Izvinite, molim vas, pa ovo je bilo pojašnjenje stava. Ni na jedan način se niti uvredljivo tumačilo niti prozivalo. Ovo je pojašnjenje stava Vlade, zašto ima taj stav, kao što ste vi pojasnili zašto ste postavili amandman. Nije korektno, ali ako misliste da ste pogrešno protumačeni, daću vam reč, ali ne mislim da je bilo tumačenje, nisam ga tako shvatio. Izvolite, daću vam reč, gospodine Krasiću.

Gospodine Markoviću, pa ništa nije problematično. Ministar je izašao posle mog objašnjenja da da stav Vlade zašto se ne prihvata ovaj amandman i u svom izlaganju izneo neke stvari koje ne stoje. Evo, molim vas ministre, da li će nekome biti jasno ovo što ste napisali. Ne vi konkretno, nego Vlada što je predložila. Vidite, član 6. stav (4) – Diskriminacija postoji i u slučaju, pa tačka 2, ako se prema diskriminisanom očigledno ponižavajuće postupa.
Odakle vi znate da je to diskriminisano lice? Znači, vi ste već unapred rekli da je neko diskriminisan, pa kao kvalifikativ ide ponižavajuće postupanje. Znači, on je u startu već kvalifikovan kao lice koje je diskriminisano, pa malo što je diskriminisano, još ide ponižavajuće postupanje.
U tom smislu sam tražio da se ovo ispravi, jer ovo logički ne može da stoji. Ovo je logički neprihvatljivo, ne gramatički. Zašto insistiramo na amandmanu dr Nedeljkovića? Zato što propisuje vrlo očigledno i jednostavno jednu od češćih situacija u kojima može neko da se nađe.
Jednostavno, vi nas niste shvatili. Mi nemamo ništa protiv da treba da se pozove na odgovornost onaj ko naređuje, podstiče, pomaže da neko izvrši diskriminaciju prema nekome, ali ne može da bude ova formulacija. Mogli ste da napišete: "Za diskriminaciju je odgovoran i onaj koji poziva, naređuje" itd. Ovo ni gramatički, ni pravno-tehnički ne može. Vi ste akt podsticanja, pomoći okvalifikovali kao delo diskriminacije. To je u krivičnopravnom smislu saučesništvo u užem smislu - pomaganje, navođenje itd.
Naravno da treba da odgovara šef, ali on ne čini diskriminaciju, već je naredio diskriminaciju nekome. Da biste izrazili njegovu odgovornost za saučesništvo, onda treba druga formulacija, jer ovako je diskriminaciju učinio, navodno i šef, a on nije ni video šalter, niti one ljude koji dolaze na šalter.
Zašto ovo pričamo i zašto smo podneli ovih pet-šest amandmana?
Da se ne bi desilo ono što nam se dešava sa propisima. Ovde se glasa, zakon izađe i onda se zakon ne primenjuje, pa Agencija za privredne registre traži od Vrhovnog suda da protumači šta stoji u zakonu, pa oni kažu "ne možemo mi da tumačimo šta je zakonodavac hteo da napiše", a i kod drugih naših propisa, jednostavno, zbog nepreciznosti.
Ovde nema potrebe da postoji ta nepreciznost, tim pre što postoji stvarno iskrena i dobra volja da se tekst popravi.
Mene prosto iznenađuje da ovako očigledne stvari ne prihvatate, a istrajavate u stavu (5) na nečemu što je besmisleno. Uzmite bilo koga sa pravnog fakulteta i on će da vam kaže da ovo ne može da stoji.

Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Tomislav Penezić.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Tomislav Penezić.

Dame i gospodo, prvo moram da izrazim zadovoljstvo ili neki vid zadovoljstva što je Vlada, odnosno ministar, čini mi se, prihvatio moju sugestiju, jer sam u raspravi u načelu govorio da u ovom zakonu nema kaznenih odredbi.
