ukoliko ostane ovaj zakon) ne može ni finansirati Fond za razvoj, takođe, ima svoju logiku, ukoliko će se desiti ovo o čemu govorim.
Kraj privatizacije, prerastanje Fonda u tzv. razvojnu banku i finansiranje ovih aktivnosti koje se tiču zapošljavanja, osnivanja i razvoja malih i srednjih preduzeća, razvoja preduzetništva i ostvarivanja politike regionalnog razvoja.
Dakle, nema sredstava iz budžeta i oni koji su gledali budžet za 2006. godinu mogli su da uoče. Ja sam znao za ove odredbe zakona i zato mi nisu sporne.
Ima jedna odredba koja mi je prosto zagonetna, na neki način i sporna, mislim da može da izazove zabunu u primeni ovog zakona, a tiče se odredbi iz člana 7. predloženih izmena Zakona o Fondu za razvoj, između ostalog, kaže se, u zadnjem stavu, da se sredstva budžeta Republike Srbije ne mogu koristiti za dokapitalizaciju Fonda.
Kada ne može iz budžeta, za finansiranje Fonda, ja sam saglasan. Kada ne može ni dokapitalizacija, postavljam pitanje. Zašto? Zato što, vas sve podsećam na to kako glasi član 8. u stavu 1. kaže – sredstva Fonda su u državnoj svojini.
Stav 2. kaže – kada se Fond organizuje kao deoničarsko društvo, predlaže se da se to zove primereno zakonu o privrednim društvima ''akcionarsko'' društvo, Fond izdaje Republici (deonice) ''akcije'' u visini vrednosti kapitala kojim raspolaže, s tim da vrednost državnog kapitala ne može biti manja od 51% od ukupne vrednosti kapitala.
Ovde vas molim za trenutak pažnje. Time se čuva osnovno određenje iz zakona da Fond za razvoj mora biti u većinskom procentu u vlasništvu države. Kako ćemo mi doći do privatizacije ovih 49% koji su na raspolaganju i biće prisutni na tržištu?
Za 51% vrednosti Fond će preneti akcije Republici Srbiji, ali za 49% ima dva načina. Jedan je dokapitalizacija, u smislu ove figure o kojoj je govorio ministar Dinkić, pa će, ako je vrednost kapitala 450 miliona evra neko u Fond za razvoj uneti 440 i tako postati vlasnik sa 49%.
Šta ćemo raditi u drugoj fazi kada se taj koji se odlučio da u trenutku uloži 440 miliona ili grupa njih krene dalje i kaže – ja sam sada postao razvojna banka, hoću da finansiram i neke druge projekte, za tako nešto mi trebaju i neki drugi akcionari, za tako nešto mi trebaju i neki drugi strateški partneri koji žele da ulože dodatno u Fond za razvoj.
U tom slučaju, ako primimo privatni kapital u Fond za razvoj, onda njegov procenat prelazi 51% i gubi se osnovni smisao zakona. To je onda prosto i nemoguće po zakonu činiti, jer privatni kapital ne može postati većinski u Fondu za razvoj.
Zato sam mišljenja da ovakva odredba, o tome da se sredstva iz budžeta ne mogu koristiti za dokapitaliazciju Fonda, nije dobra, nije praktična.
Predlažem da se ta odredba briše i u tom smislu sam i predložio, u ime poslaničke grupe SRS, jedan amandman – da se ta odredba briše, što ne znači da će država, Vlada ili budžet biti u obavezi da ikada učestvuje u dokapitalizaciji ako za to ne bude opravdanih ekonomskih i finansijskih razloga.
Mislim da ne treba država sama sebi da vezuje ruke, da u datom trenutku ne može doneti takvu jednu odluku koju svrstavamo u kategoriju tzv. strateških odluka. Jer nije nam svejedno kako ćemo u budućnosti biti vlasnici, da li sa većinom ili sa manjinskim delom kapitala.
Konačno, nije potrebno da posle ponovo menjamo zakon itd, nego mislim da ne treba sami sebi da vezujemo ruke i da sprečavamo državu, da u datom trenutku, kada proceni zaista i učini.
Moguće je da imamo i treću varijantu, u odnosu na ovo što sam govorio, da oni koji će kupiti 49% tog kapitala zajednički sa državom dogovore dokapitalizacije u istim iznosima, da bi se zadržali isti relativni odnosi u kapitalu. I stvar se tu rešava do kraja.
O Fondu za razvoj ću toliko, zato što mislim da nema potrebe da to dalje obrazlažem, a uostalom biće rasprava o amandmanima.
Sada ću vašu pažnju da usmerim na zakon o bankama. Vi vidite da je ovde očigledno bila potreba da se uradi jedan nov zakon i to sa preko 149 članova.
Problematično je što smo mi taj zakon dobili u petak. Kada smo hteli da podnosimo amandmane, onda nismo bili u prilici jer smo se svi angažovali oko ove rasprave i budžeta i nekih drugih zakona. Treće, to su rešenja u ovom zakonu. Ona suštinska, po meni, nisu ni menjana. Mi imamo osnivački kapital banaka i sada 10 miliona evra, koliki je bio i u prethodnim zakonima.
Imamo odredbe koje predviđaju pitanje štedionica, odnosno jedna je štedionica u pitanju, jer u ovom trenutku imamo samo jednu i to je, mislim, ''Poštanska štedionica''. Imamo ukidanje tri štedno–kreditne organizacije i imamo četiri štedno–kreditne zadruge. Kao što znate, te finansijske organizacije imaju svoj osnivački kapital po pravilu oko 2,5 miliona evra.
Oni imaju mogućnost da u vremenu od godinu dana naprave nekoliko varijanti. Jedna je da tih 2,5 miliona evra dignu na 10 miliona evra i da time steknu uslov da postanu banka. Druga je da se između sebe udruže i da naprave banku. Treća je da svako od njih nađe strateškog partnera u nekoj banci koja već ima 10 miliona evra, da uđu sa svojih 2,5 miliona evra da povećaju taj kapital i naprave jednu pristojnu banku.
Neko bi rekao, tu više ništa nije sporno, a nije ni za mene, ali sporna su mi ovlašćenja Narodne banke, koja maltene proističu iz svakog člana ovog zakona i prosto više nisu diskreciono pravo Narodne banke Srbije. Imam utisak da se pojedini precizni detalji ili pojedina precizna rešenja iz članova Zakona o bankama na neki način stavljaju u sumnju, pa je vrhovni revizor, tih i takvih stavova, Narodna banka Srbije koja će imati pravo da nešto od toga promeni, dopuni, da izmeni način obračuna itd.
Imate čak toliko jasnih stvari, formalno utvrđenih u samom tekstu zakona, ali ipak se kaže da se Narodna banka Srbije, što će reći guverner, imati pravo da, eto, utvrdi nešto drugačiji obračun od toga. Ilustracije radi, navešću samo nekoliko primera, jer podneli smo nekoliko amandmana, ipak smo to nekako stigli da uradimo, ali na brzinu.
Uzmite član 23. Pokazatelj adekvatnosti kapitala predstavlja odnos između kapitala i rizične aktive banke. To piše u stavu 2. Ko je bankar i ko uopšte zna išta o finansijama njemu je stvar jasna. Te dve veličine su odnosi i dobija se pokazatelj adekvatnosti kapitala. Taj pokazatelj je važan da bi se dobila dozvola za rad, da bi se eventualno uskratila dozvola za rad itd. Ne lezi vraže, u zadnjem stavu kaže da, Narodna banka Srbije propisuje kriterijume za određivanje pokazatelja adekvatnosti kapitala (stav 3. ovog člana). Niko živ ne može mi danas odgovoriti šta to zapravo znači, osim faraonskih ovlašćenja guvernera Narodne banke.
