Gospodine Markoviću, našli smo se kod one tačke dnevnog reda gde smo obećali građanima Srbije i predsedniku poslaničke grupe G17 plus, namerno kažem predsedniku, da raspravu povodom ovog predloga zakona vodimo po sistemu amandman SRS, 15 minuta SRS, 15 minuta priča o tome G17 plus, da bismo dokazali ono što sam tokom načelne rasprave parafrazirao da li je veća jedna šestina ili jedna trećina.
Radi javnosti, samo da se konstatuje da SRS, sa grupom poslanika koji su prisutni u sali, spremna je za jednu takvu raspravu, međutim, nemamo ni ministra, ni njegove pomoćnike, nemamo ni gospodina Albijanića kao predstavnika poslaničke grupe, nemamo ni neko drugo lice koje je ovlašćeno da o ovome diskutuje.
Meni to ne predstavlja smetnju, odmah da se ogradim, ali ako smo nešto obećali, ako smo se sa puno emocija obraćali u načelnoj raspravi, ako je sa mnogo više emocija osporavano sve ono što SRS zastupa, onda elementarno pravo, političko džentlmenstvo i viteštvo nalažu da na ovom ovde bojištu treba da ostanu akteri da se ovde bore stavovima i rečima. Očigledno da postoji neki drugi razlog ili nešto preče, te ljuti bojovnici nisu prisutni.
Moram na početku da saopštim i stav SRS, ali ujedno da dam i obaveštenje. Da bi se dug isplatio nije potreban zakon. Znači, od ovog predloga zakona ne zavisi uopšte da li će sa prvim čekom za penziju da dođe samo penzija za taj mesec ili će doći još nešto što treba da znači da se polako vraća neki dug. To svima mora da bude jasno.
Drugo, za nepuna dva meseca menja se epohalni zakon, i onaj prvi tekst i ovaj danas koji se nudi, o kome pričamo, ima samo funkciju da zaustavi sudske sporove onih koji bi pokrenuli postupak da izdejstvuju neku presudu, kojom se fondu PIO nalaže da isplati na ime duga ono što je zaostala penzija.
Moram samo da navedem da prošli put, kada je donet onaj zakon, mi smo samo tražili da se izjednače penzioneri poljoprivrednici i penzioneri zaposleni. Nismo ulazili u koncept, jer smo računali da je to ozbiljan predlog jedne ozbiljne vlasti koja dugoročno sagledava stabilnost ekonomije, finansija ove zemlje, sa brojnim primedbama da postoje neki prioriteti.
Ono što izuzetno iritira svako normalno rasuđivanje to je činjenica da nam se ovde već nekoliko meseci priča o strahovitom suficitu. Suficit znači da postoji višak prihoda nad rashodima i ta pozitivna razlika je suficit. Verovatno po nekim logičkim zakonima, ne ovim novo-matematičkim, suficit može da postoji samo ukoliko praktično nema dugovanja.
Ako ima dugovanja, onda sve to što neko želi da predstavi kao suficit mora da se smanji za iznos dugovanja, pa ako nešto ostane, to malo što ostane je suficit i nema nikakvih problema da to malo što ostane ide na otplatu nekih naših obaveza prema inostranstvu. Verovatno ove unutrašnje obaveze, ova unutrašnja dugovanja u ovakvom ekonomskom i socijalnom miljeu imaju prioritet u odnosu na neke obaveze koje postoje prema međunarodnim finansijskim organizacijama, a rezultat su kamata i nekog virtuelnog novca, odnosno virtuelnih obaveza, odnosno neopravdano i na zelenaški način ukamaćenih dugovanja koja su strahovito uvećana.
Pošto se sada menja koncept ovog zakona, postavljam otvoreno pitanje, ako se neki dug pretvara u javni dug, a način namirenja potraživanja penzionera reguliše tako što se tačno određuju datumi kada će u gotovini da se isplati taj dug, da li je onda ovo zakon o javnom dugu. Ovo je zakon o reprogramiranju, a nije zakon o javnom dugu.
Kako bi bio zakon o javnom dugu potrebno je neko zaduženje. Ovde se država ne zadužuje. Ovde država ne emituje obveznice, hartije od vrednosti, nego samo kaže, ono što smo dužni danas izmirivaćemo u nekim rokovima, sa tačno određenim datumima odnosno mesecima kada će koji deo duga da se izmiri.
Te formalno-pravno ovo nije zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu. Ovo je potpuno nov zakon koji treba da ima naslov, zakon o reprogramiranju duga prema penzionerima po osnovu neisplaćenih penzija iz prethodnog perioda. Ali, neće oni da sednu i da raspravljamo o ovome.
Na početku moram da kažem, dugovanja su krenula onog momenta kada je pre možda 18 ili 19 godina u tadašnjem SIZ-u PIO, pod pritiskom u to vreme one izvršne vlasti, doneta odluka da iznos tromesečnih penzija koje su se čuvale kao rezerve za ne daj bože rat, elementarnu nepogodu, istope, a ubrzo posle toga je krenula isplata penzija unazad.
Tada su otprilike te četiri penzije iznivelisano neko stanje, ali nije moglo da se zaustavi jedan proces, a taj proces se zove da sve više manji broj zaposlenih mora da obezbeđuje sredstva za penzije i za sve veći broj korisnika penzija. Pre 20 godina bio je signal da PIO mora da se menja iz temelja. Mi smo jedini koji kasnimo.
Sada da se vratim na amandman. Ovim amandmanom predlažem da se praktično dug, nalazimo se na terenu zakona koji se odnosi na penzionere koji su bili nekad zaposleni, vrati u roku od godinu, ali u šest rata i da ovaj period odloženog izmirivanja dugovanja bude pokriven kamatnom stopom, koja bi se odredila da bude po stopi rasta cena na malo na mesečnom nivou od trenutka nastanka obaveze pa do dana isplate.
