Zahvaljujem se gospodinu Mihajlovu, ali ponavljam još jednom, kada neko izađe da reklamira član 104. bilo bi dobro da vodi računa o terminima koje koristi, jer upozoriti da je prekršen član 104, a govoriti o zakonu da neko pravi sprdnju, takođe je kršenje člana 104, tako da nemojmo da zloupotrebljavamo član 104.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, izašao sam pre svega da, naravno u skladu sa članom 104, sa dostojanstvom Narodne skupštine sa svim onim o čemu smo govorili pre podne, ukažem gospodinu ministru na nekoliko stvari vezanih za sam Krivični zakon i za to šta je čija obaveza i na šta smo ukazivali u prepodnevnim satima.
Dakle, ovde je reč, gospodine ministre, o nečemu što se goni po službenoj dužnosti, ukoliko ima obaveštenja. Ovo o čemu smo mi danas govorili je dovoljno za svakog nadležnog tužioca da pokrene odgovarajući postupak.
Kada vi kažete, može Narodna skupština kao državni organ, može, upozoravao sam na to predsednika Narodne skupštine, a predsednik Narodne skupštine je to odbio. Rekao je da je to neodgovorna izjava.
Slažem se da je to neodgovorna izjava, ali to nije samo neodgovorna izjava, to je opasna, zločinačka izjava. To nije izjava koja će da kaže, Vučić je lud, Albijanić je pametan ili ne znam šta, znaju svi šta imam da govorim, ali ovo je stvar koja se tiče teritorije Republike Srbije. Neko se drznuo da nam otima 370 kvadratnih kilometara i to za dva miliona evra. Napravio je od države Srbije, od otimačine imovine države Srbije lukrativni posao.
Samo očekujem, ako je vaše rešenje da podnesem obaveštenje ili prijavu nadležnom Republičkom javnom tužiocu, to ću da uradim, ali ne znam šta će oni da rade i ne znam čime se bave, ako su čuli ovo u Skupštini i videli nekoliko napisa, ne samo iz jednih novina, već i skinute transkripte sa radio stanice, Radio OK, 102,2 megaherca, onda ne znam šta bi to republički tužilac još trebalo da ima pa da nešto učini.
Mislim da je to krajnje vreme, jer nisam postavljao i neka druga pitanja, ali ću sada da iskoristim ovih nekoliko desetina sekundi.
Naime, dame i gospodo, doneo sam još jedan papir koji govori o stravičnim stvarima koje su se dešavale posle 5. oktobra. Posle 5. oktobra, ona stranka koja je bila prva u revolucionarnom delovanju, ona koja je delila pravdu, hapsila tobožnje lopove i kriminalce, a u stvari hapsila poštene i časne, a lopovima davala svu slobodu da kradu i otimaju, DS, i spreman sam i ovo, gospodine ministre, da vam ostavim ovde, videćete, ovo je izvod Beogradske pekarske industrije. Zanimljivo će vam biti, da li ste znali da Beogradska pekarska industrija, u to vreme društvena firma, ponavljam društvena firma, ima pravo i mogućnost da u skladu sa bilo kojim zakonom prebacuje pare na račun DS-a.
