Umirite vaše partijske drugove. Dakle, iznenađen sam da je Toma Nikolić dvostruki laureat vojvodski. Ovaj drugi čin je dobio za zasluge protiv moje vlade. Za onaj prvi prosto nisam imao vladu. Ona vlada nije bila moja. Tako ste vi rekli. Prosto koristim vašu formulaciju. Dakle, protiv Vlade, vladine većine kojoj pripada moja malenkost. Eto, dakle, to je to. Stvar smo u potpunosti razjasnili. Hvala vam.

Hvala, gospodine Ćirkoviću. Samo još jedan trenutak, molim vas, obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe SRS, Nove Srbije samostalni poslanici 9+9 i poslanička grupa SPS.
Prvi govornik biće narodni poslanik Zoran Ćirković, pa narodni poslanik Vojislav Milajić.
Sada određujem pauzu do 15,05 časova.
(Posle pauze – 15,20.)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad. Krećemo po redosledu sa liste prijavljenih govornika. Prvi prijavljeni govornik je narodni poslanik Zoran Ćirković, a neka se pripremi narodni poslanik Vojislav Milajić.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, od devedesete godine i celu deceniju se srpska demokratska opozicija zalagala da se ustavno-pravni položaj Srbije u potpunosti definiše. Zakon o kome se danas govori jeste po redosledu zaista na poslednjem mestu, iz prostog razloga što postoji više važnih stvari.
Ali, razume se, nijedna država ne može bez svoje reprezentativnosti, ne može da se predstavi svetu ukoliko nema svojih simbola, a konačno i svojih odlikovanja. Zato je naše zalaganje da se u ovom zakonu stvari preciziraju, pa iz tog razloga mi insistiramo, uz dogovor sa predlagačem zakona, da se usaglasimo, i uz dogovor sa svim poslaničkim grupama, i uz dobru volju svih poslanika, bilo bi dobro da se i ovaj zakon, kao i preporuka o državnim simbolima, donese konsenzusom. To bi govorilo o našoj ozbiljnosti.
Posle svega što smo doživeli, posle diskreditacije, koju su uglavnom prouzrokovali neki neodgovorni poslanici i neki neodgovorni samozvani lideri, možda je prilika da na ovom malom manifestacionom zakonu demonstriramo jedno jedinstvo. Iz tog razloga, još jednom predlažem predlagaču da napravimo samo jasnu jezičku distinkciju i da ono što kažemo da znači kao što kažemo.
Pa ako među odlikovanjima govorimo o tri grupe, onda medalja koja pripada trećoj grupi ne može nominalno da stoji u drugoj grupi. O toj stvari sam govorio i nemam potrebu da tu stvar ponovo prepričavam i da na njoj posebno insistiram i da nešto nadugačko elaboriram. Bilo bi samo dobro da to uradimo tako da ne stvaramo konfuziju.
Bilo bi još dobro da sva odlikovanja, ma koliko vi to osporavali, ponekad iz zle volje itd, imaju u suštini dinastičku auru. Zašto mi to da krijemo? Među našim ordenima govorimo o ordenu cara Dušana. Naravno, on simbolizuje dinastiju Nemanjića i to je bila jedna velika dinastija, državotvorna, koja je stvorila prvu srpsku državu.
Orden Takovskog krsta, on zaista predstavlja prvu kraljevsku dinastiju moderne srpske države i orden Karađorđeve zvezde, odnosno veliko odlikovanje Karađorđeve zvezde, kako stoji u Predlogu zakona, jasno simbolizuje i dinastiju Karađorđevića.
Mi nemamo razloga da se odričemo naših dinastija. To je naša istorija.
Srbija je u svojoj istoriji uvek bila monarhija dok nisu došli komunisti. Vi znate da monarhija nije ukinuta dobrom voljom birača, nego je ukinuta revolucionarnim nasiljem. I pored svega toga moja stranka, kao monarhistička stranka, ne insistira na promeni oblika vladavine. O tome će odlučiti građani Srbije.
Ali, zalažemo se, kada je ovaj zakon na dnevnom redu, da se precizno ustanove odredbe kojima se ustanovljavaju odlikovanja, medalje i ordenje. To je predmet našeg zalaganja. Zaista ne želim da ulazim ni u kakve polemike, osim ako budem neopravdano izazvan. Pozivam da demonstriramo jedinstvo koje je Srbiji neophodno. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Vojislav Milajić, a neka se pripremi narodni poslanik Hranislav Perić. Izvolite.

