Ispred poslanika SRS kolega Branislav Blažić je podneo amandman i predložio da se naslov iznad člana 16. i član 16. brišu. To je kratak član. Naslov glasi – Plan razvoja zdravstvene zaštite, pa onda član 16. kaže ovako: "Radi obezbeđivanja i sprovođenja društvene brige za zdravlje na nivou Republike, Narodna skupština Republike Srbije donosi plan razvoja zdravstvene zaštite (u daljem tekstu: plan razvoja)."
Već sam ranije govorio, mi smo vam predložili ovako, ako vi hoćete da iole sledite nešto što je savremeni put u zdravstvenoj zaštiti; ovo vam je jedna stara komunistička centralistička mera, nepotrebna mera. To je bilo u komunizmu i neko ne može od toga da se izleči i misli da je to dobro. To je dobro za nekoga ko neće da decentralizuje, nego hoće da centralizuje. Dakle, tu mislim na državu i na zdravstvenu zaštitu.
Da ne bude prazna reč i da radikali samo izbacuju parole, samo razgrađuju, šta je predlog? Lepo smo vam predložili, kao visokom funkcioneru Svetske zdravstvene organizacije... Samo hoću da kažem da je sedamdesetih godina 39 ljudi sa ovih terena bilo u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji; bili su visoki funkcioneri, četvoro je bilo predsednika komiteta u to vreme, četvoro je bilo u inostranstvu predstavnika Svetske zdravstvene organizacije, a najveći broj je bio iz ove zemlje.
Znači, mi smo nekad bili i te kako jaki u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, pored toga što smo i osnivači te organizacije, a koliko znam Andrija Štampar je bio predsedavajući te konstitutivne konferencije. Znači, bilo je nekada boljih vremena, kada smo bili daleko cenjeniji u toj organizaciji, kada su naši stručnjaci i te kako bili na ceni. Sada smo spali na to da nam kojeko dolazi iz sveta, nekompetentni stručnjaci, i da nam kroji rešenja.
Ako smatrate da je vaš uspeh da ste se oduprli time što ste jednu ovakvu normu ugradili, komunističku, pa kažete, sada mi ravnopravno razgovaramo i izborili smo se za ovo, niste postigli uspeh. To je onda Pirova pobeda vaša. To samo govorim hipotetički, naravno, a sve je moguće da nije i nećete mi sigurno odgovarati, nadam se da razumete šta govorim.
Šta mi zagovaramo? Ako smo član Svetske zdravstvene organizacije, postoje programi koje donosi SZO, koje treba da sledimo, da prilagodimo to što je svetski zadatak i trend našim uslovima i da, pričao sam, donosimo zdravstvenu politiku u ovom parlamentu koja će biti obavezujuća tada za sve poslaničke grupe, koja će biti obavezujuća za Vladu i vaše ministarstvo, gde ćete razrađivati strategiju, pa ćete onda davati zakone. I, naravno, na kraju krajeva, iz tih zakona i te politike i strategije proizaći će i programi. Ti programi treba da budu nosilac, zamajac razvoja naše zdravstvene struke, a nikako centralističko, komunističko, etatističko planiranje, kako ga vi zamišljate.
To je bila samo naša namera. Mi vam dajemo takav predlog i znamo – usvojiti ga nećete. Svaka čast, ne vama, nego poslaničkoj većini koja će za ovo glasati. Svaka čast Vladi Srbije koja donosi na ovakav način ovakve zakone. Mislim da građani Srbije već uviđaju, i lekarska struka je to uvidela u najvećem broju slučajeva, da ovo nisu dobri zakoni. Poruke koje dobijamo neprekidno govore o tome, od visokih funkcionera čak zdravstvene struke imamo takve informacije, bombardovani smo time. Shvatiće i građani. Ako ovo sve usvojite na ovakav način, kada posledice dođu, onda će biti malo kasno, onda će građani i te kako videti šta se sve danas ovde pričalo i šta se nama u stvari događa. Hvala.

Hvala, gospodine Momčilov. Još neko po ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 17. amandman je podneo narodni poslanik Momir Marković.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite.
