Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić, potom narodni poslanik Momir Marković, pa narodni poslanik Tomislav Penezić.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas se razmatra Predlog zakona koji se tiče jedne prilično velike grupacije stanovništva Srbije, a odnosi se konkretno na osobe sa invaliditetom.
Kako je u obrazloženju ovog zakona navedeno i po proceni Svetske zdravstvene organizacije, u Srbiji oko 10% stanovništva su u stvari osobe sa invaliditetom.
To nalaže potrebu po mišljenju Vlade da se putem zakona spreči eventualna diskriminacija lica koja se mogu svrstati u ovu kategoriju.
SRS će podnetim amandmanima pokušati da donekle popravi ovaj zakon i tako ga učiniti prihvatljivim onima kojima je namenjen, mada je on deklarativne prirode, a pre svega osobama sa invaliditetom, njihovim članovima, zakonskim starateljima, udruženjima invalida i tako dalje.
Izbor prikladnih termina predstavlja samo jedan od koraka u procesu izjednačavanja osoba sa invaliditetom sa ostalim građanima. U poslednje vreme primećuje se da se sve više govori i piše o problemima invalidnih lica. Dosta je priloga u medijima o tome, dakle, o specijalizovanim ustanovama, o humanitarnoj pomoći, o centrima za negu i pomoć hendikepiranim osobama i tako dalje.
Međutim, ima sve više negativnih primera, da se tek sada otkrivaju mnoge nepravilnosti u postupanju sa invalidnim licima. Ovde se pre svega misli na ustanove, a one su se ogledale uglavnom kroz oblike zlostavljanja, iskorišćavanja, zloupotrebe namenskih sredstava za invalide i tako dalje. Čak se dolazilo do poražavajuće činjenice da su za mnoge slučajeve znali skoro svi, počev od domara do direktora ustanove.
U članu 3. stava 2. ovog zakona pominje se termin - prikriveni način. Preterana servilnost prema osobi sa invaliditetom, puna pažnja, dovešće do toga da ta osoba upravo oseti diskriminaciju, odnosno na prikriveni način joj se stavlja do znanja da je različita, što je istovremeno vređa.
Sa druge strane, zatvoriti oči na nečiji očigledni invaliditet može da izazove osećaj nebrige i nerazumevanja za tu osobu, ali i za posmatrača. Zamislite situaciju, zamislite neki šalter, ljudi čekaju i negde na kraju tog reda je invalidno lice sa štakama.
Šta će se desiti ako službenik samoinicijativno dođe do te osobe, uvede je preko reda, hoće li taj službenik zbog davanja prvenstva, kako je u stavu 2. člana 3, osobi sa invaliditetom počiniti, po definiciji, diskriminaciju, pa makar i pozitivnu, osobe sa invaliditetom. Ako to pak ne uradi, rizikuje da opet ponese epitet diskriminatora, jer se ne obazire na nečiju invalidnost.
U članu 6. se govori o oblicima diskriminacije. Pored svih ovih nabrojanih, mogli ste u stavu 4. da dodate još jednu tačku koja bi se odnosila na diskriminaciju i način zbog čega je došlo do invalidnosti. Imamo dosta takvih primera iz svakodnevnog života, kao što su invalidi rata.
Danas može Nataša Kandić, Biljana Kovačević-Vučo ili neko drugi iz plejade hroničnih antisrpskih lažova da izađe na U92 i da poruči invalidima rata da su dobili ono što su tražili, da nisu morali da brane otadžbinu, da ih baš briga što su izgubili noge, ruke, vid, mentalno i telesno zdravlje.
Nije ovde reč samo o Nataši Kandić. Takva bujica najgorih uvreda za heroje rata traje upravo od 2000. godine, od kada počinju da se slave skupštinopalitelji, dok junake i mnoge druge niko ne sme ni da spomene.
Građani Srbije se dobro sećaju onog protesta Srba sa Kosova i Metohije u centru Beograda. Bilo je tu nemoćnih staraca i ljudi u invalidskim kolicima, sa štakama, izmučenih žena sa decom, a onda je među njih ušetala Nataša Kandić, i onako kao od šale počela je da šamara te nesrećne ljude.
Niko nije reagovao na sve to. Hoćemo li i mi sada da delimo invalide rata iz 1991, 1992. godine i 1999. godine, pa ćemo jedne da ismevamo, a druge da zbrinjavamo.
Hoće li policajci koji su postali invalidi posle napada šiptarskih terorista kod Bujanovca 1999. godine i 2004. godine imati različit status, jer su jedni postali invalidi dok je vladao Milošević, a drugi dok je vladao Koštunica.