To je neuporedivo povoljnije za penzionere, jer čuva vrednost kapitala, novca, a ne ovo što je predloženo. O tome ste imali prilike da čujete i verovatno će neko od mojih kolega iz SRS, pošto ima još amandmana koji se tiču člana 2, da konkretno ukaže šta je Vlada predložila da to bude 8,5% itd.
Sada dibidus nema nikog iz G17 plus, nema čak ni onih, nema šta da se kaže. Ona matematika da je šestina veća od trećine je faktički doživela poraz.
Odmah da ukažem poslanicima vlasti i javnosti, u ovome što SRS predlaže nema nekih velikih obećanja, u ovome što SRS predlaže nema ničeg nekorektnog sa gledišta pozicija postojeće vlasti. Nema neke velike matematike, nikakvih iluzija, nema ničeg nestvarnog i nečega što ne može da se dohvati.
Ima samo uporno sleđenja onog što je konstatacija vlasti.
Vlast je konstatovala suficit, vlast je konstatovala da želi da vrati, vlast je konstatovala da je potreban propis koji bi zaustavio eventualno sudske sporove i izlaganje nepotrebnim troškovima. Odmah da me neko pogrešno ne shvati, ne plediram da penzioneri tuže, odmah da budemo načisto, jer kakvi su naši sudovi, to teško može da se ostvari u brzom periodu, a velikom broju penzionera koji ima niska primanja svaki dinar po osnovu vraćanja duga mnogo znači.
Želim vrlo objektivno da ukažem na postojeće stanje, jer verovatno za koji mesec SRS koja će biti na vlasti, imaće istu situaciju, pa ne bi bilo dobro da me neko onda proziva, ti si sa govornice obećavao, a sada nam kažeš da to nije moguće. Obećavamo ono što je moguće i što priznaje ova vlada. Zato sam na početku rekao, prvi put kada ste predložili ovaj zakon u septembru, samo smo podneli amandman da statusno izjednačimo, u pogledu rokova vraćanja duga, penzionere zaposlene i penzionere poljoprivrednike.
Mi uopšte nismo išli van ovoga. Zašto? Zato što ne postoji prioritet poverilaca. On postoji u stečajnom postupku, a ovde nije u pitanju stečajni postupak. Svi poverioci su načelno jednaki. Ako se tome doda poštovanje ljudskih prava i prava i obaveza koje su nametnute Ustavom Republike Srbije o obaveznom PIO i garanciji države za funkcionisanje tog osiguranja, onda je potpuno jasno da i tada ništa nismo tražili van ustavnih i zakonskih okvira. Rekli smo da nije logično da se neko hvali sa suficitom, a da ima neizmirene obaveze.
Dakle, po ovom amandmanu isplata bi krenula u decembru 2005. godine i to bi bila prva rata, jedna šestina, a poslednja rata u oktobru 2006. godine. Šta je predložila Vlada? Predložila je da prva rata bude u decembru 2005. godine, a poslednja u julu 2008. godine. Verovatno se lako može utvrditi da je u pitanju ogromna razlika.
Za ovo što predlažemo da se u roku od manje od 12 meseci, među nama rečeno, a neka bude 12 meseci, sanira ovaj dug, za koji Vlada tvrdi da postoji suficit, znači postoji izvor. SRS vam daje saglasnost i odobrava vam da suficit budžeta ove godine ne usmeravate prema MMF nego prema ovim obavezama koje država ima prema penzionerima. Država je garant funkcionisanja ovog osiguranja.
Država je rekla, u liku i delu ministra finansija, da postoji 40 i ne znam koliko milijardi suficita, čini mi se da tako nešto beše, ali znam da je sigurno iznos veći od ovoga koji je propisan ovim zakonom. Ako postoji taj suficit i država ne zna gde da potroši, pa onda hajde da damo MMF i vratimo dugove, predlažemo vam i ovlašćujemo vas i glasamo za to da obavite ako treba i razgovore sa njima, ali treba da znate da razgovarate sa njima, da ih uplašite, ako ne isplatimo ovo penzionerima ima da nas skinu sa vlasti, i znate biće nemiri.
Vidite vi kako preko puta, preko Drine i Save ovi ovamo, i kako taj ustaški lobi radi. Oni odmah dignu temperaturu, dignu narod itd, i EU kaže vidi, možda padne Mesić, čak je Mesić morao da napada ustaše, da li ste to primetili. Ustaša napada ustaše da bi očuvao državu i da bi očuvali svoju stabilnost.
Vi i da hoćete ne možete sa njima da se poredite. To je druga priča. Ali, mora na drugačiji način da se razgovara sa MMF, da se kaže: cenimo to treba vama da vratimo neke pare, ali molim vas, prioritet je generacija koja živi u ovim, ovim i ovim uslovima. Kad im ovo sve isplatimo, ništa bitnije se ne popravlja njihov materijalni, ekonomski i socijalni program. Imate podršku SRS. Stičem utisak da tu ne želi da se pomogne, nego da se želi da se kazne oni koji godinama nisu glasali za ove stranke koje su sada na vlasti.

Još neka poslanička grupa? (Ne.)
Na član 2. amandman je podnela poslanik Vjerica Radeta. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Tačno je, kolega Krasiću, da ste predložili predstavnicima stranke G17 i ministru Dinkiću, kada budemo govorili u pojedinostima o ovom zakonu, da bi mogli da napravimo jedan verbalni duel ovde, da se o svakom amandmanu raspravlja po 15 minuta, da svako koristi svoje vreme.
Moram da podsetim da predstavnici stranke G17 plus danas proslavljaju trogodišnjicu od osnivanja svoje stranke i da su sad verovatno kod 4. tačke dnevnog reda, pošto smo danas čuli kako izgleda njihov dnevni red za proslavu ove godišnjice.
