Reč ima poslanik Zoran Krasić.

Zamolio bih prisutne poslanike da svoje kolege obaveste povodom ovog amandmana na član 160, ali to se odnosi na celo poglavlje VI Saslušanje svedoka-saradnika.

Još uvek u našoj sudskoj praksi i pravnoj teoriji postoji problem kako treba definisati priznanje optuženog. Da li je to priznanje ili je izjava svedoka, pošto se to poprilično prepliće. Ako svedok-saradnik, a koji je na bazi onog zapisnika kojim je postigao nagodbu sa javnim tužiocem, priznao da je izvršio krivično delo i prihvatio dužnost da svedoči kao svedok optužbe protiv pripadnika kriminalne organizacije sa kojima je delovao, onda se stvarno postavlja pitanje da li je to njegovo samo priznanje ili njegovo svedočenje treba tumačiti i u svetlu dokaza protiv drugih lica. Gde se to prepliće, gde je granica između ta dva principa?

Motivi za priznanje mogu biti različiti. Može biti kajanje, a može biti i jednostavno što neko smatra da će putem priznanja da izjedjstvuje blažu osudu. Ali, ukoliko ta blaža osuda bude garantovana duplo blažom osudom, što ovaj zakon predviđa, on po osnovu statusa svedoka-saradnika ima zagarantovano duplo manju kaznu nego što je zakonom propisano.

Ima duplo manju kaznu od one koja bi mu pripala. Ima duplo veću beneficiju nego redovno. Redovno je na bazi individualizacije šta bi mu sud odredio, a od toga ima pola. Nisam rekao polovinu od polovine, nego od one koja bi mu bila odmerena, svlači se na pola. Naravno da bi duplo manje bio u zatvoru, priznanje dela je korist za optuženog koji je svedok-saradnik.

Da bi dokazao to da je odani saradnik tužilaštva, kao svedok koji će da optuži ove druge, koji će da posvedoči da su oni nešto uradili, naravno da je pre u mogućnosti da ispriča bajke i da ispriča sve što treba tužiocu da bi tužilac bio zadovoljan.

Daću vam ministre primer, znam da ne znate taj primer. Zašto? Zato što je vama zabranjeno da se informišete tamo. Vama je zabranjeno da se informišete bilo šta što se dešava kod Vukčevića, žućkastog, što mu sestra radi kod Tadića, što sa golubovima pismonošama bratuje. Vama je zabranjeno da se raspitate da znate šta se dešava u tom sudu. Vi kada biste postavili javno pitanje šta se dešava u sudu kod Vukčevića, sve novine bi vas nacrnile, nemate pojma šta bi se sa vama desilo. Čak bi se i Čeda Jovanović podigao, iako ima zaštitu policije, i on bi se okrenuo protiv vas, a da vam ne pričam o ovim ženturačama, Kandićka i ove druge.

Oni imaju specijalnog advokata, specijalnog istražnog sudiju i specijalnog sudiju. Bili su na obuci u Americi, vodio ih je Sem Nazaro. Ima jednu kancelariju, to je bunker kao reporterske kabine i prati suđenje, da li to zadovoljava njihove kriterijume, a oni nemaju nikakvog iskustva sa ratnim zločinima, Amerikanci.

Vi za proteklih 40 godina možete da izvučete kod njih eventualno pet predmeta, počev od poručnika iz Vijetnama, koji je kaznu zatvora izdržavao u vojnoj bazi, u apartmanu vojne baze. Bio je osuđen prvo na deset godina, skinuto mu je na pet, i onda je došao Nikson i rekao, on je narodni heroj, kako će on da odgovara, i on je oslobođen.

Amerika je bila protiv Rimskog statuta. Ameriku je zastupao u Rimu Teodor Meron, do pre nekoliko meseci predsednik Haškog tribunala. Bio je veliki protivnik Rimskog statuta i formiranja stalnog suda za ratne zločine.