Kada su u pitanju invalidi rata, njih može u ovakvoj Srbiji da diskriminiše svako, a to je upravo pokazao onaj zakon o boračkoj zaštiti, gospodine ministre, koji ste povukli pre desetak dana iz skupštinske procedure. Lavina protesta, pre svega invalida rata, pokazala je javnosti Srbije šta im zahvalna otadžbina Srbija za prolivenu krv, u ime odbrane slobode ljudi, daje.
Dakle, čl. 13, 14, 15. i 16, Vlada je pokušala da reguliše uslove za pružanje usluga i korišćenje objekata i površina.
Međutim, sprovođenje pojedinih odredbi ovih navedenih članova biće veoma teško izvodljivo, ali to je zato što postoje određeni razlozi.
Dakle, u pitanju su ogromna materijalna sredstva, nove adaptacije koje iziskuju nove projekte, neizvodljivost prilagođavanja prilaza objektima ili ustanovama koje su ranije građene i nisu predviđale ovakvu mogućnost.
Kako će neko ko je odgovorno lice, na primer direktor Centra za socijalni rad, čije su prostorije za rad na petom spratu nekog stambenog objekta bez lifta, prilagoditi tu ustanovu osobama sa invaliditetom, kako će izvršiti potrebu adaptaciju da bi osoba sa invaliditetom mogla stići do željenog službenika?
Takva je situacija kada su u pitanju domovi zdravlja, škole, ustanove, ali to ne interesuje predlagača. Jer u članu 13. stav 5. tačka 3) izričito kaže - odbijanje da se izvrši tehnička adaptacija objekta, a neophodna je, da bi se usluga pružila korisniku sa invaliditetom, smatraće se jednim vidom diskriminacije u pogledu dostupnosti usluga.
U članu 16. u tački 3) se nalaže obavezna adaptacija objekta u cilju ispunjenja ove obaveze, a odnosi se na vlasnika objekta u javnoj upotrebi. Koliko će sve ovo da košta i koliko otvara mogućnost zloupotreba, ostaje da se vidi. Biće svakako i onih koji će svesno zloupotrebljavati ovaj član zakona, čim budu pronašli nekoga ko nije adaptirao svoj objekat u javnoj upotrebi onako kako mu nalaže član 16. tačka 3).
Što je najgore, u Predlogu zakona ni u jednom od članova ne piše koji je rok za ispunjenje člana 16. tačke 3), što znači da kroz osam dana vlasnika objekta u javnoj upotrebi može da tuži svako invalidno lice koje smatra da je diskriminisano ako na tom objektu nije obezbeđen pristup invalidnom licu.
U odeljku koji govori o diskriminaciji kroz sfere obrazovanja i vaspitanja treba se osvrnuti na član 19. Ako se kao diskriminator pojavljuje maloletno lice, nije precizirano da li se uzima u obzir Zakon o maloletnicima i mere sankcionisanja iz tog zakona? Ako se primeti diskrimintarno ponašanje u nekoj grupi maloletnika, da li zaposleni u školi mogu da reaguju i na koji način?
Takođe, možemo imati situaciju da dođe do neprihvatanja osobe sa invaliditetom, ali bez ikakvih pojavnih oblika diskriminacije, gde ovo ponašanje ne može biti sankcionisano, ali vređa osobe sa invaliditetom i uskraćuje im mogućnost pripadanja grupi vršnjaka. Ovde je samim tim potrebna šira akcija, koja mora da potekne i od Ministarstva prosvete, od vašeg ministarstva, ali i od lokalne samouprave.
Članovi 32. i 33. odnose se na jedinice lokalne samouprave. Ovakve odluke već postoje, ali se ne primenjuju ili se delimično primenjuju, s obzirom da je ovde veoma bitan materijalni momenat u kome se opština nalazi.
Prema tome, koliko ima sredstava na raspolaganju, toliko će moći da ispuni i zakonom predviđene obaveze u pogledu stvaranja pristupačnog okruženja za osobe sa invaliditetom.
Što se tiče dela zakona kojim se uređuje parnični postupak, članovi 40. i 42, bitno je znati ko podnosi tužbu i protiv koga, da li mogu udruženja invalida, odnosno njihovi pravni zastupnici podneti tužbu. Takođe, treba razjasniti i situaciju kada se pojavi slučaj diskriminacije i protiv koga treba podneti tužbu, da li protiv radnika ili ustanove, odnosno organa.
Kod svakog sprovođenja zakona, a misli se na pokretanje postupka, samo invalidi su suočeni sa problemom sporosti sudova, zatim je tu i ekonomski momenat oko podnošenja tužbe, jer invalidi uglavnom nisu bogati ljudi, a sve to košta da bi se zadovoljila pravda. Prihvatanjem amandmana SRS uklonićete nejasnoće koji ovakav predlog zakona trenutno nameće građanima Srbije. Zahvaljujem.