Reč ima narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, neko od prethodnih govornika je sa nekoliko reči pomenuo Institut "Torlak" i postavio pitanje zašto je Institut "Torlak" upropašten. Vrlo jednostavno, dame i gospodo narodni poslanici – iz "Torlaka" se, kada se uzimaju serumi, vakcine, ne može dobiti provizija. To se dešava ne samo sa "Torlakom", to se dešava sa "Jugoremedijom", vidite i sami koliko se bore tamo oko "Jugoremedije"; to se dešavalo i sa "Galenikom". Izgleda da se oko lekova vrte velike provizije.
Kada sam već pomenuo to pitanje, pre nego što pređem na amandman, gospodine predsedniče, da ministru postavim dva poslanička pitanja i tražim da mi se odgovori u pisanom obliku.
Prvo, da li je utvrđeno je ko je kupio i uvezao tetabulin, koja zdravstvena ustanova je od njega kupovala i šta je ministar iz svoje nadležnosti preduzeo protiv nadležnih i onih koji su uključeni u ovo.
Ako se radi o radnicima zdravstva, da li su onda pokrenute disciplinske mere protiv uvoznika, da li je podneo krivičnu prijavu i dokle se stiglo. Javnost treba da sazna, 19,5 hiljada ljudi je primilo tetabulin i smatralo da je zaštićeno, i zdravlje 19,5 hiljada ljudi je dovedeno u pitanje.
Drugo pitanje, kada se uvoze lekovi normalno, onda se raspiše tender itd. Međutim, postoji u zakonu jedna mogućnost, kada je neophodno zbog mogućnosti epidemije, zbog koječega još, da se interventno uveze i po Zakonu o javnim nabavkama taj uvoz ne mora da ide na tender.
Pitam ministra – ko uvozi lekove kada je interventni uvoz, kada ne mora da se ide na tender, jer se u narodu već poprilično priča da su vlasnici tih firmi koje uvoze bračni drugovi ili rođaci visokih funkcionera jedne organizacije, šifrovane političke organizacije, neću da joj kažem ime, da ne dam pravo na repliku, pa da ih ima i u Ministarstvu zdravlja.
Tražim, kao narodni poslanik, da mi se dostavi spisak onih koji su odabrani i kriterijumi po kojima su odabrani da uvoze lekove interventno.
Podneo sam amandman na član 17. i tražim da se član 17 briše, iz prostog razloga što se članom 16. ovog zakona predviđa da Vlada donosi programe zdravstvene zaštite.
Dame i gospodo narodni poslanici, program razvoja zdravstvene zaštite je vraćen u prošlost. Smatram da Narodna skupština treba u određenim periodima da donosi dokumenta iz oblasti zdravstvene politike i da Vlada bude ta koja će biti izvršilac.
Jeste da tri grane vlasti imamo, zakonodavnu, izvršnu i sudsku, ali zakonodavna je makar malo iznad izvršne i sudske vlasti, jer ministri polažu zakletvu pred poslanicima, a ne obrnuto; sudije polažu zakletvu pred poslanicima, a ne obrnuto.
Prema tome, smatram da je najviši nivo na kome može ovo da se uradi upravo Narodna skupština. Vlada na osnovu tih dokumenata koje donese Skupština dalje razrađuje tu temu, iz prostog razloga što znamo - Vlada, čitaj ministar resorni, a to znači da će kompletna materija biti smeštena u ministarstvo i pod okrilje ministra. Zbog toga smatram da ovaj član 17. treba brisati.
Kada smo već kod toga koliko se vodi računa o zdravlju u Srbiji, podsetiću vas da su samo iz sanitarnog nadzora u poslednjih nekoliko godina svi bitni poslovi izvučeni.
Zakon o sanitarnom nadzoru, "Službeni glasnik" od 2004. godine, sveo je sanitarni nadzor na tri segmenta: zaštita od zaraznih bolesti, zdravstvena ispravnost životnih namirnica i predmeta opšte upotrebe u proizvodnji, prometu i uvozu i higijenska ispravnost vode za piće.
U ranijim zakonima o sanitarnom nadzoru je postojalo uklanjanje otpadnih voda, stručno uklanjanje, kao i otpadnih materijala iz naših industrijskih i zdravstvenih objekata; zaštita od štetnog dejstva jonizujućih zračenja koja se koriste u dijagnostičke i terapijske svrhe u medicini; pa je bila svojevremeno tim zakonom predviđena proizvodnja i promet lekova i otrova, bila je tim zakonom predviđena zaštita od zagađenja vazduha i zemljišta itd. Sve je ovo izvučeno ispod sanitarnog nadzora i više to niko ne kontroliše.
