Kada bi se kojim slučajem amnestijom obuhvatila neka druga krivična dela, onda bi situacija sa primenom člana 9. bila ne samo besmislena, značila bi praktično izvršenje krivičnog dela. Sada ću da vam objasnim.
Godine 1995. izvršena je amnestija za ista krivična dela. Ako je lice tada imalo 20 godina, pa je u 19-toj godini odbilo da služi vojni rok, amnestijom je obuhvaćen krajem 1995. godine, odnosno početkom 1996. godine, ali za period – decembar 1995. godine. Ako je to lice nastavilo i dalje da odbija da služi vojsku ili da vrši neko od ovih dela, onda je doživelo da se u januaru 2001. godine nova amnestija protegne na novo njegovo krivično delo, koje je izvršio od 1996. do 2001. godine.
Ako se to lice, posle te amnestije, opet ne odazove da služi vojni rok, ono je sada treći put amnestirano. Pričam o nečemu što je teoretski moguće. Ako je 1995. godine imao 19 godina, praktično njega obuhvata treća amnestija, a dva puta je imao brisanje osude. Sada treći put dobija brisanje osude, po službenoj dužnosti.
Nažalost, po našim propisima, slaba je vajda i od toga što dobijate taj oblik rehabilitacije, da se osuda briše iz kaznene evidencije; ona uvek ostaje i uvek je dostupna sudu i javnom tužiocu za svako novo krivično delo. Ona se briše zbog javnosti, ali ostaje zbog pojedinca, ostaje kao njegov žig.
Da iskoristim još ove dve sekunde koje su mi ostale, pozivam građane Srbije da, nezavisno od ovog omalovažavajućeg propisa koji se tiče naše vojske, svoju decu hrane i šalju u vojsku u znak protesta prema ovoj vlasti i onim njihovim nalogodavcima, a u znak velikog poštovanja i ljubavi prema svojoj državi.

Izvolite, gospodine Veselinoviću, o istom amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanici SRS, kako u načelu, tako i po amandmanima, dosta su rekli o ovom zakonu o amnestiji, kao i o prethodnom zakonu koji je bio deklarativnog karaktera.
Kao vojni obveznik, vojni starešina u rezervi, kada govorimo o ovakvim zakonima, u srce i u dno duše me pogađa – da li je moguće da će doći neka vlast koja će jednoga dana sprečiti da srpska deca, srpski vojnici služe vojsku. Kako ste počeli, to nas izgleda očekuje, kako ministar najavi – 2010. godine.
Kada budete ušli u Partnerstvo za mir, kada vam neko da novac za profesionalnu vojsku, to će biti plaćenici koji će služiti najmanje Srbiji i srpskom narodu, već onima koji ih plaćaju. Iz tog razloga, želim da napomenem, pošto je ovaj zakon vezan za period od 7. oktobra 2000. godine, znači dva dana posle one vaše kvazirevolucije koju ste izveli ovde u Beogradu, rušeći i paleći sve pred sobom, da od tog dana želite da amnestirate vojnike koji nisu hteli da se odazovu obavezama, što je predviđao Zakon o vojnoj obavezi.
Dolaskom DOS-a, "dosmanlija", počev od Borisa Tadića, kao ministra vojske, pa do Stankovića, uspeli ste da za ovih pet-šest godina uništite vojsku, vojnu doktrinu, jednostavno, ubijete nacionalni i slobodarski ponos Srba, uništite srpsku dušu. Ovakvim zakonima uništavate srpsku dušu.
Pored toga što ste uništili sve na ekonomskom planu, socijalnom, kulturnom, privrednom, ostalo je još da se vojska dokrajči i rasturi. Ne znam po čemu će vas generacije pamtiti. Verovatno i vaša deca gledaju ovu skupštinu, šta oni očekuju, da li se nadaju da će ih sutra štititi neko drugi ili će državu Srbiju štititi srpski vojnik?
Koristim ovu priliku da u korist ministra Stojkovića, kako nas narod shvata, i po funkciji koju vrši, u smislu pravde i zakona, postavim pitanje: na osnovu kojih pravnih osnova i na osnovu kog zakona je Vlada Srbije uvela prinudnu upravu u Novom Pazaru?
