Ovo što sam čuo malopre, sa levicom i desnicom, to kao da je Predrag Marković pričao o kapetanu broda i miševima ili ona nova što reče – disidenti, kako beše, taoci, talci, itd.
Nema više te podele na levicu i na desnicu. Ako idemo prema toj podeli, onda je DS levičarska stranka, jer je članica Socijalističke internacionale. Ako idemo po tome, onda u našoj zemlji najviše krade ta levica.
Ništa nije loše u našem konceptu, što smo rekli da kvalifikovano učešće ima onaj koji poseduje, upravlja neposredno sa više od 5% učešća. Vlada predlaže da to bude sa više od 10%. Ovde nema ni malih ni velikih akcionara. Neki štite male akcionare tako što su im podigli taksu sa 200 dinara na 500, da zastupaju njihove interese, a njihove interese ti ne mogu da zastupaju nikako.
Nego, da se vratim na ovaj amandman, pošto je očigledno krenula izborna kampanja, pa se ljudi prosto zastrašuju sa ove govornice tako krupnim izjavama – lepo, lepše, levo.
(Rajko Baralić, sa mesta: Da li ti je smetalo ranije?)
Ne znam, to vi vašim biračima objasnite, meni nemojte, meni je sve odavno jasno.
Amandman koji je podneo poslanik Milan Stevović iz SRS odnosi se na član 7, koji reguliše visinu osnovnog kapitala i radi javnosti, moram da kažem – visina osnovnog kapitala društva za upravljanje investicionim fondom.
SRS odavno zagovara potrebu donošenja propisa o investicionim fondovima.
Da ne idemo u neke datume iz 1995, 1996. godine, ali od 2003. godine uvek kada je na dnevnom redu bio neki propis iz oblasti osiguranja, bankarstva, penzijskog i invalidskog osiguranja, SRS je pozivala Vladu da izađe sa konceptom zakona o investicionim fondovima.
Šire posmatrano, svi koji trguju hartijama od vrednosti, drže sredstva i plasiraju ih negde su investicioni fondovi. Kapitališu na bazi sredstava, a ne na bazi rada.
Njihova roba je novac. Šta je Vlada predvidela kao uslov, u pogledu visine osnovnog kapitala društva za upravljanje investicionim fondom.
Inače, moram da kažem da je ovo potpuno identičan koncept kao koncept Zakona o dobrovoljnom PIO, koji je bio prošle godine na dnevnom redu. Tamo postoje penzioni fondovi i društva za upravljanje tim sredstvima. To je taj isti koncept.
Ovde se, u članu 7, definiše visina osnovnog kapitala na drugačiji način nego juče, kada smo pričali o onom zakonu i kaže se da novčani deo mora da iznosi najmanje 200.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.
Mi to nismo obuhvatili amandmanom, ali smo obuhvatili ovaj deo koji se odnosi na obezbeđenje garancija da će uvek ta sredstva postojati na računu, kako bi društvo moglo da odgovara za obaveze i eventualno za prouzrokovanu štetu članovima investicionog fonda.
Znači, da odgovara za neke rizike, a rizik je sigurno i poslovanje tog društva, a ukoliko to društvo koje upravlja investicionom fondom bude loše radilo, ono će da donese štetu članovima investicionog fonda i onda mora da se obezbedi neka odgovornost po osnovu krivice onoga koji je prouzrokovao tu štetu.
Prva dva stava su korektna, a stav 3. kaže: "Društvo za upravljanje dužno je da u svom poslovanju obezbedi da novčani deo osnovnog kapitala društva uvek bude u visini koja nije manja od dinarske protivvrednosti 200.000 evra".
To je dobra odredba koja garantuje da sa tim sredstvima koja uvek moraju da postoje, nije bitno u kom obliku, ali ona uvek moraju da postoje kako bi se efikasno ispunila obaveza društva po osnovu odgovornosti.
Međutim, u poslednjem stavu, a to je stav 4. Vlada predlaže da se u toku poslovanja Društva za upravljanje novčani deo osnovnog kapitala može držati i u hartijama od vrednosti sa rokom dospeća do jedne godine, čiji je izdavalac Republika Srbija ili Narodna banka Srbije.
To je izuzetak, gde se u kratkoročnim dužničkim hartijama od vrednosti praktično obezbeđuje postojanje tih sredstava.