Na ovom mestu vrlo korektno moram da priznam da je monetarna vlast jedna posebna vrsta vlasti, ali nije nad izvršnom vlašću. Gospodin Dinkić treba da obrazlaže ovaj zakon. Kada bih bio na mestu gospodina Dinkića, rekao bih gospodinu Jelašiću – izvoli ti pa obrazloži ovaj zakon. On osporava, u poslednjih nekoliko godina, o tome kada se oduzima dozvola, kada se daje dozvola, šta se radi kada se žalimo na takva rešenja, šta radi jedan sud, šta radi drugi sud, šta je upravni postupak, imamo li dvostepenosti itd.
Neke stvari čak zadiru i u pitanja ustavnosti i prava na žalbu onoga ko se u tom trenutku smatra oštećenim, a po pravilu nijedan akt koji se ovde donosi u ovom zakonu, a po osnovu ovlašćenja koja se ovako daju Narodnoj banci ne podleže žalbi ili žalba ili tužba ne zadržava izvršenje takvog rešenja, bez obzira na moguće posledice po one koji su osnovali banku itd.
Nemam nikakve sumnje u to da moramo da uvedemo red u taj tzv. bankarski sektor i da moramo da napravimo finansijsku disciplinu. Moramo da nateramo banke da posluju prema pozitivnim zakonskim propisima i da sve svoje pokazatelje i uslove za poslovanje ispunjavaju do kraja. I tu nema nikakve milosti.
Previše subjektivnosti takođe može biti velika šteta i imati negativne posledice, tako da nisam siguran šta bi u tom slučaju bila veća šteta. Imate neke odredbe, recimo, kada se ne steknu neki uslovi i kada se funkcioniše na bankarskom tržištu da oni koji su uložili svoj kapital u banku ne mogu da povuku taj svoj kapital kada oni to žele. Čak i u slučaju kada ne dobiju dozvolu, jer opet treba proći neku proceduru kod Narodne banke Srbije, odnosno kod guvernera i dobiti tu saglasnost, pa tek onda, eventualno, povući svoj kapital. Tu se dovodi u pitanje, dakle, pravo raspolaganja onog čiji je kapital sopstvenim kapitalom.
Čini mi se da se i loš znak šalje onima koji su možda van granica Republike Srbije, a koji bi, eto, možda da osnuju neku banku ovde na području Republike Srbije. Jer ovakve odredbe koje izazivaju sumnju odvraćaju i to nije dobro da stoji ni u jednom zakonu, a naročito u ovom zakonu koji je po meni jako važan. Ne bi nikako smeo da odvraća, nego, naprotiv, da približi te investitore. Bojim se da ne izgubim vreme, vidim da je već 16 minuta. Mi smo, dakle, podneli nekoliko amandmana i govoriću o tim amandmanima kada dođe na red javna rasprava.
Sada mi je žao što nema gospodina ministra, Dinkića, ali prosto moram da postavim jedno pitanje. Radi se o Zakonu o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa. Ovde su sada za mene tri stvari vrlo važne i indikativne.
Nemam ništa protiv da se merama ekonomske politike i preko nadležnih ministarstava utiče na visinu cena komunalnih usluga. Tu se, takođe, mora imati na umu da nisu sva javna preduzeća čiji su osnivači lokalne samouprave u istoj situaciji; pa ne znam vodovod u Loznici nije u istom stanju kao i u Leskovcu, veliki gubici u mreži, dotrajale mreže itd.
Ograničenja zarada mogu i da razumem, jer hoćemo da smanjimo javnu potrošnju, da po osnovu racionalizacije poslovanja tih javnih preduzeća obezbedimo pravo zaposlenima da, između ostalog, povećaju svoje zarade. Šta mi je sporno? Ne mogu da shvatim da ovu stvar rešavamo amandmanom.
Sporno mi je ovo o čemu je govorio ministar kada je u pitanju privatizacija. Do 70% kapitala se u tim javnim preduzećima može privatizovati i tamo gde je osnivač država i tamo gde je osnivač lokalna samouprava, ako ja ovo dobro tumačim. Ako sam u pravu, onda je to vrlo opasna odredba, jer o njoj još nismo raspravljali.
Javno preduzeće, recimo, NIS, Javno preduzeće ''Elektroprivreda'', Javno preduzeće ŽTP, nikako ne mogu biti u istoj kategoriji, kao ona preduzeća koja se privatizuju po Zakonu o privatizaciji.
Očigledno, ovim amandmanom Vlade imamo jednu analogiju u načinu privatizacije, jer i tamo imamo slična rešenja – prodaja do 70%, podela besplatnih akcija do 30%, kada se prodaje preko tendera – 15% radnicima, itd.
Ovde se ide šire i zahvataju se i oni koji nisu nigde radili, itd. Ali, ko je sada opredelio da mi treba da privatizujemo 70% NIS-a, ili ''Elektroprivrede'' ili ŽTP? To što se kaže da je do 70%, to može biti samo objašnjenje, ali ne može biti opravdanje.
Mislim da ovaj amandman treba povući, a usvojiti samo ove odredbe koje nisu sporne, a tiču se funkcionisanja javnih preduzeća, pre svega onih koja funkcionišu na lokalnom nivou. Ono što se tiče privatizacije, ma koliko mi socijalisti da se zalažemo za prava radnika u tim preduzećima, itd, ali (kao što znate, po našim zakonima, radnici su imali pravo da postanu vlasnici do 60% preduzeća, to su konceptualne razlike i ne bih o njima da govorim,) ovaj amandman prosto ne treba da se prihvati. Vlada bi najbolje učinila da ga povuče, pa da o tome razgovaramo na onaj način koji priliči problemu.
Koliko znam, kod NIS-a je izdat konkurs na osnovu Zakona koji smo izmenili za izbor privatizacionog savetnika, on tek treba da predloži nešto oko te privatizacije, između ostalog, da kaže do kog procenta da se privatizuje NIS, a tek onda o tome treba da razgovara Vlada i ova Narodna skupština. Bojim se da ćemo na mala vrata ubaciti veliki problem, ne samo nas koji smo socijalisti, koji zagovaramo neku drugu vrstu privatizacije, neka druga prava zaposlenih u javnim preduzećima,. A, između ostalog, pitanje je gde ta sredstva od privatizacije velikih javnih preduzeća treba da idu. Gde država, kao većinski vlasnik, odnosno u ovom trenutku stopostotni vlasnik, planira.
Recimo, mi mislimo da bi sva sredstva od privatizacije NIS-a i takvih preduzeća trebalo da idu u penzioni fond. Da konačno jednom skinemo sa dnevnog reda penzioni fond i da više nikada ne ubacujemo iz budžeta sredstva u penzioni fond. Ako će tih sredstava biti više, nego što je potrebno penzionom fondu, onda ćemo ići u sledeći fond. Ili ćemo, prosto napraviti jednu aktivnost na nivou komunalne gradnje, izgradićemo puteve, autoputeve, pruge, železnice, već šta možemo od toga da uradimo. Ali, ovako ne valja.
Toliko sam imao o ovim tačkama. Žao mi je što nema ovde gospodina ministra. Molim vas da, kao saradnici, to mu prenesete. Jednostavno, za ovaj amandman ne možemo da glasamo, jer je suprotan našim programskim opredeljenjima, a nije ni racionalno da na ovaj način o tome pričamo u Narodnoj skupštini. Hvala lepo.

Zoran Anđelković

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Zahvaljujem se, gospodine Todoroviću.
Da li se neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih klubova javlja za reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite, gospodine Arsiću.
...
