Ovaj član je možda najbolji primer iz kojeg se vidi da je pogrešan koncept Vlade Republike Srbije kada je pokušala da uredi oblast zabrane diskriminacije lica sa hendikepom i invalida. Najbolji je primer zato što je u jedan opšti zakon, zakon koji je predlagač osmislio da bude puka deklaracija, koja bi se kasnije razrađivala nekim posebnim zakonima, ubacio nešto što se naziva građevinski standard.
Ovo je čista materija koja treba da ide u propise, tehničke normative za izgradnju građevinskih objekata, čija je namena za javne službe, državne organe, institucije, zavode, direkcije, tamo gde se komunicira sa strankama i gde kao stranka može da se pojavi lice koje koristi invalidska kolica ili druga pomagala, i da bi taj lični pristup mogao da se omogući potrebne su neke rampe i neka pomoćna sredstva.
Znači, u pitanju je čisto tehnički standard. Taj tehnički standard treba da bude u propisima o građevinarstvu i, naravno, treba građevinska dozvola, upotrebna dozvola, pa kao što se uslovljavaju nekim drugim uslovima koji su neophodni, tako i ovaj uslov da se postavi, da se vidi da li je investitor poštovao tehničke normative, da li u tehničkoj dokumentaciji ima pristupnu rampu. Kada se završi izvođenje radova, tehnička komisija za prijem konstatuje da li je to urađeno po projektu i izdaje se upotrebna dozvola.
Vidite, tehnički standard gura se u jedan opšti propis i ovo je baš dobar primer da se vidi da je u pitanju pogrešna koncepcija. Zašto pogrešna koncepcija? Onaj ko odlučuje da li je projektovanje u skladu sa standardima građevinskim treba da drži i ovaj zakon, tako ispada. Mora da vidi da li postoji neka odredba koja se odnosi na tu vrstu građevinskih objekata, a to već postoji u standardima.
Kada neko pravi objekat namenjen za funkcionisanje državnih organa samo neki objekti moraju da ispunjavaju ovaj uslov, gde je u pitanju rad sa strankama, gde građanin dolazi da bi se obratio, da mu se omogući lakši pristup. Zašto bi u nekim zatvorenim objektima, gde ne rade takva lica, morao taj standard da postoji? Znači, materija propisa tehničkih standarda na jedan uopšten način ubacuje se u ovaj opšti propis i onaj ko odlučuje o tehničkoj dokumentaciji, o urbanističkim uslovima sada treba da vrti i ovaj zakon, pored svih onih propisa i standarda koje koristi.
Ovo je dobar primer, a ovo što je gospodin Radić rekao, stvarno se tiče efikasnosti. Ovde ničim nije oročeno.
Čim je nešto propisano kao obaveza, nije dat rok, a tiče se adaptacije nečega što u nekom roku treba da se reši, onda, ukoliko norma nema deo koji se tiče roka nije norma, to je onda deklaracija.
Mogu da shvatim za ubuduće da prilikom projektovanja treba da stoji ovakva odredba, pa nije oročena nekim rokom, ali kada je u pitanju adaptacija, onda je sasvim izvesno da to treba u budućnosti da se uradi. Ako štitimo invalide, dajte u što kraćem roku da se to uradi i da se omogući slobodan pristup tim institucijama.
Izbegavate taj rok i shvatam zašto izbegavate rok, jer je teško da propišemo nešto za opštinu recimo Crna Trava, gde možda u celoj opštini postoje dva hendikepirana lica i sada obavezivati njih da u tom nekom roku urade, a ukoliko ne urade postavlja se pitanje odgovornosti, ko će da odgovara ispred javne službe, ko će da odgovara ispred Ministarstva. Zar treba da pokrećete postupak protiv Jočića zato što SUP u nekoj varošici nema pristupnu rampu.
Sve vam ovo pričamo da bismo pokazali da je ovo stvarno besmislen koncept. Ako je 95. godine naša zemlja ratifikovala te standarde, prihvatila te standarde, Vlada potpisala, onda se ti standardi primenjuju i treba da budu nalog da kada neku konkretnu oblast uređujemo, oblast života, imamo u vidu i te standarde, da se ne ogrešimo o te standarde ili da nešto od tih standarda konkretno ugradimo u neki pojedinačni zakon, a ovo što sada radimo povodom ovog zakona je stvarno besmisleno.
To je praktično prepisivanje standarda. Ako treba da donesemo zakon kojim bismo prepisali standarde i nešto malo ubacili, javna vlast itd, onda džabe donosimo zakon i verovatno je to neki uslov za neki kredit, pa da se kaže da ste obuhvatili ili možda za neko sponzorstvo za neke nevladine organizacije, ali ovo je promašeni koncept.