Da se vratim na svedoke-saradnike. Šta se sve tu pregovara, dogovara i kakve se nagodbe prave, pa čak i onaj mesar iz Novog Sada utrčava sa svojim parama. Da li vi znate, gospodine ministre, da tu čak i onaj koji bi potencijalno mogao da bude žrtva, koji je došao, svedočio i rekao, ljudi, pa ovi koji su vam na ovoj strani optuženičke klupe oni su mi spasili život, njih je osudio sud.

Naravno, ne pričam imena, poštujem zakon, ali koristim pravo da kritikujem kršenje zakona i da kritikujem negativne pojave koje postoje u takvom sudu, a oni su iskoristili nešto slično što se sada zakonikom o krivičnom postupku promoviše kao saslušanje svedoka-saradnika. Da vam ne pričam o onim mutavima i onim drugima koji svedoče kao saradnici.

Potenciram još jednu stvar, svedok-saradnik je lice za koje postoje dokazi da je izvršilo krivično delo, lice koje je priznalo da je izvršilo neko krivično delo. To je priznanje. Da li njegovo priznanje i sve ono što ide kao podrška tom priznanju može biti iskaz svedoka protiv drugih lica? Gde je tu granica? Ko će tu granicu da nađe?

Namerno pričam o članu 160. i ne želim konkretno da se držim ovih stavova, jer oni upravo o ovome i govore.

Njima se propisuje ova situacija. Nemojte, izbacite svedoka-saradnika. Ukoliko neko nije spreman i sposoban da svedoči u smislu održavanja istine, nemojte istinu da kupujemo sa pola kazne, jer onda nema istine. Nemojte da vam bude princip veće i manje zlo. Ne košta mnogo državu što će on pet godina da bude samo, a trebalo bi 10, jer ćemo na osnovu njega biti uhapšeno još 20 itd, a oni će da dobiju maksimalne kazne. Vi mislite da se tu došlo do istine? Ne verujem. Da li mislite da se tu došlo do pravde? Ne verujem.

Sve nagodbe koje su se desile, a evo vam primer tu je Haški tribunal, sve nagodbe su lažne. Jedan je morao da prizna nešto što je i Florens Artman u svojim izjavama rekla da se nikada nije desilo u Bosni i Hercegovini. Radi nagodbe on čovek priznao da je bio saučesnik u nekom genocidu. Kako možete na bazi njegove izjave da sudite drugima, a svi znaju da toga nema. Nemojte da se držite Nataše Kandić i ovih ovde.

Izvinite, gospodine Krasiću, vi ste drugi govornik, oprostite, molim vas, prethodni govornik je koristio 10 minuta, ali zamenili su se predsedavajući, izvinite još jednom.

Po istom amandmanu, gospodin Aligrudić.

