Hvala vam, gospodine Periću. Reč ima narodni poslanik Donka Banović, pa Miljko Četrović, pa poslanik Goran Rakovac. To je redosled. Izvolite.

Poštovani predsedniče, kolege narodni poslanici, glavni cilj nacionalne strategije za reformu pravosuđa je uspostavljanje vladavine prava i pravne sigurnosti u Republici Srbiji. Stanje u kome se danas nalazi pravosuđe zahteva dugoročne i suštinske promene.
Mnoge analize pokazuju da imamo urušen pravosudni sistem u delu koji se odnosi na poverenje građana u pravosuđe.
Ovu činjenicu ilustrativno potvrđuje i primer ankete koja je sprovedena na sajtu Prvog opštinskog suda u Beogradu, u kojoj su se na pitanje – da li verujete u nezavisnost sudova, preko 83% građani su se izjasnili da ne veruju. To je poražavajući podatak.
Kada jednom narušite poverenje u pravosuđe, treba puno vremena da se ono povrati, ne samo što treba vremena, nego treba preduzeti konkretne i pozitivne akcije.
Postoji izražena potreba za sprovođenje strateških reformi na svim nivoima pravosudnog sistema.
Najveći deo strategije posvećen je reformi sudstva, mada u manjem obimu i ostalim delovima pravosudnog sistema, Ministarstvo pravde, tužilaštvo, izvršenja zavodskih sankcija i nezavisnih pravosudnih profesija.
Edukacija zaposlenih u pravosuđu predstavlja možda najvažniju oblast sa kojom se suočavamo i kojoj su potrebne veoma temeljite reforme. Mišljenja sam da posebno treba naglasiti značaj podizanja nivoa stručnosti nosilaca pravosudnih funkcija i zaposlenih u sudskoj administraciji.
Obrazovanje zaposlenih u pravosuđu je stalni zadatak, kroz koji se na višeznačan način prelamaju svi aspekti reforme pravosudnog sistema, izmena propisa, okretanja međunarodnim standardima i uvođenjem novih tehnologija postavljaju pred ljude koji rade u pravosuđu nove zadatke i nove izazove.
Cilj edukacije zaposlenih je unapređivanje stručnosti nosilaca pravosudnih funkcija i administracija, radi podizanja opšteg nivoa znanja zaposlenih u pravosuđu.
Postojeća zakonska regulativa o stručnom usavršavanju propisana je članom 8. u Zakonu o sudijama i određenim brojem članova u Zakonu o uruđenju sudova.
Međutim, te odredbe nisu dovoljne kada je u pitanju stručna obuka. Uobičajeni metod stručnog usavršavanja su stručna savetovanja, koja nisu dovoljno efikasna.
Ona se svode na predavanja ex cathedra sa velikim brojem učesnika i uz njihovo pasivno učešće.
Usvajanjem novog zakona koji je na dnevnom redu ove sednice o obuci sudija, javnih tužilaca, zamenika javnih tužilaca, sudijskih i tužilačkih pomoćnika, stvoriće se uslovi za organizovanost i sticanje i usavršavanje teorijskih i praktičnih znanja i veština.
Ovome se često suprotstavlja stanovište sud zna zakon.
Dakle, pravnicima je dovoljno i samo iščitavanje propisa. Sva komparativna iskustva govore da nije tako. Dodatno obrazovanje je garancija uspešne i brze implementacije svih reformi, pa i reforme pravosuđa.
Država je dužna da obezbedi kvalitetnu obuku svim nosiocima pravosudnih funkcija. Vlada će osnovati nacionalni institut za obuku u pravosuđu do 2008. godine i to je jedan od srednjoročnih ciljeva ove strategije.
Nacionalni institut će preuzeti funkcije i resurse postojećeg pravosudnog centra koji manje - više uspešno funkcioniše od 2002. godine.
Ova institucija će raditi pod nadzorom visokog nadzora sudstva, a ministar pravde i predsednik vrhovnog kasacionog suda će biti članovi upravnog odbora nacionalnog instituta.
Nacionalni institut će pružati standardizovano početno i profesionalno usavršavanje za zaposlene u pravosuđu. Obuka će staviti naglasak na tehnike upravljanja predmetima da bi se rešavalo pitanje velikog broja zaostalih predmeta u sudovima.
Uspešno položen završni ispit na ovom institutu postaće veoma cenjen kriterijum za izbor kandidata na prvu pravosudnu funkciju i permanentna edukacija nosioca pravosudnih funkcija biće obavezna.
Međutim, obrazovanje zaposlenih u pravosuđu počinje na pravnim fakultetima, neophodno je da se na fakultetima ojačaju katedre koje pripremaju pravnike za rad u pravosuđu i proširiti praktičnu obuku i učenje na konkretnim predmetima iz prakse.
Mislim da bi promenom edukacije dobili prave kadrove za pravosuđe, koji će moći da iznesu teret ove reforme.
Naravno, poslanici DSS-a će glasati za ovu strategiju. Hvala.

 Reč ima narodni poslanik Miljko Četrović, potom Goran Rakovac, pa Zoran Krasić.

Poštovani narodni poslanici, pošto ja nemam mnogo vremena, da bih ostavio i narodnom poslaniku, gospodinu Krasiću, da on iznese svoje stavove oko ove tzv. nacionalne strategije reforme pravosuđa, ali moram ovde postaviti neka pitanja ministru pravde, gospodinu Stojkoviću.