Dame i gospodo narodni poslanici, kolika je opasnost, možete da pretpostavite, a samo ću da vas podsetim na jednu sitnicu koja je ovu Srbiju i građane Srbije mnogo koštala. U sredstvima informisanja čitamo da su maligna oboljenja enormno porasla u odnosu na period pre 1999. godine, dakle pre bombardovanja, pa da su se posledice tog bombardovanja već na zdravlju građana Srbije osetile.
Smatra se da će taj rast ići još 20 godina i da će biti četiri puta više obolelih od kancerogenih oboljenja (rak, leukemija). Pitam ministarstvo šta je iz svog resora preduzelo da se ova buduća situacija bar predupredi, koliko je moguće.
Podsetiću vas da je od kontingenta italijanskih vojnika koji su bili na Kosovu posle bombardovanja 13 ljudi obolelo i umrlo od kancera, da je i profesor Đovani Kazeli, koji je boravio na Kosovu u nekoj studijskoj misiji, vratio se, nedavno umro od raka, da su belgijski vojnici koji su u sastavu KFOR-a takođe obolevali.
Oni bar vode evidenciju koliko je njihovih obolelo od raka. Koliko je stanovništva na Kosovu i Metohiji obolelo od raka, nemoguće je doći do podataka, osim podataka koji mogu da se uzmu iz enklava, iz oblasti gde su Srbi i gde su zdravstvene ustanove u rukama srpskih lekara. Onaj deo tamo je tamni vilajet i pitanje je koliko toga ima.
Zašto ovo govorim? I moja porodica je imala nesreću da član porodice oboli od kancera. Hvala Bogu, evo 10 godina i izlečila se, ali redovno ide na kontrolu. Došla je u Institut za onkologiju, tamo takoreći nema ničega. Mnogo više para mora da se uloži. Stanje je ako ne kao u ono vreme kad je ona bila, ako ne tako, onda je gore, a prošlo je 10 godina. Znam da će sad ministar da mi kaže da je kupljen aparat, da je kupljeno ovo, da je kupljeno ono, citostatika nema.
Ako ih ima, morate ih kupiti, pa onda preko socijalnog pravdati lekove. Bar je to tako bilo pre par meseci, kada je jedna koleginica takođe koristila citostatike.
Dame i gospodo narodni poslanici, da se vratim na amandman. Amandman treba usvojiti, ovaj član 17. brisati. Ministru zdravlja, Ministarstvu poruka – vodite računa, jeste da ćete još malo ostati na poziciji na kojoj jeste, ali vodite računa o ovim najkritičnijim oblastima koje napadaju ljudsko zdravlje. Ptičiji grip je na granici, a vakcine protiv gripa nema. Nema ni protiv običnog gripa. Možete malo pročitati, upoznaćete se.
Šta to treba da nas zadesi da bi se Ministarstvo trglo iz letargije? Vrlo vam je odgovoran resor. Nemojte, zbog odgovornosti resora, da sutradan odgovarate, a mislim da će već posle marta doći do promene i u ovim klupama i u Ministarstvu.

Hvala vam, gospodine Markoviću. Samo ću vas zamoliti, pošto ste odgovorno govorili i o problemu stanovništva na Kosovu i o ulozi zakonodavne u odnosu na izvršnu vlast, vi ćete sutra biti u Skupštini, jer ne verujem da će danas biti završen stenogram. Zbog naziva ovih lekova, da ne biste dobili netačan odgovor, ako bude potrebe, ljudi će iz stenograma proveriti zajedno sa vama tačan deo pitanja. Hvala vam.
Da li još neko želi po amandmanu? (Ne.)
Na naziv glave III iznad člana 18. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na glavu IV i članove 19 - 24. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS ovim amandmanom smo tražili brisanje glave IV i svih članova u okviru ove glave: 19, 20, 21, 22, 23. i 24, jer oni sami po sebi nemaju obavezujući karakter, a smatramo da u zakonskoj regulativi treba po svaku cenu izbeći deklarativnost i nepotrebnu opširnost zakona.
Ovaj zakon, kao što vidite, ima 278 članova. To je nekako postalo uobičajeno od 2000. godine naovamo, da su zakoni praktično knjige, uputstva za rad, niz nekih deklarativnih odredbi koje ničemu ne vrede i koje se, praktično, ne primenjuju.