Srpska napredna stranka

Veroljub Arsić

Srpska radikalna stranka
Dame i gospodo poslanici, opet saslušasmo ministra koji je obrazlagao ovde četiri zakona, za to mu je trebalo skoro sat vremena. Objedinjena je rasprava, pa mi se čini da su poslanici u jednoj nepovoljnoj situaciji u odnosu na predlagača, za neko kraće vreme moraće da pričaju o četiri zakona, da kritikuju ili da hvale pojedine odredbe tih zakona.
Činjenica je da je Zakon o fondu za razvoj Republike Srbije u nekim svojim delovima trebalo doterati. Zakon je tačno napisan 1992. godine; u primeni je 13 godina. Verovatno se došlo do nekih saznanja manjkavosti samog Zakona, bilo je potrebno usklađivanje sa novim zakonima, itd.
Međutim, čini mi se da ovde ministarstvo pojedine odredbe ovog zakona menja u jednom izuzetnom lošem političkom trenutku. To se već vidi u članu 3. starog Zakona, koji se menja, kaže: "Fond na ekonomskim principima učestvuje u svojinskim, proizvodnim i finansijskim prestruktuiranju preduzeća i ostvarivanju politike regionalnog razvoja, uključujući podsticanje razvoja nedovoljno razvijenih područja i zaustavljanje iseljavanja i povratak Srba i Crnogoraca na Kosovu i Metohiju".
Činjenica jeste da država Srbija trenutno nije u situaciji da sprovodi vlast u toj svojoj autonomnoj pokrajini. Činjenica jeste, evo ulazimo u fazu pregovora o rešavanju statusa Kosova i Metohije, da će Skupština da zaseda po tom pitanju u ponedeljak, već je zakazana, gde će da se utvrdi rezolucija, sa kakvim će polaznim osnovama da pristupi ta naša delegacija. Ali, činjenica jeste da se ovaj deo teksta koji se odnosi na Kosovo i Metohiju briše.
Da li to predlagač već unapred predviđa nešto? Da li je to njegova politika i njegov stav, mada je sama rezolucija, znači, u suprotnosti sa Predlogom izmena i dopuna ovog zakona. Ne stoji to što je rekao ministar, da mala i nedovoljno razvijena područja mogu da dođu do sredstava Fonda, u svom obrazlaganju Predloga zakona.
U suštini, Fond za razvoj i jeste osmišljen tako da se prvenstveno sredstva usmeravaju, baš, u nedovoljno razvijena područja na teritoriji Republike Srbije. Znači, ta izmena koja bi bila: "Fond na razvojnim principima podstiče privredni razvoj, učestvuje u ostvarivanju politike regionalnog razvoja, a može u ime i za račun Republike Srbije, da obavlja i druge poslove". Znači, ovaj član 3. je mogao i drugačije da se preformuliše, nego što je to predloženo, da se, ipak, pojedine odredbe ovog zakona zadrže.
Imali smo ovde i raspravu o budžetu Republike Srbije, ministar tvrdio da je budžet razvojni, tako što je dao određene subvencije poljoprivredi, izvozu itd. međutim, u samom Predlogu o izmenama i dopunama Zakona o fondu za razvoj Republike Srbije, kaže se da se Fond ne finansira iz sredstava budžeta Republike Srbije.
O kakvom to onda razvojnom budžetu pričamo? Može da stoji ta priča da on već ima dovoljno sredstava, 450-460 miliona evra, da je to kapital sa kojim Fond raspolaže, ali računajući kakva nam je privreda u ovom trenutku, da li je stvarno dovoljan taj kapital za razvoj Republike Srbije, znači od onih sredstava u kojima bi država učestvovala.
Kaže se još da Fond može da se finansira iz raznih donacija, gde se vrši, kako to kažu, finansijska organizacija, gde se vrše razni reprogrami, da li u privredi, da li u postupku zapošljavanja itd. Međutim, ko malo ozbiljnije pogleda budžet Republike Srbije, videći da prihoda od donacija nema.
Znači, onih sedam milijardi dolara, koliko ste obećavali pre 5. oktobra, toga nema, dobili smo neku ''siću'' od možda milijardu dolara i to je bilo to za svih ovih pet godina. Čak je u Zakonu o budžetu za 2005. godinu isto bilo spominjano, da su bile neke donacije, bio je budžet u deficitu, već u rebalansu donacija nema, a evo sada u novom Zakonu o budžetu za 2006. godinu, takođe nema donacija.
Iz čega će da se finansira sam Fond? Da li će kao neko akcionarsko društvo, gde će neko da uloži u taj Fond, gde su kamate izuzetno male, baš zato što on podstiče razvoj Republike Srbije, gde su ta sredstva koja će se uložiti u Fond, njihov obrt je znači izuzetno spor.
Da li stvarno neko ima neki ekonomski interes da ulaže u takav Fond ili će jednostavno da ulažu u banke kojih ima ovde na tržištu sasvim dovoljno i da na taj način mnogo brže dolazi do zarade od svojih sredstava?
U članu 8. to se ponovo potvrđuje. Znači, sredstva budžeta Republike Srbije ne mogu se koristiti za dokapitalizaciju Fonda.
Već u članu 9. osnovnog Zakona, u osnovnom tekstu se kaže: "Organ upravljanja Fonda jeste Upravni odbor. Upravni odbor čine predsednik i osam članova, čiji mandat traje četiri godine", itd.
Kada se Fond organizuje kao deoničarsko društvo, učešće državnog kapitala ne može biti manje od 51%, itd. Međutim, ako se malo ozbiljnije pogleda taj član, odnosno šta se u njemu menja, kaže se: "Organ upravljanja Fonda jeste Upravni odbor. Upravni odbor ima predsednika i šest članova, koje po funkciji čine ministar nadležan za privredu, ministar nadležan za finansije", evo, ponovo Mlađan Dinkić, čak i u Fondu za razvoj Republike Srbije, ''ministar nadležan za nauku, ministar nadležan za kapitalne investicije".
Da li to beše onaj ministar što reče da Zakon o javnim nabavkama ne valja, slažem se, ne valja, ali reče da ga ne treba primenjivati.
I to jedan ministar ne sme da kaže, pogotovu ne onaj ko sprovodi vlast.
Dakle, ''ministar nadležan za ekonomske odnose sa inostranstvom, ministar za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, ministar nadležan za rad''. Znači, to će da bude upravni odbor.
Zašto onda uopšte pravimo upravni odbor, ako je država vlasnik 51%, onda neka radom upravnog odbora rukovodi Vlada Republike Srbije, jer predsednik Vlade jeste i predsednik upravnog odbora, pa terajte tako.
Ili ste stvarno osmislili da taj Fond služi nekome za neke druge stvari, a ne za privredni razvoj kako je to u samoj ideji zakona predviđeno.
Dalje, sve ostale odredbe se uglavnom odnose na usklađivanje sa Zakonom o privrednim društvima itd. Jedna od osnovnih zamerki jeste ta da trenutna privredna situacija u Republici nije dobra, da treba država iz budžeta da učestvuje u privrednom razvoju Republike Srbije.
I postavlja se uopšte smisao postojanja jednog upravnog odbora gde su svi članovi koji imaju većinsko vlasništvo, u stvari, ministri u Vladi Republike Srbije.
Kada se uzme sada Predlog zakona o sprečavanju pranja novca, već tu ima pojedinih odredbi gde se ponovo vidi i dovodi u pitanje dobra namera predlagača jednog ovakvog zakona.
Činjenica je da na teritoriji Republike Srbije u proteklih 10 i više godina jeste došlo do jednog enormnog bogaćenja pojedinih ljudi, lica, neki prosto pokušavaju da legalizuju.
Jedan od načina jeste taj da se novac koji je stečen nezakonitim radnjama vrati u privredne tokove i da se dalje kroz zakonom predviđene norme taj novac koristi.