Doneo sam vam papir da vidite, može i kamera da uslika, ukoliko je to moguće, pošto ne znam iz kog ugla slika, iskren da budem, nešto sam izgubljen sa ovim kamerama gore na spratu, dakle, reč je o 13.10.2001. godine, 73.248 dinara i ovo je samo jedan papir do kog smo došli, od para građana Beograda, od para građana Srbije, finansira se DS. Sećate li se koliko su puta, iako naknadu za upravni odbor Toma Nikolić nije hteo da uzme, pominjali onu „Zastavu“, da li se sećate?
Mi smo u opoziciji, nismo na vlasti, danas sam se dočepao ovog papira. Sada vas pitam, gde je kraj tom lopovluku, hoćete li gospodine ministre, hoće li neko u ovoj zemlji da pita kako je moguće da jedan Tadićev tajkun, po mom mišljenju jedan od trojice najvećih tajkuna u Srbiji, Dragan Đilas, može da ostvari profit od pet miliona evra na godišnjem nivou prodajući vazduh; on nema fabriku, on ne proizvodi ništa, on nema krave, ovce, svinje, nema njive, ne postoji ništa. Na osnovu čega to može, kako to može, da li može neko to da objasni.
I zato vas pozivam da ova najozbiljnija krivična dela, da o njima ne bude rasprave. A ako mi vi budete rekli, jer ne mislim da ste vi strašljiv čovek, iako ne volim da vam se dodvoravam, zato što smo i politički protivnici, ali nemojte mi stavljati u usta nešto što ne mislim.
Molim vas da se po ovom pitanju zainteresujete, jer mislim da je to sada vaša obaveza kao građanina, jer siguran sam da će brže reagovati ukoliko to učinite vi, a ne ja, jer ako ja to budem morao ponovo da činim, onda će opet iz kabineta Tadićevog da izvrše pritisak na tužilaštvo i da kažu, nemojte ništa da radite kada radikali i Vučić podnose nekakve prijave.
A ako hoćete da dozvolite ovako nešto, ljudi, građani Srbije, čovek traži i ucenjuje i kaže, ako za dva miliona evra ne dođu, on se otcepljuje, on je ucenio zemlju i rekao, ako on ne dobije dva miliona evra, ode mu zemlja, ode nam teritorija.
Ako za to, gospodine ministre, nije predviđena ozbiljna kazna, ako za to nema nikakvog represivnog aparata koji će da deluje na svoj način, i u preventivnom i u represivnom smislu, onda nemam ni šta da vam kažem, ni šta da vam poručim po tom pitanju, ali građani Srbije će ovo videti.
Moj odgovor na kraju vam je, ako vi kažete da nećete po tom pitanju da preduzimate, ja ću to da uradim, nije problem, ali očekujem od vas zaštitu, da niko iz Tadićevog kabineta zločince ne štiti, kao što štite lopove, i da oni koji takve zločine čine odgovaraju pred licem pravde.
Jer još jednom vam ponavljam i milion puta ću u ovom mandatu to da ponovim, očigledno je da neki od tih „žutih“ ili ovih ili onih imaju rezervnu otadžbinu, svejedno im je da li će Trgovište da bude u Srbiji ili Makedoniji, ako će on da dobije 10.000 evra u svoj džep. Ovaj bi za 10.000 evra otadžbinu prodao, ovaj ne znam šta, a mi nemamo rezervnu otadžbinu i našu decu moramo da naučimo da Srbiju vole najviše na svetu i više od svega.