Zakon mora da bude jasan, koncizan, da se zna šta je čija obaveza, šta je čija dužnost, ko se o čemu stara i, naravno, kaznene odredbe moraju da budu jasne i onaj ko treba da radi i o nečemu treba da brine, ako se o tome ne brine mora da snosi adekvatne konsekvence.
Da li to može da bude jednostavnije, konciznije i jasnije? Može. Iz nekih zakona iz okruženja vidimo da je čitava ova glava IV smeštena u jedan jedini član, gde se jasno kaže da svaki građanin ima pravo na zdravstvenu zaštitu i na mogućnost ostvarenja najviše moguće visine zdravlja, u skladu sa odredbama zakona i niko ne sme da ugrozi zdravlje drugih. Jasno i glasno. Ne treba onda da se u pet članova to obrazlaže.
Sam član 19. je toliko nejasan. Verujte, trudila sam se da shvatim onoga ko je normirao ovu pravnu normu, šta je hteo da kaže, ali nisam mogla da nađem odgovor.
Zbog toga ću da, kao primer nestručnosti, pročitam ovaj član 19: "Načelo pristupačnosti zdravstvene zaštite ostvaruje se obezbeđivanjem odgovarajuće zdravstvene zaštite građanima Republike, koja je fizički, geografski i ekonomski dostupna, odnosno kulturno prihvatljiva, a posebno zdravstvene zaštite na primarnom nivou."
Zaista ne znam šta treba ovo da znači, imajući u vidu činjenicu da Narodna skupština nije imala priliku da raspravlja o zdravstvenoj politici, niti da donese bilo kakav dokument za neki period od pet, 10, 20 godina, koji bi bio osnov za reformu zdravstvenog sistema i zakone koji joj se sada predlažu.
Šta je osnovni cilj zdravstvene zaštite – da se ostvari najviši mogući nivo očuvanja zdravlja građana i porodice. Da li mi možemo da tvrdimo da to možemo da obezbedimo na osnovu ovog sistemskog zakona? Ne možemo.
Nije dovoljno samo doneti zakon, pa da kažemo da možemo da obezbedimo, kad znamo da tamo masa pacijenata čeka da dobije termin za zračenje, recimo, bolesnici oboleli od kancera, pa su srećni ako to mogu da zakažu za mesec, dva ili tri, a znamo da je tu svaki dan veoma važan.
Pitamo se zašto mi, građani Srbije, nemamo pravo da znamo kakvo je zdravstveno stanje nacije.
Da li nas neko može i mora da obavesti da je, recimo, porast kancerogenih bolesti toliki i toliki iz godine u godinu i kakva se strategija sada pravi i donosi, ukoliko smo svesni te činjenice, i da li je to posledica onoga što tvrdimo da jeste, a verovatno i jeste, dakle bombardovanja i osiromašenog uranijuma koji su NATO agresori bacili na našu zemlju.
S druge strane, mi kažemo da nemamo para, nemamo dovoljno mogućnosti da se sa tim borimo.
Očekujemo, navodno, neku pomoć iz inostranstva, a ta pomoć se samo ostvaruje kroz ove projekte koje je ministar spomenuo, pa oni koji drže predavanja dobiju 300 evra, a oni koji slušaju ne dobiju ništa. To ide onako piramidalno, pa onaj koji je na vrhu piramide dobije stotine hiljada evra. Mi radimo, navodno, neku edukaciju naših lekara, kojima ta edukacija ne manjka; oni znaju, samo nemaju sa čim i nemaju mogućnosti da primene svoje znanje u potpunosti.
Ono što u okviru ove grupe članova, odnosno ove glave naročito bode oči, to je ovaj poslednji član 24, tzv. načelo efikasnosti zdravstvene zaštite. Kaže se: "Načelo efikasnosti zdravstvene zaštite ostvaruje se postizanjem najboljih mogućih rezultata u odnosu na raspoloživa finansijske sredstva, odnosno postizanjem najvišeg nivoa zdravstvene zaštite uz najniži utrošak sredstava."
Gde je to moguće? Kakva je ovo sada demagogija? Hoćemo najviši nivo, ne znam koji standard, ali uz najmanji utrošak sredstava. Jedino ako ne mislite da sada otpustimo još 50% zaposlenih u zdravstvenim ustanovama, pa ćemo da smanjimo taj trošak, pa će zdravstvena zaštita da bude bolja, ali nam nije ni to garancija. Možete da smanjite i broj lekara, i medicinskog osoblja i nemedicinskog osoblja, ali to nije garancija da ćemo imati bolju zdravstvenu zaštitu.