Tako sada imamo situaciju oko privatizacije duvanske industrije, oko privatizacije tržišta duvanske industrije gde se čak pojedine odredbe zakona prilagođavaju pojedinim finansijskim određenim lobijima da bi mogli nesmetano bez konkurencije da učestvuju na tržištu.
Dalje, da nije ovaj zakon prilično kasno donet, odnosno predložen Skupštini Republike Srbije, jer je već privatizacija velikih društvenih preduzeća poodmakla i pitanje je koliko je taj novac iz te privatizacije bio na zakonit način stečen ili koliko je bio nezakonit.
Da li će država te i takve privatizacije da preispituje ili će da ostavi da ko je šta zahvatio, pokrao, zloupotrebio, jednostavno da nekažnjeno prođe.
Već u članu 12. se vidi jedna želja Vlade Republike Srbije, odnosno ministra finansija da i tu bude mirođija, pa se kaže – ''Uprava za sprečavanje pranja novca obrazuje se kao organ uprave u sastavu ministarstva nadležnog za poslove finansija''; pa se dalje kaže: ''Upravom rukovodi direktor, koga postavlja i razrešava Vlada Republike Srbije'''... ''na predlog ministra nadležnog za poslove finansija (u daljem tekstu: ministar)'' itd. Znači, Mlađan Dinkić, ministar finansija biće nadležan i direktno odgovoran za sprovođenje ovog zakona.
Kada se pogleda član 13. u poslednjem stavu kaže: ''Ministar, na predlog direktora Uprave, propisuje metodologiju za izvršavanje poslova koje obveznik vrši u skladu sa ovim zakonom, način i rokove u kojima je obveznik dužan da obavesti Upravu transakcijama iz ovog zakona, kao i slučajeve u kojima određeni obveznici nisu dužni da Upravi prijave gotovinske transakcije u ukupnom iznosu od 15.000 evra''.
Znači, ministar je taj koji sebi daje za pravo, u Predlogu zakona, da on bude taj koji će da odlučuje kada će zakon da se primenjuje i na koga će da se primenjuje, a na koga neće.
Da li možda neće da se primenjuje i na novac koji stiže sa ovih egzotičnih ostrva, sa Sejšela, Devičanskih ostrva itd.
Ministar je taj koji odlučuje kada zakon treba primenjivati, a kada ne i to je, imajući u vidu šta se sve dešavalo sa personom Mlađana Dinkića, jedna izuzetno sumnjiva odredba ovog zakona.
SRS je na ovaj zakon podnela niz amandmana. Tražili smo svojim amandmanima da se u stvari ne obrazuje uprava u sastavu Ministarstva, nego, imajući u vidu da je to u pitanju veliki novac, da je strahovit pritisak na sve koji mogu da učestvuju u sprečavanju ovog pranja novca, da se obrazuje posebna komisija, odnosno komisija za sprečavanje pranja novca.
Komisija bi imala svoj statut, na koji bi opet Skupština Srbije davala saglasnost, bez prethodno izvršne vlasti, imala bi predsednika koga bi opet birala Narodna skupština i imala bi članove komisije, koje opet bira Narodna skupština na predlog Odbora za finansije.
Znači, cilj jeste da ta komisija, kako to nažalost ovim zakonom nije predviđeno, deluje kao potpuno nezavisno telo u odnosu na izvršnu vlast i da jedino odgovara Skupštini Srbije za delatnost koju radi. Jedino na taj način može da se spreči na pravi način pranje novca.
Inače, to što bi ta uprava podnosila izveštaj Ministarstvu jednom u tri meseca, a Vladi Srbije jednom godišnje, u principu, sve to ostaje u krugu Vlade Republike Srbije.
Taj izveštaj Narodna skupština Republike Srbije nikada neće biti u situaciji da razmatra, a kasnije da usvoji ili ne.
To je osnovna zamerka na ovaj zakon.
Znači, zakon tehnički jeste dobro koncipiran, ali ministar je taj koji će selektivno da odluči kada će zakon da se primeni, a kada neće.
Ideja jeste, kao što postoji Komisija za hartije od vrednosti, ali kao što vidimo, tu je već G17 ušao u sukob sa predsednikom te Komisije, koji je iz njihovih redova, postavlja se pitanje zašto.
Sada imamo vrhovnu državnu revizorsku instituciju koja isto posluje kao nezavisan organ i koja svoj izveštaj podnosi Narodnoj skupštini Republike Srbije, zato što je to jedna osetljiva materija o trošenju budžetskih sredstava, javnih prihoda i rashoda, pa se postavlja pitanje zašto od te ideje nije pošao predlagač ovog zakona.
Znači, da se obrazuje jedna komisija potpuno nezavisna od izvršne vlasti, koja bi radila uz saglasnost Narodne skupštine Republike Srbije i samim tim i rezultati tog rada i mogućnost zloupotreba; rezultati rada bi bili bolji, a mogućnost zloupotreba daleko manja.
Kada je u pitanju Zakon o javnim preduzećima, pošto sada moram da pričam o četiri zakona u kraćem vremenskom periodu, to se već videlo iz budžeta Republike Srbije, a sada se ponovo jedna tendencija jedne loše makroekonomske politike koju je Vlada vodila u ovoj godini, svaljuje krivica na nekog drugog.
Znači, prvo su bile cene sirove nafte, uticale su na inflaciju, pa je onda bila kasna godina za poljoprivredu, pa su na kraju bile optužene i lokalne samouprave za rast inflacije troškova života na teritoriji Republike Srbije.
Kaže se u članu 22b Predloga zakona da, nadležni organ jedinice lokalne samouprave, odnosno AP daje saglasnost na program iz stava 1. ovog člana, a taj program sadrži elemente koji nisu u skladu sa politikom projektovanog rasta cena i zarada koje za tu godinu utvrđuje Vlada Republike Srbije.
Pazite sada, ako smo lokalnu samoupravu, odnosno ako se država Republika odrekla nekih svojih prava u korist lokalne samouprave, zašto sada ta prava uskraćujemo lokalnoj samoupravi, a lokalna samouprava i dalje nosi odgovornost za izvršavanje poslova koji su joj povereni od strane Republike Srbije.
Znači, sada tu postoje i kaznene odredbe u ovom delu. Činjenica jeste da Ministarstvo finansija već godinu i po dana istrajava u jednom pokušaju, a to je da preti lokalnim samoupravama da, ukoliko ne smanje broj radnika u opštinskim uprava, u javnim preduzećima i ustanovama, gde je osnivač lokalna samouprava, će im zaustaviti isplaćivanje transfernih sredstava.
Znači, to je jedna ucena, a samo Ministarstvo finansija u Predlogu svog budžeta ne predviđa socijalni program za radnike koji bi ostali bez posla u javnim preduzećima i opštinskim upravama gde je osnivač lokalna samouprava.
Hoćemo li taj posao da ostavimo lokalnim samoupravama, da one vode taj socijalni program? Naše lokalne samouprave su u izuzetno teškoj finansijskoj situaciji. Jedva sa ovim sredstvima koja imaju može većina, ne svi, da obavljaju poslove iz svoje nadležnosti.
U velikom broju opština nemamo osnovne civilizacijske tekovine, kao što su vodovod i kanalizacija. Primanja zaposlenih u organima lokalne samouprave, u javnim preduzećima gde je osnivač lokalna samouprava, su obično u proseku Republike Srbije ili ispod tog proseka, pogotovo kada su u pitanju komunalne delatnosti, vodovod, kanalizacija i smeće.
Sada jednim ovakvim Predlogom zakona ministar sebi daje za pravo da kontroliše da li je program neke lokalne samouprave u skladu sa programom Vlade Republike Srbije. Šta ako su na vlasti dve potpuno različite političke opcije?
Sa različitim političkim programom, sa različitim viđenjem lokalne samouprave? Kako će u toj situaciji da se sprovodi program neke političke opcije koja je na vlasti?