 Dakle, ovaj amandman spada u onu grupu amandmana kojima se traži da se brišu članovi zakona koji zapravo određuju institut zaštićenog svedoka, tj. svedika-saradnika. Naravno, ovo zbog javnosti, pošto ono što se pričalo o zaštićenom svedoku, zapravo se svodi na svedoka-saradnika, a to je sličan institut.
I možda, u kontekstu rasprave koja se vodi, potrebno je istaći razliku. Dakle, ovde se radi o licu koje je priznalo izvršenje krivičnog dela u toku postupka i napravilo dogovor sa javnim tužiocem o tome da će se na taj način izjasniti, da će svedočiti o okolnostima pod kojim je krivično delo izvršeno, vrlo je važno da se ovo krivično delo vrši od strane grupe lica, to je vrlo bitno u čitavoj stvari, i ne odnosi se samo na krivično delo organizovanog kriminala, nego se može odnositi i na druga krivična dela, kao što su krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti, kao što su krivična dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava.
Prema tome, samo sekund da se razumemo, da mi se ovo oduzme od vremena, ne polemišem sa onim što ste vi govorili, nego govorim o ovom amandmanu u kontekstu instituta koji pokušavam da odbranim, smatrajući da ne treba prihvatiti amandman. Ne polemišem, i samim tim će se ono što govorim suprotstaviti onome što ste vi rekli, ali ne vodim polemiku sa vama. Prema tome, pustite tu priču.
Dakle, ovde se radi o veoma važnom institutu, i sada polemišem sa vama, dakle, u kontekstu ovog pitanja, da li je zakonodavstvu Srbije neophodan ovaj institut ili nije? Vi ste na stanovištu da institut svedoka-saradnika srpskom zakonodavstvu nije potreban.
Hajde da vidimo nešto drugo. Ako nemamo svedoka-saradnika, a ponavljam, da bi se lakše razumelo, to je ono lice koje je učestvovalo u izvršenju krivičnog dela a koje ima karakter organizovanog kriminala, a to su najteži oblici kriminalnog ponašanja koje možemo da zamislimo u jednoj državi, koje u sebi podrazumevaju narodski rečeno mafijaške organizacije, koje podmićuju državne činovnike i službenike najčešće, to nije nužno, ali se najčešće u praksi to dešava, i na osnovu koga oni obavljaju kriminalnu aktivnost.
Prema tome, da bi se takvim organizacijama i takvim kriminalcima stalo na put, moraju se primeniti sredstva koja odstupaju od uobičajenog postupka kada je reč o otkrivanju, procesuiranju i kažnjavanju onih koji su počinili krivična dela. Ovo nije izmišljeno od strane ministra pravde kada je predloženo, niti izmišljeno od strane Vlade Republike Srbije, nego je preuzeto praktično iz drugih zakonodavstva, koja takođe nisu izmislile zato što im se ćefnulo, nego zato što su pratili određena iskustva u sopstvenim sredinama i imali veoma teška iskustva sa organizovanim kriminalom.
Uzmite, na primer, Italiju, Španiju, SAD. Dakle, ta zakonodavstva nisu ovaj institut izmislila da bi se bilo ko iživljavao, nego da učine sve što je u njihovoj moći da spreče pojavu organizovanog kriminala.
Hajde sada da vidimo ovde, da li mi u našem društvu imamo tolerantnu granicu, nivo u kome se takvi oblici krivičnih dela pojavljuju, pa računamo da možemo i drugim sredstvima koja su predviđena Zakonom o krivičnom postupku rešiti i da je uvođenje ovog instituta potpuno nepotrebno.
Ne postoji institut u krivičnom pravu kome se nešto ne može zameriti, a evo zbog čega. Zato što je krivično pravo sazdano od toga, ono se kao takvo, kao procesno pravo, pre svega, odnosi prema pitanju zaštite ljudskih prava. To je ono što je osnovno u krivičnom zakonodavstvu, jer polazi od pretpostavke nevinosti, od toga da krivično delo mora biti predviđeno zakonom da bi se neko mogao pozvati na odgovornost za to krivično delo. To su osnovne norme, od njih proističe sve ostalo.
Ne postoji norma materijalnog krivičnog zakona ili procesnog krivičnog zakona kojoj se ne može naći neka zamerka, neka mana, kao što ne postoji lek koji ćemo, ako smo bolesni, primeniti, a da neće neku drugu štetu napraviti osim što bolest leči. Takvog leka nema, makar nastao od prirodnih biljnih preparata, makar ne bio izmišljen u laboratorijama Galenike ili neke fabrike.
Prema tome, mi moramo biti spremni kao društvo, kada hoćemo da kažemo ne kriminalu, a mislim da smo u tome svi iskreni, hajde da izaberemo ona sredstva koja će zaista objektivno dovesti do cilja.
U svakom institutu ima mana, ali hajde da pričamo o prednostima ovog instituta, hajde da pričamo o tome.
Imamo još neke institute u ovom zakonu, imamo islednika, imamo prisluškivanja i vidimo da se tamo kasnije u onom amandmanu traži brisanje onog stava člana 164. kada je reč o merama obezbeđenja prisutnosti okrivljenog, hajde da vidimo da li je moguće to brisati, a da postignemo onaj cilj ili onaj rezultat u vođenju krivičnog postupka protiv najtežih oblika težih krivičnih dela kojem kao država težimo.