Čak sam rekao da u svim drugim oblastima postoje kaznene odredbe, da se fizičko ili pravno lice kažnjava toliko i toliko ako ne ispuni nešto. Ministar reče da je Vlada podnela amandman da se uvode kaznene odredbe i to mi je veoma drago.
Što se tiče amandmana koji sam podneo na član 7. tačka 1, on se nekako poklapa sa diskusijom koja je do sada ovde bila u vezi sa članom 6, drugim delom ovog zakona, a to je opšta zabrana diskriminacije. Odmah da kažem da sam podvukao, "predloženim amandmanom ne dira se u nameru predlagača, već se pravilno formuliše ta namera", upravo ono što su govorili i gospodin Krasić i Nedeljković.
Ovde se radi o tome da se lice unapred proglašava diskriminisanim, a to lice, kako kaže u mom amandmanu, treba da se zove lice sa invaliditetom.
Pročitaću tačku 1. člana 7: "Ako se diskriminisanom isključivo ili uglavnom zbog njegove invalidnosti neopravdano uskraćuju prava i slobode, odnosno nameću obaveze, koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi".
U amandmanu koji sam podneo stoji samo jedna ispravka termina: "Ako se osobi sa invaliditetom uskraćuju prava i slobode, odnosno nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi".
Objašnjenje je bilo ovo što sam i rekao, ali ću pročitati: "Ne može se osoba sa invaliditetom unapred nazvati diskriminisanom, pa tek onda nabrajati u čemu se sastoji diskriminacije te osobe", a onda dolazi ova zadnja rečenica kojom sam rekao da se ovim amandmanom ne dira u nameru predlagača, već se tiče samo pravilne formulacije.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 16. amandman je podneo poslanik Radiša Ilić.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć. Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 16. stav (3) koji glasi: "U članu 16. stav (3) briše se tačka i dodaju se reči "u roku od godinu dana od stupanja na snagu ovog zakona".
Da bi građanima koji prate ovu sednicu Skupštine bilo jasno o čemu se radi, citiraću član 16. stav (3) Predloga zakona, koji glasi: "Vlasnik objekta u javnoj upotrebi dužan je da izvrši adaptaciju objekta u cilju zadovoljavanja uslova za ispunjavanje obaveza iz stava 1. ovog člana".
Amandmanom predlažemo da se odredi konkretan rok za izvršenje adaptacije objekta. Ovo je povezano sa članom 16. stav (1), u kome se kaže da su vlasnik objekta u javnoj upotrebi, kao i javno preduzeće, dužni da obezbede pristup objektu u javnoj upotrebi, odnosno javnoj površini, svim osobama sa invaliditetom, bez obzira na vrstu i stepen njihove invalidnosti.
Dakle, ovde je problem što određena adaptacija nije izvršena i potreban je određeni rok da bi se to odradilo. Ono što je ovde ostavljeno, a to je rok od osam dana od stupanja na snagu zakona, u kome nije moguće da se bilo šta uradi na bilo kakvoj adaptaciji objekta, kako bi se on učinio prilagodljivim za invalide.
Sada bih pitao gospodina ministra, da se on stavi u ulogu vlasnika objekta u javnoj upotrebi, da li bi uspeo za osam dana da adaptira svoj objekat, kako bi bio pristupačan invalidima? Ovde mogu da dođu u obzir i sutureni, spratovi. Pitam se da li je moguće da za taj vremenski period, osam dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, vlasnik objekta izvrši adaptaciju tog svog objekta?
Ako još znamo da su potrebne dozvole za adaptaciju, možda se tom adaptacijom narušava arhitektura određenog dela grada; zatim, koliko je duga procedura za dobijanje dozvola; zatim, imovinsko-pravni odnosi, s obzirom da su mnogi objekti dati u zakup; pa dok se to završi sa pravim vlasnicima, vreme će proteći, a taj rok, koji se traži ovim amandmanom, upravo je potreban da bi vlasnici objekta mogli da adaptiraju svoje objekte.