Kako će uopšte lokalna samouprava, jer ona jeste samouprava, da učestvuje u jednom delu nižeg nivoa izvršne vlasti, ali ona svakako nosi jednu određenu odgovornost prema građanima koji žive u toj opštini.
Kako će ona da obavlja svoju delatnost, ukoliko joj stalno iznad glave stoji Ministarstvo finansija? Pa se još kaže da, nalog iz stava 2. ovog člana ministar nadležan za poslove finansija može izdati ako nadležni organ jedinica lokalne samouprave, odnosno autonomne pokrajine, ne obezbedi da se program iz stava 1. ovog člana, koji je donet u skladu sa članom 22. ovog zakona, izvršava u delu koji se odnosi na isplatu zarada i cene proizvoda i usluga.
Znači, čak se ide do te mere da ministar sebi daje za pravo da može da zaustavi isplaćivanje zarada zaposlenima u opštinskim upravama.
Ne kažem da pojedine opštinske uprave možda imaju i viška sredstava, možda ne znaju kako će i na koji način novac da utroše, ali je sasvim neprimereno da se Ministarstvo finansija do te mere meša u nadležnost lokalne samouprave, pogotovo što lokalne samouprave u principu najmanje učestvuju u tome da se one pitaju kolika će cena da bude komunalnih usluga.
Cene komunalnih usluga zavise od makroekonomske situacije u državi. Šta sve utiče na tu cenu?
Na prvom mestu utiče cena električne energije. Već smo pričali o tome u raspravi o budžetu. Ko utiče na cenu električne energije? Vlada Republike Srbije.
Sasvim je normalno, ukoliko poskupi električna energija, da će morati da poskupe i usluge vodovoda i kanalizacije.
Šta još utiče na cenu komunalnih usluga? Sasvim sigurno i cene nafte i naftnih derivata.
Ako dođe i tu do poremećaja, sasvim je sigurno da će i cene komunalnih usluga da poskupe. Bolje da je gospodin ministar, umesto što je pričao o lažnim inflatornim kretanjima na 12,5 posto, nama rekao koliko su poskupeli nafta i naftni derivati od 1. januara ove godine do sada. Da li je to možda 20, 30, 40 posto? Koliko?
Koliko je poskupela električna energija? Što to ne kaže, što se hvata za opšte parametre koji postoje po nekom merilu nekog zavoda za statistiku, gde u stvari statistika nije naučno istraživanje, nego samo jedna metoda ispitivanja, gde, u svakom slučaju, svaka vladajuća većina može da manipuliše tim podacima, šta će sve da se uzima u obzir ili neće. U tome i jeste problem.
Žao mi je što je gospodin ministar napustio sednicu Skupštine Srbije, hteo sam da ga podsetim da mi danas pre podne nije odgovorio na pitanje koje sam mu postavio, šta je sa novcem koji je navodno bio na Kipru?

Zoran Anđelković

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Da li se još neko od šefova poslaničkih klubova ili ovlašćenih predstavnika javlja za reč? (Ne.)
Prelazimo na redosled narodnih poslanika. Prema prijavama za reč, u zajedničkom načelnom pretresu, reč ima narodni poslanik Zoran Anđelković.

Zoran Anđelković

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Naravno, slažem se, gospodine Krasiću, sa vama da je malo teško uopšte da raspravljamo o ovako važnim zakonima u trenutku kada u sali od vladine većine ima šest poslanika.
Da, sada razmišljam vrlo ozbiljno da li uopšte treba da pokušam pred tih šest naših kolega narodnih poslanika, ne računam narodne poslanike SPS, oni su parlamentarna većina, a vladina većina ste vas šestoro koji ovde sedite i to nije dobro.
Sada ne znam koga ću da ubedim. To što ne mogu ministra da ubedim, ne bih ga sigurno ubedio iz prostog razloga što, to o čemu ću da govorim, Vlada je već predložila predlog zakona i predložila je amandman, tako da tu verovatno nema, što bi naš narod rekao, vajde, ali bi imalo vajde pokušaj da vas ubedim da neke stvari promenite.
A sad nemam koga da ubedim, pošto vas ovde u sali nema. Dobro, to na vašu odgovornost, pošto Poslovnik to omogućuje, možda može i tako.
Evo nekoliko stvari, naravno, imajući u vidu da i moj kolega Baralić treba posle da govori, neću da mu oduzimam mnogo vremena da bi i on mogao da kaže šta misli, ali samo o dva zakona nekoliko rečenica.
Za zakon o Fondu za razvoj moram da kažem da je mnogo važno da bilo koja vlada koja vodi računa o tome da neke pozitivne vrednosti ili pozitivne vrednosti društva, koje su u prethodnom periodu bile i pozitivni rezultati koji su odgovarajućoj organizaciji i instituciji dale u razvoju, pre svega ekonomskom, ali i u svakom drugom razvoju, ove naše države i pomogle razvoju nekih sredina i uopšte celine, da se one nadograđuju, a nikako da se uništavaju.
Mislim da one države, tu treba da pokušamo da poštujemo praksu i drugih država koje su bile u tranziciji, koje su išle na gašenje, potpuno gašenje odgovarajućih institucija i stvaranje potpuno novih institucija i polazak od početka, da su došle u poziciju da jednostavno unište sistem i da ništa novo ne stvore, a da te neke pozitivne vrednosti koje su u tom smislu bile, ne iskoriste na pravi način.
Jedna od tih pozitivnih vrednosti i pozitivnih tekovina prethodnog perioda jeste Fond za razvoj. On se na različite načine, naravno, i formirao i različito se i punio. Bilo je nekoliko osnovnih prihoda Fonda za razvoj u prethodnom periodu.
Pre svega, dva osnovna izvora prihoda: bio je budžet svih tih prethodnih godina,(kako je on jačao i došao do ovih 450 miliona evra) i drugi deo izvora prihoda od kojih sada Fond faktički živi i funkcioniše i može da se kaže da je stabilan, to je izvor prihoda koji je bio prodajom dela Telekoma.
Naravno o Telekomu i prodaji Telekoma bilo je mnogo reči, ali činjenica je ako proverite podatke izvor kapitala u Fondu za razvoj videćete da je najznačajniji deo kapitala i sačuvani deo kapitala u stvari onaj deo kapitala koji je uplaćen od dela prodaje Telekoma i od kojih, od tog dela sredstava, okretanjem tih para Fond za razvoj ima dobru osnovicu da može da funkcioniše.
I to je dobro i dobro je da se Fond za razvoj, ako mogu tako da kažem, dograđuje, u smislu potrebe da pomogne razvoju privrede Srbije.
Međutim, nije dobro što se zaustavlja dalja uplata i dalje stvaranje uslova da se Fond za razvoj povećava.
Ta priča da je on dostigao ogromnu cifru do 450 miliona ne može da znači i priču da je on dostigao svoj maksimum.
Jer kada bi dostigao svoj maksimum i kada bismo mi rekli – nema više potrebe da ovaj fond jača, to bi značilo da je privreda Srbije tako dobro razvijena da nema potrebe za povoljnije kredite i za povoljniji razvoj i da u tom slučaju ne bi trebalo dalje puniti taj fond.
Moram da kažem da SPS smatra, bez obzira na ovaj predlog zakona, da je trebalo obezbediti, ako ne iz budžeta, zbog ovakvog načina formiranja budžeta, ali obavezno iz fonda, iz privatizacionih prihoda da deo sredstava, da li je to 10, 20, 30 posto, obavezno dolazi kao dodatni prihod u Fondu za razvoj.