Samo tražimo da se između Republike Srbije i Narodne banke Srbije umetne još to da se mogu držati, u vidu kratkoročnih dužničkih hartija koje su izdale jedinice teritorijalne autonomije, lokalne samouprave u Republici i druga pravna lica za koje garantuje Republika Srbija.
Nešto slično postoji kod ograničenja i mogućnosti plasmana sredstava investicionog fonda, gde se dozvoljava mogućnost da se sredstva fonda angažuju u hartijama od vrednosti ovih izdavalaca. Ne znamo zašto, ako je to veća garancija za investiciono društvo, zašto takav oblik plasiranja sredstava ne bi bio takođe ista garancija kada su u pitanju i društva za upravljanje investicionim fondom i novčani deo njihovog osnovnog kapitala.
Ne vidimo u čemu se ogleda ta razlika. Tim pre, ako se zna šta treba da radi društvo i šta je investicioni fond. Kako ne bi bilo zabune, investicioni fond treba da bude jedan račun na koji građani treba da uplaćuju sredstva. Koji građani? Oni koji imaju sredstava. Koja sredstva? Ona koja predstavljaju njihov višak, a nemaju ideju kako da ih potroše. Zašto ih uplaćuju? Da bi sačuvali supstancu ili da bi se eventualno ta sredstva na neki način uvećala.
Kakvo njihovo uvećanje treba da bude? Sasvim sigurno veće i više nego da su dali ta sredstva na štednju kod banke. Ako banke daju na godišnjem nivou kamatnu stopu od 5%, verovatno prihod koji se očekuje treba da bude kod investicionog fonda 5,5 ili šest i više. Ili ima nameru da obezbedi neku stratešku poziciju u pogledu obezbeđenja neke nepokretnosti.
Moram da vam kažem da tu stoji velika nepoznanica i veliki rizik, jer smo nešto slično imali kod osiguravajućih društava. Ta društva su deo svog kapitala ili kapitala kojim upravljaju ulagali takođe u nepokretnosti. Tu su čuvali supstancu i obezbeđivali sredstva da bi mogli da ispune obavezu kada nastupi osigurani rizik u nepokretnosti, pa su cene kvadratnog metra stana koje vode u svojim knjigovodstvima bile i po 10 i po 15.000 evra po metru kvadratnom.
Znači, to isto ćete imati i ovde, a da li će se to ostvariti i da li će biti tako, zavisiće od kontrolnih organa. Kada se napravila malo ozbiljnija kontrola poslovanja osiguravajućih društava, videlo se nekoliko njih, imali su proknjižen kvadratni metar stambenog prostora koje je osiguravajuće društvo kupilo kako bi obezbedilo sredstva da njima isplaćuju štete, i tu se kvadrat vodi i po 10.000 i po 15.000 evra.
To je bila obična perionica, tako da bilansno osiguravajuće društvo ne stoji tako loše, a stoji mnogo dobro zato što ne ispunjava obaveze, ne isplaćuje štetu, ili vodi duge postupke i oteže i tako su se izvlačila sredstva.
Znači, sada da se vratim na ovaj amandman, ne vidim nijedan razlog zašto novčani deo osnovnog kapitala i društvo za upravljanje investicionim fondom ne bi moglo da drži u dužničkim hartijama od vrednosti, čiji su izdavaoci jedinice lokalne samouprave, teritorijalne autonomije i druga pravna lica za koje garantuje Republika Srbija. One su u tom pogledu u istom rangu, kao i kratkoročne dužničke hartije od vrednosti koje izda Republika Srbija ili Narodna banka Srbije.
Ovo treba da podrže oni poslanici koji, na neki način, učestvuju u lokalnoj samoupravi, jer će tako lokalna samouprava da obezbeđuje dodatna sredstva, ne samo preko investicionih fondova, nego i društava za upravljanje investicionim fondom. Sve one lokalne samouprave koje su zainteresovane da se na njihovoj teritoriji formira neki investicioni fond, verovatno podržavaju ovakav amandman.
Ne vidim nijedan razlog zašto ono što je garancija sigurnosti kod investicionog fonda ne bude garancija sigurnosti u pogledu kapitala i kod društva za upravljanje investicionim fondom. U čemu se ogleda razlika.
Možda je razlika u tome, a imaćemo poprilično takvih amandmana, gde ćemo da pričamo o jednom sistemu, kako će i to da se umreži u projekciju finansijskog toka i kontrole svih finansija u Republici Srbiji, a videćete posle kako se podobnost i pogodnost tumači na još gori način nego u onom jučerašnjem zakonu o tržištu hartija od vrednosti.