U obrazloženju ste napisali da se amandman ne prihvata s obzirom na to da je rok nerealan. Takođe ste naveli dalje: "Isto tako, napominjemo da je u skupštinskoj proceduri Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji, koji predviđa kaznu za investitore koji objekte ne učine pristupačnim." Opet napominjem da je u pitanju adaptacija objekta, a ne novoizgrađeni objekti.

Reč ima poslanik Zoran Krasić.

Ovaj član je možda najbolji primer iz kojeg se vidi da je pogrešan koncept Vlade Republike Srbije kada je pokušala da uredi oblast zabrane diskriminacije lica sa hendikepom i invalida. Najbolji je primer zato što je u jedan opšti zakon, zakon koji je predlagač osmislio da bude puka deklaracija, koja bi se kasnije razrađivala nekim posebnim zakonima, ubacio nešto što se naziva građevinski standard.
Ovo je čista materija koja treba da ide u propise, tehničke normative za izgradnju građevinskih objekata, čija je namena za javne službe, državne organe, institucije, zavode, direkcije, tamo gde se komunicira sa strankama i gde kao stranka može da se pojavi lice koje koristi invalidska kolica ili druga pomagala, i da bi taj lični pristup mogao da se omogući potrebne su neke rampe i neka pomoćna sredstva.
Znači, u pitanju je čisto tehnički standard. Taj tehnički standard treba da bude u propisima o građevinarstvu i, naravno, treba građevinska dozvola, upotrebna dozvola, pa kao što se uslovljavaju nekim drugim uslovima koji su neophodni, tako i ovaj uslov da se postavi, da se vidi da li je investitor poštovao tehničke normative, da li u tehničkoj dokumentaciji ima pristupnu rampu. Kada se završi izvođenje radova, tehnička komisija za prijem konstatuje da li je to urađeno po projektu i izdaje se upotrebna dozvola.
Vidite, tehnički standard gura se u jedan opšti propis i ovo je baš dobar primer da se vidi da je u pitanju pogrešna koncepcija. Zašto pogrešna koncepcija? Onaj ko odlučuje da li je projektovanje u skladu sa standardima građevinskim treba da drži i ovaj zakon, tako ispada. Mora da vidi da li postoji neka odredba koja se odnosi na tu vrstu građevinskih objekata, a to već postoji u standardima.
Kada neko pravi objekat namenjen za funkcionisanje državnih organa samo neki objekti moraju da ispunjavaju ovaj uslov, gde je u pitanju rad sa strankama, gde građanin dolazi da bi se obratio, da mu se omogući lakši pristup. Zašto bi u nekim zatvorenim objektima, gde ne rade takva lica, morao taj standard da postoji? Znači, materija propisa tehničkih standarda na jedan uopšten način ubacuje se u ovaj opšti propis i onaj ko odlučuje o tehničkoj dokumentaciji, o urbanističkim uslovima sada treba da vrti i ovaj zakon, pored svih onih propisa i standarda koje koristi.
Ovo je dobar primer, a ovo što je gospodin Radić rekao, stvarno se tiče efikasnosti. Ovde ničim nije oročeno.
Čim je nešto propisano kao obaveza, nije dat rok, a tiče se adaptacije nečega što u nekom roku treba da se reši, onda, ukoliko norma nema deo koji se tiče roka nije norma, to je onda deklaracija.
Mogu da shvatim za ubuduće da prilikom projektovanja treba da stoji ovakva odredba, pa nije oročena nekim rokom, ali kada je u pitanju adaptacija, onda je sasvim izvesno da to treba u budućnosti da se uradi. Ako štitimo invalide, dajte u što kraćem roku da se to uradi i da se omogući slobodan pristup tim institucijama.
Izbegavate taj rok i shvatam zašto izbegavate rok, jer je teško da propišemo nešto za opštinu recimo Crna Trava, gde možda u celoj opštini postoje dva hendikepirana lica i sada obavezivati njih da u tom nekom roku urade, a ukoliko ne urade postavlja se pitanje odgovornosti, ko će da odgovara ispred javne službe, ko će da odgovara ispred Ministarstva. Zar treba da pokrećete postupak protiv Jočića zato što SUP u nekoj varošici nema pristupnu rampu.