Kao Srbin iz tog kraja ne opredeljujem se ni za jednu stranu, niti Rasimovu, niti Suljinu, niti Ferzijinu, znam da su oni istomišljenici, znam da su pisali Memorandum muslimanskog bosanskog veća, gde se predviđa da Sandžak bude celovit, nezavisan, autonoman, da ima specijalni status, sve do države.
Uopšte se ne mešam u njihove obračune, ali zar je moguće da ovakvu ishitrenu odluku u ovom momentu, kada se priprema referendum u Crnoj Gori, donese Vlada Srbije i tako to područje postane nestabilizujuće.
Čuli ste sigurno, počev od "koktela", noćas je bomba bačena na opštinu Novi Pazar. Pitanje je kako će to tamo da se dalje reflektuje, u toj sredini gde ja živim, mislim da je veoma loše i najgora solucija je ta što se to može preneti i uticati na destabilizaciju celog područja, a posebno na srpski narod koji je tamo u manjini, posebno u Pazaru, Tutinu i Sjenici.
Želim da nam gospodin Stojković objasni koji su to povodi. Da li je moguće da zbog dva poslanika koja ovde čine većinu u Skupštini, kako sada narod govori, u našem kraju više ne vlada ni Koštunica, ni Labus, Tadić, niti bilo ko, jednostavno, Srbijom sada vlada Sulejman Ugljanin, Bajram Omeragić, Esad Džudžević i Velimir Ilić, koji se njima pridruži i odmah u tim kritičnim mestima, gde se raspiše opoziv predsednika ili raspusti Skupština opštine, stavlja se na jednu od tih strana.
Odmah je stigao pre dva dana da obilazi nekakvo klizište u tom kraju. Normalno da je obećao novac za te elementarne nepogode i klizišta, ali ne znam koliko će naplatiti klizanje Skupštine u Novom Pazaru i od koga će to da naplati?
Obećao je i aerodrom, gospodine Krasiću, u neposrednoj blizini Novog Pazara, gotovo u srcu Raške oblasti, autoput, sve je obećao, ali mislim, kao čovek, da su ovakve odluke koje povlači Vlada Srbije nezakonite i bez ikakvog uporišta.
Ako se pozivaju ova dva poslanika koja čine većinu u ovom parlamentu, da je nezakonito donesen budžet u opštini Novi Pazar, pa pobogu, prošle godine je na isti način donesen, i Vrhovni sud Srbije je to potvrdio, a evo sada se našao, od kada je Bajram Omeragić zamenio Mehu Omerovića, a onaj Esad Džudžević zamenio Ljiljanu Nestorović u ovoj skupštini. Sada je to nezakonito.
To je stvarno pravni apsurd i mislim da vi, gospodine ministre, treba radi uzburkane javnosti i svega što se dešava javno da date vaše mišljenje, šta je to, u stvari, što potresa sada.

Još neka poslanička grupa o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 10. amandman je podnela poslanik Gordana Pop-Lazić.
Predstavnik Vlade, na sednici Narodne skupštine, obavestio je da ne prihvata ovaj amandman.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.

Poštovane kolege poslanici, gospodine ministre, moje mišljenje je da su argumenti poslaničke grupe SRS koji su izneti na ovaj zakon vama potpuno prihvatljivi i da se, u suštini, slažete sa svim tim argumentima, ali da ste nemoćni, jer vam je kao vruć krompir ovaj zakon dat u ruke. Lepo je to gospodin Krasić obrazložio, imajući u vidu da ovo jeste nadležnost Skupštine državne zajednice Srbije i Crne Gore, ali da zbog mogućih komplikacija i neprijatnosti koje bi se tamo imale povodom ovog zakona, bilo je lakše da se o tome raspravlja ovde i mi smo to prihvatili.
Ne mislim da ćemo se ponositi ovim zakonom, niti posledicama koje će ovaj zakon izazvati. Naravno, kada govorimo o bilo kom zakonu moramo da imamo u vidu ambijent u kome se on donosi. Znamo kako se urušavala naša vojska od 2000. godine naovamo, to ne bih vezivala personalno za funkciju ministra odbrane, iako naravno nisu slučajno birani na te funkcije.