Dakle, kako je do sada Ministarstvo pravde, od formiranja ove vlade tzv. demokratskog bloka, predlagalo set zakona iz oblasti pravosuđa bez nacionalne strategije i svi ti zakoni koji su bili predloženi, a takvo je bilo i obrazloženje, bili su u skladu sa važećim Ustavom Republike Srbije, a da bi se dalo ovakvo obrazloženje ili uvod kada je u pitanju opšta informacija nacionalne strategije reforme pravosuđa i sve konstatacije koje su usledile vezano u ovoj nacionalnoj strategiji?
Sam Predlog odluke o utvrđivanju nacionalne strategije reforme pravosuđe, koji je predložen Narodnoj skupštini da usvoji, pokazuje koliko ova strategija nema nikakve realnosti niti osnova da će biti ostvarena, imajući u vidu sve ovo što smo čuli od ministra, pa i od poslanika vladajuće većine, koji su na neki način branili strategiju i uveravali nas iz poslaničke grupe SRS da će ona biti ostvarena.
Ova strategija nema ni rokove, nema ni konkretne radnje. Ima cilj, a cilj je da se uspostavljanjem vladavine prava i pravne sigurnosti vrati poverenje građana u pravosudni sistem Republike Srbije.
Pre mene, narodni poslanik iz DSS-a je izneo rezultate ankete o nepoverenju građana u sudove u Srbiji, konkretno u Beogradu, radi se o procentu od 80%, pa pitam: da li će se sa ovakvom nacionalnom strategijom, koja faktički nema rok, nema utemeljenje u Ustavu, moći da promeni to stanje i da građani imaju poverenje u sudove.
Građani će imati poverenje u sudove ako sudovi budu faktički primenjivali zakone, ako budu vodili efikasno sudske postupke, brze, racionalne i sudske odluke budu sprovedene. Jer cilj svakog postupka je sprovođenje odluka, a pogotovu kada su u pitanju sudske odluke.
Ako imamo stanje koje imamo u krivično-pravnoj materiji da sada mesecima građane Srbije aktuelna Vlada na čelu sa Vojislavom Koštunicom i skoro svim ministrima, koji se smenjuju i utrkuju ili po nalogu daju izjave kada je u pitanju pokušaj hapšenja Ratka Mladića, a da se ne bave svojim poslovima u okviru ministarstva, pa i ministar pravde, pa i ministar prosvete, pa i ministar privrede i privatizacije Bubalo, svi oni izađu i daju izjavu kada je i koja radnja preduzeta ili će je preduzeti, pa čak su određivali i rokove kada će se uhapsiti heroj Ratko Mladić.
A nije ih briga, ni kao celokupnu Vladu, ni kao ministre za određene oblasti, zašto je štrajk u oblasti prosvete, zašto štrajkuju prosvetni radnici?
Ministra Bubala nije briga šta se događa u 1.500 privatizacionih preduzeća, zašto je stotine hiljade radnika ostalo bez posla?
Zašto radnici izvršavaju samoubistvo, zašto je došlo do tuče sa privatnim obezbeđenjem u Jagodini, kako radi Agencija za privatizaciju, kako rade kancelarije širom Srbije, koliko se sredstava iz budžeta troši za rad agencije, za rad tih kancelarija, kako radi Akcijski fond, Centralni registar, kako radi Komisija za hartije od vrednosti i sve institucije od kojih faktički narod živi, odnosno većina građana koja sada ne živi dostojno, nego trpi, trpi, a prag trpljenja više nema kud.
To je suština. I, sagledavajući zašto je sada u ovom momentu predložena ova strategija, treba, na neki način, da potpomognu većinu građana, kako reče ministar, koji nisu sada u stanju da elementarnu pravdu ostvare i da im bude dostupna pred sudovima, predložiće zakon o pravnoj pomoći, pa će oni, ta većina siromašnih, da bude potpomognuta od službi pravne pomoći, kao što smo imali u nekom periodu službe za pravnu pomoć, pa će ti siromašni građani, ojađeni, bez hleba i oni i njihove porodice, pravdu tražiti preko tog budućeg zakona o pravnoj pomoći.
Predlagači ili oni koji su predlagali nosioce pravosudnih funkcija su faktički bili i u ovoj vladi oni koji vrše vlast. Jasno je i ovde, gospodinu, ministru, Stojkoviću, ko je predlagao i ko je imao odlučujući uticaj kada su birani, zadnjih meseci, da ne kažem dve godine, ali godinu i po dana sigurno, predsednici sudova, nosioci pravosudnih funkcija i za stanje u pravosuđu, faktički oni koji su i predlagali, te nosioce pravosudnih funkcija i oni koji su dužni da ih kontrolišu i koji su dužni da predlože njihove smene ili opoziv.
Ne može se prebacivati na stanje ili krivicu na drugog, jer faktički, odgovornost je na Ministarstvu pravde, na Vrhovnom sudu Republike Srbije, na predsedniku Vrhovnog suda, na Visokom savetu pravosuđa i na tim ključnim institucijama koje treba da kontrolišu i da usmeravaju pravosuđe.