Sve vam ovo pričamo da bismo pokazali da je ovo stvarno besmislen koncept. Ako je 95. godine naša zemlja ratifikovala te standarde, prihvatila te standarde, Vlada potpisala, onda se ti standardi primenjuju i treba da budu nalog da kada neku konkretnu oblast uređujemo, oblast života, imamo u vidu i te standarde, da se ne ogrešimo o te standarde ili da nešto od tih standarda konkretno ugradimo u neki pojedinačni zakon, a ovo što sada radimo povodom ovog zakona je stvarno besmisleno.
To je praktično prepisivanje standarda. Ako treba da donesemo zakon kojim bismo prepisali standarde i nešto malo ubacili, javna vlast itd, onda džabe donosimo zakon i verovatno je to neki uslov za neki kredit, pa da se kaže da ste obuhvatili ili možda za neko sponzorstvo za neke nevladine organizacije, ali ovo je promašeni koncept.
Imaćemo zakon, a nećemo imati zaštitu po tom zakonu, kao što smo došli u tu situaciju sa mnogo zakona iz oblasti koje ministar zastupa. Mirno rešavanje sporova, sećate se svega i svačega, ništa ne funkcioniše u praksi. Pregovori, ugovori, kolektivni ugovori, ništa ne funkcioniše. Nađite privatnika koji će da zaključi kolektivni ugovor, ne smeju da obrazuju sindikate, a mi smo doneli zakon, mi prema javnosti kažemo da imamo zakon, zakon obavezuje, ali nema ko da ga sprovede, ne sme niko da ga sprovede i slično je sa ovim.
Konkretno, što se tiče ovog člana u pitanju je čist tehnički standard. Taj tehnički standard treba da bude u tehničkim propisima koje treba da primenjuju oni koji su zaduženi za to. Ovako, kao opšta deklaracija, vi ste devalvirali tehnički normativ preopštim formulacijama, zakonima bez sankcija itd; devalvira se propis, devalvira se pozitivna inicijativa.
Diskriminacija je generalno zabranjena po političkoj, verskoj, rasnoj, telesnoj, imovnoj osnovi itd, po svim mogućim oblicima razlikovanja između ljudi. Ta diskriminacija je zabranjena. Tu postoji spor u teoriji da li treba ići do detalja ili samo sa opštim formulacijama, ali ako se ide do detalja onda se u svakom konkretnom propisu razrađuje nešto što je specifično za tu oblast i tako se potencira onaj osnovni princip.
Ovde imamo standarde i sada da pišemo naše standarde po sistemu - prepisaćemo ih, staviti ovde i imamo obezbeđenu zaštitu. U Briselu se stavlja tamo crtica i kaže se - aha, ovo je doneto. Idemo dalje, šta treba sledeće da se donese? Mi smo sa 250, 270 zakona jurili to gde ćemo da dobijemo plus na kojoj rubrici? Ova rubrika plus, idem na sledeću plus, a šta je kada se okrenemo nazad, da li se primenjuje? Da li je moguće da se primenjuje?
Neki propisi nisu mogući, nemoguće je primeniti, koje smo doneli. Pre početka ove sednice zove me žena i kaže - vidite kako je ovo sa advokatima itd, otišao advokat, promenio, dao neku izjavu na koju ga nisam ovlastila. Sada se setite po novom zakonu da reviziju može da piše samo advokat. Katastrofa, haos ima da bude.
Ima i drugo nešto. Sve što je razrešeno od sudija ili podneli ostavke, svi otišli u Centar za medijaciju kao eksperti. Nisu mogli da prođu kao sudije, a prošli kao eksperti da obučavaju sudije kako da sude. Nemojte, molim vas, dajte malo ozbiljnosti. Ako treba i da se kasni, neka se kasni, ali ono što se uradi da kažemo - ovo je urađeno, idemo da ga implementiramo kako vi to volite da kažete, da zaživi, da narod oseti da se to što je zakonom propisano primenjuje, a onda idemo na sledeće nešto.