Hvala vama. Reč ima narodni poslanik Momir Marković. Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajući. Dame i gospodo narodni poslanici, evo još jednog zakona iz onog paketa zakona koji smo morali ili koji ćemo morati da usvojimo ne bi li se primakli bar za jedan santimetar onoj ustanovi koja će odlučivati o pridruživanju Evropskoj uniji.
Ovo je zakon koji bi mogao da bude u kompletu sa onim zakonom o zaštiti foka, a moraćemo da ga usvojimo, bez obzira što imamo dve foke u Zoološkom vrtu u Beogradu. Ovo je još jedan zakon koji bi mogao da bude razme uz rame sa onim zakonom o zabrani piratstva na otvorenom moru, iako ni Sredozemno, a kamoli Jadransko more nije otvoreno. Dakle, ovo je zakon koji moramo da usvojimo, odnosno ne ovaj zakon, nego zakon sa ovakvim imenom smo morali da usvojimo da bi se Evropi primakli.
Šta znači u ovom zakonu nekoliko i pojmova i sve ostalo na kraju ću kada prođem kroz sam zakon. Međutim, moram da se vratim na ono što su rekli narodni poslanici SRS u početku. Ovde je zakon samo u naslovu, sve ostalo je rezolucija, konvencija, nešto što ne može zakonom da se nazove.
Podatak o 10% invalida u Srbiji nije tačan, nerealan je. Postoje invalidi rata sa teritorije Srbije, invalidi rata koji su posle, pošto su proterani od strane vaših prijatelja iz Republike Hrvatske i iz Bosanske federacije, došli na teritoriju Srbije, postoje invalidi rada koji su na ovaj ili onaj način postali invalidi rada, da li zbog hemikalija koje se koriste u procesu proizvodnje ili zbog neobezbeđenja higijensko-tehničkih sredstava itd.
Postoje invalidi čiji je invaliditet u korenu, čiji je invaliditet karcinom koji je bukvalno buknuo i preti da postane epidemija posle bombardovanja od strane vaših prijatelja, dame i gospodo narodni poslanici iz vladajuće koalicije. Znam ženu koju je komisija za utvrđivanje invaliditeta osposobila da radi, a koja je posle 10 dana umrla od karcinoma. Mnogo je onih kod kojih je karcinom u začetku. Pogledajte bolnice, pogledajte institucije koje se bave lečenjem i koje su specijalizovane za lečenje karcinoma, hodnici su prepuni.
U članu 2. se kaže, ovaj zakon se zasniva na načelima zabrane diskriminacije osoba sa invaliditetom. Šta je sa zabranom bilo kakve diskriminacije svih drugih osoba.
Kada kažem diskriminacija, mislim i na onu radnu diskriminaciju u kojoj je ova vlast upravo, a ukidajući fabrike ili prodajući fabrike za bagatelu i posle otpuštajući ogromne kolone radnika iz tih fabrika. Šta je sa diskriminacijom tih ljudi?
Poštovanje ljudskih prava i dostojanstva osoba sa invaliditetom.
Šta je sa poštovanjem ljudskih prava i dostojanstva svih osoba u Srbiji. Uključenost osoba sa invaliditetom i u sferi društvenog života na ravnopravnoj osnovi, uključenost osoba sa invaliditetom u sve procese u kojima se odlučuje o njihovim pravima i obavezama jednakih prava i obaveza.
Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 4. kaže, organi javne vlasti dužni su da osobama sa invaliditetom obezbede uživanje prava i sloboda bez diskriminacije. Dobro, nisu li organi javne vlasti dužni da svim osobama, svim građanima Srbije obezbede uživanje prava i sloboda bez diskriminacija.
Član 7: "Povreda načela jednakih prava i obaveza postoji: (1) ako se diskriminisanom isključivo ili uglavnom zbog njegove invalidnosti neopravdano uskraćuju prava i slobode, odnosno nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuje ili ne nameću drugom licu ili grupi; (2) ako su cilj ili posledica preduzetih mera neopravdani; (3) ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruje.
Svojevremeno je onaj nenarodni režim formirao firme u kojima su mogli normalno da rade ljudi koji su sa određenim stepenom invaliditeta. Te firme su se zvale - DES. Oni su sami krstili i dali naziv svojoj firmi, a u Beogradu je postojala velika firma koja se bavila uglavnom proizvodnjom limenih proizvoda, upravo se zvala DES - defektni sluhom. Dakle, ljudi kojima je sluh oštećen, a sve ostalo sačuvano, bili su izuzetni majstori. Pod malo povoljnijim uslovima od ostalih su obezbeđivali reprodukcioni materijal i proizvodili i prodavali, i te firme su izuzetno lepo funkcionisale. Danas te firme ne rade.