Ustav garantuje, ma koliko se on ne sviđao nekome, zdravstvenu zaštitu svim građanima Srbije, pod jednakim uslovima, nezavisno od toga ko su, šta su, kako se krste, kojim jezikom govore. Naročito se štite trudnice i deca. Nema potrebe da u zakonu ovako stoji.
Nije nam ovo prvi put da i u ovom zakonu ovde trošite šest članova zakona pričajući nešto što je apsolutno nepotrebno. Očigledno da nemate dovoljno stručnih ljudi koji će da se bave barem pravnim normiranjem, a da ne govorim o suštini šta ova pravna norma nama omogućava. Ne omogućava nam ništa. Mi smo se kao odredili šta hoćemo, kako hoćemo, i to je ono što je strategija. Zakon ne treba da sadrži zakon. Strategiju moramo prvo da donesemo, pa tek posle da to razrađujemo i plediramo da to ovo bude neki sistemski zakon. On nažalost niti jeste, niti može to da bude.
Problem decentralizacije koju ovde predviđate, pa ste to još nazvali nekom osmišljenom decentralizacijom, ne znam šta to znači, možda to možete da objasnite. Spuštanjem odgovornosti za pojedine zdravstvene ustanove na niži, lokalni nivo ili pokrajinski nivo je samo da operete ruke od odgovornosti i da nametnete nekome ko ima još manje mogućnosti da se o tome zaista na pravi način stara, a da bismo mogli da budemo sigurni da ćemo dobiti adekvatnu zdravstvenu zaštitu.
Ministre, naš kolega iz Trgovišta je govorio za ovom govornicom, ako odete u Trgovište, a ubeđena sam da niste bili, videćete da se oni ne nalaze u 2005. godini.
Oni zaista jesu u XIX veku po svim parametrima. Po parametru zdravstvene zaštite sigurno su najosetljiviji i zbog toga kolega tako i reaguje.
Ima delova ove naše zemlje koji su zaista u nezavidnoj situaciji, ali ima i u centru, Beogradu. Uzmite zemunsku opštinu, uzmite Batajnicu koja ima 50.000 stanovnika, imate jedan mali dom zdravlja i nemate sve specijalističke službe, nemate ni hitnu službu, za 50.000 stanovnika, i zbog toga se nažalost i građani Mesne zajednice Batajnica i te kako bune i pišu vama i gradonačelniku zbog onog nemilog događaja sa onom devojčicom kojoj nije imao ko da ukaže prvu pomoć. Neverovatno da nam se to dešava, ali nam se dešava.
Ako mi u Beogradu imamo takve probleme i ako sa nivoa lokalne samouprave, pogotovu gradskih opština, treba da vodimo računa, pa nam se obraćaju i kažu – treba nam ovaj aparat, možete da nam pomognete da ga kupimo, a mi nemamo para u budžetu za to, onda molimo privrednike – hajte svi da zajedno prikupimo novac, dajte donacije, i kupimo taj aparat i odnesemo, poklonimo domu zdravlja; ako budemo sve radili na tom principu, to vam je isto kada crkvu pravite, onda ne možete da govorite o zdravstvenoj zaštiti i kakvu strategiju imate i kakva je odgovornost države i o nekim principima. Ti principi su onda kako se ko snađe, ko koliko hoće da pomogne, a ne principi koji su obavezujući za državu. Zbog toga tražimo brisanje ovih članova.

Hvala, gospođo Pop-Lazić. Po istom amandmanu reč ima narodni poslanik Paja Momčilov.

Moja koleginica Gordana Pop-Lazić je obrazložila zašto smatramo da treba ova načelna razmatranja brisati. Prvo, nemaju obavezujući karakter; drugo, treba izbeći deklarativnost i nepotrebnu opširnost zakona.
Pročitaću vam ono što nam je dato kao obrazloženje, da vidite kako se odgovara na naše kratke i jasne poruke, mogu da kažem čak lapidarne. Ovo što smo mi napisali je suština, a evo šta nam se odgovara: "Amandman se ne prihvata iz razloga što su članovima 19. do 24. Predloga zakona definisana načela na kojima se organizuje i sprovodi zdravstvena zaštita kao sveobuhvatna delatnost društva, sa osnovnim ciljem da se ostvari najviši mogući nivo očuvanja zdravlja građana i porodice.