Po Poslovniku, gospodin Kojčić. Prvo narodni poslanik Kojčić po Poslovniku, pa Marko Krstin replika, pa Rajko Baralić diskusija, a Meho Omerović, prihvaćen mu je amandman, ne mora da piše tamo i da se priprema. Izvolite, gospodine Kojčiću.

Dame i gospodo, gospodine predsedavajući, gospodin Žarko Obradović je u svom izlaganju malopre upotrebio jedan analitički pojam, rekao je kontrarevolucija.
Javio sam se upravo zbog toga jer, ne bih ulazio u to da li je suština 5. oktobra bila revolucija ili kontrarevolucija, ali mogu da kažem da sam se borio, a i Demokratska stranka Srbije sigurno tada, za stvaranje legitimnog društva.
Dakle, da ne čitamo to ni kao revoluciju, ni kao kontrarevoluciju, nego za stvaranje legitimnog društva, u kome neće biti ni povlašćenih ni onih koji nisu povlašćeni, ni privilegovanih, ni deprivilegovanih, jednostavno, borili smo se za demokratsko društvu u kome neće ideologija da pravi razliku između ljudi, jer će sve razlike da budu harmonično smeštene u demokratski dijalog.
Problem je što su 5. oktobar i ovaj sistem vrednosti za koji sam se borio kompromitovali oni koji nimalo ne bi se moglo reći da su hteli kontrarevoluciju. Naprotiv, to su bili i te kako tvrdi marksistički kadrovi koji su kritikovali Tita, i 1968. i posle 1968, zato što im nije bilo dovoljno komunista. Mnogi od njih bili su i ministri, i potpredsednici Vlade, bili su tako zgodni da je čovek od njih mogao da napravi jedan alternativni centralni komitet.
Demokratska stranka Srbije se borila zaista za jedan evropski, demokratski politički sistem u kome ima mesta za sve. Mi zbog toga nismo skloni da delimo političke stranke na one koje jesu demokratske, koje nisu demokratske, nema nikakvog ekstremizma, hoćemo sa puno ljubavi prema svojoj državi, prema svom narodu da etabliramo, da ustanovimo, da uspostavimo korak po korak jedno normalno, razumno, neostrašćeno političko društvo, u kome sve razlike mogu i treba da postoje i da se raspravljaju na ovakav način pred parlamentom.
Već sam pre neki dan rekao da je ponajmanje parlament taj koji treba da generiše podeljenost u srpskom društvu. Čak i ovaj zakon o kome danas raspravljamo, što je rekao bih matična diskusija danas, jeste za to da više nemamo podela u društvu, da istoriju tumačimo u svim svojim nijansama.
Naravno, pravda uvek traži izdiferenciran pristup, nikada onaj ko se ogrešio o temeljne ljudske principe i o zakon ne može da bude stavljen u istu ravan sa ostalim građanima. Samo bih hteo da kažem da oni koji su kompromitovali ono za šta smo se borili 5. oktobra apsurdno i danas sami sebe nazivaju "Organizacija 5. oktobar".

Hvala, replika, Marko Krstin.

Meni je žao što sam primetio neke ideološke tonove, da je rasprava ideološki obojena. Mislim da tome nije bilo mesta.

Pričao sam o vojvođanskim seljacima koje su zvali žitari, koji su hapšeni, prebijani i ubijani zato što nisu mogli da isporuče žito, i sve im je uzeto. Ne znam gde tu ima slovo "Č" od četnika.

Moram da vam kažem, ko to ne zna, u Banatu nije bilo četnika, bio je samo jedan pripadnik Ljotićevog pokreta, koji se prezivao Mojić i koga su posle 7-8 godina uhvatili na tavanu. Ako mislite da su to bili četnici, ovi ljudi o kojima ovde pričam nemaju veze sa četnicima.

Da produžim dalje, ti ljudi su dali svoje sinove od 18 do 22 godine, od kojih je nekoliko hiljada poginulo na klanici Sremskog fronta, sa jednim metkom u pušci, bez puške, protiv pancir divizija, prvi put pušku u ruke, ti seljaci kojima je to posle uzimano, i dobijali su ih sa sandukom ili bez sanduka da ih sahrane. Dakle, tu nema nikakve ideologije, mislim da mi pričamo o istom.

Ako je to ideologija, ako su ti seljaci kojima je to uzeto i koji su svoje sinove dali da se bore bili četnici, ne znam da su oni bili. Dakle, apsolutno se ne mogu složiti da se ne samo bilo kakav znaka jednakosti, nego bilo kakav znak stavi između ovoga i onoga. A to da li je neko bio izdajnik ili nije, to će biti utvrđeno, i ko je bio i kakav je bio. Pričam o običnim ljudima, o seljacima. Mislim da se oko toga slažemo, valjda to postoji.

Što se tiče gospodina Vučića, mislim da smo na neki način došli do toga da je neko nevin ovde stradao i da on treba da bude rehabilitovan na ovaj ili onaj način. Da li je način izabran kakav treba, to je sada drugo pitanje, oko toga smo se složili.

Što se tiče slučajeva koje je pominjao danas, zaista mislim da pravda ne treba da bude spora i dostižna, nego brza i dostižna. S tim se potpuno slažem i ta maksima više ne važi nigde. Ta je maksima prestala davno da važi pre 100 godina. Možda negde kod nas važi, ali ne bi smelo.

