Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Četvrte sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije, u 2006. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 89 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno više od jedne trećine narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju narodni poslanici: Dušan Proroković, Vojkan Tomić, Dejan Stojiljković, Miroslav Petković i Miroslav Janković.
Prelazimo na 8. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O INVESTICIONIM FONDOVIMA (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Veroljub Arsić, Milan Stevović, Stevica Deđanski, Radiša Ilić, Ivan Radić, Zoran Krasić, Momir Marković, Vjerica Radeta, Nataša Jovanović, Milan Škrbić, Dragan Čolić, Zlatan Jovanović, Milovan Radovanović, Gordana Pop-Lazić, Nemanja Šarović, Vojislav Milajić, Zoran Antić, Mita Avramov, Igor Bečić, Tihomir Đuričić, Branislav Blažić, Stefan Zankov, Dragan Živkov, Milorad Krstin, Darko Glišić, Mirko Četrović, Lazar Čavić, Sreto Perić, Dragoljub Stamenković, Bore Kutić, Petar Jojić, Božidar Koprivica i Ljubomir Kragović.
Primili ste izveštaje Odbora za finansije i Zakonodavnog odbora, kao i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140, stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona, u pojedinostima.
Na član 2. amandman je podneo poslanik Veroljub Arsić.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo nastavljamo ovaj set finansijskih zakona koji se tiču tržišta hartija od vrednosti, kada su u pitanju investicioni fondovi.
U svom amandmanu, koji sam podneo u ime SRS, tražio sam da se u članu 2. Predloga zakona o investicionim fondovima, gde se regulišu pojedini pojmovi koji su bitni za sprovođenje ovog zakona, kaže se da kvalifikovano učešće poseduje lice koje je posredno ili neposredno imalac akcija, odnosno drugih prava na osnovu kojih stiče više od 10% učešća u kapitalu ili glasačkih prava drugog lica.
U svom amandmanu sam tražio da se taj broj 10% zameni brojem 5%. Vlada Republike Srbije, kao predlagač, odbila je ovaj amandman uz obrazloženje da je procenat predviđen Predlogom zakona usklađen sa direktivama EU koja reguliše ovu oblast i sa iskustvima zemalja u okruženju koja već imaju razvijene investicione fondove.
Baš u tome i jeste problem, to su zemlje u okruženju koje imaju razvijene investicione fondove. Kod njih već duže vreme postoji i organizovano tržište hartija od vrednosti, postoje investicioni fondovi i pojedinačno gledano, vrednost kapitala koji poseduju mali akcionari mnogo je veća nego domaćih budućih akcionara.
Dalje se kaže: "Propisani procenat od 10% za sticanje kvalifikovanog učešća je adekvatan mehanizam koji obezbeđuje transparentnost strukture vlasništva društava za upravljanje investicionim fondovima", što znači da će mali akcionari morati mnogo više da se udružuju da bi dostigli tih 10% upravljačkih prava. Protiv sebe će, u tom slučaju, imati i one druge velike akcionare, koji poseduju 50, 75, pa možda i neki procenat više i naravno da će teško biti da pojedinačno sami zaštite svoja prava, svoj kapital.
Razlog za podnošenje ovog amandmana jeste baš taj da u ovoj početnoj fazi obrazovanja investicionih fondova i akcionarskih društava, u početnoj fazi organizovanja tržišta hartija od vrednosti taj procenat od 10% bude manji da bi se manji akcionari lakše udruživali i lakše branili svoja prava u upravljanju određenim investicionim fondom.
Samim tim, uz veći broj kvalifikovanih učesnika rad jednog takvog investicionog fonda biće sasvim sigurno kvalitetniji i prava svih vlasnika hartija od vrednosti biće mnogo bolje zaštićena ukoliko se ovaj amandman prihvati, a ne ako to ostane ovako kako je u samom Predlogu zakona napisano.