To je očit dokaz da mi u Srbiji nemamo onu klasičnu podelu na tri grane vlasti, nezavisne i samostalne: zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Imamo četvrtu, onu najjaču i odlučujuću sada u Srbiji, da vlast kriminalnih centara moći koji imaju ogroman novac, ogromnu imovinu, koji imaju vile, limuzine, džipove, stanove, da su direktno u sprezi sa izvršnom vlašću, na neki način i sa delom sudske vlasti, faktički su doveli i do paralize i do ovakvog stanja u celokupnom sudstvu u Srbiji.
Šta govoriti o Republičkom tužiocu, o okružnim i opštinskim javnim tužilaštvima, ako je ovakvo stanje u kriminalu. Da vi ovako upotrebljavate MUP za pretkrivične radnje, tužilaštva, opštinska, okružna i Republičko, za ovaj kriminal koji se događa u Srbiji, kao ovo što radite u pokušaju hapšenja Ratka Mladića, Srbija bi cvetala.

Reč ima narodni poslanik Goran Rakovac, pa  Zoran Krasić, pa Đorđe Mamula.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, pred nama je jedan od najvažnijih dokumenata koji se pojavio pred ovom skupštinom u ovom sazivu. Jako je dobro što je izazvao ovoliko polemike danas.
Dobro je što je bilo puno onih koji su shvatili suštinu ove strategije, koji su krajnje objektivno o njoj diskutovali, naravno, nalazeći i određene manjkavosti i predlažući adekvatne promene u cilju poboljšanja teksta. Dobro je što postoje oni koji su potpuno odbacivali ovu strategiju, koji su je oštro kritikovali, iz prostog razloga što uglavnom nisu imali argumente na kojima bi te kritike zasnovali, što samo potvrđuje da je jedna ovakva strategija ovom društvu i ovoj državi više nego neophodna.
Mi živimo u vremenu u kome je civilizacijska tekovina podela vlasti na tri grane: na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Jako je malo zemalja koje ovu tekovinu nisu prihvatile u svojim ustavima i u svojim drugim pravnim propisima, nisu proklamovali načelo podele vlasti. Istovremeno, jako je mnogo onih država koje, iako su proklamovale načelo podele vlasti, svojim propisima nisu na pravi način obezbedile da svaka od ove tri grane vlasti bude nezavisna.
U odnosu na tri grane vlasti koje sam pomenuo, sudska vlast je, nažalost, najranjivija. Sudska vlast je najčešće ta koja je napadnuta, sa jedne strane od izvršne, a sa druge strane od zakonodavne vlasti. Iako naš postojeći Ustav, iako naši postojeći propisi svuda proklamuju ovo načelo, iako se naš pravni poredak trenutno zasniva na načelu podele vlasti, svedoci smo toga da sudska vlast, iako deklarativno proklamovana kao nezavisna, boluje od toga da ima dosta uticaja kako izvršne, sa jedne, tako i zakonodavne vlasti, sa druge strane.
Ako je stanje već takvo, a jeste, ako mi želimo da budemo u onom malom broju zemalja koje su uspele da u potpunosti ovo načelo podele vlasti sprovedu kroz svoje propise, onda je pravi trenutak bio da priđemo sveobuhvatnoj promeni našeg pravosudnog sistema, i sudskog sistema, da ta sveobuhvatna promena ne bude da krećemo od nekog početka, od neke nule, jer za to nemamo potrebe, s obzirom na to da imamo jednu sasvim solidnu tradiciju u našem sudstvu, ali da prepoznamo šta je to što je pravilo probleme u našem pravosuđu, da vidimo gde se nalaze ti problemi, te rane koje stalno zadiru u naše pravosuđe i ne dozvoljavaju mu da na pravi način ostvari funkciju koja mu je od strane ove države poverena.
Strategija koju imamo pred sobom je upravo takva. Metodološki je jako dobro urađena, sveobuhvatna, sasvim je jasno, da upotrebim takav izraz, skenirala stanje koje postoji u našem društvu i u našem pravosuđu i ne samo prepoznala, već i taksativno navela koji su sve to problemi koji koče ostvarivanje prava i ostvarivanje funkcije sudskog sistema i koji koče njegov dalji razvoj.
Nakon postavljanja takve dijagnoze, koji su ti problemi, strategija je dala jasan cilj, šta se njome želi postići, odnosno u kom pravcu sudstvo treba da ide. To je vrlo jasno definisano, da je cilj strategije uspostavljanje vladavine prava, pod jedan, a iz toga proističe pravna sigurnost, a na kraju vratiti poverenje građana u pravosudni sistem.
Maločas smo od jednog prethodnika čuli da je sprovedena anketa i da se preko 80 posto građana naše zemlje izjasnilo da nema poverenje u sudsku vlast koja postoji u ovoj zemlji. Ne ulazim u to da li je anketa tačna ili ne. S obzirom na to da sam pratio istraživanja u nekim drugim uređenijim zemljama, tamo je vrlo čest slučaj da kod školske omladine na spisku potencijalnih zanimanja kojima bi deca htela da se bave i na spisku zanimanja koja imaju najviše autoriteta kod građana, sudijska funkcija se nalazi na samom vrhu.