Međutim, hoću da kažem sledeće: zaista mislim da je pravni sistem kakav je sada uznapredovao u odnosu na pravni sistem 40-tih godina nemerljivo i da ne možemo to da uporedimo, i da ipak postoje instrumenti i metode.

Mi danas u parlamentu upravo o tome pričamo. Gospodin Vučić je pomenuo ime čoveka koji je postradao i on traži da se ta nepravda ispravi. Voleo bih da znam, da čujem ko je smeo 47. da ispriča ovo što smo mi danas ispričali ovde. Dakle, to su dve neuporedive stvari.

Ako je stradalo 5.000 ljudi, od logorisanih 8.821, i ako je toliko familija stradalo u IB-u, 65.000 sa familijama, mi moramo reći da je tu neko stradao nevin. Mislim da jeste. Većina ovih ljudi, kada se o seljacima radi svi ljudi su stradali nevini i mi treba da kažemo: ljudi su stradali nevini i prema tim ljudima treba da se ispravi nepravda.

Njima treba da se vrati ono što je konfiskovano, i ako je neko, a ne verujem da je iko od njih nažalost živ, da mu se plati nematerijalna šteta, sve po važećim propisima. I tu nema nikakve ideologije.

Ako mislimo da je to ideologija, da ovi ljudi nisu nevino stradali, da nisu mučenici, onda tu nešto sa nama nije u redu. Mislim da je sa mnom u redu, ali sa nekim ko ovo sada meša sa onima koji su okvalifikovani kao izdajnici, to jedno sa drugim nema veze.

Kakav je cilj toga, ne znam, ali stojim iza toga i mislim da niko ovde od poslanika ne misli da je ovih 8.821 ljudi na bilo koji način učinio bilo koje krivično delo da bi bio surovo kažnjen i bukvalno ubijen. Ako mi nećemo da priznamo da je ubijeno na hiljade ljudi u navali revolucionarne strasti, onda ne znam gde postojimo i zašto postojimo. Priznajmo to i idemo dalje. Hvala.

 

Hvala vam, gospodine Krstin. Ima još tri minuta po istom amandmanu, narodni poslanik Rajko Baralić. Izvinjavam se, nisam bio tu, javili ste se za repliku nekom od prethodnih govornika. Izvolite, gospodine Krasiću. Samo moram da dobijem obaveštenje o čemu se radi, gospodin Anđelković mi je ostavio vrlo detaljan spisak šta je sve bilo, ali u odnosu na to često poslanici kao što znate odustaju u međuvremenu.

  Gospodine Markoviću, nalazimo se kod amandmana na član 1. i u međuvremenu je šest-sedam govornika pričalo, bile su i replike, i povrede poslovnika i naravno moram da odgovorim na neke stvari. Vidite, namerno sam prilikom obrazlaganja ovog amandmana koristio sveže primere.
Nisam koristio primere od 6. aprila 1941. do 9. maja 1945. godine, nisam koristio primere iz 1948, iz 1971, 1974, 1984. itd. Zašto? Da bih upravo skrenuo pažnju da se ne pristupa ovome jednostrano i onda gospodin Krstin izađe, pročita nešto, nemam razloga da mu ne verujem. I verovatno sve što je on rekao da je to istina, i verovatno se desila neka nepravda, verovatno je iz te nepravde izašla i druga neka nepravda, da je konfiskovana imovina i da je čovek, kako sam razumeo, posle godinu dana od hapšenja preminuo u Dečanima ili u Nišu. I svakako da je to jedan slučaj koji ukazuje da se desio neki progon. Međutim, tu ne vidim ni politički, ne vidim ni ideološki.
Samo primećujem da je bio jedan apsurdni propis gde se čovek obavezivao da da nekoliko puta više nego što je fizički i teoretski mogao da obezbedi na svom imanju. Znači, radilo se o jednom diskriminatorskom propisu i tu nema ni političkog ni ideološkog progona. Nema ovde prostora da se ukaže na činjenice koje su u direktnoj vezi sa onim što je u članu 1. napisano, a to je politički i ideološki progon.
Dalje, izuzetno bezobrazno deluje da sada mi pričamo, a želim da neutralno obuhvatim taj period i tražim objektivnu normu koju može da primeni sudija, a onda dođemo ovde u situaciju da se iznosi primer koji se dešava danas, gde je očigledno da se postupa bez sudske odluke, da je u pitanju opet politički progon, zato što neko neće da kaže ili ne zna gde se nalazi Ratko Mladić. Mi se sad ovde svi pravimo naivni, vodimo računa šta je bilo 1945. godine, a ne volimo da vidimo šta se dešava 2006. godine. To je krajnje licemerje.
Onda se kaže da ovo i nije amandman čim se traži brisanje. Tražim brisanje, jer ovo nije član, jer kako je napisano, videli ste i sami da dolazi do vrednosnog kriterijuma koji treba da primeni jedan sudija. Ne znam koji bi sudija smeo da sudi na bazi ovoga. Imaćete osam sudija i pet u drugom, a kad napravite apelacioni, šta će onda da bude.