Prva tačka je polaganje računa predsednika za protekli period, druga tačka je obraćanje nekoga od prisutnih, treća tačka dnevnog reda je pečenje (jagnjeće, praseće i riba), četvrta tačka je piće po izboru i afinitetu, peta tačka muzika, pesma i igra i šesta tačka razno. Tako izgleda, evo vidite da se vidi da je ovo poziv za svečanost stranke G17 plus. Pretpostavljam da su oni sada kod ove tačke 4, to je piće po izboru i afinitetu i da njih zato baš briga što narodni poslanici danas raspravljaju o ovom predlogu zakona, o kojem su oni pričali ovih dana, da će penzionerima, kada se ovaj zakon usvoji, biti mnogo bolji.
Onda je Mlađan Dinkić napravio incident u Narodnoj skupštini, sa jednim jedinim ciljem, a to je da se poslanici SRS spreče da govore o Predlogu ovog zakona i u načelu i u pojedinostima. Naravno, nije mu to uspelo i nikada neće. Mi zato nastavljamo. Rekli smo mnogo toga o ovom zakonu u načelu, sada govorimo o amandmanima.
Šta je suština i ovog mog amandmana i svih amandmana SRS? S obzirom da se ovde radi o zakonu o izmenama zakona koji je ovde kao nekakav epohalni, revolucionarni zakon donet pre neka dva meseca.
To je stvarno presedan u evropskom parlamentarizmu, da se jedan zakon tako na velika zvona oglašava da se donese, da se objavi penzionerima kako će mnogo bolje da žive.
Onda se odjedanput shvati da taj zakon i nije tako dobar i da sada nude penzionerima nešto bolje, da ono što je predviđeno da se plati kao zaostale penzije, da se sada prolongira na rok do jula 2008. godine, pa ko preživi možda nešto i bude imao koristi od ovoga.
Valjda su ovaj rok produžili ministar Dinkić i ostali članovi Vlade Srbije, jer su se uplašili da ne bi bilo dobro da naviknu penzionere da svaki dan jedu. Da su im dali ovo u nekom kraćem roku, možda bi ljudi tu lošu naviku stekli.
Dakle, ministar Dinkić se ovde hvalio suficitom. Ministara Lalović je došao verovatno u zamenu za svog kolegu, mada ćemo o vašim zakonima neki drugi dan. Dakle, hvalio se ministar Dinkić ovde poslanicima nekim velikim suficitom. Svi u Srbiji znaju koliko je privatizacija u Srbiji u ovom periodu izvršeno, koliko je sredstava od tih privatizacija otišlo ili trebalo bar da ode u penzioni fond. Svi znamo, kažu na TV i u novinama, ovde za govornicom, ministri, predstavnici vladajuće koalicije, takođe, kako u Srbiji na sve strane ima para, samo ne znam iz kojih razloga te pare neće da daju onima kojima treba da daju, a to su u ovom slučaju penzioneri.
Posebna je priča zašto se opet napravila razlika između penzionera koji su taj status stekli kao bivši poljoprivrednici i onih koji su bili zaposleni. Zašto nisu u istom položaju kada je u pitanju plaćanje ovog duga, to nam ni jedan ministar ovde nije odgovorio, iako smo pitali ministre koji predstavljaju ove zakone.
Mi smo amandmanom, i ovim koji sam podnela i ostalih kolega, želeli da skratimo i očekivali od ministra da se skrati ovaj rok plaćanja tih zaostalih penzija, a u suštini, mislimo da ove zaostale penzije, da to nije toliko velika cifra i veliki iznos novca, da uopšte nije trebalo deliti na rate, nego da je to trebalo isplatiti jednokratno.
Zašto to nismo predložili amandmanima? Upravo zato što smo očekivali da će vladajuća većina da učestvuje u radu i da će više od četvoro ljudi, koliko je danas ovde, sedeti u ovoj sali. Očekivali smo da ne kažu: eto, vi radikali demagošku priču pričate, nemoguće je da se plati sve odjedanput. Zato smo rekli nešto što je trebalo da bude prihvatljivo i mislili smo da je prihvatljivo i za Vladu, a prihvatili bi i penzioneri. Ljudi su se ionako navikli da jedva preživljavaju. Dobro bi im došlo da dobiju neki dinar i to što pre.
Ovo što je predviđeno u Predlogu zakona da će prvu ratu u visini od jedne šestine dobiti u decembru 2005. godine, mislim da je svima jasno da po ovom zakonu to ne mogu.
Postoji jedan drugi problem. Dva-tri dana se ovde priča i svako veče sa Karićeve televizije slušamo i gledamo Albijanića kako priča kako zbog SRS, zbog naših poslanika ne mogu da se isplate zaostale penzije penzionerima.
Naravno, to je laž. To je najveća laž i obmana, jer nema nikakvog razloga da se penzionerima i sada isplate dugovi koje država prema njima ima i bez ovog zakona. Kakav javni dug, kakav zakon? Da li država zna da je dužna toliko koliko je dužna? Šta će joj zakon da izmiri svoj dug? Naravno, nema nikakve smetnje, mogu slobodno i mi ćemo da ih pohvalimo kako su učinili dobro delo, pa su podelili ljudima ono što im u stvari i pripada. Ništa država ne treba da da što ljudi nisu zaradili i što već odavno nije trebalo da dobiju.
Naravno, treba napraviti neku drugu priču, treba skrenuti pažnju javnosti sa onoga što zaista jeste suština. Zato se ovih dana čuje na televizijama, uglavnom na Karićevoj i na ostalim, sve to što se čuje vezano za isplate ovih penzija.
Pre ovoga sve novine su bile pune priče kako će penzioneri dobiti zaostale penzije u šest rata i jadni ljudi bili ubeđeni da šest rata znači šest meseci, i svi bili ubeđeni da će za šest meseci dobiti te zaostale penzije, jer je to šest rata, a ono tih šest rata u stvari znači tri godine.