Jedan od ciljeva ove strategije jeste upravo da nizom mera koje u narednom periodu treba da se sprovedu, dođemo u tu situaciju da sudska profesija i u ovoj zemlji bude jedno od najpoželjnijih zanimanja, da svoj autoritet crpi iz svoje moralnosti i iz svoje profesionalnosti. Dakle, da to bude profesija za koju će naša deca poželeti da završavaju školu.
Dakle, rekli smo da je vrlo jasno postavljen cilj strategije. Naravno, postavljena su i načela na kojima ova strategija treba da se zasniva. I drugi pre mene su pominjali, a mislim da nije na odmet da se još jednom pomene, pre svega nezavisnost sudskog sistema; pod dva, javnost sudskog sistema, koji vidim da je danas ovde izazvao dosta polemika, mislim da je izazvao s pravom, jer je to ipak nešto što je novo u diskusijama koje imamo o ovoj grani vlasti; odgovornost sudskog sistema i na kraju efikasnost, jer suština jeste u tome da građani budu zadovoljni funkcionisanjem ove grane vlasti.
S obzirom na to da je najviše polemika ovde izazvalo baš načelo javnosti ili kako se u strategiji kaže "transparentnosti", mada se slažem sa ministrom da je reč javnost kvalitetnija i bolja, mislim da treba obratiti pažnju na ovo načelo, ako ni zbog čega drugog, zato što je činjenica da se sudska grana vlasti u zadnjih nekoliko godina otvorila prema javnosti. Način na koji je to učinjeno je vrlo često bio stihijski. Znači, to nije urađeno sa nekim planom, nije urađeno sa jasnom dozom mere u svemu tome.
Štampa je počela da se bavi sudstvom, sudovima i drugim organima u okviru ove grane vlasti, vrlo često, nažalost, na jedan neadekvatan način, koji umesto da približi ovu granu vlasti i sudstvo građanima, da na pravi način objasni šta je suština predmeta koji se vode pred ovom granom vlasti, vrlo često je dolazilo do toga da naša javnost bude, umesto informisana, naprotiv, da bude dezinformisana oko toga šta se tačno dešava u sudstvu, način na koji se to radi.
Vrlo često se ne zna koji su organi nadležni za preduzimanje određenih radnji.
Zato smatram da stavljanje akcenta na načelo javnosti sudske vlasti i sudskog sistema, više je nego značajno, jer se ovom strategijom vrlo jasno kaže u čemu se ta javnost sastoji.
Dakle, opet imamo još jednu gradaciju. Osnovno je to da se otvori proces izbora, napredovanja, odgovornosti i prestanka sudijske funkcije, koji je vrlo često, ne samo u ovom parlamentu, ne samo kod ljudi koji se bave politikom, nego i kod običnih građana bio i te kako mistifikovan, pa su se postavljala pitanja kako dolazi do izbora određenih kadrova na određena mesta, do njihovog napredovanja ili prestanka njihove funkcije.
Sećam se, pre desetak, petnaest godina, jednog naslova u novinama koji je glasio: "Ako se za 15 minuta u jednoj zemlji izabere 200 sudija, moraće se naći i neka omaška".
Nažalost, očigledno je da je tada kada se na taj način biralo onako paušalno da je bilo dosta omaški i zbog toga nam je između ostalog sudski sistem u mnogome urušen, mada se ne bih složio sa nekim kritikama koje su se ovde čule da je on baš do te mere spao na niske grane. Ima tu jako puno i časnih i poštenih stručnih ljudi, koji žele korektno da rade svoj posao.
Drugi deo ovog načela bi se odnosio na pristup informacijama i sudskih postupaka. Na koji način pristup ovim informacijama, a to je upravo ono o čemu su i neki pre mene ovde govorili.
Mi moramo da se držimo jednog principa privatnosti, odnosno svesni smo činjenice da sudski sporovi vrlo često zadiru u određena lična stanja u lične odnose između određenih stranaka koje se nalaze u sporovima.
Činjenica je da moramo zaštiti njihovu privatnost i da se mnoge stvari koje se u sudu čuju ne treba da iznose u javnost, da o mnogima od tih stvari ne treba diskutovati u novinama ili na drugim mestima, ali sa druge strane pravosuđe moramo približiti građanima i moramo naći pravu meru, pravi način da građani na pravi i kvalitetan način budu informisani o tome šta se pred određenim sudom dešava, posebno u predmetima koji izazivaju veliko interesovanje javnosti poput nekih teških krivičnih dela, procesima po tim pitanjima ili procesa koji na neki način imaju političku pozadinu.
Na kraju, načelo javnosti podrazumeva aktivan odnos samog pravosuđa sa javnošću. Predviđeno je osnivanje kancelarije za odnose sa javnošću. Imamo već određene pokušaje kod nas u tom pravcu. Već u ovom trenutku imamo portparole određenih sudova, imamo informatore, imamo informatore koje određeni sudovi objavljuju.
Slažem se sa koleginicom da ima vrlo često i nespretnih nastupa i neadekvatnih portparola, ali svaki početak je težak da bi se, kako Kinezi kažu, prešao jedan veliki put, mora da se učini prvi korak.
Prvi korak je učinjen, ova strategija postavlja način da se ide dalje i ukoliko budemo na pravi način sprovodili ovu strategiju ne sumnjam da rezultati neće da izostanu.