Po Poslovniku, narodni poslanik Žarko Obradović.

Ovaj zakon daje osnova da se priča o svim događajima od 6. aprila 1941. do danas, jer član 1. zakona to određuje kao vremenski okvir primene ovog zakona. Kada je reč o gospodinu Krstinu i meni, došlo je do jedne nenamerne konfuzije, pošto je reč o pogrešnom tumačenju onoga što sam rekao. Uopšte ne dovodim u pitanje potrebu da i mi, kao država koja treba da bude normalna, pravna i pravedna, ispravimo sve nepravde koje su činjene u prošlosti.
Tu se mi razlikujemo u tome što sam govorio o periodu od 1941. do 1945. godine, zato što mislim da je suština ovog zakona da se izvrši revizija onoga što se tada zbivalo. Ako je bilo posleratnih nepravdi, naravno, one treba da budu ispravljene. Lično mislim da je to jako dobro.
Pre svega, ovde je sa moje strane bilo reči o tome da stvari koje su se desile tokom Drugog svetskog rata, o kojima je dao sud istorije svoj pečat, ne mogu se promeniti, koliko god to neko želeo, koliko god se trudio. Međutim, očigledno i dan-danas postoji potreba, zbog javnosti Srbije i zbog ljudi koji i na izborima izražavaju svoj politički stav o zbivanjima u Srbiji, političkim strankama, da govorimo o tim vremenima, jer neki misle da se istorija može promeniti.
Rekao sam i ostajem pri tome da pojedini ljudi imaju apsolutno dvostruke aršine: nešto osuđuju, a o drugom nisu spremni da pričaju. Pomenuo sam slučajeve od 5. oktobra naovamo, kada je oko 40.000 ljudi bilo predmet političkog progona samo iz razloga što su bili socijalisti, ili članovi njihovih porodica, ili njihove pristalice, ili su, eventualno, na predlog socijalista bili zaposleni u državnim organima.
Da li stvarno mislimo svi ovde u sali da će zakon biti primenjiv i važiti za sve? Formalno da, ali ne verujem da će za sve. Gospodin Anđelković je pomenuo, ali moram i to, zato što je to deo nečega što nam se danas zbiva.
Juče smo imali u Žabarima izjašnjavanje građana opštine Žabari na referendumu. Od 5.301 čoveka koji su juče glasali za opoziv gradonačelnika, 48,46% glasova je bilo za opoziv, a ostalo je bilo protiv. Nedostajalo je 86 glasova, ali je bilo 169 nevažećih listića.
I kako to biva u zemlji kao što je Srbija, izborna komisija se sastala i protumačila zakon kako ona misli.
Da li je to pravo predsednika opštine poništeno? Jeste. Da li će moći da dobije zadovoljenje? Videćemo.
Ovo je jedan drastičan primer kako se proteklih godina radilo, zato što su ljudi uzeli sebi za pravo da oni predstavljaju pravo i da dele pravdu. To je nešto protiv čega se mi socijalisti borimo i želimo da aršin bude isti za sve, a ne da se jedanput primenjuje, a drugi put uopšte ne važi.