Dakle, kalkuliše Mlađan Dinkić i Vlada Vojislava Koštunice sa tim koliko će penzionera za te tri godine umreti, što od starosti, što od bolesti, što nažalost od gladi. Činjenica je da se to u Srbiji dešava.
Pitala sam u načelnoj raspravi, očekivala sam od ministra da nam kaže, i vi ministre Laloviću imate taj podataka, da nam kažete koliko hiljada penzionera u Srbiji živi sa 4.000 dinara penzije, koliko ih živi sa penzijom između 4.000 i 6.000, koliko ih živi sa penzijom većom od 6.000. Stalno nama pričate, ko god izađe iz Vlade ili iz vladajuće koalicije, svi nam pričaju o nekoj prosečnoj penziji od, čini mi se, 12.500 dinara, kao da su to ne znam kakve pare. Ko može sa 12.000 da živi? Ali ajde, 12.000 u odnosu na 4.000 jesu neke pare.
Vi stalno pričate o nečemu što vam statistika izračuna, o penziji koja je prosečna penzija. Ne pričate o ljudima koji imaju tri puta manje od prosečne penzije i ne pričate kako će ti ljudi da plate struju, koja, kaže Dinkić, neće da poskupi pre aprila, znači mirni smo dva ili tri meseca. A znamo odranije da čim počnu ministri da pričaju da nešto neće da poskupi do nekog roka, da je to samo psihološka priprema da se ljudi ne iznenade kada ujutru u novinama pročitaju koliko je nešto poskupelo, pa onda koliko je poskupelo ulje u vreme velikog božićnog posta, u vreme krsnih slava koje su do Božića i koje su posne, koliko je poskupeo šećer, koliko je poskupela kafa.
Nećemo valjda da tim našim penzionerima, našim roditeljima, dedovima, a o mesu da ne pričamo, to ministar, onaj što se kao brine za zdravlje, kaže da treba da jedu dnevno po pola kilograma voća, pa bar kada bi to mogli, i ne treba im čak ni vakcina, pola kilograma voća, samo nije rekao odakle će da kupe pola kilograma voća po čoveku.
Dakle, sve ovo što govorimo mi iz SRS jeste zaista naš principijelan stav prema penzionerima, prema ljudima za koje mi mislimo da uvažavaju svu pažnju države i društva, jer su to ljudi koji su svoj radni vek proveli u izgradnji, u mnogo teškim vremenima. Naravno nikada nije bilo teže nego što je sada, pogotovo penzionerima nikada nije bilo teže i oni to dobro znaju.
A da mi ne pričamo demagošku priču pokazali smo u ono vreme kada smo bili u Vladi Republike Srbije, kada je Vojislav Šešelj, kao potpredsednik Vlade, predložio i prihvaćeno je isplaćivanje penzija kroz obveznice za plaćanje struje, pa su onda oni koji su bili protivnici pričali kako to nije dobro rešenje.
Nije smešno Laloviću, uradite i vi tako nešto pa će ljudi da vam budu zahvalni, jer sada ne mogu ni da plate struju, ni da kupe osnovna sredstva, ni za hranu, ni za život uopšte, i meni je zaista strašno kada govorim o takvim ljudima, jer poznajem neke koji tako žive, odnosno preživljavaju, imaju članove porodice koji nažalost ne mogu da im pomognu, ostali su bez posla zahvaljujući tzv. demokratskim promenama, ili rade negde za neku platu od 9, 10 ili 12 hiljada i onda samo mogu sa svojim starim roditeljima zajedno da plaču.
To je realnost u Srbiji, sve drugo su vaše priče, hvaljenje sa nekakvim suficitom, sa nekakvim velikim parama, sve ste živo uzeli narodu što može da se uzme. Oporezovali ste sve što može da se oporezuje, i na vodu građani Srbije plaćaju porez, a ne možete iz tog nazovisuficita, kojim se hvalite, da izdvojite pa bar jadnom da obradujete te naše penzionere, ljude koji su to zaista zaslužili, da dobiju neki dinar da bar evo Božić i praznike koji uskoro treba da naiđu mogu da proslave bar jednom kao ljudi, jer su zaboravili kako izgledaju ta bolja vremena za njih.
Dakle, nemojte samo kao ovi, čiji ministar je trebalo da predstavlja ovaj zakon, što idu danas i ovih dana po Bačkoj Palanci da mere ljudima pritisak i nose po kućama kafu i šećer da bi iskamčili neki glas u nedelju na izborima, nemojte, nije to rešenje, neće to ljudi. Neće ljudi da ih Vlada vređa, neće ljudi da stranke vređaju njihovo dostojanstvo.
Oni nemaju para, ali imaju dostojanstvo i zato će naravno i oni u nedelju da glasaju za SRS, kao što će glasati i na sledećim republičkim izborima, zato što im mi sigurno nudimo život dostojan čoveka, a ne ovo na šta se ih vi sveli.
Nažalost, sve više je lepo obučenih ljudi pored kontejnera, lepo obučenih zato što imaju garderobu iz nekih drugih vremena, ali to ne može da se jede. Nažalost, strašno je izgovoriti i pogledati u te ljude, ali to je realnost u Srbiji zahvaljujući tzv. demokratskim vladama od 2000. godine do dana današnjeg.

Da li još neka poslanička grupa želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo poslanik Momir Marković.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Petar Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS se zalaže maksimalno da se usvoje amandmani i nastojanje SRS kada je u pitanju položaj penzionera. Ponoviću ono što je rekla naš poslanik Vjerica Radeta, nije ovo demagogija. Kada pogledate član 2. Predloga zakona, a sa druge strane uporedite obrazloženje u kome stoji da je obaveza duga preuzeta u iznosu od 23 milijarde i 500 miliona dinara, dame i gospodo, sumnjam u ovaj iznos.
