Gospodine predsedniče, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po amandmanu na član 3. Pre nego što kažem šta mislim o amandmanu na član 3. ...

Izvinite, molim vas, nema tog amandmana. Gospodine Mariću, ja sam vas zato i upozorio, sada govorimo o amandmanu na član 2, da se ne zbune poslanici, govorite o amandmanu na član 2. Izvolite.

Upravo sam hteo da kažem, pošto ste me vi blago upozorili prošli put u jednom od mojih javljanja da je načelna rasprava završena, ne želim da pričam o nekim detaljima, ali moram da se osvrnem na komentar mog kolege Paje Momčilova iz razloga što želi da ovde javnosti prikaže da se samo poslanici i kolege iz SRS zalažu za neku raspravu zakona o zdravstvenoj zaštiti i da mi ovde statično sve to posmatramo i ne želimo da se uključimo.
To nije tačno. Mi smo vrlo ozbiljno i odgovorno razmatrali sve ovo i mogu da kažem, isto u interesu javnosti, da smo na Odboru za zdravlje i porodicu sve ove amandmane detaljno preradili, a da mi principijelno ne izlazimo i ne odgovaramo za amandmane za koje mislimo da nisu racionalni, da ništa u zakonu ne popravljaju.
To je razlog što mnogi amandmani prolaze bez našeg komentara.
Upravo želim da kažem da je i ovaj amandman na član 2. jedan od takvih sličnih amandmana.
Predviđa brisanje termina "suzbijanje". To su neka objašnjenja – ako rano ne otkrijemo bolest, ne možemo da suzbijemo, i tu nikakve veze nema.

Svako objašnjava svoje stavove.
Pošto više nema prijavljenih po amandmanu, izvolite, gospodine ministre.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, u jednome smo sigurno saglasni danas svi, a to je da današnja rasprava o zakonu o zdravstvenoj zaštiti predstavlja zaista zaokruživanje i krunu rada na zakonima iz zdravstva u ovom trenutku u Skupštini Srbije.
Da li je obimnost zakona problem? Obimnost svakog zakona uvek može da bude problem, a može da bude i prednost, zavisi kako se čitava stvar posmatra, međutim, suštinskog značaja nema.
Moglo je od ovog zakona da se napravi tri ili četiri, pa i pet različitih, manjih zakona, ali je takođe moguće u jednom prilično obuhvatnom propisu predstaviti sve ono što jeste važno za organizaciju sistema zdravstvene zaštite i to je bila ideja predlagača.
Sistem zdravstvene zaštite je ustavna kategorija, u članu 72. stav 1. tačka 6, i on se obezbeđuje zakonom i zbog toga se ovde govori o sistemu zdravstvene zaštite.
Zatim je pominjano zašto se u početku u opštim osnovnim odredbama uopšte pominje da će se uređivati i osnivanje agencije za akreditaciju zdravstvenih ustanova Srbije za koju se ostavlja rok od tri godine da bude osnovana, a da se pri tom akreditacija zdravstvenih usluga, odnosno ustanova, kao institucija uvede i brže u nadležnosti Ministarstva zdravlja. To je pitanje pravne tehnike naše države – kada se nekim zakonom nešto prvi put osniva, onda je pravna tehnika da se pomene u osnovnim odredbama.
Zatim je pominjana primedba, u toku pripreme za podnošenje Predloga zakona o zdravstvenoj zaštiti, Saveta za regulatornu reformu. Kao što Skupština Republike Srbije ima složen način rada, koji podrazumeva niz postupaka koji moraju da budu ispoštovani da bi se konačno pred očima i ušima građana razmatrali predlozi zakona koji su upućeni od strane izvršne vlasti, Vlade Republike Srbije, tako isto Vlada Republike Srbije Zakonom o Vladi, Poslovnikom i drugim propisima ima vrlo precizno predviđene procedure kako se o nečemu odlučuje.