Naime, predloženim načelima zdravstvene zaštite postavlja se načelni osnov za sistem zdravstvene zaštite koji je predložen u Predlogu zakona o zdravstvenoj zaštiti. Takođe, mnogi zakoni koji su doneti u Republici Srbiji, kao i u uporednim pravnim sistemima, u sistemskim zakonima kojima se uređuje pojedina oblast, regulišu i načela na kojima se ta oblast organizuje i sprovodi."
Koji verbalizam, koja priča i ništa iz toga ne možete da uhvatite. Ja sam se samo javio da kažem da ne bude da mi samo rušimo. Ovde su samo dati neki načelni principi koji su opšteprihvaćeni svuda u svetu i niko neće mimo toga ništa da čini, niti da radi.
Imao je ovaj zakon lepu priliku da uradi lepo reteralni sistem koji bi rešio najveći deo potreba našeg stanovništva na primarnom nivou, pa da sekundarni i tercijarni budu oni koji potpomažu sistem. Kod nas je sve naglavačke. Kod nas je glavni tercijarni i sekundarni, a naši mučeni lekari koji rade u primarnoj zdravstvenoj zaštiti potpuno su obezvređeni u ovom sistemu. Oni pišu recepte, čak ne smeju ni da pišu sve recepte, pet lekova danas smeju da napišu i pišu ono što su specijalisti njima rekli da pišu. Oni su pretvoreni u administrativne službenike na jedan najgori mogući i vulgaran način.
Da je predlagač ozbiljno ispunio svoj zadatak, on bi lepo pročitao dokument Svetske zdravstvene organizacije "Zdravlje za sve u XXI veku" i definisao bi reteralni sistem u duhu cilja 15 tog sistema. U dokumentu, u tački 15) predložene strategije, počev od procene zdravstvenih potreba, metoda promocije zdravlja i prevencije bolesti, porodično orijentisane zdravstvene zaštite, do uspostavljanja efikasnog reteralnog sistema, sve je predviđeno i objašnjeno kako treba postupati i činiti.
Da je tako postupio, predlagač zakona bi dao adekvatne predloge o restrukturisanju domova zdravlja i bolnica i obaveznim indikatorima za merenje kvaliteta i efikasnosti zdravstvenog sistema. Ovako kako je učinjeno nije operativno, već deklarativno i neće dati nikakve pozitivne efekte na rad zdravstvene službe.
Ono što kaže gospođa Karol Junger, imate ne znam koliko hiljada bolnica, pa kaže - šta će vam? Smanjite to, imate ionako višak bolničkih postelja. Preorijentišite se na primarnu zdravstvenu zaštitu. Idite na dnevne bolnice, idite na ono što i sami pričate, palijativna nega i sve ostalo što uz to ide, patronaža itd.
Znači, vi ne sledite instrukcije ovih globalnih dokumenata Svetske zdravstvene organizacije. Rekao sam, konkretno član 15. Ne pravite reteralni sistem kakav je primeren našem društvu. Mi smo društvo u tranziciji i imamo velikih ekonomskih problema. Vi radite ono što nije najefikasnije.
Vi često kažete – mi radimo naše programe i projekte. Dobro je, i treba da ih radite. Svaka čast. Ali, doći će rezultati za 10 godina, a vi treba da znate da postoje dve strategije kada hoćete da smanjite mortalitet i morbiditet. Prva je strategija populaciona, koju vi radite, učite narod, vaspitavate kako treba da se ponaša na dobrovoljnoj bazi. To je dobro. I treba raditi, ne treba prekidati. Ali, postoji i strategija otkrivanja i sprečavanja rizika koja daje efekte za godinu i manje dana.
Kao dokaz možete da uzmete samo MONICA projekt. Biće vam jasno šta su Finci uradili. Ide se agresivno, kroz preventivni rad i suzbijanje bolesti, kako vi kažete, na otkrivanje faktora rizika kod populacije. Zna se da je kod nas najviša smrtnost od kardiovaskularnih oboljenja. I onda vi idete na faktore rizika koji su jasni i zbog čega se kod nas najviše i umire. Na kraju, možete delovati preventivno prostim metodama, merenjem telesne mase, određivanjem šećera u krvi, da ne govorim sada sve. Lekari to znaju, pa zna i običan narod.