Naime, u zakonu nema nigde nijedne reči od kada je nastao dug. Ako je taj dug nastao od pre par godina, od pre pet godina, a evo gospođa Radeta me podseća i ispravlja da je to dug nastao iz vremena demokratske vlasti. Ako je to tako, gospodo, ako je dug iz 2000, 2001, 2002, 2003, 2004. i 2005. godine, gospodo od 5. oktobra pa naovamo vi ste dužni penzionerima za svaku dospelu ratu da na nju platite zakonsku zateznu kamatu, kako to reguliše Zakon o obligacionim odnosima.
Samo se tako dug može namiriti, samo se tako potpun dug može namiriti, jer ako je dug nastao od pre tri godine bili ste u obavezi, gospodine ministre, i Vlada i predlagač da precizirate u zakonu koja rata kada dospeva, na nju obračunati zateznu kamatu, svakog meseca pripisivati kamatu glavnici i tako sve redom do dana isplate. Bar pretpostavljam da uvažavate odredbe Zakona o obligacionim odnosima, bar tako zakon reguliše namirenje duga.
Dakle, ponavljam, sumnjam u ovaj iznos, mislim da je ovaj iznos daleko veći, jer se ne pominje uopšte pitanje kamate od dana dospelosti. Vi u Predlogu zakona predlažete da od decembra 2005. godine otpočinje isplata, ali da se tek od tada računa kamata. Ne može tako. To nije radio ni Miloš Obrenović. Miloš Obrenović, kako je naplaćivao dugove. Evo samo jedan primer, ako mi dozvolite.
Miloš Obrenović bio je sluga u selu Dobrosilica na Zlatiboru kod Akse Ječmenice. Jednoga dana postade knjaz Miloš u Kragujevcu. Dođoše jednog dana kiridžije sa Zlatibora i prolaze pored knjaževog dvora.
Knjaz vidi sa prozora i pita jednoga: "Hajde, kaži mi molim te, odakle su ove kiridžije?". Kaže: "Sa Zlatibora." "Iz kog sela?" "Iz Dobrosilice." "A poznajete li Aksu Ječmenicu?" Kaže: "Poznajemo." "Đe je on?" Kaže - "Evo ga baš tamo, kobila mu izvrnula samar i prosula katran." "Zovite ga neka dođe."
Dođe Akso Ječmenica kao gazda u ono vreme, a sluga mu bio Miloš Obrenović. Miloš Obrenović ga pita sa prozora: "Je li Akso, jesi ti?" Kaže: "Jesam". "Je l' poznaješ ti mene, Akso?" On onako užički, erski, zlatiborski kaže - "Jok." "Kako me ne poznaješ Akso, ja sam Miloš Obrenović". " Au, kako te ne bi poznao, sunce naše". Setio se da je kriv. "Jeste Akso, ali ti mene osta dužan". Kaže - "Pa šta?", "Ostao si mi dužan 100 kila zobi, 30 groša i tri para čarapa. Akso, iz Kragujevca neš izaći dok dug ne namiriš".
Ode Aksa, posle nekoliko sati dolazi i predaje onoj straži Obrenovićeve vile, i kuće, i dvora u Kragujevcu. Kaže Miloš - "Vidiš Akso, tako se treba ponašati, dug se mora namiriti". Kada su oni preuzeli i žito, i groše, i čarape, a Miloš kaže - "Vala sada Akso kada si dug namirio, evo Knjaz te časti, zato što si imao štetu, kobila ti prosula katran, ali je važno da si dug namirio".
Ovo sam vam ispričao na koji način je nepismeni Miloš Obrenović tretirao dug, kako je njemu pridavao značaj. Sada bih isto tako voleo da doživim da pred našu Vladu dođe milion penzionera, da dođu ti penzioneri i da pitaju predsednika Vlade i njegove ministre - gospodo ministri, nećete odavde izaći, dok ne budete dug namirili. Dug ne možete vi da odlažete na 10 godina. Dakle, dug se mora odmah namiriti. Kazaće ministri - kako odmah? Odmah, odmah. Zašto? Imate suficit od 25,5 milijardi. Je l' tačno? Ima. Odatle vi dajte, namirite dug.
Drugo, evo za ministra finansija jedno pitanje - je l' tačno da imamo 4,5 milijardi evra u stranim bankama, je l' tačno da strane banke obrnu, evo kolega Arsić me ispravlja, 5,6 milijardi evra. Zašto strane banke da obrću i da profitiraju na muci i na ovome, što bi se reklo, devizna štednja na mukama naših građana. Ko je ovlastio nekoga da može u strane banke da deponuje devizna sredstva? Zašto jedna milijarda evra od tih sredstava ne bude isplaćena penzionerima?
Zašto razlika između penzionera i penzionera poljoprivrednika? Ustav kaže - svi su građani pred zakonom jednaki. Je l' tačno, ministre? Tako naš Ustav normira, da su svi građani jednaki pred Ustavom i pred zakonom. Nije trebalo praviti razliku između redovnih penzionera iz radnog odnosa i penzionera poljoprivrednika.
S druge strane, SRS traži da se u šest rata isplati ovaj dug. Penzionerima je sada nužno isplatiti, veliki je broj oboleo, a verujte, uvedene su participacije, mnogi nemaju za šta da kupe lekove. Onaj ko nema lek da kupi danas da spase život, on umire.
Pomenuću vam samo situaciju u Pančevu. Grad koji umire. Grad koji ima 130.000 stanovnika sa okolnim selima, 1.500 ljudi godišnje umire od raka zbog toga što smo imali situaciju bombardovanja neprijatelja i okupatora naše države; drugo, imamo najzagađeniju tehnologiju u Evropi, čiji se proizvodi petrohemije izvoze; 150 miliona evra se iz Pančeva samo iz "Petrohemije" godišnje izveze, uzmu se devize i pare, ali građanima Pančeva nema pomoći.