Međutim, i ako usvojimo ovaj zakon, ovakav kakav je sada, i ako usvojimo da ostanu tih 450 miliona kao osnovica, i ako pođemo od onoga što je gospodin Todorović govorio, moj kolega iz SPS, o načinu privatizacije Fonda, gde se garantuje 51% opstanka ovog fonda, osnovna je stvar da li će se izvršiti dokapitalizacija 440 miliona ili prodati 240 miliona. Katastrofa za Srbiju bi bila.
Mislim da to nije dobro, treba Odbor zajedno sa Ministarstvom da precizira ovaj član koji govori o dokapitalizaciji 45% Fonda, a nikako o privatizaciji Fonda, u smislu da se neko seti i da proda 49% Fonda i da uzme 240 miliona, da tako popuni neke zatvorene rupe. Ali, ni na taj način ovaj fond neće da ostvari svoju funkciju, ukoliko ova skupština ne usvoji zakon o regionalnom razvoju. To je suština ovog fonda za razvoj. Kad je on formiran nije bio formiran samo da daje jeftine kredite, nego da omogući regionalni razvoj Republike Srbije.
Znam da je iz Fonda prošle godine finansiran deo sredstava za Vranje, Kragujevac i Bor. To je dobro, ali to nije dovoljno, nisu samo Bor, Vranje i Kragujevac područja koja su nerazvijena u Srbiji.
Nažalost, mi poslednjih godina imamo takvu tendenciju razlike između razvoja u Srbiji, da ćemo pretvoriti Srbiju u Beograd i u nekoliko gradova: Novi Sad, Niš, eventualno i Subotica, a da sve ostalo dolazi u poziciju potpuno debalansiranog ekonomskog razvoja ili, bolje reći, ne stagnacije, nego, smanjenja i broja zaposlenih i bruto nacionalnog dohotka i svega drugog.
U narednom periodu, već do kraja godine, trebalo bi da dobijemo zakon o regionalnom razvoju, da znamo šta znači nije razvijeno područje. Zašto se stidimo da je Ivanjica nerazvijeno područje? Šta znači izuzetno nerazvijeno područje?
I da su različite kamatne stope za izuzetno nerazvijeno područje i za razvijeno područje, da je to obaveza Fonda za razvoj, onda Fond za razvoj ništa ne znači, onda je to jedna banka koja, eventualno, ima nešto manje kamata. Mi imamo dovoljno ovih banaka koje će da finansiraju to.
Nema Srbije i nema budućnosti Srbije bez pravilnog ekonomskog razvoja. Ako nećemo da ispraznimo Srbiju i da nam sve manje opštine po Srbiji, pa i neki veći gradovi se presele u Beograd ili u nekoliko centralnih gradova.
Mi ćemo podržati ovaj zakon, ali uz zahtev da Odbor za finansije ili ko je nadležan ovo obrazloži, tačnije rečeno, precizira privatizaciju od 49% u dokapitalizaciju, a ne u privatizaciju. To je jedno.
Drugo, pod uslovom, da se ovde Vlada obaveže da će u narednih mesec dana predložiti zakon koji reguliše regionalni razvoj Republike Srbije, sa tačnim označavanjem područja koja su izuzetno nerazvijena i nerazvijena. Da u tim uslovima Fonda za razvoj i upravni odbor ima obavezu da određuje različitost kamata i različito davanje kredita i prioritet davanja kredita onima koji su u Medveđi u odnosu na Voždovac, bez ikakve zamerke, da istu fabriku otvori neko na Voždovcu.
Pošto nemam mnogo vremena, da pređem na drugo pitanje, a to je ovaj zakon o javnim preduzećima u obavljanju delatnosti od opšteg interesa. Ministar Dinkić je ovde rekao nekoliko stvari koja su opšta i jasna politika SPS, a pre svega kada je reč o besplatnim akcijama bivših zaposlenih u javnim preduzećima i svih onih koji nisu dobili akcije po drugom osnovu.
Nažalost, taj Zakon je bio do 2001. godine, Zakon koji smo mi, kada smo bili na vlasti i SRS imali, gde su svi radnici bili u situaciji da dobiju akcije. On je ukinut. Jedan značajan broj ljudi, pre svega u ovim društvenim delatnostima (policiji, školstvu, zdravstvu, državnim organima itd.) nije bio u prilici da dobije, shodno svom radnom stažu, odgovarajući broj akcija.
Gospodine Markoviću, nemojte da kažete da niste vi, nisam ni ja. Nismo mi poenta, ali poenta je da veliki broj radnika zaposlenih u ovim institucijama nije dobio.
Sasvim je izvesno i sigurno, to je jedno od strateških zalaganja SPS, da ti ljudi treba da dobiju te akcije. Međutim, nije jasno precizirano kako će oni dobiti svoje akcije. Mi mislimo da se mora u narednom periodu što pre precizirati i doneti zakon, kako će oni da dobiju te akcije i kako će to svoje pravo da iskoriste.
Ako to ne iskoristi Vlada, mi ćemo u narednih mesec dana, kao SPS, predložiti taj zakon o malim akcionarima, o akcionarima koji treba da dobiju tih 15% akcija u svim preduzećima. Jednostavno, treba da vidimo kako će oni da dobiju.
Jedna je stvar opšta priča da će u NIS-u 15% zaposlenih da dobije akcije, ali da vidimo na koji način imaju pravo u NIS-u tih 15%, jer neće samo zaposleni moći da ostvare tih 15%, na osnovu broja zaposlenih, na osnovu godina radnog staža, nego manje, kako da tih 15% imaju pravo i drugi, zaposleni u drugim institucijama, koji to nisu iskoristili.
Znači, sa te pozicije je stvar potpuno jasna i mi to apsolutno podržavamo.
Moram da kažem, kada smo u startu podržali ovaj zakon, pre svega, oslonili smo se na ovaj stav koji je za nas ne samo prihvatljiv, nego je neka politika za koju se apsolutno zalažemo, jer akcionarstvo je nešto što nije samo politika SPS, akcionarstvo je i u Americi i u EU, nešto što forsiraju čak i veliki vlasnici kapitala. Čak i oni su zainteresovani da radnici u BMV-u, da ne nabrajam sva ta preduzeća, imaju odgovarajući broj akcija, kako bi ih stimulisali da budu zainteresovani da ta proizvodnja i da to preduzeće uspešno radi.
Možete vi to da proglašavate prošlim vremenom, ili društvena preduzeća, ili taj naš zakon, ali kažem vam da je to tako. Ako hoćemo da se uklopimo u svetske trendove, to je tako čak i u ovim promenjenim uslovima.
Nešto što mi nikako ne možemo da prihvatimo, a ja prihvatam čak i odgovornost nas u SPS da ovaj amandman nismo videli, nego da smo ga videli juče, danas, jer kada smo razgovarali o njemu na Odboru i na poslaničkoj grupi, zajedno sa ministrom, niko nije obraćao pažnju i ministar nije ni obrazlagao taj amandman.
Dok sam slušao ministra Dinkića, mislio sam da se javim po Poslovniku, mislio sa da ni on ne zna za ovaj amandman, pa sam na kraju čuo da je to ipak jedna od važnih promena u ovom zakonu, a to je da se predlaže u članu 9a, kao dopuna ovog zakona, a ne kao osnovni zakon, mogućnost privatizacije u javnim preduzećima do 70% kapitala.
Gospodo iz vladine većine, da li to znači da se vi zalažete da HE "Đerdap" bude prodata 70%, "Kostolac" i Termoelektrana? To piše ovde. Da li je to ona priča o NIS-u, za koju smo mi rekli da nismo za to i da nećemo nikada glasati da se NIS proda više od 49%, da li to znači to? Da li to znači da vi hoćete da prodate Rafineriju-70%? Ako to znači, SPS to neće da podrži.