Dakle, da to bude 10%, znači način da oni koji imaju više novca, više sredstava, imaju i određen monopol kome će biti teško suprotstaviti se u određenom investicionom fondu. To pogotovo kada je u pitanju kasnija podela prihoda, gde se odlučuje šta će od prihoda da se priključi osnivačkom ulogu, odnosno kapitalu i šta će od prihoda da se podeli samim akcionarima kroz oblik dividendi.
Naravno da će oni koji imaju više novca, svojim odlukama i glasačkim pravom da dobar deo prihoda okvalifikuju kao osnivački ulog i samim tim povećavaju svoj procenat u samom investicionom fondu, opet na štetu malih akcionara koji će morati da se zadovolje dividendama i to će im biti jedini prihod. Te dividende će u svakom slučaju, zbog smanjenja njihovog vlasničkog procenta, da budu sve manje i manje, dok se jednostavno ne utope u onom delu kada i onih poslednjih 5% moraju da prodaju većinskom vlasniku.
Tako da mislim da bi Vlada trebalo sada, u ovom početnom periodu, da se manje usklađuje sa direktivama EU, kada to tržište hartija od vrednosti i investicioni fondovi zažive, kada se vide mehanizmi kako to funkcioniše, kada se uklone nedostaci zakona koji će sigurno da se pojave u primeni.
Najlakše će biti, znači, da se u nekom narednom periodu, kroz izmene i dopune ovog zakona, taj procenat možda i promeni na 7 i na 10% ili možda i više, ali tek pošto zakon zaživi, kao i tržište hartijama od vrednosti; kada zažive investicioni fondovi; kada vidimo u praksi nedostatke zakona, jer je ovo za Srbiju jedna potpuno nova materija i sasvim je sigurno da prvim osnovnim zakonom neće biti moguće sve nedostatke otkloniti na vreme.

Da li još neko želi reč? Narodni poslanik Zoran Antić.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je amandman gospodina Arsića izuzetno važan. Nalazi se na početku samog zakona i u suštini definiše položaj malih akcionara u korporativnom upravljanju.
S obzirom da Vlada nikako ne pristupa izmenama i dopunama Zakona koje tretira privredno društvo i da je tamo položaj malih akcionara izuzetno loše tretiran, oni imaju samo neka fiktivna prava koja im ne omogućavaju da bitnije utiču na upravljanje samih firmi i na taj način su bitno ugrožena i njihova prava na vlasništvo.
Smatram da je izuzetno bitno da se usvoji ovaj amandman gospodina Veroljuba Arsića, jer se to u osnovi uklapa i u koncept SRS da se spreči koncentracija kapitala.
Samo nedonošenje ovog zakona najbolji je znak da u Srbiji imamo izuzetnu koncentraciju kapitala, da akcionarske gazde preuzimaju veliki kolač od privrede Srbije, a da su mali akcionari u podređenom položaju, tako da bi samom činjenicom, sa 5% učešća, mogli da se udružuju da kroz izmenu Zakona o privrednim društvima dobiju pravo i da kontrolišu menadžment preduzeća. Eventualno da se izborimo za internu reviziju, došli bismo u situaciju da onaj kapital koji imaju građani Srbije danas, što se kaže u "slamaricama", bude uključen u našu privredu.
Bez upravljanja sasvim sigurno neće postojati interes bilo kakvog investiranja od strane malih akcionara, jer u tom slučaju neće moći da kontrolišu novac koji su uložili s jedne strane, a s druge strane imaćemo znatno lošiju strukturu u upravama preduzeća.
Smatram da, ako već Vlada nije imala sluha za izmenu Zakona o privrednim društvima, u svakom slučaju je trebalo da se potrudi da prihvati ovaj amandman, jer se on u osnovi odnosi na jedan koncept koji se suprotstavlja ovom majoritetnom akcionarstvu koji je pokušan da se nametne od strane finansijske oligarhije početkom procesa privatizacije i potpuna je neistina da je 10% nešto što je primereno za zemlje EU. Naprotiv, oni idu na široku disperziju vlasništva, jer to garantuje manje rizike u poslovanju.