Danas smo imali Skupštinu opštine Pančevo, prozvali smo aktuelnu vlast da položi račune. To je prva opština u Srbiji koja ima dve milijarde i 300 miliona budžeta, to je prva opština isključujući ova četiri grada. U Srbiji ništa se ne radi, ne znaju se gde su pare. Šta rade? Daju pare nekim bankama i svojim prijateljima da preko njih oni profitiraju. To je veliko zlo, to je nešto što narod nije zaslužio. Narod je na izborima 5. oktobra očekivao bolji život. Nije ovo demagogija.
Postavljamo pitanje predsedniku opštine - gde su pare? Dajte nam izveštaj, dajte građanima. Danas je došlo nekoliko stotina građana u opštinu Pančevo i sprečilo početak opštinskog parlamenta. Znam situaciju u Pančevu, ponoviću, imaju krevete u bolnici, u tom medicinskom centru iz 1914. godine, gvozdene krevete, imaju ćebad vojnička iz tog perioda. Kada naš građanin se razboli u pančevačku bolnicu, osim gvozdenog kreveta i tog vojničkog ćebeta, mora se poneti i doneti. Nemaju za šta da kupe lekove.
Zašto je potrebno penzionerima sada jednokratna, ovo nije pomoć, ovo je samo dug? Taj dug treba namiriti. Nije ovo demagogija radikala. Radikali žive sa tim narodom, radikalima se sada najveći broj građana obraća. To je ono što mi doživljavamo na svakom koraku. Ozbiljne probleme naši građani imaju. Penzioneri čije penzije ne rastu, to je najveći problem. Ono što je govorila poslanik SRS Vjerica Radeta, gospodin Krasić, govorili su iz duše, jer su svaki dan, u svakoj ulici, u svakom domaćinstvu prisutni i čuju nevolje građana.
Gospodine ministre, zauzmite se, možete, da se ovo prevaziđe, da se prevaziđe, da se skrati postupak isplate penzija. Nije neka velika para. Ono što je rekla Vjerica Radeta jeste, i ono što je rekao gospodin Krasić. Da sam ministar ili bih dao ostavku ili bih dao uslov Vladi. Neću namirivati neke obaveze i dugove MMF, jer je taj MMF čedo NATO pakta, koji je ovoj državi 100 milijardi dolara naneo štetu i ajde da izvršimo prebijanje dugova.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Ima još 3,5 minuta. Po istom amandmanu se javio gospodin Arsić.

Dame i gospodo, ovde ipak nema tvorca ovog zakona, ministra Mlađana Dinkića. SRS je podnela niz amandmana i oni idu, ne kako je to gospodin Albijanić rekao, na štetu penzionera, već naprotiv isključivo da se obaveza koju država ima što pre namiri.
Vlada Republike Srbije i ministar Dinkić planiraju da to bude završeno u julu 2008. godine. Amandmanima SRS to bi trebalo da se završi u oktobru 2006. godine. Znači, na šest jednakih rata.
U obrazloženjima ministra Dinkića, koji kaže da para u budžetu ima, ali da ne može da isplati zaostali dug penzionerima zato što će biti pritiska na stabilnost dinara i na stabilnost cena. Navodno taj dug koji ima prema penzionerima, ukoliko bude isplaćen, poremetiće se odnos, odnosno stabilnost dinara, skočiće evro.
Usput tvrdi da ima 5,3 ili 5,6 milijardi deviznih rezervi, što je 2,6 puta više nego ukupna novčana masa koja se trenutno nalazi na tržištu. Onda nas uči kako mi ne znamo šta su devizne rezerve. One će ovde biti isključivo korišćene - tih 5,6 milijardi dolara - kao depoziti u bankama, na koji imamo izuzetno niske kamate ili da se pokriva uvoznički lobi. U pitanju je samo nekih 250 miliona evra da se ova obaveza za zaostale penzije izmiri. Izračunajte koliko je to u odnosu na 5,6 i koliko je u stvari potrebno evra da se taj novac, koji bi se našao u prometu, pokrije. Izuzetno malo.
Dalje, smešna je tvrdnja da će da utiče na politiku cena. Ko se još zanosi da naši penzioneri mogu sa tim da kupuju robu široke potrošnje. Izgleda da to Dinkić umišlja gde živimo - u nekoj zemlji snova. Naprotiv, moraće prvo njemu da plate njemu porez, jer nemaju ni za to, moraće da kupe lekove, moraće da plate struju, komunalne usluge, pa šta pretekne, a često ništa. Tako da su njegova obrazloženja, zašto će penzioneri za zaostale penzije da čekaju u šest rata u naredne tri godine, smešna.
Jedino, sa jednom ovakvom vladom, koja se prilično optimistički ponaša, jer se kaže u članu 4. zakona, na koji se ovaj amandman odnosi, kaže - u februaru 2007. godine. Mogu gospodinu Dinkiću da poručim sa ove govornice, ukoliko ne prihvati amandmane SRS, da je vrlo optimističan da će on da isplaćuje ove penzije u februaru 2007. godine.

 Hvala vam. Da li još neka poslanička grupa želi po ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo poslanik Nemanja Šarović.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Izvolite, reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.

Zahvaljujem se, gospodine Markoviću. Dame i gospodo narodni poslanici, bar ono malo poslanika što je i dalje u ovom trenutku u sali, a to se naravno posebno odnosi na poslanike vladajuće koalicije, mislim da su ova trojica prisutna  u sali, a to je nešto što najbolje pokazuje kakva je vaša briga prema penzionerima, koliko su iskrene i časne vaše namere koje ste, između ostalog, proklamovali kada ste ovaj zakon pustili u skupštinsku proceduru.