Kaže u članu 8, ne smatraju se povredom načela jednakih prava i obaveza, niti diskriminacijom odredbe zakona, propisa, kao i odluke ili posebne mere donete u cilju poboljšanja položaja osoba sa invaliditetom, članova njihovih porodica i udruženja osoba sa invaliditetom, kojima se pruža posebna podrška, neophodna za uživanje i ostvarivanje prava pod istim uslovima pod kojima ih uživaju i ostvaruju drugi.
Šta je sprečavalo ministra da i do sada ostvaruju ova prava, bez ovog što on naziva zakonom. Ne samo za invalide, nego za sve druge građane. Nađite mi u ovim firmama koje su privatizovane jednog vlasnika, jednog poslodavca koji će zaposliti invalide pod ovim uslovima.
Nađite mi, pri ovakvoj konkurenciji na tržištu rada, gde je milion ljudi, upravo zahvaljujući mnogim zakonima koje ste vi ministri predložili ovoj skupštini, a vaša nemisleća većina usvojila, jednog poslodavca koji će prihvatiti da zaposli invalida, a neće sa tržišta birati koga god hoće. Milion ljudi je ostalo bez hleba zahvaljujući vama i vašoj politici. Prema tome, nije samo da su ugroženi invalidi, ugroženi su svi građani Srbije.
Idemo dalje, član 17, posebno težak slučaj diskriminacije zbog invalidnosti jeste i svaka diskriminacija osoba sa invaliditetom prilikom pružanja zdravstvenih usluga, a pri tom se niste setili da kažete da invalid, i davalac krvi, i ko god, mora da plati participaciju, koju je vaš Tomica, vaš kolega koji sedi tamo u Vladi pored vas, usvojio, 20 dinara. Tih 20 dinara možda i nije veliki trošak, ali veliko je ponižavanje. Vi se u Vladi dogovorite pre nego što dođete ovde da nam predložite zakone.
Član 29, posebno težak oblik diskriminacije zbog invalidnosti predstavlja uznemiravanje, vređanje, omalovažavanje putnika sa invaliditetom u toku putovanja od strane posade itd.
Dame i gospodo narodni poslanici, u Beogradu je bilo samo nekoliko autobusa koji su imali onu platformu da invalid sa kolicima može da uđe u gradski autobus. Gotovo nijedan autobus za međugradski prevoz nema tu platformu da može invalid da uđe. Pa se nešto pitam, obzirom da Velja pre neki dan pusti dva voza, od onih koje je platio tri i po miliona evra i još milion evra za popravku, 25, 26 godina starih, gde maznu bar 500 hiljada evra po svakom vozu, a čini mi se da ih je osam kupio, kad ih je već terao u Šinvoz u Zrenjaninu da ih potpuno rekonstruišu, da ih ofarbaju kako treba, što ne napravi tu platformu da bi invalidi mogli u te vozove da ulaze.
Pustio je dva voza za Kraljevo i priznao pri tom da je prekršio zakon i da su ukrali pare. Pitam ministra Jočića da li će pokrenuti krivičnu prijavu, pitam ministra Stojkovića da li će tužilaštvo preduzeti nešto po tom pitanju, jer je Velja svoj lopovluk otvoreno priznao?
Sve besmislica do besmislice, i naravno sve ovo što treba malo da se uradi da bi se pomoglo invalidima tovari se na jedinicu lokalne samouprave, dakle na opštinu, na mesnu zajednicu, na eventualno grad, ali hvala bogu grad i to što uradi debelo naplati. Bogdanović i kad se pozdravite sa njim prebrojite prste posle.
Ako se sećate u kampanji za gradonačelnika kad je otvoreno Vučiću rekao da nema nego samo onaj jedan stan u kome stanuje, pa se posle ispostavi da mu je Kolesar poklonio stan u Tadeuša Košćuška, odnosno prodao ili poklonio svejedno, a Kolesar pravio taj stan od onih para što je maznuo iz cementare Popovac.
Prema tome, gradske opštine, gde nije na vlasti Demokratska stranka, dobijaju toliko malo sredstava da isključivo mogu da finansiraju tekuće poslovanje u opštinama i lične dohotke, odnosno plate. I sad, evo Dinkić podneo zahtev da se i to malo smanji.
Prema tome, ovaj zakon, kao i onaj koji ste prethodno predlagali pa ga povukoste, pa nijedan zakon koji je ovaj ministar predložio nije doneo dobro nijednom građaninu Srbije, osim možda nekolicini njih koji su u ovom, ili u žutom preduzeću, ili u ovom skraćenom ili produženom DOS-u svejedno. SRS neće glasati za ovaj zakon.