Pošto se radi o sistemskom zakonu, onda je priprema da se ja danas kao ministar zdravlja i član Vlade Republike Srbije pojavim pred vama poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije i branim Predlog zakona.
Ta priprema podrazumeva javnu raspravu o kojoj se unapred donosi plan, obaveštava javnost, pa se onda ona sprovede, pa se napiše izveštaj, pa ukoliko ima razloga, rasprava se produži, pa se zatim zaključak javne rasprave inkorporira u pravljenju nečega što se u tom trenutku naziva nacrt zakona.
Pre nego što se podnese Vladi kao predlog, kao nacrt koji će biti glasan pa posle u Skupštini, zatraži se mišljenje svih ministarstava i svih relevantnih vladinih i državnih tela, i to je postupak koji traje nedeljama, mesecima, u toku koga se tekst menja, brusi i od njega pravi za taj trenutak što bolji moguć. Kada se iz tog postupka istrgne jedan papir, onda je moglo da se danas ovde pokaže niz primedbi jednog ministarstva, niz primedbi drugog ministarstva, niz primedbi Saveta za regulatornu reformu, ali kada se te primedbe uzmu u obzir i kada se Vladi podnese nacrt zakona, onda ga Vlada usvoji i kada ga usvoji, onda je to predlog zakona.
Posle tako obimnih priprema, koje počinju od početne ideje da se reguliše jedna važna oblast, da se sistem promeni na način koji će da bude najbolji za ovaj trenutak, do predloga i do ovog današnjeg dana, čitav taj postupak podrazumeva da ako iz toga istrgnete jedan deo, a ovde je upravo to učinjeno, izvučen je jedan papir u toku te pripreme, onda on tako istrgnut iz konteksta može da znači drugačije nego što jeste.
Pomenut je doktor Vladan Đorđević, koji je bio predsednik srpske Vlade, koji je bio prvi čovek koji je organizovao sistem u ovoj zemlji. Svaki ministar zdravlja i svaka skupština koja bude razmatrala bilo koji zakon koji reguliše zdravstvenu oblast, i danas, i sutra i prekosutra, kroz 100, 200 i 300 godina, imaće izraženu odgovornost, izoštreni osećaj da nas zapravo duh tih prvih rešenja prati i kada donosimo ovaj. Ja sam uveren da će današnja rasprava da teče upravo u tom smeru i zato sam pokušao da dam vrlo konkretne odgovore.
Pomenuto je – državna i društvena. Kada se iskrivljenom praksom i naopakim rezultatima oduzme smisao nekom pojmu, onda termin počne da se shvata onako kako zapravo ne znači. Kada danas kažete "društvena briga za zdravlje", onda zbog pežorativnog prizvuka društvene svojine mislite da sve što je društveno treba precrtati. Ja razumem plemenitu nameru da se terminološki izbegne ta klopka, međutim, pada se u drugu klopku.
Država je jedno, a društvo je nešto drugo, mnogo šire. Država je važna. Bez snažne države nema ni dobro organizovanog društva. Ljudi žive u organizovanim društvima koja se baziraju na tržišnoj ekonomiji, na parlamentarnoj demokratiji, na socijalnoj pravdi, na brizi za stanovnike. Društvena briga podrazumeva ne samo ulogu države i zbog toga je u ovom zakonu društvena briga za zdravlje, a ne državna.
Što se tiče termina "suzbijanje", on se ovde nalazi iz vrlo određenog razloga, koji se mora razumeti. Neke zarazne bolesti koje se pojavljuju u vidu epidemija podrazumevaju, između ostalog, suzbijanje epidemije. Protiv nekih zaraznih bolesti možete se izboriti na način da je potpuno eradicirate sa planete, da je nema više u ljudskoj vrsti.