Prema tome, zamolio bih sve poslanike da razmisle o ovom amandmanu i u danu za glasanje podrže amandman gospodina Arsića.

Da li još neko želi reč? Da, narodni poslanik Rajko Baralić.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo iz Ministarstva finansija, uvažene kolege i koleginice, amandman je mesto gde bih želeo da kažem nešto ne sporeći argumentaciju koju su kolege ponudile.
Znate kako, mali akcionari imaju uvek jednu dilemu. Da li, kada se opredeljuju za političke programe, rizikuju kada glasaju za desničarske stranke? Oni nemaju drugi rizik. Mali akcionari su do sada dali dva puta autogol. Pozivam ih da to ne urade treći put. Nije moguće glasati za desničarske stranke ili za stranke neoliberalnog koncepta i očekivati levičarska rešenja u zakonu. To prosto ne pije vodu.
Znači, desničarski politički program, bilo koji, ima interes da upodobljava zakone interesima kapitala. Krupnog ili sitnog, sasvim svejedno. Ta stvar je čista. To je pitanje izbora. Samo to nije moguće. Nemoguće je sa kruške ubrati trešnju. To nije moguće.
Sada se obraćam ljudima koji, kada glasaju, misle da je moguće da beru trešnje na nekom drugom drvetu. Ali, ne sporeći ovo o čemu su uvažene kolege govorile, važno je da se zna da je postojao koncept da mali akcionari budu većinski u svakoj firmi u Srbiji. To je – ili uzmeš ili ostaviš. Ja ti nudim, a ti nećeš. Kada nećeš, onda se suočiš sa realnom posledicom svoje političke zablude, i to se zove zakon, to se zove sistem, privredni ambijent, kako god.
Biće prilike da to još jednom kažemo kada krene kampanja, a ona će krenuti pre ili kasnije. To smo rekli i sindikatima pre neki dan, to sada govorimo i malim akcionarima. Ko se ženi na brzinu, kaje se natenane.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman je podneo poslanik Milan Stevović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Ovo što sam čuo malopre, sa levicom i desnicom, to kao da je Predrag Marković pričao o kapetanu broda i miševima ili ona nova što reče – disidenti, kako beše, taoci, talci, itd.
Nema više te podele na levicu i na desnicu. Ako idemo prema toj podeli, onda je DS levičarska stranka, jer je članica Socijalističke internacionale. Ako idemo po tome, onda u našoj zemlji najviše krade ta levica.
Ništa nije loše u našem konceptu, što smo rekli da kvalifikovano učešće ima onaj koji poseduje, upravlja neposredno sa više od 5% učešća. Vlada predlaže da to bude sa više od 10%. Ovde nema ni malih ni velikih akcionara. Neki štite male akcionare tako što su im podigli taksu sa 200 dinara na 500, da zastupaju njihove interese, a njihove interese ti ne mogu da zastupaju nikako.
Nego, da se vratim na ovaj amandman, pošto je očigledno krenula izborna kampanja, pa se ljudi prosto zastrašuju sa ove govornice tako krupnim izjavama – lepo, lepše, levo.
(Rajko Baralić, sa mesta: Da li ti je smetalo ranije?)
Ne znam, to vi vašim biračima objasnite, meni nemojte, meni je sve odavno jasno.
Amandman koji je podneo poslanik Milan Stevović iz SRS odnosi se na član 7, koji reguliše visinu osnovnog kapitala i radi javnosti, moram da kažem – visina osnovnog kapitala društva za upravljanje investicionim fondom.
SRS odavno zagovara potrebu donošenja propisa o investicionim fondovima.