Dame i gospodo, ovde se apelovalo na jedinstvo svih poslaničkih grupa oko usvajanja ovog predloga zakona. Međutim, sam predlagač je trebalo da konsultuje šefove poslaničkih grupa i da obavi konsultacije pre formalnog predloga i ulaska u skupštinsku proceduru, da bi se usaglasile sve pojedinosti oko teksta ovog predloga.
Ovde SRS ima niz primedbi koje bi mogle da se svedu na sledeće. Postoje neke stvari koje nisu definisane zakonom, a trebalo bi da budu definisane. Postoje neke stvari koje su preobimno regulisane zakonom, formalizovane, sa velikim brojem organa koji učestvuju u predlaganju i donošenju odluke, dodeljivanju ordenja, medalja, odlikovanja; formiranje novih organa, državnih organa, kako je ovde navedeno u Predlogu zakona, koji treba da regulišu celu oblast dodele odlikovanja koji su u funkciji predsednika Republike.
Jedna načelna primedba, a to je veliki broj stranih reči koji se upotrebljava u ovom zakonu. Sada koji je razlog to tačno ne znam, to je sve moglo i našim jezikom da se bliže opiše i uredi i da sam zakon bude razumljiv za sve građane Srbije.
Što se tiče propusta u definicijama nekih stvari, prvo, trebalo je definisati šta su to odlikovanja, kojim povodom i zašto se daju. Trebalo je dati jednu definiciju, koja bi bila putokaz za onoga ko vrši dodelu odlikovanja, a to je po Ustavu Srbije predsednik Republike. Na neki način, to bi trebalo da bude ideja vodilja i za one koji predlažu fizička ili pravna lica za dodelu određenih odlikovanja.
Postoji savezni zakon o odlikovanjima, a donet je za vreme postojanja SRJ, i Republika Crna Gora ima svoj republički zakon o odlikovanjima. Oba zakona su mnogo jednostavnija, i procedura predlaganja i dodeljivanja odlikovanja je jednostavnija nego što je ovim predlogom zakona predviđeno.
Pored toga što je trebalo, a to je verovatno omaška predlagača, navodeći koji su to ordeni, velika odlikovanja, medalje i spomenice, navodi se taksativno koja su to odlikovanja i navodi se postojanje stepeni i kategorija. Međutim, nije navedeno koji je najviši stepen. Ako imate pet stepeni, koji je, da li je prvi ili peti. Trebalo je i to navesti i to postoji u ovom saveznom zakonu, baš izričita odredba i kaže da je najviši stepen prvi stepen.
Što se tiče načina na koji se dodeljuju odlikovanja i ovlašćenja koja ima predsednik Republike prilikom dodele odlikovanja, treba reći da je Ustavom Srbije to predviđeno i da je to ekskluzivno pravo predsednika Republike. Ono bi trebalo da se svede na to da odluku o tome kome će se dodeliti neko odlikovanje donosi predsednik Republike, to ukazom obelodanjuje, ukaz se objavljuje u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Tu bi cela procedura otprilike trebala da se završi, s tim što bi predlagači trebalo da budu Vlada i ministarstva, a inicijativu bi mogao da podnese bilo ko. To je mnogo jednostavniji i brži put.
Ovde se sada uvode novi instituti, koji dosta komplikuju samu proceduru i način odlučivanja. Mi mislimo da se proširuju ovlašćenja predsednika Republike, koja mu ne pripadaju po Ustavu. Mislimo da predsednik Republike ovim zakonom dobija neka ovlašćenja koja mu Ustav ne daje.
Tako se u članu 8. navodi da organizacija ordena, velikih odlikovanja i medalja, opis insignija, bliže odredbe o kriterijumima za njihove dodeljivanje, način nošenja, organizacije i rad Saveta odlikovanja, prava nosilaca i ograničenje tih prava, regulišu se statutima odlikovanja. Ovde se uvode statuti odlikovanja, uvode se saveti.