Dakle, na kraju, da bi moj kolega Krasić imao vremena da se i on ovde obrati, da iskritikuje ovu strategiju, što će samo da potvrdi da je ona dobra i da je treba usvojiti, na kraju bi pozvao sve narodne poslanike da u danu za glasanje ovu strategiju u potpunosti podrže.
Ova strategija je jedan veliki korak ka nezavisnom pravosuđu, ka slobodnom pravosuđu, ka boljom državi u kojoj će naša deca poželeti da se bave pravosudnom funkcijom.
To je cilj svih nas i zato će DSS u danu za glasanje sa velikim zadovoljstvom podržati sa velikim zadovoljstvom ovu strategiju, verujući u to da usvajanjem ove strategije idemo ka pravednijoj, poštenijoj državi kakvoj svi težimo.

Zahvaljujem se Goranu Rakovcu. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a neka se pripremi Đorđe Mamula.

Gospodine Anđelkoviću, ja ću na početku da skrenem pažnju na neke proceduralne stvari koje se tiču Poslovnika, pa s obzirom na to da je gospodin Marković uspeo neko vreme da nam oduzme molim da mi ovo vreme ne računate. A evo o čemu se radi.
Ako pogledate obrazloženje ovoga Predloga odluke, primetićete da se kao ustavni osnov za donošenje nacionalne strategije navodi veliki broj odredbi Ustava Republike Srbije.
Sve te odredbe koje se tiču nadležnosti Republike Srbije i ovlašćenja Narodne skupštine znače da Narodna skupština u tim oblastima može da donese propis, odnosno zakon. Ne može u tim oblastima da se donese odluka. Šta je ovde nama ponuđeno?
Ovde nam je ponuđena jedna odluka u kojoj nas Vlada obaveštava šta ona misli da treba sve da se uradi da bi se iz korena promenilo stanje u postojećem pravosudnom sistemu, a to moram da kažem u postojećem pravnom i političkom sistemu Republike Srbije. Onda vidite jednu veliku nelogičnost.
U Ustavnom osnovu poziva se na Ustav Republike Srbije, pa čak ide i šire, navodeći i odredbe o ustavnosti i zakonitosti, a u Razlozima za donošenje ove odluke osporava se Ustav, što znači da je predsednik Narodne skupštine, to je ono što sam hteo na početku da objasnim, bio dužan da ovaj predlog odluke vrati predlagaču i da kaže da ovo nije u skladu sa Ustavom.
Ako predsednik Narodne skupštine to nije uradio, onda je Zakonodavni odbor bio dužan da upozori predlagače da je ovakva jedna odluka, ma koliko ona predstavljala program mera aktivnosti i uopšte onoga što nadležni državni organi treba da rade da bi se iz korena promenilo neko stanje, pravno-politički neodrživa, jer zadire u ustavna rešenja, pa čak otvoreno zagovara da u budućim transformacijama neće niko da se pridržava Ustava Republike Srbije.
Još jedna vrlo važna stvar, a to skrećem pažnju vama koji ste na vlasti i koji činite u Skupštini većinu, u mnogim rešenjima vi ovde dajete predlog za budući ustav Republike Srbije. Vi ukoliko ovu odluku izgurate u Narodnoj skupštini, vi ćete nju doneti običnom većinom, a za promenu Ustava Republike Srbije traži se kvalifikovana većina u Narodnoj skupštini. Onda ćete potpuno na identičan način kao oni koji su donosili zakon o uslovima i načinu promene Ustava, koji je ovde izglasan, a ima ovde poslanika koji se sećaju tog perioda, koji je izglasan običnom većinom, vi praktično dolazite u situaciju da ćemo morati i vas da kritikujemo, jer onda vršite zloupotrebu prava.
Onda ćete da mašete sa ovom odlukom kao nečim što je osnova za sve moguće reforme koje ćete navodno da sprovodite novim predlozima zakona i novim zakonima u Narodnoj skupštini. To je ta fundamentalna razlika zbog koje mi ne možemo da podržimo ovakav koncept transformacije našeg pravosudnog sistema.
Vi ovde u ovoj strategiji, koja je priložena uz ovaj predlog odluke, priznajete da sve što je urađeno od 2002. godine do danas, a tiče se velikog personalnog veća, Visokog saveta pravosuđa i nekog novog oblika izbora nosilaca pravosudnih funkcija, u stvari nije u skladu sa postojećim Ustavom Republike Srbije. Treba jasno da se kaže da i pored toga što je izražena politička spremnost da se promeni Ustav Republike Srbije, donese nov ustav Republike Srbije, da je taj posao blokiran, jer nekima očigledno ne odgovara bilo kakva promena.
Sve što se predlaže ovom strategijom, makar što se tiče onih opštih informacija, jeste u delu inicijative šta treba da sadrži novi ustav Republike Srbije. Naravno, tu ste prevazišli sve dobre kriterijume i pitanje dobrog ukusa, pa ste toliko široko išli da nacrnite naše pravosuđe, da ste neke stvari potpuno i zapostavili i zaboravili.
Ali ono što je neoprostivo ne možete da kažete da neadekvatan ustavni i zakonski okvir otežava izvršenje sudskih presuda. To ne možete, naprosto, da kažete, jer ja slušam vaše pledoajee ovde o tome, držite nam predavanje kako je vlast organizovana, tako, na principu podele vlasti na izvršnu, sudsku i zakonodavnu, a kod nas je to sprovedeno.