Da li mi imamo u našoj državi redovno stanje, da li se u našoj državi stvari odvijaju na takav način, takvom normalnom, ustaljenom praksom, kada je reč o stepenu kriminaliteta i borbi protiv kriminaliteta, da možemo da odahnemo i da kažemo da je dovoljno primeniti samo najnužnije mere i sredstva, koja smo inače u našoj praksi do sada videli. Da je to tako, mi ne bismo imali probleme sa kojima se danas suočavamo.
Mi danas imamo ljude, kao što je Bogoljub Karić, koje dve godine vijamo da bi krivične prijave mogle da postignu određeni efekat. I sada nije dostupan državnim organima Srbije i onda se pitamo da li njega neko politički štiti, čime je on to plaćao. Naravno da se pitamo, zato što smo kao država morali biti ranije u stanju da se izborimo sa takvim slučajevima.
A ne da doživljavamo da Bogoljub Karić mesecima priča, srećom da ne priča danas, srećom da je to jedan potpuno beznačajna politička pojava koja je otišla dovraga, ali mi danas doživljavamo i doživljavali smo prošlih meseci da on mrtav ladan preko one svoje televizije objašnjava građanima Srbije kako neko njega napada iz političkih razloga.
Koji su to politički razlozi zbog čega bi neko napao Bogoljuba Karića, koga on politički uopšte zanima, koga on politički ugrožava. On je jednostavno saznao, preko svojih saradnika, a ti saradnici su, normalno je da kriminalci imaju svoje saradnike, saznao je u kojoj fazi su predmeti protiv njega, u kojoj fazi je javni tužilac kada je reč o istraživanju onoga što je on počinio, pa kada je video da je vrag odneo šalu, onda je rešio da se politički organizuje i onda je cela paljba i nastala. I došlo je do neverovatne zamene teza.
To je ono što se u društvu dešava. Ako hoćemo da se izborimo sa takvom pojavom, mi moramo sredstva koja predviđamo našim zakonom primeriti cilju koji želimo da postignemo. Jako mi je žao, ali ne može drugačije da se uradi posao.
Znači, svedok-saradnik je bitan institut. Čovek je priznao krivično delo, u čemu svakako mora imati elemenata kajanja, ali pazite, te elemente neko procenjuje po zakonu, neko procenjuje celishodnost.
Razumem da se neko ranije pozivao na to da institut nije bio dovoljno dobro definisan u zakonu i nije bio.
Pošlo se od pretpostavke da postoje olakšavajuće okolnosti kod svedoka saradnika. Te okolnosti se nisu unapred mogle znati, nego se direktno ide na to da javni tužilac ima pravo da proceni da li postoje osnovi celishodnosti da se na taj način postupi, da se sa ljudima razgovara, da oni priznaju krivično delo.
Onda će im se izreći kazna za to delo, po zakonu, po principu subjektivnog odmeravanja, kao što je gospodin Krasić i rekao, a onda će ta kazna biti prepolovljena. To je ono što će se desiti.
Postoji mogućnost oslobođenja od kazne, ali ne postoji mogućnost oslobođenja od krivične odgovornosti.
To što biste vi nazvali "dilom" između tužioca i okrivljenog, postoji samo u jednom interesu, a to je da se ta krivična dela od strane onih lica koja su ih vršila više ne ponavljaju, da se lanac organizovanog kriminala pokida i da se ta dela više ne ponavljaju na štetu društvene zajednice ili određenih pojedinaca koji su trpeli konkretnu štetu, bili oštećeni, ne daj bože, ubijeni, od strane takve bande.
Prema tome, to je interes ovog društva, da oni koji su osnovali kriminalnu organizaciju, koji su saosnivači te kriminalne organizacije, stradaju, to je namerna metafora, teška reč, znači, budu krivično odgovorni i kažnjeni po zakonu za dela koja su učinili i da više ne smetaju ovoj društvenoj zajednici. Namerno ovde odstupam od onoga šta su ciljevi kažnjavanja itd. Govorim narodskim jezikom, da bude vrlo jasno o čemu se radi.
Prema tome, to je cilj ovog instituta i zbog toga je ovaj institut predviđen. Ne postoje drugi razlozi. Mi možemo zameriti tom institutu, slažem se, različito vidimo stvari, ali upravo o tome i pričam.
Da ste išli u detalje šta sve ne valja ovde, onda bi o tome razgovarali, poredili bi raniji zakon sa ovim zakonom, videli koja su bolja rešenja itd.
Mi ovde pričamo o opravdanosti uvođenja instituta. Ne znam kako na drugi način da vas ubedim da je ovaj institut opravdan za naše društvo i da ne postoji drugi način da se izborimo sa mafijom. Ako je neko iskren u želji da se izbori sa mafijom, onda moraju da se primene sva sredstva. Ako ste iskreni u nameri da nekog izlečite, dajte mu adekvatne lekove, nemojte da bajamo unaokolo, da čitamo bajalice itd. Primenite lek kojim je neophodan da se pacijent izleči.