Ono što je sporno, to je da statut donosi predsednik Republike po sopstvenoj inicijativi, a na predlog Vlade i po saslušanju mišljenja kancelarije ordena Republike Srbije. Mislim da je malo nelogično da statut donosi predsednik Republike po sopstvenoj inicijativi. Sada on treba da da inicijativu da bi dao nešto što je predviđeno ovim zakonom i daje mu se kao ovlašćenje.
U članu 9. koji je, po nama, najsporniji, postoje dva stava. U prvom stavu se kaže da je predsednik Republike poglavar svih ordena, velikih odlikovanja i medalja. Ne znam zašto je upotrebljena baš ta reč, mislim da je neprikladna. Drugi stav, koji je apsolutno neprihvatljiv, a to je da predsednik Republike stupanjem na funkciju prima insignije i postaje doživotni nosilac Ordena cara Dušana. Ovaj stav 2. člana 9. Predloga zakona apsolutno je neprimenljiv za sadašnjeg predsednika Republike, s obzirom da je on već stupio na dužnost.
Ovde se izričito kaže da predsednik stupanjem na funkciju prima insignije.
On je stupio na funkciju još u julu 2004. godine, tako da ne znam kako će to da se izvede uručivanje. To je sa formalne strane gledano.
Suštinski gledano, ovaj stav je neodrživ iz prostog razloga što predsednik Republike jeste izabran voljom naroda na neposrednim izborima i on, zahvaljujući tom poverenju koje je dobio od naroda, dobija neka ovlašćenja i obaveze koja mu pripadaju i koja su propisana Ustavom.
On u svom mandatu od pet godina vrši ta ovlašćenja, preuzima odgovarajuće obaveze koje mu nameće Ustav Srbije. Ocenu o njegovom radu može samo da da sledeći predsednik Republike.
Predsednik Republike koji dođe posle izbora na njegovo mesto može da izvrši procenu da li je njegov prethodnik uspešno obavljao svoju funkciju ili ne i na osnovu toga može da ga odlikuje bilo kojim ordenom, velikim odlikovanjem ili medaljom, potpuno je nebitno koji tip odlikovanja je u pitanju.
Ne priliči da predsednik Republike, faktički, sam sebe odlikuje i da jedini on ima pravo da bude doživotni nosilac Ordena cara Dušana, jer svi ostali mogu da izgube taj orden svojim nedoličnim ponašanjem, osudom na kaznu zatvora i u zakonom predviđenim uslovima u kojima može da se oduzme taj orden. Mislimo da je taj član apsolutno neprihvatljiv i da mu nije mesto u ovom zakonu.
Takođe bih istakao da u članu 18. postoje ograničenja u pogledu toga koja se lica isključuju prilikom dodele odlikovanja, pa se tako navodi u stavu 1. da narodni poslanici Narodne skupštine ili Skupštine SCG, kao i sudije Vrhovnog i Ustavnog suda Srbije, za trajanja svog poslaničkog ili sudijskog mandata, ne mogu biti odlikovani odličjima Republike Srbije.
U stavu 2. pravi se izuzetak. "Od zabrane iz prethodnog stava izuzimaju se: predsednik i potpredsednici Narodne skupštine Republike Srbije, zatim predsednik i potpredsednici Vlade i ministri, ako su istovremeno i narodni poslanici. Izuzimaju se od iste zabrane i članovi Saveta ministara i sudije Suda Srbije i Crne Gore".
Mi nemamo ništa protiv toga da se izuzmu narodni poslanici od mogućnosti dodele odlikovanja.
Smatramo da je to u redu, jer to je naš posao koji obavljamo po zakonu i nema razloga da budemo dodatno nagrađivani za rad koji nam je propisan i Poslovnikom o radu Narodne skupštine i Ustavom, i to je naš svakodnevni posao.
Međutim, potpuno je nejasno zašto se izuzima predsednik Skupštine i potpredsednici Skupštine, kada se oni biraju iz redova poslanika. Oni su prvo poslanici, pa su tek onda predsednik Skupštine i potpredsednik Skupštine. Praviti izuzetak nije jasno zbog čega.
Što se tiče organa koji se formiraju ovim zakonom, koji su vezani za dodelu odlikovanja, tu se formiraju ordenski saveti kod dodela ordena i saveti odlikovanja kod velikih odlikovanja, s tim što je i tu sporno da sastav ordenskih saveta i saveta odlikovanja, izbor i mandat članova, utvrđuje se statutom, a opet taj statut donosi predsednik Republike. Izbor članova saveta potvrđuje svojim ukazom predsednik Republike.