I onda kada izdvojite tu populaciju gde postoje rizični faktori, kad ih suzbijate, vi ćete vrlo brzo imati pomake. Ovako mi tonemo i dalje. Kod nas je u porastu broj pacijenata koji umiru od kardiovaskularnih oboljenja.
Ja ću vam dati konkretne podatke za prošlu godinu, dragi moj kolega. I onda mislite da su ove angio-sale rešenje, pa vam onaj tamo lokalni paša u Novom Sadu, kojem je glavni ideal u zdravstvenoj delatnosti da dostigne vas ili ako može, kada ne može da prestigne, da bar bude jednak i ravan vama, pa vam takve amandmane predlaže da sve što vi imate kao ovlašćenja ima i on u Novom Sadu, kupi salu za angio-dijagnostiku 300.000 evra skuplju. Sada objašnjava kako Vojvodina treba da ima bolju salu nego što imaju ovde u Beogradu, i proganja jednog od najvećih stručnjaka i hirurga. Ne znam da li vi u tome učestvujete, ne verujem. Verujem da ste ipak iz toga izuzeti.
Vi ovde vršite transplantaciju jetre sa gospodinom Božinom Radevićem koji je u penziji, a ovaj čovek, koji bi mogao "ladno" da ostane bar još dve godine po normalnim zakonskim uslovima, izložen je neviđenom i jezivom progonu nestručnih i zlobnih ljudi. Vi, ministre, treba da izađete i kažete – ljudi, čuvajmo ovog čoveka, koristimo ga dok može da operiše, ne smanjujmo im obim posla. Ja tako vidim vašu ulogu i misiju.
Ne znam zašto ne koristite svoje mogućnosti, svoja ovlašćenja. Široka su vam. Vaš autoritet je izuzetno veliki. Očekujem da ćete se vi založiti i da ćete sprečiti progon najvećih, najboljih i najpriznatijih stručnjaka ove zemlje, koji su ujedno i članovi Srpske akademije nauka. Besprizorni tipovi sa margine naše struke dozvolili su sebi, upravo zbog ovih političkih okolnosti, da proganjaju prave, istinske i vredne stručnjake. Zaštitite ih, molim vas.

Zahvaljujem se gospodinu Momčilovu. Da li se još neko javlja po ovom amandmanu? Nemate vremena više, gospodine Markoviću, po ovom amandmanu.
Dobro. Pošto se niko ne javlja za reč, nastavljamo naredni amandman.
Na naslov Glave V amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović. Izvolite.

Zahvaljujem se. Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na naslov glave V. Moram reći da zaista nisam iznenađen što ovaj amandman nije prihvaćen od strane Vlade Republike Srbije.
Malo je toga danas što nas može iznenaditi ili praktično ovih poslednjih dana, kada su Vladu Republike Srbije predstavljali ministri iz G17 plus, i kada su na dnevnom redu bili zakoni koje su nam oni predlagali i obrazlagali. Dosta je toga što smo mogli da čujemo i da vidimo, a što se ni na koji način ne može opravdati.
Najpre bih podsetio na izjavu koja je neke šokirala, neke nije, kada se govorilo o nadoknadama koje po predlogu iz G17 plus ne treba više da se isplaćuju, a koja se odnose na pokrivanje barem dela troškova sahrana. Tada smo čuli od gospođe Snežane, kako se već preziva, izjavu da mi moramo konačno da se opredelimo da li su nama prioritet živi ili mrtvi ljudi. Očigledno, u njihovom slučaju oni se opredeljuju za žive, a mrtve ćemo valjda ostavljati na ulicama.
U tom svetlu treba gledati i ove zakone. I sada je, mislim, ipak jasno da nama prioritet, bar kada se o poslaničkoj grupi G17 plus radi, nisu ni živi ljudi. Umesto najavljenih reformi ovde imamo pokušaj da se kompletno, maltene, zdravstveni sistem reguliše kroz jednu sednicu, kojoj je prethodio najpre načelni pretres, objedinjen za nekoliko zakona, kako bi se to što brže sprovelo.
Imali smo do sada neviđenu opstrukciju zakona prilikom njihovog raspravljanja u Odboru za zdravstvo, gde je naš uvaženi doktor profesor Paja Momčilov predsednik Odbora. Sada dolazimo do finalnog i završnog dela ovde u raspravi o pojedinostima, kada naravno poslanička većina pokazuje na jedan jasan način da je zdravlje građana Republike Srbije apsolutno ne zanima. To se može videti i po broju poslanika vladajuće koalicije koji danas ovde prisustvuju, a svakako i po njihovoj zainteresovanosti, odnosno apsolutnoj nezainteresovanosti za raspravu.