Gospodine Krasiću, nećete repliku za kriminalističke romane. To mogu i ja da odgovorim. Da, u kriminalističkim romanima postoji potraga za krivcem ili ubicom.
Tu se pokazuje određeno pokajanje, ali to je zbog toga što je to roman i unutra je potraga i mogućnost da se nađe krivac ili ubica, surogat mogućnosti za čitaoca da se nađe pravda, a za čitaoca je to supstitut mogućnosti da je moguće naći istinu. Ali, jedno je samo roman, a mi ovde govorimo o zakonu i o činjenicama.
Reč ima narodni poslanik Vojkan Tomić, još tri minuta ima poslanička grupa na raspolaganju.

Biću vrlo kratak, jer mislim da je gospodin Aligrudić, u ime poslaničke grupe DSS, dao vrlo utemeljeno obrazloženje zašto ovakav institut treba da postoji u ovom zakonu.
U ovom mom kratkom nastupu bih želeo samo da podvučem zašto se mi zalažemo za ovaj institut, jer naš koncept jeste borba protiv organizovanog kriminala, a ne samo priča o borbi protiv organizovanog kriminala. U trenutku kada mi nemamo dovoljno instrumenata u ovoj zakonskoj regulativi, koja se bavi ovom oblašću, mislim da je apsolutno potrebno imati ovakav institut svedoka-saradnika. On možda nije idealan, ali kao institut je neophodan u čitavom ovom konceptu.
Ako pogledamo trenutnu zakonsku regulativu, vidimo da nam manjka jedan ovakav institut. Uporedno-pravno iskustvo nam govori da je ovaj koncept davao rezultate u onim zemljama koje su imale problema sa pošasti koja se zove organizovani kriminal. Nažalost, kod nas je organizovani kriminal u onom prethodnom periodu, koji nas je opterećivao, jako puno prisutan.
Zato mislimo da je potrebno ovaj institut uvrstiti u zakon, jer su nam bitni rezultati, a ne samo gola priča. Želim samo još jednom da podvučem da ono što su nam dosadašnji zakoni pružali nije bilo dovoljno. To je DSS videla i zato podržava ovakav koncept.