Znači, s jedne strane predsednik Republike donosi statut, a sa druge strane ukazom potvrđuje njihov izbor, što znači da apsolutno privatizuje instituciju ovih saveta. Jednostavno, nemoguće je izabrati te članove saveta ako se ne konsultuje predsednik Republike, jer jednostavno neće dati saglasnost na izbor tih članova saveta. Možete vi predlagati koga god hoćete, ali ako on nema pozitivan stav o tim ljudima, jednostavno, oni neće moći da budu birani u ordenski savet ili savet odlikovanja.
Takođe, predsednik Republike može raspustiti taj ordenski savet ili savet odlikovanja na predlog kancelara ordena. Kancelar ordena je nova institucija koja se uvodi, koja nije postojala do sada u našem zakonodavstvu, s tim što i kancelara ordena imenuje predsednik Republike. To je lice koje postavlja predsednik Republike, a predsednik Republike može raspustiti i ordenski savet i savet odlikovanja na predlog kancelara, koga opet on postavlja. Svi su apsolutno vezani za instituciju predsednika Republike i mogućnost njihovog odlučivanja je ograničena voljom predsednika Republike.
Već u članu 28. se vidi da kancelara ordena imenuje svojim ukazom predsednik Republike, po sopstvenoj inicijativi. Znači, on lično vrši izbor kancelara. Ono što je apsolutno nedopustivo, to je u stavu 2, gde kažete da, po rangu, kancelar ordena odgovara rangu izvanrednog i opunomoćenog ambasadora u MIP, odnosno general-majora u oružanim snagama. Potpuno je nejasno zbog čega je kancelar ordena izjednačen sa general-majorom u oružanim snagama i izvanrednim i opunomoćenim ambasadorom u MIP. Nejasno je da li je to toliko važna funkcija u Kabinetu predsednika Republike da bi imao to zvanje.
Uopšte smo protiv formiranja novih institucija, pre svega, koje su vezane za predsednika Republike, imajući negativno iskustvo sa formiranjem narodnih kancelarija koje je uveo Boris Tadić, tako da će samo nagomilati administrativni aparat, koji faktički neće imati neku konkretnu svrhu, niti opravdanost svog postojanja.
U članu 29. se navodi da kancelariju ordena sačinjavaju najmanje četiri čoveka. To je kancelar ordena, sekretar kancelarije ordena, arhivar kancelarije i kaligraf kancelarije, što znači da može i više, ali ovo četvoro ljudi koji sačinjavaju kancelariju je obavezno. Nejasno je zbog čega je uopšte potreban toliki broj ljudi za posao koji može mnogo jednostavnije da se obavi i sa mnogo manje troškova.
Što se tiče oduzimanja odličja, u članu 40. stav 1. navodi se da pravosnažna presuda nadležnog suda, kojom se okrivljeno odlikovano lice kažnjava kaznom zatvora dužom od jedne godine za teška krivična dela, može biti povod za donošenje ukaza predsednika Republike o oduzimanju odlikovanja. Lice koje je osuđeno na kaznu dužu od jedne godine, po prirodi stvari, mora da je učinilo teško krivično delo, tako da mislim da je nepotrebna ta formulacija "od jedne godine za teška krivična dela." Samim tim su to teška krivična dela.
Ovde se ostavlja mogućnost "može biti povod za donošenje ukaza". Ne "može" nego "mora". Trebalo bi da je tako formulisano, jer je nedopustivo da lice koje je osuđeno na dužu kaznu zatvora od jedne godine i dalje bude nosilac nekog odlikovanja.
Takođe, u stavu 4. se navodi da se vreme provedeno u zatvoru ne računa u staž u određenom stepenu bilo kog odličja kod koga je takav staž propisan kao preduslov za sticanje višeg stepena. Tu imamo situaciju da neko ko je već odlikovan ode u zatvor i izlaskom iz zatvora on želi da dobije veći stepen istog odlikovanja, ali sad onaj staž koji je imao u zatvoru mu se ne uračunava u staž čekanja za viši stepen odlikovanja.
Nismo valjda došli dotle da osuđena lica odlikujemo! Odlikovanja su najviši stepen društvenog priznanja za nečiji rad i ponašanje u društvu. Neko ko je krivično osuđen, provede određeno vreme u zatvoru, jeste lice koje se ponaša suprotno pravnim i moralnim normama jednog društva.