Za vašu informaciju, reći ću vam, četrdesetih i pedesetih godina ljudi su dobijali dečiju paralizu i posle toga ceo život imali neke probleme, manje ili veće. Od sredine pedesetih godina, zahvaljujući vakcinaciji protiv dečije paralize, protiv poliomielitisa, nije loše da to znate kada danas pričamo o zakonima iz oblasti zdravstva, naporima čitavog čovečanstva, a tu su značajno učestvovali i naši stručnjaci, jer su tim pedesetih godina učestvovali u pravljenju prvih vakcina protiv poliomielitisa, protiv dečije paralize, uključujući Institut "Torlak" koji 97,5 posto svog posla oko vakcina zapravo ima u oblasti difterije, tetanusa, poliomielitisa, velikog kašlja, morbila.
Godine 2003. ministar zdravlja Srbije imao je čast da dobije sertifikat Svetske zdravstvene organizacije da je zdravstvena služba Srbije, tada Jugoslavije, ranije učestvovala u potpunom eradiciranju dečije paralize sa zemljine kugle. Dakle, polimielitisa više nema u Evropi uopšte, a u narednih 15 godina neće biti te bolesti, poliomielitisa, ni u Africi, ni u Aziji, zahvaljujući uspešnoj vakcinaciji.
Dakle, nekada je moguća eradikacija, a nekada je moguće suzbijanje. Dok nešto potpuno ne iskorenite, to znači eradikacija, vi ga morate suzbijati. To je razlog zbog čega ostaje termin - suzbijanje. Hvala.

Hvala vama.
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Mileta Poskurica.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite.
Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica.

Dobro, sada smo dobili jednu malu edukaciju kako se pišu zakoni; zahvaljujem ministru, nemam ambicije da budem ministar, ali drugima će to koristiti. Neko će od radikala morati da bude ministar, to je jako blizu. Dobro je da znamo proceduru.
Mi smo to, naravno, i znali, politički smo toliko upućeni, pokazivali smo dokumenta iz kojih se vidi da neke relevantne papire niste usvojili, niste menjali, a mnogim tim tzv. javnim raspravama sam i lično prisustvovao; televizijski snimci, a to sam ranije rekao, bili su o tome. Ljudi su postavljali različita pitanja, mnogo toga nije ni promenjeno, maltene da smo dobijali gotovo sirove tekstove.
Nisam, naravno, fan vaših zakonskih predloga, pa da svaku zapetu i detalj tražim i da se onda o tome mi ovde sporimo. Princip nije bitno promenjen, jednako kao i ovaj princip da se ide u preopširnost, debljina zakona, evo vidite kolika je, svaka ova strana, za kamere važi, staje isto na ovakvu stranu formata A4. Ovde je naš stari zakon i hrvatski iz kog je zakon, čuli smo, delimično prepisivan.
Dakle, dva zakona, naš važeći i ovaj važeći u Hrvatskoj, kada saberete tanji su nego ovaj naš koji smo doneli, mnogo teksta, mnogo papira, mnogo toga će ostati, naravno, da nije rešeno kako treba.
Pošto predstavljamo mišljenje velikog dela građana u Srbiji, pretežne polovine, onda naravno mislimo da sa pažnjom treba da budemo saslušani i da nam se apriori i pežorativno naši iznosi ne uzimaju i da nam se ne odgovara na svaku zapetu, ali mi smo spremni i imamo argumente koliko to nije u redu.
Što se tiče člana 4, on je u svom deskriptivnom delu pobrojao sve, osim mesnih zajednica i zemljoradničkih zadruga, koji nisu odgovorni u društvenoj zajednici. To je jednostavnije. Zašto niste prepisali tamo, dakle, svaka osoba ili svaki građanin je obavezan da se brine o svom zdravlju. To je prosto. Niko ne sme ugroziti zdravlje drugih. Prosto, kratko, vidite kako je to moglo jednostavnije. Svaki građanin ima pravo, prevedeno na naš jezik, na zdravstvenu zaštitu na najvišem mogućem nivou. Kratke rečenice, jasne, jezgrovite, može to i tako, kada već nešto uzmete od drugog, uzmite ga da valja itd.