Vi potpuno nesvesno negirate da to postoji kod nas, a to postoji. Da li je naša sudska vlast samostalna i nezavisna to je drugo pitanje, a ja mogu da vam dokažem da je sa Društvom sudija totalno ugrožena samostalnost i nezavisnost našeg pravosudnog sistema. Totalno ugrožena! Gde se javljaju ti portparoli? Šta se to promenilo pa su se oni pojavili? Koji se zakon to promenio? Nijedan zakon. Ko najviše komentariše prvostepene presude ili uopšte taj prethodni ili istražni i pretresnu fazu prvostepenog postupka? Pa upravo ljudi iz Društva sudija, najviše oni to zloupotrebljavaju.
Dalje, stvarno ne bih mogao da prihvatim stav, recimo, ''neadekvatan program na pravnom fakulteti, što doprinosi nepripremljenosti budućih lidera u pravničkoj profesiji i pravosuđu''. Koji su to lideri, šta pričate vi? Lideri se biraju. Kako može da bude lider ako je sudija? On je ili sudija ili nije sudija, ne može da bude lider.
Sad biste vi hteli da menjate programe pravnog fakulteta, a ovde smo doneli propis kojim smo garantovali autonomiju univerziteta i autonomiju fakulteta. Priča se tamo o nekom osposobljavanju. Naravno, pravnici su inteligentni, čim se promeni zakon oni moraju da primene taj zakon. Nigde nema sudske prakse kao nešto što je interno, što obavezuje sudije i što govori o njihovom kvalitetu rada.
Idem dalje. Ključna načela, sve ste lepo napisali a zaboravili ste samo načelo samostalnosti. Ako ste smatrali da je to u okviru načela nezavisnosti i da obuhvata i pitanje odgovornosti onda je to neka druga situacija. Kaže ciljevi strategije da se obezbedi vladavina prava, pravne sigurnosti, pa se ovde nešto razglaba kako mi nismo pravna država. Pa nema države koja nije pravna država, ljudi. Nema države koja nije pravna država, ali to sve može kod nas da ide.
U okviru tog sprovođenja napisali ste pravosudni sistem u novom ustavu, gotovo identično ono što smo pre nekoliko meseci dobili od Društva sudija. Svakog poslanika su obavestili sa jednom brošurom i oni smatraju da u budućem ustavu pravosuđe treba da ima takav položaj i takvu ulogu. I vi ste naravno to prepisali i stavili ovde i, sada računate da to može nas da obavezuje. Pa nas ništa ne može da obavezuje šta predlaže Društvo sudija. SRS ništa ne može da obaveže. Ništa. Naprotiv, može samo da nam skrene pažnju da obratimo pažnju šta se tu predlaže.
Pogledajte onog Omera Mula Omerovića, kako se zove. Kako ode na koju televiziju on menja stav. Hadžiomerović ja se izvinjavam, znam da je neko prezime. Kako ode na koju televiziju on menja stav. Predsednik udruženja, a on jedva sudija okružnog suda. Ma nemojte, molim vas.
I sada sudija okružnog suda drži nastavu sudijama Vrhovnog suda Republike Srbije. To je smešno. Kaže novi pravosudni organi kao ustavna kategorija. Pa kako to može da stoji u nekoj odluci.
Mi danas treba da donesemo odluku koja mora da bude u skladu sa Ustavom i sa zakonom, jer nas Ustav obavezuje na ustavnost i zakonitost našeg rada. Ovde se iznose neki programski ciljevi, neke programske akcije. Moguće da to bude zajednički nastup stranaka koje čine vlast, ali ne možete vi da obavežete Narodnu skupštinu da ovo izglasa. Vi ćete ovo izglasati običnom većinom, pa ima da mašete, pa ćete da kažete kasnije: pa da, mi smo onako tiho i promenili Ustav Republike Srbije u skladu sa strategijom. Videćete svaki sledeći zakon iz oblasti pravosuđa ima da kaže u skladu sa strategijom usvojeno na sednici Narodne skupštine tog i tog datuma. Mi to nećemo, naravno, da vam dozvolimo.
Dalje, Visoki savet sudstva, neki novi organ, pa onda međusobna ravnoteža i kontrola, pa onda malopre slušam ovde kako nema ustavne žalbe. Pa jeste, nema više ustavne žalbe u Srbiji, ona je bila dok niste doneli Ustavnu povelju. Kada ste doneli Ustavnu povelju građani su izgubili pravo da putem ustavne žalbe traže ocenu ustavnosti i zakonitosti pojedinačnih akata, kojima su narušena njihova ljudska prava. Po logici stvari, jer je nemoguće uništavanjem jedne države da građani gube svoje pravo, ta nadležnost je trebalo da pređe u Republički ustavni sud, međutim, Vučetić nije hteo ni da čuje za to, tako da je sada ostalo bez ustavne žalbe.
I drugo nešto, i izvršna i sudska vlast svoj status izvire iz zakonodavne vlasti, to ste svi zaboravili. Pa se ovde čak ide na neka vrlo nelogična rešenja. Za vas je mnogo manje značajan posao da Narodna skupština izabere nekoga za sudiju i da on radi tri godine, a da trajnost dobije preko odluke nekog vašeg visokog saveta sudstva. Pa zar ne treba da bude obrnuta situacija – da ga niži organ izabere da privremeno radi, pa ako se dokaže da ga onda izabere Narodna skupština koja je vlasna to da uradi? A vi ste to okrenuli? Zašto?