Reč ima Tomislav Penezić. Izvolite, gospodine Peneziću.

Dame i gospodo, sudbinu lica na koja se odnosi ovaj zakon jedino znaju bog i oni sami. A koliko smo mi ili vi zainteresovani za tu njihovu sudbinu vidi se po tome koliko vas ima tu u sali i koliko se diskutanata javilo da pokuša da popravi položaj invalidnih lica.
Pažljivo sam slušao sve govornike i nažalost dosta se poklapamo u diskusijama. A prvo što mogu da kažem da ovo i nije neki zakon. Liči na zakon, pokušaj da se donese nešto što liči na zakon, ili bolje rečeno da se uradi domaći zadatak za EU, a domaći zadatak može biti dobar i formalno urađen, samo da se obavi posao.
Ustav je to, već su pomenule kolege, rešio u članu 72. stav 1. i o tome ne bi ni trebalo da se diskutuje, ali sam pažljivo slušao gospodina ministra kada je govorio, i kaže - ovo je novi zakon, pa u zagradi sam mu stavio: uključivanje u društveni život osoba sa invaliditetom.
Pa kao to do sada nije bilo, kao da je ovo sada nova vlada novi zakon donela, bože nešto novo što će sada tu vladu da uzdigne do nebesa u narodu. Neće, to je zakon koji je već postojao. Druga rečenica koju je ministar izgovorio, nažalost, nije za poređenje. Kaže - promeniti odnos u svojim glavama, kao nešto prelomi mozak Mašane.
Mada kažem, nije za poređenje, ali ovo liči upravo na tu predizbornu kampanju, kada su svi okrenuti jadnicima, pa svi odu po ciganskim mahalama, pa odu kod onih radnika i svugde traže glas. I kada to prođe onda nema ništa, zaborave ih, invalidi pate svoju muku, niko da ih pogleda, niko da ih zaposli.
Evo, kažem vam kao prosvetni radnik, uvek sam se držao tog pravila, i to je mislim najlepši doprinos, da posavetujem učenike kako da se odnose prema tim licima. Prvo što kažem to je da nijedan književnik nije sebi dozvolio da piše o ljudskim manama, odnosno fizičkim manama.
Može da piše o pohlepi, laži, lopovluku, izvinite što vas gledam ali nekako me veže, i tako o hvalisavosti itd, ali o fizičkim manama se ne govori.
I onda ako se desi to da se neko nasmeje, tog učenika pošaljem da me nešto posluša i onda kažem onima koji su vernici - zahvalite bogu što ste takvi kakvi ste, a vi darvinisti zahvalite prirodi. Niko ne bi voleo da je onakav kakvog sam sad poslao recimo da pokvasi sunđer. I to je mislim najveći doprinos, mnogo veći od ovog zakona.
Sad, ako bi išao redom, zakon sadrži pet delova. To je ministar objašnjavao i ne bih ponavljao: ništa novo ovde nema. Mislio sam da citiram nešto o prosveti i o zdravstvu, da vidite kolika je tu šupljina, tu ništa nema novo, da se mora primiti u školu, to je sasvim normalno, šta je tu novo.
Još jednom da kažem, pošto je vreme na izmaku, a ima još govornika, završna odredba ili kako je zovu ovde šesti deo, ne pardon nije to nego peta odredba, peti deo, postupak o sporu za zaštitu. Čudi me, svi zakoni koje ste do sada donosili, a koji su se ticali finansija, bili su vam vrlo interesantni i svugde ste našli neke kaznene odredbe.
Kažnjava se fizičko lice sa toliko, pravno lice sa toliko, ne znam spadne jedna cena - sa toliko, zatvara se radnja, toliko i toliko. Pa šta ako je spala jedna cena. A ovde kaže ovako "trebalo bi, mora, dužni su", i ništa više. A šta to znači trebalo bi, mora, dužni su? Kome odgovaraju, šta će to uraditi? Šta ako ne ispune stavke iz ovog zakona? Ako ga vi zovete zakon? Ništa.
Kaznite i onoga ko se ogreši o ove, upotrebiću jedan težak izraz, jadnike, ljude koji nisu krivi za svoju sudbinu i ljude kojima treba pomoć. Najveći dar tom čoveku je da ga razumete. Pokušajte da prelomite ono u svojim glavama, kako kaže ministar, to će biti dovoljno, a ko nije do sada prelomio, ne verujem da će ikad.