Ali, ono što je naročito demotivisalo mlade ljude da se odazivaju na poziv da služe vojsku Srbije i Crne Gore, ne kaže se slučajno za odlazak u vojsku – služenje vojske. To podrazumeva moralni čin gde se čovek odužuje svojoj državi, služi svojoj državi i otuda se valjda i koristi ta adekvatna reč za tako nešto.
To što su naši vojnici stradali u kasarnama ili u prostoru oko kasarne dok su bili na vojnoj dužnosti, a da se država nije postavila na adekvatan način i nije pronašla one koji su izveli ta krivična dela, tj. nisu pronašli krivca, dovodi ljude u dilemu da li je pametno poslati sina u vojsku, ako postoji mogućnost da mu se tako nešto desi. To apsolutno, i kao majka i kao čovek, mogu da prihvatim i da razumem.
S druge strane, država ništa ne čini da povrati poverenje mladih ljudi i uopšte građana u tu veoma važnu instituciju. Nije ona jedina koju urušavamo, ali je izgleda došla na red ovako postupno, već godinama da je sada potpuno dokrajčimo i da mladim ljudima kažemo – ne morate više uopšte da idete u vojsku.
Ako se prisetimo kako je sve to išlo, prvo smo omogućili civilno služenje vojnog roka, a imali smo već jednu amnestiju ili dve, kako reče gospodin Krasić, jer smo samo u toku 2000. godine imali jednu, pa smo omogućili civilno služenje vojnog roka i cilj je bio da omogućimo onima koji prema nekom svom ličnom osećanju ili po pripadanju određenoj religiji ne žele da se prime oružja. A onda je došlo do zloupotrebe tog prava.
Sada kada odete u vojni odsek i pitate kako se mladi ljudi odlučuju da služe vojsku, hoće li da obuku uniformu ili će na civilno služenje vojnog roka, reći će vam – jedan prema jedan, pa čak je negde i više onih koji su u civilu, nego onih koji su u uniformi.
Dakle, kod mladih ljudi postoji kriza identiteta vezana za državu i obaveze koje imaju prema toj svojoj državi, što nije slučajno, jer takva politika se već čitav niz godina vodi i kroz obrazovanje i kroz medije i kroz atak nevladinih organizacija. Ali, zašto baš mi u Skupštini Srbije, koji bi trebalo da budemo odgovorni i najsvesniji, da pridonesemo tome da se vojska dalje urušava?
Dakle, činjenica je da države bez instrumenta sile nema. Po definiciji je nema. Nje bez vojske nema. Ako smo spremni da kažemo da nećemo da imamo više državu ili – oročili smo je na pet, na deset godina, onda da donesemo ovakav zakon i kažemo: nećemo imati vojsku, ne treba nam vojska i nemamo ni državu. Ili ćemo da nađemo neki drugi instrument sile, ne znam, u pravnoj teoriji države i prava možda postoji i to, ali nam nije do sada poznato.
Nama je NATO pakt očigledno već u predsoblju. Ne mogu da kažem – na vratima, nego je ušao u predsoblje, i pitanje je da li nama vojska u takvoj situaciji treba i kakva nam treba? Jeste da nemamo ni adekvatnu strategiju, što se tiče odbrane zemlje, nismo svesni ni svog položaja u svetu ili, ako hoćete uže da kažem, na jugoistočnom Balkanu.
Ne znamo šta nam se sve sprema ili nećemo to javno da kažemo, iako verujem da većina vas koji sedite ovde vrlo dobro zna kakvo je stanje na Kosovu i Metohiji i kako se to sve tamo odvija, kakvo je stanje u Raškoj oblasti i u ove tri opštine na jugu Srbije, šta nas očekuje na proleće ili u toku leta. Ako nemamo ni adekvatan kadar, ni adekvatno obučenu vojsku, ne možemo apsolutno ništa da preduzmemo.
Ne pozivam niti plediram da postoji mogućnost ratnih sukoba, ali sama činjenica da jedna država ima obučenu, disciplinovanu vojsku na neki način odvraća sve one koji bi eventualno imali neke aspiracije prema toj državi. Mi uništavamo i vojnu tehniku, a uništavamo i vojsku, i ljudstvo i komandante vojske, odnosno komandno osoblje.