Zato što postoji sudsko-advokatska mafija u našoj zemlji, jer su neki zavozili film, ne dozvoljavaju onim da im iko soli pamet. A ko to? Oni koji su najranjiviji kao sudije i kao tužioci, oni koji se poklanjaju izvršnoj i zakonodavnoj vlasti. Sad su se okuražili da nešto rade, da traže neku svoju samostalnost na ovaj način. Ta samostalnost postoji ukoliko se donose kvalitetne odluke. I sad ja ne znam, ovu strategiju treba da sprovodi desetočlana komisija.
Ja ne znam zašto nevladinu organizaciju mešate u organ vlasti, sa kojim pravom Društvo sudija kao nevladina organizacija? Ona gubi status nevladina organizacija ako uđe u kombinaciju sa nekim državnim organima oko nekog programa, oko neke strategije.
Kakva je to nevladina organizacija kada njeni predstavnici u vladinim organima sprovode državnu strategiju? To onda nije nevladina organizacija. Ali, njima treba ta kopča, o tome ćemo kada dođe na dnevni red jedna od sledećih tačaka dnevnog reda.
Kaže, Visoki savet sudstva je ustavna kategorija. Nije ustavna kategorija i budite sigurni dugo neće biti ustavna kategorija. Kada može da postane ustavna kategorija? Ako dve trećine narodnih poslanika u Narodnoj skupštini prihvati takav predlog Ustava Republike Srbije i ukoliko ga građani na referendumu potvrde. Dok toga nema ovo možete, ministre, da držite kod vas u fioci u Demokratskoj stranci Srbije, da se dogovarate sa koalicionim partnerima oko zajedničkog nastupa na izborima, da to bude vaša platforma, ali vaša platforma je i bila da će da se promeni Ustav. Nije se promenio Ustav.
Dalje, kaže, objašnjavate o nekoj novoj organizaciji sudova. Pa, molim vas, 2002. godine ste dali jednu organizacionu šemu naših sudova: opštinski, okružni, trgovinski, pa onda apelacioni, pa upravni, pa vrhovni, pa sada ubacujete nešto drugo. Ali ste u međuvremenu promenama zakona o uređenju sudova mnogo bliži zakonu o sudovima koji je bio na snazi do 2002. godine, pa koji je i danas na snazi u delu nadležnosti jer ste duboko svesni da ovo ničemu ne vodi.
Znate kako deluje smešno organizacija sudova u Crnoj Gori. Oni imaju one osnovne, više, apelacione, kasacione, upravne itd. Pa ono je stvarno smejurija, od fildžan države, sa sudstvom koje treba da imitira sudstvo, recimo, jedne Nemačke. Pa to je stvarno smešno. Ima tu još puno prigovora i primedbi o čemu ćemo kasnije.
Sada koristim jednu priliku gospodine ministre, dok ste vi tu, da vas upoznam sa dokumentacijom koju je podneo Ljubinko Aleksić. On 23 godine vodi spor za naknadu štete, jer je pretrpeo povredu u saobraćajnoj nesreći koja se desila pre 30 godina. On je bio u 25-toj, sada je u 50 i nekoj godini. On još nema prvostepenu presudu za naknadu štete, 30 i nešto operacija je imao, obraćao se Ministarstvu pravde i otkad ste vi ministar i kad je bio gospodin Batić ministar i kad su bili drugi pre vas itd. dobićete vi to.
On je sada u penziji, prima invalidsku penziju 8.000 dinara, prima naknadu za telesno oštećenje 600 dinara i 23 godine se šeta i traži prvostepenu presudu, meni se čini da je u pitanju Prvi opštinski sud u Beogradu. Nema prvostepene presude. Videćete, ovde imate krivično osuđujuću presudu za one koji su uzrokovali, znači, krivica dokazana, ima tu i veštačenja itd. – 23 godine.
E sad, ja sam apsolutno siguran da kada se donese ova odluka o toj strategiji da on neće u roku od dva meseca da dobije prvostepenu presudu. Nisam siguran.
Da je neka druga odluka o nekoj drugoj stretegiji koja je u skladu sa Ustavom i postojećim zakonima, a koja ima za cilj da učini efikasnim te naše sudove, onda bi ja ovom gospodinu Ljubinku mogao da kažem – doneli smo ovu novu strategiju, ona podrazumeva efikasnost, prvostepeni sud mora u tom roku, drugostepeni u tom, ukoliko prvostepeni to ne uradi, podleže toj i toj sankciji itd.
Međutim, to ne mogu da kažem jer ova strategija je u visokim oblacima. Ako bude biće, ako ne bude neće biti. Biće nešto ovde proaktivno, verovatno može da bude i propasivno ili antiaktivno i antipasivno, jer ne znam ekspertsko znanje se dokazuje samo nekim novim pojmovima. Predlažem da ne glasate za ovu odluku, jer preuzimate rizik da kad god se pozovete na ovu odluku da vas prozivamo i da kažemo da tu nema dvotrećinske većine, da nema nikakve saglasnosti za buduću promenu Ustava Republike Srbije.