Reč ima narodni poslanik Paja Momčilov.

Poštovani narodni poslanici, koleginice i kolege, već smo pri kraju rasprave o jednom novom zakonu koji je pred nas dat da se o njemu izjašnjavamo, a on se zove zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom. Kao što ste već čuli u uvodnim izlaganjima uvodničara, pa onda i ostalih predstavnika drugih poslaničkih grupa, svi su se složili u nekoliko stvari i mislim da to treba da naglasimo i sada.
Ovo je jedan zakon koji je jako uopšten, koji ne liči na zakon, koji liči na rezoluciju, koji liči na deklaraciju, koji je jedan galimatijas mera i želja koje ne obavezuju nikoga, praktično, ni na šta, koji, po meni, slobodan sam da kažem, čak i dovodi u teži položaj hendikepirana lica.
Složićemo se svi da se kvalitet jednog društva danas meri po zaštiti onih vulnerabilnih, osetljivih kategorija. Znamo i koje su to kategorije. To su deca, to su stare osobe, to su hendikepirana lica, a neko će tu ubrajati još i trudnice. Hajde da uzmemo i tu široku lepezu.
Kako se mi odnosimo prema trudnicama? Vidimo da ova vlada ne tretira bolest trudnica kao kategoriju koja zaslužuje sto posto naknade, nego samo 60 posto. Dalje, kako se odnosimo prema deci, neću opet pričati. Evo, sada se pokušava u ovom našem društvu, koje je puno diskriminacije na različitim osnovama, da se pozabavimo sprečavanjem diskriminacije prema invalidnim licima.
U ovom društvu postoji diskriminacija prema ženama. Gledajte ovaj sastav našeg parlamenta, gledajte izvršne organe, gledajte sudske organe, koliko je žena tamo, pa ćete odmah videti šta je sa polnom diskriminacijom ili rodnom diskriminacijom.
U ovom društvu postoji diskriminacija na materijalnoj osnovi. Gledajte kako se sudski organi odnose prema sirotinji i gledajte kako se odnose prema tajkunima. U ovom društvu čak postoji i diskriminacija na nacionalnoj osnovi. Slobodan sam i to da kažem i da vam navedem primere.
U ovom društvu privatizacije vi imate danas da je kapital samo određenih ibermenšskih zemalja i nacija poželjan. U ovom društvu ruski kapital nije poželjan. U ovom društvu se vodi antisemitska kampanja protiv jevrejskog kapitala. To čitamo u novinama.
Ovakvo društvo rešilo je danas da ispravi nepravdu prema invalidnim licima. Šta invalidna lica osećaju? Svi ih imamo u porodicama. Šta ona traže?
Ona traže samo dve stvari, možda tri: da žive zajedno sa nama, a ne pored nas, uz ostvarivanje ljudskih prava, a ne invalidskih prava.. Traže još samo jednu stvar - da se prema njima ne odnosimo sa samilošću nego sa poštovanjem ljudske ličnosti.
Kad u autobusu ustanete invalidu, to je poštovanje njegove ljudske ličnosti, to nije samilost. Vi ste pokušali da ovim vašim traktatom neuspešnim, mešavinom zakona, povelje, rezolucije, svega, čak i to dovedete u pitanje, delimično može da zbuni.
No, neko je rekao da ovaj zakon treba da se bavi humanitarnom stranom našeg odnosa prema ovim licima. Nisam siguran. Humanitarnom i etičkom stranom treba da se bave kodeksi. Postoje kodeksi etike i to tamo spada. Zakon mora da ima normu i mora da ima sankciju. On uređuje konkretne vidove društvenog života.
Šta fali? Primetio je jedan prethodnik, mislim iz poslaničke grupe SPS, da ovom zakonu fali temelj, pa da bi mogao da bude pravi zakon. Šta je taj temelj? Stanje.
Znate li kakvo je stanje? Vi znate samo brojku, da je 10 posto invalidnih lica, a koliko je invalidnih lica nezaposleno, koliko je invalidnih lica obuhvaćeno sportskim aktivnostima, koliko je invalidnih lica ovde u Skupštini na radu, službenika, koliko je narodnih poslanika, koliko je u organima izvršne i sudske vlasti? To nemate.