Ovo su puke deklaracije koje ničemu ne vode, a nama daju materijale da vas prozivamo. Nama dajete neograničenu količinu materijala da vas prozivamo. Zašto? Olako ulazite u zakonske projekte, samo radi onog plusića tamo u onoj rubrici. Ova Tanja Miščević kaže - e, i ovo smo uradili, i ovo smo uradili. A kada je pitate, gospođo, šta je to urađeno, da li znate nešto, nema pojma, ona tresne kosom i idemo dalje.
Tako se ne vodi država. Propis prvo mora da bude ozbiljan i onaj ko čita propis mora da zna da država ozbiljno stoji iza tog propisa. Što konkretniji propisi, to je bolje za pravni poredak. Kada imate ovako opšti propis, ko će to da primeni. Diskriminisano, omalovažavano itd. Lepe parole, stvarno lepe parole.
U praksi sam imao toliko slučajeva kada sam radio sa tim licem, pošto sam radio u fondu penzijskom i invalidskom, pa u mom fondu su diskriminasali invalidno lice koje smo zaposlili. Ti koji treba da brinu o invalidnim licima, neću da nosim za njega predmet, neću da kucam za njega, neću ovo, neću ono.
Znači, oni ljudi koji treba da se bore protiv diskriminacije, diskriminisali svog kolegu što je invalidno lice, koji je dobar pravnik, dobro je radio itd. O tome se radi. Donesemo propis, evo ovo je tehnički propis, tehnički standard, u ovom propisu je nepotreban.

Da li se još neko javlja za reč? (Da.) Ministar Lalović.

Poštovani predsedavajući, poštovani narodni poslanici, uzeo sam reč samo zato da bih dao informacije koje mislim da su važne.
Pošto je ovde rečeno za ovom govornicom da Zakon o mirnom rešavanju sporova ne daje rezultate, ne daje efekte, jer spada u nepotrebne zakone, prosto želim da dam informaciju zbog javnosti da je do ovog trenutka blizu hiljadu sporova završeno pred agencijom koja radi taj posao i da se nadam da će u narednom periodu, pošto ćemo vršiti određene kampanje među radnicima i poslodavcima, biti mnogo više hiljada radnih sporova rešenih pred tom agencijom.
To je neuporedivo bolje i za radnike i za poslodavce, jer sporovi tamo traju od 15 dana do dva meseca, umesto od 15 meseci do pet godina ili slično tome, kako je u redovnim sporovima pred redovnim sudovima. Dakle, ovo želim da naglasim: ne da taj zakon ima smisla, nego daje sasvim dobre rezultate, a u procesu dalje implementacije očekujemo još daleko bolje rezultate, gde je u najboljem interesu i radnika i poslodavaca u Srbiji.
Druga napomena, koju želim takođe da kažem, da naravno da smo mi ovde usvojili zakon kojim smo stvorili sistem u kome politika zarada u Srbiji treba da se vodi putem zaključivanja kolektivnih ugovora. Država je uradila ono što je do nje, ali sada nešto moraju da urade i sindikati, i poslodavci, i radnici. To je deo posla koji ne može država umesto njih da radi i da organizuje sindikate ili slično tome, da i tu ne bi bilo zabune.
Treće, što želim da kažem, jeste svakako da nama predstoji ozbiljan posao i on će dugo trajati: to je implementacija propisa koje smo donosili i koje ćemo donositi.
Zarad javnosti Srbije takođe da dam još jednu informaciju. Kada govorimo o koracima prema EU i evropskim integracijama, postoje dva jasno odeljena dela posla. Prvi je donošenje potrebnih propisa da bi se standardi postigli; i drugi, kvalitetniji i teži deo posla jeste njihova implementacija i primena u praksi. Sada smo u toj fazi. Toliko i zahvaljujem.