To "društvena", već ste i sami govorili koliko to može da asocira na socrealizam, na kardeljevštinu, samoupravljanje, i to je jedna strana. Druga realna opasnost je razvodnjavanje odgovornosti, da će to sve ići na lokalnu samoupravu itd.
Nisam uspeo striktno da vidim iz zakona koliko će se dugo starati centralni republički budžet i pomagati budžete AP i gradove u momentu osamostaljivanja institucija koje budu u njihovoj nadležnosti. Da li će biti više prenosa sredstava? Da li će transfer sredstava biti veći? Hoće li biti budžetski sigurni? Hoće li apotekarske ustanove biti sigurne? One su u mreži ustanova koje moraju da zaokruže zdravstvenu zaštitu.
Nisu to samo tek tako taksativna pobrajanja koja, kasnije, kada se razvodne na brigu privatnika, individualnih... Briga Republike, naravno, nego samo da to pogledam... To su poslodavci i to je pobrojano što je rešeno u zakonu koji smo već prošli. Takva briga i stav poslodavca rešen je zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu i kraj priče. Ovo je sve pobrojano, i nadležnosti, i njihove obaveze koje imaju prema zaposlenom.
Budite sigurni, bilo ko da je zaposlen kod poslodavca, takvih još uvek ima, ne računamo STR i male firmice, opet će u konačnom, kada mu se javi zdravstveni problem, kada treba da potraži zdravstvenu uslugu, imati u svojoj svesti predstavu i realno i faktički će krenuti ne u medicinu rada, takvih je sve manje i manje, jer malo je firmi kojih ima i koje rade, nego u određeni dom zdravlja ili drugi sekundarni nivo. Opet će neko drugi institucionalno u višoj hijerarhiji nego sam poslodavac morati o tome da brine.
Kada ste pobrojali sada ovde šta sve za poslodavca maltene poslodavac može da zameni i samu zdravstvenu organizaciju. Naravno da ne može, mi to svi znamo. Ne želim da skrenem priču u tom pravcu, ali istina je da to što ćete obezbediti preventivne preglede, mere, higijensko-sanitarne uslove, korišćenje zaštite, jeste preventivno delovanje.
Ako tako jeste, kažite, odnosi se jednim stavom, u vezi bezbednosti i zdravlja na radu, rešeno je u zakonu koji se tako zove i za koji smo se sporili sa ministrom koji je takođe bio tvrdoglav, ništa nije hteo naše da prihvati.
Ako nešto radikali krenu, čak neka je i zamena jedne rečenice, nekada terminološka odrednica, napravite plezir. Mi smo odustali od ovog zakona od tri člana. Nije baš moralo da se odustane.
Mogli smo mi da kažemo – konoplja i crveni mak je biljni proizvod, resurs, prirodna supstanca, prirodni ishodišni produkt za drogu.
Nije sama po sebi konoplja droga, nije sam po sebi mak, nego iscedak od toga. Mogli smo mi da pravimo priču da smo mi to hteli i da idemo u neproduktivno, nego vaše dame su bile korektne i lepo su pokazale zakon iz ministarstva i mi smo pokazali gest dobre volje i odustali.
Ne želimo da građani steknu utisak da zato što o tome nismo govorili, a budući da nama građani jako veruju, da nemamo nikakvu primedbu na promet opojnih sredstava i mogućnost da se radi o drogama, opojnim sredstvima, da mi nešto aminujemo. Ne. Mi smo čak i takav zakon hteli da dodatno pooštrimo, ali je to na insistiranje ljudi iz ministarstva i saradnika vaših da će to biti regulisano drugim zakonom; postoji već savezna regulativa, a pitanje je kako je ova zajednica prevela to u svoju nadležnost.