Mora da znači, jer ne može neko ide u zatvor ako nije prekršio naku pravnu normu. Kazna zatvora je sankcija za nečije protivdruštveno i protivzakonito ponašanje. Takvo lice konkuriše za viši stepen odlikovanja. Prosto neverovatno, ne znam kako to mislite da izvedete.
Na kraju bih pomenuo oko evidentiranja, tu se pravi čitava služba kancelarije koja će evidentirati odlikovana lica, podaci o datumu odlikovanja i stepenu, zatim imena svih nosilaca odlikovanja Republike Srbije koji su u periodu između dva izdavanja šematizma preminuli, imena svih državljana Republike Srbije itd.
Mislimo da je trebalo usvojiti rešenje koje postoji u saveznom zakonu, da to treba da vodi stručna služba predsednika Republike. On već ionako ima stručnu službu koja obavlja određene poslove, tako da mislimo da nema potrebe formirati posebnu kancelariju sa kancelarom, sa čitavom službom, čitavim aparatom koji će voditi najprostiju i najobičniju evidenciju o imenima ljudi koji su primili odlikovanja ili preminuli ili im je oduzeto odlikovanje. To je najprostija moguća evidencija i nema potrebe čitavu službu formirati zbog toga.
Jedna načelna primedba se odnosi na veliki broj stranih reči, pre svega latinskih (insignija, investitura, sigla, šematizam), francuskih (presiv, furažer), tako da mislim da je nepotrebno i da nije u redu da u zakon unosimo toliki broj stranih reči. Mislim da možemo i našim jezikom to sve da opišemo.

Reč ima narodni poslanik Predrag Marković, predlagač.

Hvala vam, gospodine Milajiću, zbog preciznog navođenja podataka. Mislim da će svima pomoći u objašnjenju koje bih dao i svima će pomoći u efikasnosti rada, i nadam se u okviru onoga što smo rekli na početku, a to je da ni na jedan način ne povredimo ni mogućnost onih koji su zaslužni da nešto urade za državu, uradili su nešto za državu, a čitav niz nepravdi je već dovoljno nad njima možda učinjen, pa da ne bude da ih sada povredimo za ono što će tek doći. Ne znamo da li ćemo mi biti taj saziv koji će doneti ovakav zakon.
Da vam pojasnim nešto što može jako da zbuni ljude. Nije lično, naprosto čovek se nađe u nekim situacijama i tek onda vidi složenost, kao svako od nas, vidi koliko su situacije mnogo složenije.
Dva su ovlašćenja po Ustavu predsednika Republike. Jedno je da dodeljuje odlikovanja, kojih Srbija nema, i drugo je da vrši pomilovanja. Zakon reguliše teorijske situacije. Kada se kaže poslanik, ne misli se na gospođu Radetu i mene, kada piše zakonodavac ili na vas.
U praksi koju nisam želeo, pomilovao sam lice koje je bilo odlikovano. Potom, u jednoj nesreći je osuđeno za krivično delo. Znate šta smo sve prošli kao država, čovek je na kraju radio, čuvao je neku fabriku, koja niti se prodaje, potpuno napuštena, nema para, dodeljeno je jedno lice. Deca su prolazila, igrala se u toj fabrici, poginula su. Taj čovek je bio u zatvoru, teško krivično delo bezbednosti, stradala su deca.
S jedne strane, procedura je krajnje pojednostavljena, a sa druge strane krajnje složena. Dakle, upravnik zatvora je pisao, roditelji dece koja su stradala, jer je i njegova porodica, čoveka koji je toliko bio ranije zaslužan, takođe je zapala u siromaštvo. Svi su pisali. Ministar, Vrhovni savet odbrane, svi su se složili i tražili su da čovek bude pomilovan. Pošto sam u tom trenutku vršio ta ovlašćenja, to sam uradio.
On je bio odlikovan za ličnu hrabrost pri obavljanju službene dužnosti. Zamislite sutra nešto se desi i taj čovek, jer ono što ste vi rekli prebacuju se na ministre ovlašćenja, to je ono vanredno ratno stanje kada se prebacuje da bi nadležni mogli odmah da reaguju, ali isto tako se kaže da ne možete da pređete iz jednog stepena u drugi u odnosu na vreme. Mora da prođe određeno vreme i to lice spasi deset života. Formalno, onako kako ste vi izneli, znam da to nije bila vaša namera, vi ste logički postavili, formalno ne može da bude zaslužan.