Ne znate kakav je problem. Vi onda nemate ni politiku ni strategiju, a donosite zakon koji sledi na kraju. To je problem sa svim zakonima. To vam lično ne zameram, to nije ništa novo.
U pojedinačnoj raspravi ćemo ukazati na niz stvari koje smo mi primetili. Naša kritika nije kritizerstvo, nego je konkretna. Pođite od definicije. Vi ste nakaradno definisali ovu kategoriju. Vi kažete u članu 3. izraz "osobe sa invaliditetom" "označavaju osobe sa urođenom ili stečenom fizičkom, senzornom, intelektualnom ili emocionalnom onesposobljenošću koje usled društvenih ili drugih prepreka nemaju mogućnosti ili imaju ograničene mogućnosti da se uključe u aktivnosti društva".
Znači, ako se nisu uključili, vi ste ih isključili, oni više nisu invalidi ako su uključeni. Pročitajte tu rečenicu. Pozovite u pomoć logiku. Ovo ne ide.
Da bi vas narod razumeo i medicina onako kako treba ovo da se kaže, invalidna lica su osobe sa fizičkim i psihičkim nedostacima. To je kraj priče i svako razume. Vi ste sada došli do senzornih poremećaja. Zbunjujete običan narod. Koji senzorni poremećaji? Zar za vas zvuk nije nešto materijalno? Zar organi uha nisu nešto materijalno? Nove kategorije, nova definisanja, jedan haos koji samo zbunjuje nekoga ko je dobronameran. Prepisujete tu sa svake strane i to vam kvazistručnjaci i nestručnjaci ovakve stvari poturaju. Zakon treba da bude jasan u svojim izrekama i svojim normama.
Recimo, vi govorite: uključenost osoba sa invaliditetom, kažete - načela zakona. Nabrojali ste tu pet načela. Gde vam je tu načelo društvene brige o specijalnim potrebama invalidnih osoba? To ne staviste u načelo. O čemu vi pričate? Gledajte šta ste pobrojali ovde. Neću da čitam, smešno je. Jedno društvo, koje hoće da bude humano, mora da bude svesno specijalnih potreba invalidnih osoba i da, u skladu sa svojim mogućnostima, pokuša da postigne maksimum u ostvarivanju tih potreba.
Ovde ništa ne razumem. Možda sam intelektualno nedorastao zakonopiscu i odakle ste ovo prepisivali, ali imam veze sa ovom materijom, pošto sam zdravstveni radnik. Član 7 - povrede načela jednakih prava i obaveza postoji: "ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruje". To je onda povreda.
Znači, želim da organizujem donatorsku konferenciju za slepe i onda očekujem da ću da ostvarim 100 hiljada dinara i pozovem veliki krug ljudi, donatora i oni daju malo para.
Onda smo mi povredili prava jednakosti. Šta vam je ovo? Kome vi ovo pišete? Šta ovo pišete, ovo ne razumem. Kako će razumeti običan čovek.
Dalje kaže - diskriminacija u vezi sa zdravstvom. To je moja tema. Kaže: "posebno težak slučaj diskriminacije zbog invalidnosti jeste svaka diskriminacija osoba sa invaliditetom prilikom pružanja zdravstvenih usluga." A onda kaže: "Diskriminacijom osoba sa invaliditetom prilikom pružanja zdravstvenih usluga smatra se: prvo, odbijanje da se pruži zdravstvena usluga osobi sa invaliditetom zbog njene invalidnosti".
Gde to ima? Vi time delite, pravite posebnu kategoriju. Ako lekar ne ukaže građaninu pomoć on će odgovarati krivično. Nemojte pisati nebuloze i ovde. Šta sve tu još piše, kada budemo u pojedinostima govorili, komentarisaću. Ono što je kardinalno i što moramo kazati, vi ovde nemate kaznenih odredbi. Doveli ste do poniženja invalide da sami moraju da tuže nekoga ko ih je oštetio.
Šta će vam javni tužioci? To je smešno da sam onaj koji je oštećen mora da tuži, pa onda da se ponižava da ga novine, ovakve kakve su, prozivaju i stavljaju da se žalio i tužio. To se drugačijim mehanizmima mora zaštiti. Prema tome, zašto ste do ovog zakona došli rečeno je: dodvoravanje zapadu na falš način. Zapad na ovakav način ne voli dodvoravanje, shvatite. Drugo, umirivanje nečiste savesti zbog nepoštovanja ovih ljudi.