Ali, mi smo za to čak i da pojačamo promet semena tih biljaka i da i ono podlegne kontroli, inspekcijskom nadzoru i da se ne seje seme konoplje i seme crvenog maka, indijske konoplje, kako bi se znalo da želimo da tako uradimo.
Mi smo skloni da ponekad izađemo u susret vašim zahtevima i mogli smo formalno-pravno da uđemo u priču. Prošli su amandmani odbore, a da li je sada reč o ovom ili onom članu, a govorim o jučerašnjem danu i o mnogo budućih članova i intervencija gde nešto mislimo i bilo bi uljudno i radikali dokazuju nešto, pa ako to isto napiše neka druga poslanička grupa, taj će doći na red i taj će prihvatiti.
To znači da nepotrebno stvarate jedan odnos takvog podozrenja i pravo nas da sumnjamo da ste dobronamerni prema nama.
Naravno, nekada možemo da zaključimo po ponašanju na odborima, ali nećemo da teramo mak na konac, jer se osećamo superiorno u celoj priči povodom ovoga, bez obzira koliko kome i kakav mandat traje i šta je sa tim mandatom povezano.
Malopre ste rekli da ste dobili sertifikat 2003. godine o tome kakve zasluge je "Torlak" tim vakcinama dao za svet, a svedoci smo da je vaša agencija koju hvalite uvezla vakcine - destilovanu vodu. Molim vas, to nije radio "Torlak". Znači, uvezli ste nečije druge. Šta radi Agencija za lekove? Sećate se koliko smo otpora imali oko tih agencija za lekove – pazite, pa laboratorija, pa ne pravite novu laboratoriju, ne izmišljajte rupu na saksiji, pa svašta... Ma kakvi, niste hteli ni da čujete.
Sada se narod leči ko zna sve čime, falsifikovani su lekovi, piše, ne znam, ovaj lek nije ovaj, a da ne napravim antireklamu nekom ozbiljnom leku vodiću računa. To je samo interes, motiv, novac, para, projekat, kako do toga doći, šta da se uradi, kako na tržište, dajte ovaj lek, onaj, ko da više; to je smisao, to je bitisanje, to je odlika.
Prema tome, to će se i kroz ovo provući i građani će samo da ispaštaju, jer ovde niste naveli ni elementarne odrednice, recimo, kako prostorno ili uslovno funkcionišu pojedine zdravstvene ustanove. Takve imate kod nas u Kragujevcu – dijaliza, čaršafima rupe pokrivamo, rupe kao da je granata pogodila. Naš direktor nema para dovoljno, neke je pare dobio, a neke nije.
Ovo može da bude i poslaničko pitanje, ako hoćete, i ne mora, a vi znate, bili ste tamo i vodili su vas, i ja sam bio tu, gore su čaršafima krpili zidove, krajnje neuslovno radimo, bolesnici na tuđim odeljenjima...

Izvinite, gospodine Poskurica, zameriće mi ostali poslanici, barem malo o amandmanu. Meni je stalo da se razvije diskusija u interesu svih stranaka, jer sve stranke učestvuju u radu, pomažu i prihvataju se amandmani, nekad više, nekad manje, svih stranaka koje učestvuju u radu sa stanovišta struke, kao i mi. Izvolite.

Završiću. Član je inače poprilično uopšten. I, društvena briga svih – evo, briga svih, to su moje medicinske sestre i zaposleni radnici koji nemaju gde, 10 lekara u jednoj sobi, gde ako čistačica očisti prašinu, padne zid. Eto društvene brige za zdravlje. Tu žive bolesnici koji mogu da imaju peritonitis. Eto, krajnje jasno. Lako ću ja uklopiti u član. Toliko inteligencije mi ne nedostaje.

Uz sve poštovanje, razumite i mene.
Da li još neko o istom amandmanu želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Milomir Dunjić.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Paja Momčilov.