Sa druge strane, da ne bi došlo do zloupotrebe, mora da se period koji je proveo u zatvoru, jer moguće da je taj koji ga je pomilovao pogrešio. Istorijski smo sve videli, sve smo videli na našim prostorima, dakle, da se naprosto stavi ta vrsta ograničenja da se ima vremena da se razmisli. Procedura se s jedne strane dodatno usložnjava ovim predlogom zakona, te mada formalno ste vi u pravu, to može krajnje jednostavno, ali nažalost u životu nije tako jednostavno.
Imam pismo. "Poštovani gospodine, da li je moguće da je Republiku Srbiju baš briga za zločin nezapamćen u svetu, da preko toga prelazi tako olako i da se niko nije setio da te ljude bar posthumno odlikuje. Znam da o tome formalno odlučuje gospodin Tadić, ali da li to neko može da mu predloži. Mislim da je moja molba opravdana i nimalo neosnovana s obzirom na okolnosti".
Neću da pominjem o kom je događaju reč da ne bismo nekoga povredili. Prosledio sam inicijativu, jer ovde ne postoji gospodin Tadić, gospodin Marković, postoje institucije.
Svi se zalažemo, jer ne znamo danas, sutra, prekosutra, znate šta, u političkom životu, pa ste se sukobljavali, neko kada lepi plakate pa ima sukob, pa se sukobi sa organom reda, sa policajcem. To ne znači da mi ne želimo da živimo u državi u kojoj, sa punim osećanjem sigurnosti, ako se nešto desi, hitno zovem policiju, srpsku policiju. Zakon se tako pravi. Vi kažete institucija, hoću da imam instituciju, hoću da se obratim toj instituciji.
To što priželjkujem da drugačije budu postavljene institucije, ili vi, to se rešava na drugi način i mnogo je komplikovano, ali hoćete da imate institucije, one su okvir sigurnosti, da se osećate bezbedno i sigurno, koliko god da različito mišljenje imate. Zbog ovakvih situacija, procedura za ovaj slučaj je ponizila osobu koja je ovo tražila. To hoću da vam kažem.
Prosledio sam inicijativu. Predsednik Republike je prosledio inicijativu i neko je onda pogrešio, zato što taj savezni zakon ne valja, to hoću da vam kažem, koji ste citirali, ne valja, jer nema sve ono što se predviđa ovde sada, šematizam, nema arhivu, ne prati se, nema toliko predradnji koje mogu da se obave u definisanju, dakle nema statute.
Nije u pitanju onaj statut, o kome mnogo bolje znaju gospodin Šarović ili gospođa Radeta jer su pravnici, pa kažete da imate statut u jednoj organizaciji. To su ti statuti kojima je definisana sva složenost, šta sve morate da ispunite, da bi bilo nesumnjivo i od strane onog ko dodeljuje i od strane onog ko prima odlikovanje.
Zato je to toliko osetljiva materija. Ovde je, u konkretnom slučaju, neko ko formalno može da dodeli pogrešio, medijski je istrčao u javnost, povredio je žrtve. Došlo je do svađe.
Osoba koja je ovo pisala danas kaže – da li je moguće da ni posle toliko godina država ne može makar da se zahvali za ono što je neko iz moje porodice uradio, profesionalno obavljajući svoju dužnost u interesu države. Oko takvih stvari se ne šalimo.
Govorim čime sam se rukovodio. Krajnje je dobronamerno to što ste rekli.
Vi ste mi skrenuli pažnju na to zašto general-major, odnosno rang diplomate. Zato što, kao što u sadašnjem Ustavu Srbije, nisam ga donosio, pretpostavljam ni vi, piše - oružanim snagama, u tom i tom slučaju; spoljnom politikom, u tom i tom slučaju.
Naravno, Ustav prenosi, i tada je postojala jedna, a sada postoji druga državna zajednica, pa je to regulisano zakonima. Ali, šta ako ne postoji?