Sklona sam da verujem da je ovo još jedan od onih zakona koje moramo da donesemo, jer nam to NATO pakt uslovljava, Evropa traži kako bismo dalje mogli da idemo u pregovore oko ulaska ili u NATO pakt, što je verovatno vezano jedno sa drugim, ili u EU.
Srpska radikalna stranka ne može da glasa za ovakav zakon iz ovih suštinskih razloga, ali i iz onih procesnih, o kojima je gospodin Krasić vrlo lepo ovde obrazlagao i verujem da se vi, kao pravnik i bivši sudija, slažete sa njim da jednom amnestiran čovek može ponovo da bude vojni obveznik.
Ne znam da li ćemo svake godine donositi po jedan zakon o amnestiji. Činjenica je da ima ljudi na koje se već odnosi i onaj prethodni zakon i ovaj sada, a verovatno i još neki koji ćemo doneti. Ne znam zašto to sebi dozvoljavamo i zašto, pored ostalog, urušavamo i pravni sistem.
Pored toga, vidite da imamo Predlog zakona bez mišljenja matičnog odbora. Zašto je to tako, ne znam, ali pretpostavljam da se i matični odbor izvukao iz cele ove priče, mislim na Odbor za pravosuđe. Da li, što kaže gospodin Krasić, ima uslova da se ovo uopšte nađe na dnevnom redu ili ne, treba predsednik Skupštine da vodi računa o tome. Verujem da ima i da po ovom našem poslovniku može, iako to zaista ne bi trebalo, ako hoćemo da očuvamo pravni sistem.
Hoću da kažem da u danu za glasanje poslanici treba da pokažu šta misle o ovom ne tako benignom pitanju. Mislim da je ovo vrlo važno pitanje. Čula sam diskusije predstavnika SPS. Vrlo je lako da ovaj zakon ne prođe. Treba samo da ne budete u sali ili da ne ubacite kartice, da ne date kvorum. Nije dovoljno da glasate "protiv". Ovaj zakon ne može da dođe.
Prema tome, ako čovek hoće da bude dosledan, svestan ozbiljnosti materije koji ovaj zakon tretira, treba da se pokaže u danu za glasanje, bez mnogo priče, a ne da u TV duelima pričamo kako smo bili protiv nečega, iako smo i na taj način što smo bili u sali i dali kvorum skupštinskoj većini, koja očigledno više ne postoji, omogućili da se donese ovakav ili mnogi drugi zakoni. Zahvaljujem.

Hvala vama. Za preostalo vreme, narodni poslanik Stevica Deđanski, četiri minuta. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, hteo sam da se javim da bi još malo pojasnio ovo što pokušavamo ceo dan da objasnimo, a građani sa kojima sam pričao u proteklom periodu još uvek misle da se, kada raspravljamo o amnestiji, govori o onom periodu od ranije. Znači, za one koji su bežali do rata, itd.
Što je rekao gospodin Nikolić, to i da razumem. Nije svako dovoljno muškarac za to, ali hajde, da kažem tako. Prvo da pojasnim da se ovde traži amnestija od 7. oktobra 2000. godine, za vreme tzv. "demokratske države", pa bi onda bilo bolje i možda bi ljudima bilo jasnije da tako nazovete zakon, za one koji su bežali od DOS-a i da njih amnestiramo zbog toga.
Svake tri godine se događa amnestija, pa jedno klasično pitanje – dokle to tako ide? Jer, vlast bi trebalo da bude ista za sve, ili da svi ne idu u vojsku Jugoslavije ili da svi idu. Ružno je da se ovako radi i nije pošteno prema raznim ljudima. Najgori i najlošiji se oslobađaju, a ostali koji su patriote i koji vole državu ili bar ispunjavaju dužnost i prema državi, iako se čak možda i ne slažu sa tim, oni su ovim zakonom sada kažnjeni.
Ovo je klasičan udar na vojsku, poziv da se ne služi udar je i na državu. Stranci traže da se država ne brani i, tras, evo nama zakona o amnestiji.
Ako je ovo bilo samo zbog Divca i zbog toga što je podržao u predsedničkoj kampanji Tadića, onda ste mogli njega da oslobodite i da ga umilite, a ne da uništavate vojsku.