Još neka poslanička grupa? (Ne.)
Na član 161. amandman je podneo poslanik Momir Marković.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Izvolite, gospodine Stevoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanik SRS Moma Marković podneo je amandman na član 161. Predloga zakonika o krivičnom postupku, a taj član nosi naziv - Žalba oštećenog. Inače, mi već sat, sat i po, govorimo o jednom vrlo problematičnom i diskutabilnom pravnom institutu, a to je institut svedok-saradnik.
Evo, u zadnjim javljanjima kolega poslanika imali smo i neka rešenja koja idu u prilog ovog instituta, ali SRS insistira na onome što je do sada rečeno - da ovaj institut nije potreban našem procesnom pravu i da će ovaj institut verovatno u nekoj budućnosti biti zloupotrebljen ili modifikovan.
Osnovno pravilo nauke i struke, koje delegiraju zakonopiscima, upravo je činjenica - ako možete, ovaj institut nemojte uvoditi; ako ga uvodite, neka bude maksimalno restriktivan. Ovaj institut ne sme nikada da bude pravilo, jer to pravilo može da se pretvori u zloupotrebu. To bi bila suština i apsolviranje neke dosadašnje diskusije.
Što se tiče ovog konkretnog člana, bez obzira da li se poslanici glasanjem odluče za jednu varijantu, za svedoka-saradnika i uvođenje ovog instituta u naše krivično-procesno pravo ili da se opredele da ne uvode ovaj pravni institut, član 161. nema apsolutno nikakvog smisla. Mislim da je ovo jedan od najžalosnijih članova koji je ovde pomenut, a obrazložiću to na sledeći način.
Ovim članom, nakon predloga javnog tužioca da se neko uvede kao svedok-saradnik, odlučuje kvalifikovano veće i to veće trojice sudija, kako je to predviđeno u prethodnom članu. Tada žalbu dajemo kao pravo oštećenom, koji je oštećen od strane velike kriminalne grupe, od strane ogromnih kriminalaca, onoga ko je priznao krivično delo i koje je evidentno. Mi dajemo njemu pravo da se žali na ono što je odlučio i javni tužilac i kvalifikovano veće.
Sada pitam ministra kakav to treba da bude oštećeni, kakvu on treba da ima ulogu, kolika je njegova težina, koliki je njegov kvantum da bi drugostepeni organ usvojio njegovu žalbu? Totalna besmislica koja je uneta u zakon.
Ako pođemo od činjenice da svedok-saradnik može biti i u pogledu krivičnog dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije i SCG, postavljam pitanje ko je ovlašćen kao oštećeni da podnese žalbu? Da li smo o tome razmišljali? Mislim da nismo.
Dakle, naša država organizovanim kriminalom dovedena u pitanje, ili SCG, sasvim svejedno, kao državna zajednica, i mi odlučili, putem predloga javnog tužioca i odluke kvalifikovanog veća, da zaista treba da se svedok-saradnik u nekom predmetu pojavi, onda se neko javlja kao oštećeni. Ko je taj oštećeni, koje je to ime i prezime, koja je to institucija, koji je to predstavnik institucije? Mislim da na to nemamo odgovor.
Ako uzmemo u obzir krivično delo protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom, ko je onda nadležan da podnese žalbu, koji je taj oštećeni? Da li je to možda krivično delo genocida, primera radi, pa sad ko je ovlašćen da u ime onoga nad kim je izvršen genocid podnese žalbu? I govorimo o sudbini te žalbe, da li uopšte ima smisla govoriti o toj žalbi?
Ako smo se odlučili za opciju da se uvede ovaj institut, onda je sasvim dovoljno da ga predloži javni tužilac i kvalifikovano veće.
Kvalifikovano veće je veće trojice sudija, po pravilnu krivičara u nadležnom sudu. Ako mi nemamo dovoljno poverenja ni u javnog tužioca, ni u odluku kvalifikovanog veća, nego još dodajemo da to može biti i verifikovano višim sudom putem žalbe oštećenog, smatram da je to samo komplikovanje postupka, a to dovodi u pitanje institut koji vladajuća opcija želi da uvede.
Molim vas, ministre, razmislite o svemu ovome što sam rekao, jer zaista pričam o ovome bez obzira da li se odlučili za jednu ili za drugu opciju. Dovodimo u pitanje legalitet, dovodimo u pitanje sposobnost javnog tužioca, kvalifikovanog veća, ako dajemo ovako neodređenom oštećenom pravo da uloži ovu žalbu. Evo, toliko u vezi ovog člana.