Vi imate vrlo složenu proceduru predlaganja. Neće moći neko ko ima čin koji ja imam, da se slučajno nađe na tom mestu kancelara ordena, a da odlučuje o tome, jer je, kao što znate, godišnje ograničen broj odlikovanja koji može da se dodeli, i da odlučuje da li između ove vojne zasluge i one vojne zasluge, a ne razume se u vojsku.
Dakle, mora da ima autoritet. Vi znate da u vojsci autoritet daje hijerarhija čina. Zato se kaže u zakonu - to je čin general-majora, rang čina general-majora, odnosno diplomatski isto. Jer, kao što znate, ovde postoji procedura.
Da li biste dozvolili, inače to sada nemamo, pa zbog toga imamo primere, mislim da ih je neko pomenuo, sada imamo situaciju da naši građani, to ne postoji u ozbiljnim državama u svetu, primaju ordene ili medalje drugih država, a da o tome država ne zna ništa.
Država to mora da zna i mora, makar moralno, da da gest sa stanovišta kancelarije koja o svemu tome vodi računa.
Predviđeno je, na osnovu uporednih iskustava, da to bude ovakva vrsta kancelarije, ali da li je dobro ili ne, to je drugo pitanje, a da je onaj na čelu te službe, koja ima minimum četiri; kao što piše - Narodna skupština, po pravilu, ima pet potpredsednika; nismo izglasali da bude šest; nije dovoljno ni šest ponekad u stvarnosti.
Evo, gospodin Zankov je danas jedini prisutan potpredsednik i na njegova leđa se svalilo da mora ovoliko da vodi sednicu.
Vi kažete - minimum četiri, a da li će trebati 10, ne znamo šta život nosi. Zakon ne sme tim stvarima da se bavi. Toliko toga ima, a vi morate, kada nešto uspostavljate, ako imate samopoštovanje, za svoju državu, činite tako da država može da se poredi.
Šta ovde rade poslanici kada govore, ma po kom zakonu, kažu - što predlažete, kažu predlagaču zakona, ko god da je, ovo rešenje, što ne predložite kao sav normalan svet. Onda kažete, u ovoj zemlji je ovako, u onoj onako itd.
Ovde se vodilo računa, tradicija odlikovanja i ordena, govorim sada o evropskoj tradiciji, strogo je hijerarhijska. Da bi bilo moguće lako porediti, jer se ljudi međusobno sreću, i vi nosite, daće bog da i ovaj zakon bude usvojen, da zaslužite, ma ko od nas, orden.
Predviđeno je kada može da se nosi, vi onda znate da razgovarate sa licem istog ranga zasluga za svoju državu. Zbog toga su nazivi, redovi, stepeni isti, kako je uobičajeno. Otuda šematizam, otud potreba da se na ovaj način pojavljuje i objavljuje da biste vi imali jasno taj osećaj.
Konačno, jedna važna stvar, pošto smo svi zajedno uočili da je u prethodnom periodu bilo često zloupotreba, neko je skrenuo na to pažnju, ne sme da se dogodi, kada bude usvojen zakon o odlikovanjima, ovaj, u ovom predlogu, ili ma koji drugi, mora da predvidi sve ove situacije, način rešenja, složenost procedure da prođe.
To što se kaže ukazom, malopre ste rekli primer, to nije pri Kabinetu predsednika Republike. Ostavljene su, dakle, mogućnosti - uredbom Vlade, podzakonskim aktom. Naravno, mora da se imenuje ona funkcija, kao što se i sami slažete, koja je definisana u Ustavu.
Kao što ukaz sada o svakom zakonu potpisuje predsednik Republike. Procedura je jasna ako ne stigne da obavi.
Tako i ovde, na kraju se kaže - na predlog Vlade, na osnovu ovih statuta, na osnovu ordenskih saveta. Kroz vrlo složenu proceduru se stiže, a na kraju ukaz, naravno, onaj ko je poglavar ordena to daje. Naravno, zbog toga toliko stranih reči - samo zbog ovih poređenja.
Budući da ste vi odgovorno čitali član po član, videlo se da mnogi ili nisu stigli da uporede sva obrazloženja, razloge, znači, može da ostane nejasno, ova materija ne sme da izaziva nejasnoće.
Nisam se konsultovao sa šefovima poslaničkih grupa o detaljima iz dva razloga.