Prema tome, mi nećemo podržati ovaj zakon ako ostane 70%. Maksimalno što može država da se odrekne vlasništva u preduzećima i da proda, to je 49%. Bez 51% državnog kapitala u ''Elektroprivredi'', u rafinerijama, nema ekonomske politike nijedne vlade, pa prema tome, ni ove, ni buduće.
Ove možda i ne mora, ali o budućim vladama, takođe, moramo razgovarati. Nema socijalne politike, nema mogućnosti socijalne politike – pošto će cena struje biti i na koji način će građani Srbije to platiti?!
Kada je reč o ovom vladinom amandmanu od 70% – ne da SPS taj amandman ne može da podrži, nego u tom slučaju ne bi mogli da podržimo ni ovaj kompletan zakon, ukoliko se ne prihvati amandman. Tačnije rečeno, sada nema čiji amandman, sem amandman Odbora, koji ima pravo da u međuvremenu predloži amandman do 49% privatizacije.
Može ovde neko da se javi ispred Vlade i da kaže da treba vodovod i neka druga preduzeća, ove sporedne delatnosti, ovih 37 kompanija u okviru ŽTP, poput hotela, motela, turističkih organizacija, privatizovati. To nije problem, ali je problem u strateškim delatnostima javnih preduzeća koja se ne mogu privatizovati.
Ali iz ovog amandmana na član 9a, ne razumem zašto baš amandman ako je to strateška stvar, otkud se pojavio amandman, a nije u osnovnom zakonu, da se iz tog zakona na mala vrata provuče privatizacija rafinerija, NIS, "Đerdapa", "Kostolca", "Bajine Bašte" i sličnih sistema kojima Srbija raspolaže i gubi mogućnost vođenja socijalne i ekonomske politike u ovoj zemlji. SPS sasvim sigurno, u tom slučaju, ne bi mogla da podrži ni ceo zakon, a ne samo ovaj amandman.

Zoran Anđelković

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Branislav Rankić, a neka se pripremi Goran Jakšić.

Branislav Rankić

Srpska radikalna stranka
Dame i gospodo narodni poslanici, prvi od ova četiri zakona o kojem ću govoriti jeste Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije.
Kada je ministar obrazlagao ovaj zakon rekao je da je suština postojanja Fonda za razvoj Republike Srbije da se plasiraju sredstva za privredne aktivnosti, odnosno za razvoj privrede uglavnom u onim područjima koja nisu atraktivna da bi poslovne banke odobrile kredite za one koji ulaze u posao, za početnike u poslu i to su po pravilu područja koja su ekonomski nerazvijena i koja nemaju baš sjajnu privrednu situaciju.
Onda mi je potpuno nelogično da se u članu 3. menjaju neke stvari koje su baš u važećem Zakonu obavezivale da Fond ulaže u nedovoljno razvijena područja, sada se to briše i daje se jedna opšta odredba koja ni po čemu obavezuje da će sredstva Fonda biti plasirana u ta nerazvijena ili manje razvijena područja.
Članom 1. već na početku, što je bila greška, Zakona koji je važeći, i ovog Predloga o izmenama i dopunama Zakona, kaže se da radi podsticanja privrednog i regionalnog razvoja, zapošljavanja, razvoja malih i srednjih preduzeća i preduzetništva osniva se Fond za razvoj Republike Srbije, u daljem tekstu Fond. Ovo "podsticanja" ne bi trebalo da bude, mnogo bi bolje bilo da u članu 1. piše radi obezbeđivanja ravnopravnog podsticanja regionalnog razvoja, jer podsticati, treba obezbediti da se to desi.
Mogu sada da podstičem, recimo, ministra da podnese ostavku, ali on to neće uraditi, ako obezbedim 126 poslanika koji će glasati onda će morati. Ovde bi trebalo da stoji da ćete obezbediti da Fond radi ono za šta je namenjen, a ne da će podsticati, a u stvari po ovome verovatno neće.
Ispušten je ceo stav u važećem Zakonu o tome gde se pominju nedovoljno razvijena područja. To je, rekao sam već, promenjeno i samim tim što ministar kaže da u Fondu postoje znatna sredstva, da su ona velika i onda nam se nameće zaključak da Fond funkcioniše u stvari kao
neka vrsta nekog privrednog društva, koje ima dosta kapitala i onda kao kada su pominjali neke lokalne samouprave, drže u bankama, naplaćuju od toga kamate i na taj način uvećavaju sredstva. Ali nije dobro da Fond ima što više sredstava. Dobro je da Fond sva sredstva do kojih dođe odmah ulaže u privredu. Onda bi to bila suština postojanja Fonda.
Ministar se hvali da Fond ima sredstva. Bolje bi bilo da nam je rekao da Fond nema sredstava trenutno, jer sve što dođe u Fond po raznim načinima, kako se sredstva slivaju u Fond, istog trenutka se plasiraju u privredni razvoj Republike Srbije. Naravno da ne može to da nam kaže zato što to nije tačno.
Kada su u pitanju krediti koje eventualno neki dobijaju, ja ću vam na primeru Bora reći jednu strašnu stvar, kako se nenamenski troše ti krediti. Naime, iz Fonda za razvoj Republike Srbije pre dve godine kredit je dobio tada onaj koji je vladao u opštini Bor, predsednik Opštinskog odbora Demokratske stranke, u visini od 3,6 miliona za otvaranje mlekare u selu Metovnica. Nikada mlekara nije otvorena, kredit je nenamenski utrošen i naravno otvoren je, od tih sredstava, jedan auto–salon u Boru.
A sada je, iz ovih sredstava kojima se ministar hvali i koje je namenio za podsticaj zapošljavanja Bora, Kragujevca i Vranja, dobio dodatnih deset miliona dinara kredita. I možete zamisliti šta će biti sa tih 10 miliona, kada je onih 3,6 nenamenski potrošio i kada već postoje neke krivične prijave protiv takvog nenamenskog trošenja novca. Ali, nažalost, u malim sredinama svi su međusobno povezani i tužilac ne sme to da stavi u proces i onaj koji bi eventualno sudio, ako bi stavio, ne sme time da se bavi, jednostavno postoje ucene onih koji vladaju, tako da je u malim sredinama veoma teško sprovoditi ovo što vi govorite.
Kada je u pitanju Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, pre svega je rečeno da su osnovne promene u postojećem zakonu te da, praktično, Ministarstvo finansija ili na širem nivou Republika treba da kontroliše na koji način se podižu cene usluga u lokalnim javnim preduzećima i da na taj način kontrolišu visinu plata itd.
Sada bih vas podsetio na ono što je bila dika kada je premijer iznosio svoj ekspoze, kada je između ona tri ili četiri d) rekao decentralizacija. Kako se to vama dešava kada su finansije da decentralizacija ne važi, a kako vam se dešava da uvek kada neko drugi pomene nešto što bi državu učvrstilo onda kažete – eto vidite on je za centralizam.
Znači, po ovome se vidi koliko ste vi zaista za decentralizaciju, jer da jeste stvarno mogli biste da prepustite neke delove lokalnim samoupravama da zaista završavaju, ako ste to Zakonom o lokalnoj samoupravi tako predvideli.
Kada je u pitanju povećanje plata koje ograničavate, reći ću vam da je najveći problem lokalnih javnih preduzeća taj što su uglavnom na lokalu, posle prošlih lokalnih izbora, veoma široke koalicije sa mnogo koalicionih partnera.
Praktično, javna preduzeća, lokalna, služe kao rezervoari za prihvatanje radne snage, zapošljavanje, po raznim osnovama, koalicionih partner, a i zbog toga možete ograničavati, morate ograničavati plate.
Za ovu godinu ste predvideli, kako reče ministar, da plate u lokalnim javnim preduzećima, odnosno javnim preduzećima mogu porasti najviše za 7%. Vidite da niste dobro predvideli. Vi ste to projektovali, ali ovi iz lokalnih samouprava su tačno videli koliki je rast cena i kolika je inflacija.