Hvala vam, gospodine Stevoviću. Još neka poslanička grupa? Da. Izvinite, gospodine Aligrudiću, samo pre toga nisam shvatio, i gospodin Jojić. Da završimo sa jednom poslaničkom grupom, mislim da je lakše. Izvolite, gospodine Jojiću, osam minuta. Molim vas, po amandmanu je reč, naprosto je korektno da se prvo jedna poslanička grupa izjasni po amandmanu, takav je uobičajeni redosled, pa druga. Ovo je pitanje i međusobne pristojnosti. Izvolite, gospodine Jojiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Aligrudić je rekao da je to tako regulisano u nekim zemljama gde se koristilo uporedno pravo. Postavljam pitanje, kolega Aligrudiću, vi ste pravnik i verujem da ćete me zadovoljiti time što ćete mi reći tačno u kojoj zemlji i dajte prevod te odredbe, da možemo da zaista se uverimo da je to tačno. Ako imate, pomoći ćete nam da shvatimo jednom i mi da li je to iz uporednog prava ili je to možda improvizacija bilo čija, ili je to samo evo na časnu reč. Ne, ne, molim, ne bih se složio sa tim.
Vidite, kada je u pitanju ovaj svedok, on je dosta problematičan, on u našem pravu nije potreban. Zašto je on potreban u našem pravu? Vi ste uporedili, bilo je reči prethodno da mi imamo u uporednom pravu i da su se neke zemlje obračunale sa organizovanim kriminalom, pa su predvidele određene sankcije i doneli su odgovarajuće zakone i određene norme. Neko reče Italija, pa nismo mi Italija.
Nismo mi kriminalna država, u kojoj je tako organizovan kriminal kao što je bi u Italiji, mi to nismo. Ali, bilo je reči prethodno da je Italija. Ali, pitao sam vas samo ako imate da navedete primer koja je država u pitanju. Molim vas, koja je država? Neko od kolega je prethodno spomenuo Italiju, zato se nisam obraćao lično u odnosu na taj deo vama, ali govorim o tome da je neko spomenuo Italiju.
Mi smatramo iz SRS da je svedok-saradnik isto tako veliko zlo kao što je tajni islednik, odnosno tajni agent.
To su dve problematične stvari u našem pravu sa slobode, vrlo problematične i opasne sa aspekta sigurnosti i bezbednosti građana i njihovih sloboda.
To znači da ćete imati situaciju da će čovek doći i biti angažovan za svedoka-saradnika. Učestvovao je u ubistvu, ili je dao pištolj ili je uzeo nož, ili je bio jedan od saizvršilaca i on se, zamislite, predomislio, pa dođe kod tužioca i da mu kaže - evo, pomogao bih vam da rasvetlite delo, evo, moram da vam kažem, da se izvinim, kajem se što sam učestvovao u tome jer sam počinio zajedno sa tim i tim krivično delo, ali eto, molim vas, voljan sam da vam pomognem da ga do kraja rasvetlite.
Evo, sada ću vam reći, delo je izvršeno na Adi Ciganliji te i te noći, u tom delu su učestvovali Pera, Paja, Sima, Šaja itd. A tužilac pita - a ko je imao pištolj? A on kaže - pištolj sam imao ja. Pa šta si uradio? Pa pištolj sam dao Simi. I šta je uradio Sima? Sima je pucao. I šta je bilo? Kaže - pogodio je pokojnika i došlo je do ubistva. E sad, on vidi.
Drugo, policija traga, neovisno od takvih šušumiga koje treba sada i takvih svedoka, radi svoj posao. Mi imamo stručnu policiju. Imaju završene srednje, više i visoke škole, i to profesionalno, specijalne škole policijske, Viša unutrašnjih poslova i Policijsku akademiju. Imamo izuzetno stručnu policiju.
E sada, taj svedok-saradnik, on je saznao da se za njega i njegovo kretanje u poslednjih mesec-dva dana ili prošle nedelje ili prethodne noći interesovala policija preko građana, i on je to čuo. Znajući da je ostao njegov dokaz na licu mesta, primer ispala mu lična karta ili ostao je pištolj ili nož ili sekira ili motika, on brže-bolje trči kod policije i kaže - molim vas, nešto bih vam rekao, hoću da vam pomognem, i on da kompletnu informaciju, policija od njega uzima izjavu, obaveštava javnog tužioca, tužilac kaže - au, taj bi nam bio dobar za svedoka.
Ali, ajde prvo da vidimo sada da se prikupljaju podaci o istrazi, pa će operativnim putem policija da dođe do podataka. Prvo, uviđaj na licu mesta, ima li tragova ili ima dokaza, zatim podnosi krivičnu prijavu i sad krećemo u proceduru. Ne podržavamo, otkud možemo da podržavamo, ma nema ni govora. Nemojte, kolega Aligrudiću, da pomislite da će SRS, ne, govorim...