Gospodine ministre, zato se javite ovom čoveku, ako se njemu ovo reši za dva-tri meseca, verovatno ima neke vajde od našeg pravosudnog sistema i on je uplašen zbog neaktivnosti.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Mamula.

Ovaj predlog odluke o utvrđivanju nacionalne strategije reforme pravosuđa treba prihvatiti. Po svojoj sadržini to je veoma dobar predlog i mislim da kasni bar 15 godina.
Pravosuđe u svakoj državi liči na društvo u kome živi svoj život tako da to treba da imamo na umu. Pravosuđe je ličilo na svoje društvo pre 20 godina u ovoj državi, tako liči i danas. Zato mislim da je ovaj predlog odluke o utvrđivanju nacionalne strategije reforme pravosuđa veoma dobro zamišljen i mislim da je ključan za naše društvo, jer je bio red da se već jednom donese strategija reforme pravosuđa.
Ovde ima više tačaka u predlogu, ali opredelio sam se samo za nekoliko. Pre svega mislim da su ova načela veoma važna, načelo nezavisnosti, otvorenosti, odgovornosti i efikasnosti. Kada je reč o načelu odgovornosti, možemo govoriti o potrebi uspostavljanja profesionalizma u pravosuđu, a temelj svakog profesionalizma u svakoj profesiji su znanje i savest.
Ako nema znanja, savest nije dovoljna. Ako ima znanja, a nema savesti, to znanje je neupotrebljivo. Mi moramo da uspostavimo pravi profesionalizam i u pravosuđu, kao i u svim ostalim profesijama u našem društvu, da bi pravosuđe moglo da da očekivane rezultate.
Ono što je posebno moju pažnju privuklo, to je ovde reforma nastave na pravnim fakultetima, odnosno predlog da se ojačaju katedre pravnog fakulteta. Mi imamo profesore pravnih fakulteta koje niko ne citira, u svetu pogotovo.
Završiće svoj radni i životni vek, proveli su ga u nauci, a da ih niko ne citira, niko ne spominje to što su radili. Ima profesora pravanih fakulteta koji ne znaju da sednu za kompjuter.
Kada pogledate njihove udžbenike, vi ne možete u Srbiji, na pet-šest fakulteta pregledao sam udžbenike, nema na kraju udžbenika u popisu literature da se navede jedan kompjuterski sajt za pretraživanje zakonodavstva evropskog i svetskog, da vidite sajtove ustavnih sudova u Evropi, u svetu, vrhovnih sudova, Ujedinjenih nacija, Evropskog suda za ljudska prava.
A ti profesori su se čudili kako je moguće da 2001. i 2002. godine nisu bili konsultovani za uređenje naših zakona. Njih ne citiraju ni njihove kolege, osim njihovi asistenti i to kada pripremaju doktorske disertacije.
Krajnje je vreme bilo da se, kada je reč o strategiji, progovori o pravnim fakultetima i o ljudima koji izlaze sa tih fakulteta sa diplomama pravnog fakulteta. Imamo sudije koje danas ne znaju razliku između revolvera i pištolja, koji ne znaju šta je trag kočenja, ne znaju šta je psihička sekunda, koji ne razumeju finansijska veštačenja, koji ne razumeju medicinska veštačenja. To su, dakle, ozbiljni problemi.
Kada pogledate te profesore pravnih fakulteta većina njih ne zna da napiše tužbu, a predaju pozitivno pravne predmete i sada oni treba da pripreme nekog za život. Zato danas imamo sudije koji znaju zakone, a ne znaju život, različite oblasti.
To je ključni problem od opštinskih do Vrhovnog, tako da je za mene ovo veoma važan deo da dođe do reforme nastave na pravnim fakultetima, da na pravnim fakultetima predaju ljudi koji imaju vezu sa praksom, da u pozitivno pravnim predmetima sudije uče sudsku praksu, da se upoznaju sa presudama, da uče sudsku psihologiju, da poznaju veoma dobro kriminalistiku, da dobro poznaju imovinsko pravo, praksu Vrhovnog suda kada je reč o građanskom pravu, trgovačkom, da čitaju strane presude, da vide kako to izgleda, a ne da izlaze sa pravnih fakulteta, provedu tamo četiri godine, a ne znaju gde su sudovi u gradu u kome žive.
Zato mislim da je ovo veoma važno, jer bez ove reforme pravnih studija ostale neće mnogo vredeti.
Mislim da je ovde dobro što je naglašeno da su tužioci deo izvršne vlasti i da treba da imaju relativnu nezavisnost, jer državni tužilac je strana u sporu.
Prema tome, tumačenja nekih profesora da su oni sastavni deo sudske vlasti su obična besmislica. Tužilac je deo izvršne vlasti i on je uvek strana u sporu, kada štiti državni interes ili kada je reč o pravobraniocima, oni štite državni interes i strana su u sporu. Prema tome, vezivati njih za sudsku vlast je pogrešno.
Dopada mi se ovde što se govori o advokaturi. Bilo bi krajnje vreme da advokati postanu gospodari svog imenika, kako bi mogli oni biti odgovorni za to ko ulazi u advokatski red, a ne da se stalno upisuju ljudi preko odluka Vrhovnog suda i da se onda advokatskim komorama ispostavlja račun ko je sve primljen u komoru. Toliko. Hvala.