Zaista, ono što je bilo najočiglednije prilikom obrazlaganja ovih zakona, kako u načelnom delu, tako i sada po amandmanima jeste to da niko iz vladajuće koalicije ili od onih koji će, takođe, podržati ovaj zakon i time omogućiti njegovo donošenje, ne želi da izađe za govornicu i da bilo šta kaže o ovom zakonu, da pokuša da na bilo koji način odbrani rešenja koja su predviđena ovim zakonskim projektom. Jasno je to već sada upravo zbog toga što su svesni da bi se upustili u odbranu nečega što je neodbranjivo, jer jednostavno niko ne može naći argumente kojima bi ovakvo rešenje, kakvo ste predložili, opravdao na bilo koji način.
U samom obrazloženju ovog zakona dosta ste nelogičnih stvari rekli. Jedna od rečenica kaže: "Danom stupanja na snagu navedenog zakona, odnosno preuzimanjem obaveze Republičkog fonda za PIO zaposlenih od strane republike Srbije, nastalih po ovom zakonu, stvoreni su uslovi da se iz budžeta Republike Srbije izmiri celokupan dug prema korisnicima prava koji je nastao zbog neredovnih isplata penzija itd." Ukoliko su se stekli uslovi da se celokupan dug isplati, onda se samo po sebi nameće pitanje zašto taj dug ne isplatite.
Čuli smo dosta detaljno obrazloženje gospodina Krasića, a to je jasno svima, ne morate za to biti pravnik, da državi nije potreban nikakav zakon da bi isplatila ono što građanima, odnosno penzionerima koji su ovu zemlju gradili, duguje. Kao što dobro znate, država nikada ne donosi poseban zakon da bi, ono što građani njoj duguju po bilo kom osnovu, pa i istih ti penzionera, od njih naplatila. Zato imate donete sve potrebne zakone. Za to vam ništa dalje i ne treba.
Drugo, kažete da zbog hitnosti donošenja navedenog zakona i pozitivnih efekata koji proističu za korisnike prava iz ovog zakona, nije mogla biti vršena analiza stavova zainteresovanih lica. Da li je uopšte bilo kome i bila potrebna analiza stavova zainteresovanih lica? Jasno je da vi tu analizu niste ni radili, jer znate na kakav bi odgovor naišli.
Ono što penzioneri treba da znaju je to da se ovim zakonom unedogled produžava rok koji, po prvobitnom zakonu koji sada menjate, a donet je pre nekih mesec-dva dana, taj rok je bio previše dugačak; vi sada i taj period u kome će ovaj dug biti isplaćen produžavate.
Radi se o 1,5 neisplaćenoj penziji. Rok koji nam predlažete za isplatu je čak 32 meseca. Dakle, od decembra 2005. godine pa do jula 2008. godine - 1,5 penzija, 32 meseca, kada to podelite dolazite do činjenice da će mesečno biti isplaćivano 0,04% penzije. Da li je to ona dinamika koju ova vlada nudi građanima Srbije? Da li su to ta demokratska rešenja?
Da li je ovo još jedan zakon koji nas približava Evropi, jer je obično za svaki zakon, nevezano o kojoj se oblasti radi, glavno objašnjenje. U nedostatku argumenata, najlakše je reći - ovaj zakon nas vodi direktno u Evropu.
To je taj brzi voz koji mi jednostavno moramo da uhvatimo i nije toliko važno šta ćemo mi sa penzionerima, dajte da vidimo šta ćemo mi sa ovima, na koje računamo da će na sledećim izborima glasati za nas.
Potpuno je mimo Ustava, mimo zakona i ovo pravo na kamatu, koje vi ovim zakonom ukidate penzionerima. Ne znam kome je uopšte mogla da padne na pamet takva zamisao da ono što im dugujete nekoliko godina ovim zakonom kažete - neće vam biti obračunata kamata, nego tek od prve isplate, koja će biti u 2006. godini, počinje računanje kamate.
To je još jedna od prevara koju ste vi pripremili donošenjem ovog zakona. U obrazloženju kažete - zakon se donosi po hitnom postupku, kako bi već u decembru bila isplaćena prva rata. Kao što znate, glasanje o ovom zakonu predviđeno je tek za 23. decembar. Najranije 24. decembra je moguće da ovaj zakon bude objavljen u "Službenom glasniku", što znači da, s obzirom na to da je članom 5. ovog zakona predviđeno da će stupiti na snagu osmog dana od dana objavljivanja, tek 31. decembra ove godine ovaj zakon će stupiti na snagu.
To nam jasno govori da ste i vi bili svesni da obmanjujete ovim penzionere i da njima apsolutno u ovoj godini neće biti isplaćeno, već umesto što je trebalo - 1/3 penzije da isplatite u januaru, tačnije 20. januara 2006. godine, vi sada tu obavezu delite. Verovatno će tada biti ova prva rata, odnosno prva šestina, a drugu ratu odlažete tek za jul mesec 2006. godine.
Da ste vršili ovu analizu, kako vi kažete, pozitivnih efekata, vi bi bili prinuđeni da pitate penzionere, da li to malo bede što vam dugujemo, odnosno tu prvu trećinu penzije koju ćemo isplatiti, da li želite da vam isplatimo odjednom ili da vam isplatimo deo sada, a deo za sedam meseci.
Pitanje bi glasilo - ukoliko je penzija, na primer da se radi o ovim najnižim koje su oko četiri hiljade dinara, pa polovinu ste namenili da isplatite u 2007. godini, odnosno negde oko 2000 dinara, vaše bi pitanje trebalo da glasi - da li, dragi naši penzioneri, želite tih 2000 dinara 20. januara 2006. godine ili želite 20. januara da vam damo hiljadu dinara, a onda u julu mesecu još hiljadu dinara. Šta mislite, šta bi vam penzioneri na to odgovorili? Mislim da je to svima jasno i da bi svako normalan uzeo 2000 dinara odmah, umesto hiljadu dinara za mesec dana, a hiljadu dinara za sedam meseci.