U skladu sa time, pošto su to njihovi najdraži koji su zaposleni u lokalnim javnim preduzećima, oni su im povećavali plate prateći troškove života. Znači, projektovali ste inflaciju da neće biti ovolika, ali ona jeste pa se zato dolazi do podizanja cena.
Kada je u pitanju zakon o sprečavanju pranja novca, to je zakon koji do sada nismo imali. Zanimljivo je da u 2. članu ovog zakona, tački 4) kažete šta je pranje novca, u smislu ovog zakona, da će se smatrati –prikrivanje, u procesu svojinske transformacije preduzeća i drugih pravnih lica, nezakonito stečene društvene ili državne imovine i društvenog ili državnog kapitala.
Svaka vam čast kako ste se na vreme setili. Kada ste sve rasprodali, kada je sve otišlo u bescenje, kada je najviše pranja novca bilo praktično kroz pljačku društvene imovine i državne imovine, sada ste se setili da u zakon ugradite da će se to smatrati pranjem novca. Trebalo je mnogo pre ovo da uradite.
Imate u članu 3. jednu veoma nesmotrenu rečenicu, gde se kaže – radnje i mere za otkrivanje i sprečavanje pranja novca, pa u predzadnjem redu piše – sklapanje poslova kojima se stiče imovina ili drugo postupanje sa tom imovinom.
Sklapanje poslova kojima se stiče imovina mogu biti potpuno regularni i dobri poslovi, jer ne možete zabraniti ljudima da sklapaju poslove da bi se na taj način borili protiv pranja novca ili da bi na taj način sprečavali pranje novca.
Znači, u ovom predzadnjem redu u članu 3. mora da stoji – sklapanje poslova kojima se protivzakonito stiče novac. Vidim da to vas ne zanima, ne slušate me. Ovde vam je greška, trebalo je vi da ubacite tu reč, pošto ne znam da li je neko amandmanom.
U članu 11. je zanimljivo da ste u velikom broju obveznika, a tamo ste naveli šta je to, između ostalog, banke i svi oni koji imaju posla sa finansijama, da će oni imati u svojim redovima po jednog ili možda dva zaposlena, možda i tri, grupu lica koji će praktično vršiti jednu vrstu špijuniranja.
Svi oni koji su zaposleni u obvezniku, kako ovde piše, moraju da vode računa o tome da li imaju podatke i kada dođu do podataka kada je u pitanju nešto od ovoga, pranje novca, kada je u pitanju mogućnost da to spreče moraju da određene informacije dostave organima koji su ovde navedeni; a ne da će se članom 11. odrediti jedan ili dva čoveka, to su valjda ljudi od poverenja direktora ili koga u tom obvezniku koji će imati ulogu da špijuniraju i da javljaju ono što se dešava.
Pošto dugo nismo imali nikakvih agencija, evo formiramo jednu upravu i čini mi se da je uprava i možda najveći razloga da se formira ili da se donese jedan ovakav zakon. U članu 13. ministar zaista preuzima mnogo obaveza na sebe. Nisu to više ovlašćenja, ali su to obaveze. Sećam se ranije zakona iz oblasti finansija. Svaki drug član se završavao time da će ministar propisati obrazac, da će ministar pobliže urediti itd. i u članu 13. imate pet stavki koje će ministar posebno urediti. Mislim da se nećete ni setiti za koji dan ovog zakona, jer ćete imati mnogo drugih obaveza.
U ovom predlog zakona o sprečavanju pranja novca, zanimljivo je i ovo kada je u pitanju nadzor, pa se kaže ko sve može i treba da vrši nadzor. Nadzor će vršiti Narodna banka i ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove i ministarstvo nadležno za finansije, Komisija za hartije od vrednosti i inspekcijski organi, u okviru ovlašćenja uređenih zakonom itd. A onaj ko treba da dostavi podatke naći će se u čudu kome pre da dostavi, kako ćete vi te podatke između sebe lepo ažurirati i da imate sve na jednom mestu i da znate da vršite nadzor nad ovim.
Onda je vama zanimljiva jedna stvar, u obrazloženju se kaže, Predlogom zakona o sprečavanju pranja novca da se predviđa osnivanje uprave za sprečavanje pranja novca kao organa uprave u sastavu Ministarstva finansija, koji obavlja poslove koji se odnose na otkrivanje i sprečavanje pranja novca. Ovo ništa nije čudno, ali kaže se da se uprava osniva ovim zakonom. Znači, uprava ne postoji.
Međutim, analiza efekata akta, na kraju samog zakona, kaže da ovaj zakon, između ostalog je prošao javnu raspravu i da su mu mnogi dali svoje mišljenje i da su ga dorađivali itd. Sve te susrete organizovala je upravo Uprava za sprečavanje pranja novca, pa je i drugi put uprava organizovala i niz seminara za obveznike na kojima su navedeni subjekti upoznati sa novinama koje postoje u ovom sistemu. Kako je moguće da se ovim zakonom osniva uprava, a uprava je već imala seminare i organizovala, a treba da se osnuje ovim zakonom.
Bila je neka komisija, ali to nije isto što i uprava. Znači, ovde vam to nije dobro napisano u ovoj analizi efekata zakona.
Na kraju, kaže se, u proceni finansijskih sredstava da je za sprovođenje zakona o sprečavanju pranja novca neophodno obezbediti sredstva u budžetu Republike Srbije.
Obično nam je do sada bilo otprilike napisano koliko bi to bilo sredstava. Međutim, sada ne piše, a niste nam ni vi rekli koliko je to bilo, vi verovatno znate. Pretpostavljam da imate puno podataka u glavi.
Kada ste pričali o zakonu o bankama, prvi taj deo obrazloženja zakona o bankama, ubeđen sam da vam je neko podmetnuo papir od juče kada ste obrazlagali budžet. Više od pola tog obrazlaganja zakona o bankama, pogledajte stenogram, od A do Š rekli ste ono što ste rekli juče kada ste ovde obrazlagali budžet. Govorili ste o tome kolika je ukupna štednja, kolika je devizna štednja, koliko je štednja porasla od prošle godine.
To nema nikakve veze sa ovim zakonom o bankama, izuzev ako niste želeli da napravite neki uvod koji je bio dosta dug, jer ste kasnije kada ste nešto rekli o ovom zakonu o bankama, to sveli na manje od jedne četvrtine ukupnog govora o bankama.
Znate šta, pošto smo mi svojevremeno osnovali Agenciju za sanaciju banaka, pitao bih vas zbog građana Bora, vi ste doneli odluku da će ''Borska banka'' biti sanirana. Međutim, ako ne znate šta se trenuto sa njom dešava, ona i ne postoji.
Poslovni prostor je rasprodat partijskim prijateljima i kolegama, bez ikakve tržišne vrednosti. Sada tu ulazi kako ko hoće, od toga nema ništa, radnici su otpušteni bez ikakvih prava. Obećano im je bilo da će banka ići u sanaciju, a ne u stečaj.
Nije mi jasno zašto ste toliko mnogo obrazlažući ovaj zakon hvalili ''Komercijalnu banku''. Niste to radili. Ona je bila isto tako jaka i dok je bio bivši direktor. To radite sada.
U poslednjoj godini dana od kada ste smenili rukovodstvo banke i doveli neke ljude koji verovatno vama odgovaraju ili po rođačkim ili po stranačkim ili ne znam kojim vezama i onda sada ovde hvalite ''Komercijalnu banku''.
Setite se dobro da je pre godinu, godinu i po i njoj visila omča o vratu, samo što niste hteli da je zategnete, kao što ste to uradili i sa ovim drugim bankama.
Prema tome da kažem ono što obično kažu drugi radikali, mi nećemo glasati za ove zakone. Hvala.