Reč ima dr Mileta Poskurica, a posle njega Zoran Krasić.

Dame i gospodo, naravno da ne treba više komentarisati da li je zakon ili deklaracija ili nešto slično, očito zakonska norma nije, pred nama tekst zakonskog karaktera nije.

To je registracija jednog stanja koje postoji gde je neki verovatno vični socijalni radnik registrovao pojavu koja nažalost postoji u svakom društvu, pa i kod nas, predložio mere i norme koje nisu bile pravno uobličene u vidu predloga zakona ili tzv. zakona i onda to postavi uglavnom na temelju loših definicija, lošeg prepoznavanja.

Već je bilo reči o tome da se invaliditet može definisati mnogo preciznije, fizički i mentalni poremećaj koji ograničava fizičko stanje, fiziološke potrebe, fiziološke mogućnosti i čini osobu neravnopravnom u odnosu na prosečne ili druge osobe.

Kada govorimo o ovom uvodnom delu nije dobro, pojam diskriminacije sadrži jednu reč, propuštanje u rečenici i prosto je možda reč nečinjenje mogla biti. Nije moglo amandmanski da se ispravi zato što bi rečenica izgubila smisao.

Dakle, prilično jasan pojam, bez naročitog objašnjavanja diskriminacija, sadrži jednu reč koju ni zagrada ne može previše dobro da objasni šta se htelo reći.

Postojala su mnogo bolja rešenja, gde se moralo voditi računa o obavezama lokalne samouprave, svih nivoa vlasti, gde bi se diskriminacija činovnika i samih institucija kao pojam ili kao pojava eliminisalo.

To se odnosi naravno na postupke i na mere koje se dešavaju u obrazovnom sistemu, u zdravstvu, a prema tome ova definicija ne može da obuhvati sve ono što kasnije, kada razmatramo u detaljima rešenja iz ovog zakona i okolnosti u kojima se može neko lice potencijalno sresti sa elementima diskriminacije, ne može da se lako podvede pod ovakvu definiciju.

Kada je reč o drugom delu, diskriminacija je ovde utvrđena kao neposredna i posredna.

Nije bilo govora o namernoj i nenamernoj, sa čime smo suočeni u društvima, a posebno u ovom prelaznom periodu, gde je bilo jako često namernih diskriminacija. Svedoci smo poslednjih zbivanja. Nije reč samo o invalidnim osobama nego i o osobama koje na mentalnom planu mogu biti pogođene. Povreda takvih osoba je opet jedan diskriminatorski čin.

Prikrivena ili manifestna, imali smo svež primer jednog od govornika šta znači prikrivena, latentna, lako neprepoznatljiva diskriminacija, koja ovde nije na poseban način istaknuta i obrađena.

Povremena ili trajna, neko može biti ponavljan u tim postupcima diskriminacijskog odnosa, dakle falile su postularne odredbe koje idu u uvodnom delu, a ovde su stavljene samo kao neposredne diskriminacije i posredna diskriminacija koja je jasna, i naravno neki od tih rariteta koje bih izneo u ovom zakonu, osim diskriminacije u zdravstvu, gde bi se moglo govoriti veoma mnogo.

Tu su diskriminisane i zdrave osobe. Danas čekati na red da budeš operisan, kupovati lek svaki dan po drugoj ceni, danas čekati laboratorijsku uslugu, na dijagnostičku uslugu, jeste diskriminacija tzv. zdravih. Ako neko kreće na neku ozbiljniju operaciju, on je već invalid činjenicom da nije zdrav.

Mi nemamo definiciju invalidnosti, težinu, stepen, nemamo mere države koja će oformiti naučnu i nekakvu strategiju, pa će reći da se pod invalidom smatra fizička, psihička, tog i tog stepena. Ne možete reći da neko ko ne može da hoda, ima vaskularnu bolest, jedva nosi štake, nije invalid, kada se izleči možda to više neće biti.

Samom definicijom, koju ste dali u uvodu, osobe sa invaliditetom, nemogućnosti da se uključe u aktivno društvo. Nakon uključenja on ostaje invalid, mnogi ostaju.

Kada se uključuje u društveni život, dobije radno mesto, ostaje invalid. Ovo su konstatacije koje su u tekstu nejasne.

Mali tekst, mali zakon, imali ste da prepišete desetak nekakvih oslonaca u Evropi i svetu, kojekakvih kodeksa, pa se to moglo lepše prevesti, lepše prepisati, ali vidite da niste bili ni to u stanju.

Kada je reč o zapošljavanju, nema mera Vlade, nema mera države, organizovanog društva, sa najjačom finansijskom moći da da potporu privatnoj firmi, društvenoj firmi, da on bude favorizovan poreskom politikom, podsticajnim merama, kreditnom politikom da zaposli takve osobe. Čak gasite u Kragujevcu, preduzeće će ići na tender, prodaće se i ostaće ljudi bez posla.

Čim dođe strani gazda ili domaći tajkun, prvo će se rešiti invalida, jer to isto mogu da rade osobe koje nisu invalidi i on će birati. Dakle, nešto što je nekada bilo u nekom drugom obliku vlasništva sada ćete ovom vašom tajkunizacijom i privatizacijom, bez ikakvog smisla i cilja, dati veći rizik da preko ovih milion nezaposlenih pridružite invalide. Neće dobiti ništa sem toga da je bio nekakav zakon, govorilo se itd.

Država se naravno nije zainteresovala, niti za nekakve mehanizme evaluacije, koji će utvrditi uzroke nastanka invaliditeta. Nije to samo Zakon o radu, mnogo toga treba da se učini, Zakon o saobraćaju, narkomanija itd. Mnogo toga bi trebalo država taksativno da pobroji za šta je nadležna. Dala je lokalnoj samoupravi da pravi trotoare, da ljudi mogu da uđu i kraj priče.

Dakle, mnogo toga na sebe država nije preuzela, ostavila je toliko praznih mesta da zapravo zakon neće moći da bude primenljiv.