Dakle, ovo što radite ovim zakonom potpuno je neprimereno. Druga pljačka koja je ovim zakonom, odnosno što vi želite da ozakonite je to što penzionerima ukidate pravo na kamatu. Odredili ste da se za kompletan ovaj period na koji se dug odnosi, na kompletno kašnjenje neće zaračunavati nikakva kamata.
Inflacija je samo u 2005. godini nešto oko 20 posto, a vi kažete u zakonu da će se od prve isplate, koja će biti 2006. godine, obračunavati kamata, i to 8,5 posto na godišnjem nivou. Gde još takva kamata postoji? Odgovorite ovde koju vi kamatu zaračunavate istim tim penzionerima kada oni vama, zato što im penzije niste dali, ne plate na vreme struju. E onda ide zakonska zatezna kamata, pa za godinu dana nešto što je bilo hiljadu dinara, postane dve hiljade dinara. Vi ste lepo rekli, znate šta, mi vama nikakvu kamatu nismo dužni.
Zašto niste obračunali kamatu od dana dospelosti, znači, od onog trenutka kada ste bili dužni da isplatite penzije, pa do dana konačne isplate, pa lepo kamata na kamatu, kako to radite i sa strujom, pa koliko ispadne. Dakle, ovo je nešto što zaista predstavlja vrhunsko licemerje Vlade Republike Srbije. Vi mislite da vama penzioneri nisu u mogućnosti da obračunaju kamatu i zato se ovako bahato ponašate.
Budite sigurni da će doći vreme kada će vama ova kamata biti naplaćena, i to debelo, obračunaće oni to vama na izborima, i to sve, u to budite sigurni. Bolje bi vam bilo da sve ovo niste ni radili, da ste jednostavno prihvatili amandmane SRS, da ste taj suficit, kojim ste se toliko hvalili, ukoliko se dobro sećam od 49 milijardi dinara, lepo upotrebili da ovim ljudima koji su to zaslužili odavno isplatite te penzije i naš je predlog bio da prva rata već bude u decembru, pa da mogu ljudi nešto od toga da potroše, nekome će biti sigurno i slava, neko za novu godinu, neko za Božić, kome je već kako milije i draže.
Umesto toga, vi ste izabrali da se hvalite pred MMF-om, da Mlađan Dinkić i ostatak Vlade bombarduje sa svih informativnih emisija kako je već druga godina da mi ostvarujemo suficit, a jednostavno prenebregavate činjenicu da ljudi nemaju od čega da žive.
Veliki broj ovih ljudi neće uopšte ni dočekati tu poslednju ratu koju ste predvideli za jul 2008. godine i to je situacija samo za penzionere koji su ostvarili svoje penzije po osnovu zaposlenosti.
Penzionere poljoprivrednike, potpuno protivustavno i protiv zdravog razuma, odvojili ste i stavili ste ih u još nepovoljniju kategoriju, jer njima dugujete 20 penzija. Umesto da njima, čije su penzije znatno manje nego što su ove redovne, jer 20 penzija iznosi negde oko 20,5 milijardi dinara, dok jedna i po penzija za redovne penzionere iznosi 23,5 milijarde dinara, malo ubrzate te rate i to završiti za narednih godinu ili dve dana.
Dakle, oni primaju penzije po par stotina dinara, to je nešto što ni u kom slučaju ne bi opteretilo državu, ovako jaku, kako vi Srbiju danas predstavljate, to su neki novci koje ćete vi držati ko zna gde. Pitanje je šta ćete vi sa tih 49 milijardi suficita uraditi, u kojoj banci ćete ih držati.
A sada kada su se posvađali ovi vaši glavni finansijeri, Vuk Hamović i Vojin Lazarević, kako ćete napraviti kvote za podelu tog suficita između njih, da li će opet biti aktivirana "Evroaksis" banka ili ćete sada i jednom i drugom biti prinuđeni da otvorite po jednu?
Još za kraj, zaista, pošto se privodi i ova rasprava kraju, želeo bih da kažem ministru Laloviću i da ga zamolim praktično da ne izlazi više za ovu govornicu. Mislim da ne bi bilo korektno prema nama koji smo obrazlagali ove zakone u načelu i u pojedinostima, jer ministar Lalović je i poslanik, to bi trebalo da bude dodatni argument da prihvati ovaj moj predlog.
Mislim da je u najmanju ruku nekorektno ne biti u sali sve vreme rasprave, doći pred kraj, ne odgovoriti ni na jedno pitanje poslanika i onda izaći ovde za govornicu, verovatno ste i pre nego što ste ušli u salu dali izjavu koja će biti emitovana u Dnevniku državne televizije, kako je sve odlično, kako cveće cveta i kako Vlada Republike Srbije nastavlja da čini čuda za penzionere.
Dakle, ukoliko ste imali bilo kakve argumente, vaša dužnost je bila, i kao ministra i kao narodnog poslanika, da te argumente podelite ovde sa nama, narodnim poslanicima, da sučelimo svoja mišljenja, pa da onda, kako god hoćete i koliko god hoćete hvalite svoje zakone. Ovako, predlažem da ostanete dosledni u ovome što ste radili do sada, odnosno da ne radite ništa, da ne zloupotrebljavate i nas, i Skupštinu, i govornicu, i medije, i državni Dnevnik, imali ste priliku po više osnova da kažete šta god vam je bilo na srcu i na pameti, mislim da sada definitivno nije više vreme za to.

Hvala vama, gospodine Šaroviću. Da li još neka poslanička grupa želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, da li predstavnik predlagača, ministar Lalović, želi završnu reč po članu 142. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije? (Da.)
Izvolite, gospodine Laloviću.