Imaćemo zakon, a nećemo imati zaštitu po tom zakonu, kao što smo došli u tu situaciju sa mnogo zakona iz oblasti koje ministar zastupa. Mirno rešavanje sporova, sećate se svega i svačega, ništa ne funkcioniše u praksi. Pregovori, ugovori, kolektivni ugovori, ništa ne funkcioniše. Nađite privatnika koji će da zaključi kolektivni ugovor, ne smeju da obrazuju sindikate, a mi smo doneli zakon, mi prema javnosti kažemo da imamo zakon, zakon obavezuje, ali nema ko da ga sprovede, ne sme niko da ga sprovede i slično je sa ovim.
Konkretno, što se tiče ovog člana u pitanju je čist tehnički standard. Taj tehnički standard treba da bude u tehničkim propisima koje treba da primenjuju oni koji su zaduženi za to. Ovako, kao opšta deklaracija, vi ste devalvirali tehnički normativ preopštim formulacijama, zakonima bez sankcija itd; devalvira se propis, devalvira se pozitivna inicijativa.
Diskriminacija je generalno zabranjena po političkoj, verskoj, rasnoj, telesnoj, imovnoj osnovi itd, po svim mogućim oblicima razlikovanja između ljudi. Ta diskriminacija je zabranjena. Tu postoji spor u teoriji da li treba ići do detalja ili samo sa opštim formulacijama, ali ako se ide do detalja onda se u svakom konkretnom propisu razrađuje nešto što je specifično za tu oblast i tako se potencira onaj osnovni princip.
Ovde imamo standarde i sada da pišemo naše standarde po sistemu - prepisaćemo ih, staviti ovde i imamo obezbeđenu zaštitu. U Briselu se stavlja tamo crtica i kaže se - aha, ovo je doneto. Idemo dalje, šta treba sledeće da se donese? Mi smo sa 250, 270 zakona jurili to gde ćemo da dobijemo plus na kojoj rubrici? Ova rubrika plus, idem na sledeću plus, a šta je kada se okrenemo nazad, da li se primenjuje? Da li je moguće da se primenjuje?
Neki propisi nisu mogući, nemoguće je primeniti, koje smo doneli. Pre početka ove sednice zove me žena i kaže - vidite kako je ovo sa advokatima itd, otišao advokat, promenio, dao neku izjavu na koju ga nisam ovlastila. Sada se setite po novom zakonu da reviziju može da piše samo advokat. Katastrofa, haos ima da bude.
Ima i drugo nešto. Sve što je razrešeno od sudija ili podneli ostavke, svi otišli u Centar za medijaciju kao eksperti. Nisu mogli da prođu kao sudije, a prošli kao eksperti da obučavaju sudije kako da sude. Nemojte, molim vas, dajte malo ozbiljnosti. Ako treba i da se kasni, neka se kasni, ali ono što se uradi da kažemo - ovo je urađeno, idemo da ga implementiramo kako vi to volite da kažete, da zaživi, da narod oseti da se to što je zakonom propisano primenjuje, a onda idemo na sledeće nešto.
Ovo su puke deklaracije koje ničemu ne vode, a nama daju materijale da vas prozivamo. Nama dajete neograničenu količinu materijala da vas prozivamo. Zašto? Olako ulazite u zakonske projekte, samo radi onog plusića tamo u onoj rubrici. Ova Tanja Miščević kaže - e, i ovo smo uradili, i ovo smo uradili. A kada je pitate, gospođo, šta je to urađeno, da li znate nešto, nema pojma, ona tresne kosom i idemo dalje.
Tako se ne vodi država. Propis prvo mora da bude ozbiljan i onaj ko čita propis mora da zna da država ozbiljno stoji iza tog propisa. Što konkretniji propisi, to je bolje za pravni poredak. Kada imate ovako opšti propis, ko će to da primeni. Diskriminisano, omalovažavano itd. Lepe parole, stvarno lepe parole.
U praksi sam imao toliko slučajeva kada sam radio sa tim licem, pošto sam radio u fondu penzijskom i invalidskom, pa u mom fondu su diskriminasali invalidno lice koje smo zaposlili. Ti koji treba da brinu o invalidnim licima, neću da nosim za njega predmet, neću da kucam za njega, neću ovo, neću ono.
Znači, oni ljudi koji treba da se bore protiv diskriminacije, diskriminisali svog kolegu što je invalidno lice, koji je dobar pravnik, dobro je radio itd. O tome se radi. Donesemo propis, evo ovo je tehnički propis, tehnički standard, u ovom propisu je nepotreban.