Ono po čemu je do sada poznatija bila poslanička grupa G17 plus svakako nije bila zaštita zdravlja građana Republike Srbije. Kada pomislite na njih, pre se setite možda uvoza genetski modifikovane soje. Podsetiću vas da do 2000. godine i dolaska DOS-a na vlast mi jednostavno takvih problema nismo imali, ali se tada u vlast uključuju određeni eksperti, i to iz tadašnjeg Saveznog ministarstva za poljoprivredu, na čelu sa Sašom Vitoševićem, Ivanom Dulić, sada već dobro poznatom, i Predragom Sladojevićem.
Tada se pričalo da su oni dobili po četiri dinara po uvezenom kilogramu soje.
Naravno, genetski modifikovane, iako je tada postojala zabrana uvoza genetski modifikovane soje i to su i sprečavali granični fitosanitarni inspektori. Međutim, zahvaljujući podršci koju su ove interesne grupe, naravno profita radi, imale u drugostepenim organima i u saveznim ministarstvima, taj uvoz se nesmetano nastavio.
Godine 2002. čak je izgledalo da će pod pritiskom javnosti i medija biti obustavljen taj uvoz, ali je tada intervencijom tadašnjeg potpredsednika Savezne vlade Miroljuba Labusa nezakonito na sednicu Vlade stavljena odluka o uvozu genetski modifikovane soje, kojoj su se najpre određeni ministri iz Crne Gore protivili, ali su onda zbog pretnje da će ubuduće biti bojkotovani njihovi predlozi i njihova mišljenja odlučili da je genetski modifikovana soja srbijanska stvar, jer se ona i uvozi u Srbiju i ostaje u Srbiji. Oni su prihvatili tu ucenu i na 59. sednici Vlade, održanoj 4. jula 2002. godine, izglasano je da se uprkos zabrani državnih organa radi kontinuiteta dozvoljava uvoz soje. To je naravno kasnije na čelu sa gospođom Dulić-Marković nastavljeno i to je ono što građani trebaju da znaju.
Što se tiče amandmana na glavu V, mi iz poslaničke grupe SRS smo predložili da se ovaj naziv koji svakako nije odgovarajući, kaže "Ljudska prava i vrednosti u zdravstvenoj zaštiti i prava pacijenata" promeni i da glasi "Prava građana u zdravstvenoj zaštiti".
Moguće je da je opet, a to je inače trend u svim zakonima, prilikom prevođenja sa određenih stranih tekstova došlo do nekih grešaka i opet se u naše zakone ugrađuju termini koji nisu primereni, a posebno se radi o ovim naslovima koji veoma često ne samo da ništa ne znače, već i ne prate nadalje o čemu se u toj glavi radi.
Ovde postoji određena nedoslednost i ona se ogleda u tome što se u petoj glavi u naslovu glave govori o ljudskim pravima, a u odredbama se kasnije govori isključivo o pacijentu. O vrednostima u zdravstvenoj zaštiti nigde se kasnije ne govori, osim u naslovima.
Mislim da je definitivno i primerenije i preciznije da se ova glava nazove – Prava građana u zdravstvenoj zaštiti, posebno imajući u vidu i to da ukoliko se govori o pacijentima onda se tu postavlja određena pretpostavka, koja svakako nije tačna, da se radi o ljudima koji su bolesni. Zakon o zdravstvenoj zaštiti se naravno ne odnosi samo na one koji imaju neki problem, već se tu mora govoriti o pravima građana, jer zdravstvena zaštita podrazumeva i prevenciju i edukaciju i zdravstvena zaštita je neuporedivo širi pojam i ne može se odnositi i definisati samo za pacijente.
Dakle, dosta je toga u narednoj glavi što ne valja, ali ja bih ostavio još malo vremena mojim kolegama pre pauze, a naravno mi ćemo i dalje u raspravi o pojedinostima nastaviti da kritikujemo predložena rešenja.

Ko se po ovom amandmanu javlja za reč? (Niko.)
Na član 29. amandman je podneo narodni poslanik Milivoje Vuković.
Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Da, reč ima narodni poslanik Milivoje Vuković.