Još jedan primer koji sam hteo da dam, pošto je gospodin Krasić rekao da je bio veliki odziv na regrutaciju u Subotici, mogu da kažem da je situacija u Vršcu, iz koga dolazim, pošto su to raznorazni ljudi osetili i videli, počela je pred regrutaciju, recimo pre 15 dana, u vršačkom okrugu da kruži SMS poruka, a to je sada izgleda popularno, gde se pozivaju regruti da ne služe vojsku, da sabotiraju i da ne dolaze na regrutaciju, bez obzira na posledice.
Pisalo je, između ostalog, u porukama (nažalost, nemam trenutno nijednu u telefonu, izbrisao sam ih) da neće biti nikakvih konsekvenci i da niko neće biti kažnjen. Posle par godina biće amnestije itd. Širi se defetizam.
Znači, neki žuti mladić, da tako kažem, sedeći u nekom kafiću, dok sav čestit narod radi, šalje poruke mladićima koji su časni, pošteni i hrabri. Takvi ljudi kao što je on, sve bi dali samo da njima bude lepo.
Moram da pomenem na kraju da su čast, dostojanstvo, ponos i rodoljublje vrednosti koje se sada bacaju. Na te reči neki ljudi su počeli da se smeju. Zato vas molim da povučete zakon. Znate i sami da smo u pravu, samo to ne želite da priznate.

 Hvala i vama. Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, sasvim na kraju, gospodine ministre, meni je najiskrenije žao što sedite ovde u vezi sa ovim zakonom. Što se mene tiče, niste zaslužili da primate ove žaoke koje su vam upućene, ali to je posao.
SPS ne može podržati ovaj zakon. To bi bilo suprotno uverenjima svakog člana i simpatizera SPS i to bi bilo u suprotnosti sa programom SPS. To bi bilo u suprotnosti sa onim što od nas očekuju brojni građani Srbije. Bilo je dovoljno reči o ovome.
Razumemo okolnosti koje su navele Vladu da ovo predloži, a te okolnosti ne možemo da podržimo i ne možemo da prihvatimo argumentaciju i da glasamo za ovakav zakon. To bi bilo isto kao kada bismo glasali za nešto što je direktno suprotno interesima naših porodica, naših najmilijih i naših firmi, ako ih imamo i ne znam čega drugog.
Probali smo ovde da objasnimo zašto je to tako. Nisam siguran da je ovo pametan politički potez. Mislim da se radi, dozvolite da kažem žargonski, o autogolu koji na dugi rok može da ima posledice, realne posledice koje danas ne mogu da se shvate.
To je podilaženje onima koji nemaju osećaj odgovornosti, koji ni na koji način ovu zemlju ne doživljavaju kao svoju, ali bez obzira na okolnosti, uglavnom žive i rade negde drugde, tamo stiču svoj profit, tamo formiraju porodice.
U odnosu na zemlju koja ih je školovala i prema kojoj bi trebalo da gaje elementarna patriotska osećanja, na ovaj način ubijaju nešto što po mom shvatanju ne pripada.
Sada će biti onako kao što mora da bude, kolega je malopre govorio ovde kao rezervni starešina; kolega Veselinoviću, nema rezervnih starešina. Pravilo o mobilizaciji priznaje samo izvršioce mobilizacije; razlike između oficira koji idu na posao u kasarnu i onih drugih koji su to samo kada treba jeste u tome što ovi ne primaju platu, a idu na posao. Komandne dužnosti imaju potpuno jednake, bez obzira da li su aktivni oficiri ili se to postaje zahvaljujući obuci u raznim školama redovnih oficira kojih je u ovoj zemlji za ponos bilo. Neke od tih škola, kao što je bila škola u Bileći, jedna je od najpriznatijih škola izvan granica ove zemlje.
To više nije ta priča. Patriotizam i odgovornost više ne stanuju ovde. Ovde stanuje predusretljivost prema onima koji žele da nas vide još manjima nego što jesmo i koji žele da sa nama čine ono što je njihov interes, suprotno interesu građana Srbije. Za tako nešto nikada ne mogu da glasam. Hvala lepo.

Da li još neka poslanička grupa želi reč? Izvolite, gospodine Peneziću, mislio sam da se šalite.