Prvi je, malopre sam rekao, jer sam pustio da se Skupština izjasni da li da to dođe na dnevni red. Ne ulazim u to nikada ko je kako glasao, većina ili manjina izjasnila se da dođe to na dnevni red time što je po hitnom postupku.
Time je izrazila spremnost da je hitno, da se mnogo kasni i da je važno. Sutra ćemo možda da se kajemo, ne možemo nekim ljudima ni da se zahvalimo, a koji su imali zasluge za narod. To boli. Ne do bog nekome da se nađe u toj koži; nagledao sam se ljudskih sudbina.
Drugi razlog je što je ovo materija, možda grešim, koja je do te mere vezana za, s jedne strane, iskustvo, a s druge strane, stroga pravila priznanja, tradicija od nekoliko stotina godina koja se menjala, u potpuno različitim istorijskim okolnostima.
Vi danas imate, na potpuno različitim nivoima, i u drugim državama, i njihovi ustavno-pravni okviri se razlikuju, pa imate federacije, konfederacije, republike, monarhije, a odlikovanja su u ovom smislu ujednačena - stepena, pa je to ono što je i malopre zbunjivalo.
Smatrao sam da kod takvih stvari nema potrebe da se politički konsultujemo, sem volje, kao što nikada neću da se konsultujem sa šefovima poslaničkih grupa oko naziva neke hemikalije, ili oko toga kako će majstor da popravi kola, to je isključivo stručna stvar. Ako imamo različita mišljenja, to ništa ne znači, te je pitanje volje.
Pošto ovde ima mnogo zbunjivanja, a to ne želim ni na jedan način, verujem i to je ono što sam na početku pričao, da je ova skupština sposobna, jer je legitimna, legalna, jer iza nje stoji daleko najveći broj građana, jer jedina ima mogućnost da preda ovlašćenja drugim nivoima vlasti, čak i onima koji se biraju na drugačiji način od samih poslanika, to sam na početku pokazao, ne sme ni na jedan način da padne senka nerazumevanja ili političkog marketinga ili neozbiljnosti. To nije ovo što ste vi govorili, vi ste govorili samo praktične stvari.
Zbog toga ovaj zakon molim da u ovom predlogu pogledamo svi još jednom, jer vidim da postoje situacije, kao što ste vi rekli, šta je povod za dodelu, sve je definisano, ili u obrazloženjima, ili na drugom mestu.
Da još jednom pogledamo i kada vi budete smatrali da treba, onda ćemo o tome odlučiti. Čovek može na različite načine da služi svojoj državi. Jedan od načina je tako što predlaže zakone ili podržava zakone, ili diskutuje, ili ih donosi.
Postoje i drugi načini, kada vi odlučite, stojim vam na raspolaganju, a neću dozvoliti da na ovu materiju, jer mislim da ni vi to ne želite, padne ma koja vrsta senke, brzopletosti, te povlačim ovaj zakon iz procedure, da bi država završila svoje druge poslove. Nadam se da ćemo se lako sresti oko ovog predloga vrlo brzo.
Hvala vam svima na odgovornosti.

Kao što ste čuli, konstatujem da je predlagač povukao Predlog zakona o odlikovanjima i pošto je to bila zadnja tačka što se tiče rasprave u načelu, krećemo na pretres predloga zakona po amandmanima.

Zahvaljujući ovome, naravno da ćemo danas raditi samo do završetka pretresa u pojedinostima one tačke koja bude na dnevnom redu. To je prvo obaveštenje.

A sada mogu sa ovog mesta da izgovorim nešto što nadam se neće izazvati repliku. Poštovani komšija, ono pravilo Njegoševo ne odnosi se na mesto stanovanja gde ko sedi i leži, nego gde ko stoji. Ko na brdu ak imalo stoji, bolje vidi no onaj pod brdom.

To je metafora koju i vi i ja razumemo, a nadam se i ostali.

Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O INOVACIONOJ DELATNOSTI (pojedinosti)

Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Miodrag Stamenković i zajedno Ljiljana Nestorović i Meho Omerović, kao i Odbor za nauku i tehnološki razvoj.

Primili ste izveštaj Odbora za nauku i tehnološki razvoj i Zakonodavnog odbora.

Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Na član 21. amandman je podneo narodni poslanik Miodrag Stamenković.

Predstavnik predlagača i Odbor za nauku i tehnološki razvoj nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Narodni poslanik Miodrag Stamenković.