Da ne idemo u neke datume iz 1995, 1996. godine, ali od 2003. godine uvek kada je na dnevnom redu bio neki propis iz oblasti osiguranja, bankarstva, penzijskog i invalidskog osiguranja, SRS je pozivala Vladu da izađe sa konceptom zakona o investicionim fondovima.
Šire posmatrano, svi koji trguju hartijama od vrednosti, drže sredstva i plasiraju ih negde su investicioni fondovi. Kapitališu na bazi sredstava, a ne na bazi rada.
Njihova roba je novac. Šta je Vlada predvidela kao uslov, u pogledu visine osnovnog kapitala društva za upravljanje investicionim fondom.
Inače, moram da kažem da je ovo potpuno identičan koncept kao koncept Zakona o dobrovoljnom PIO, koji je bio prošle godine na dnevnom redu. Tamo postoje penzioni fondovi i društva za upravljanje tim sredstvima. To je taj isti koncept.
Ovde se, u članu 7, definiše visina osnovnog kapitala na drugačiji način nego juče, kada smo pričali o onom zakonu i kaže se da novčani deo mora da iznosi najmanje 200.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.
Mi to nismo obuhvatili amandmanom, ali smo obuhvatili ovaj deo koji se odnosi na obezbeđenje garancija da će uvek ta sredstva postojati na računu, kako bi društvo moglo da odgovara za obaveze i eventualno za prouzrokovanu štetu članovima investicionog fonda.
Znači, da odgovara za neke rizike, a rizik je sigurno i poslovanje tog društva, a ukoliko to društvo koje upravlja investicionom fondom bude loše radilo, ono će da donese štetu članovima investicionog fonda i onda mora da se obezbedi neka odgovornost po osnovu krivice onoga koji je prouzrokovao tu štetu.
Prva dva stava su korektna, a stav 3. kaže: "Društvo za upravljanje dužno je da u svom poslovanju obezbedi da novčani deo osnovnog kapitala društva uvek bude u visini koja nije manja od dinarske protivvrednosti 200.000 evra".
To je dobra odredba koja garantuje da sa tim sredstvima koja uvek moraju da postoje, nije bitno u kom obliku, ali ona uvek moraju da postoje kako bi se efikasno ispunila obaveza društva po osnovu odgovornosti.
Međutim, u poslednjem stavu, a to je stav 4. Vlada predlaže da se u toku poslovanja Društva za upravljanje novčani deo osnovnog kapitala može držati i u hartijama od vrednosti sa rokom dospeća do jedne godine, čiji je izdavalac Republika Srbija ili Narodna banka Srbije.
To je izuzetak, gde se u kratkoročnim dužničkim hartijama od vrednosti praktično obezbeđuje postojanje tih sredstava.
Samo tražimo da se između Republike Srbije i Narodne banke Srbije umetne još to da se mogu držati, u vidu kratkoročnih dužničkih hartija koje su izdale jedinice teritorijalne autonomije, lokalne samouprave u Republici i druga pravna lica za koje garantuje Republika Srbija.
Nešto slično postoji kod ograničenja i mogućnosti plasmana sredstava investicionog fonda, gde se dozvoljava mogućnost da se sredstva fonda angažuju u hartijama od vrednosti ovih izdavalaca. Ne znamo zašto, ako je to veća garancija za investiciono društvo, zašto takav oblik plasiranja sredstava ne bi bio takođe ista garancija kada su u pitanju i društva za upravljanje investicionim fondom i novčani deo njihovog osnovnog kapitala.
Ne vidimo u čemu se ogleda ta razlika. Tim pre, ako se zna šta treba da radi društvo i šta je investicioni fond. Kako ne bi bilo zabune, investicioni fond treba da bude jedan račun na koji građani treba da uplaćuju sredstva. Koji građani? Oni koji imaju sredstava. Koja sredstva? Ona koja predstavljaju njihov višak, a nemaju ideju kako da ih potroše. Zašto ih uplaćuju? Da bi sačuvali supstancu ili da bi se eventualno ta sredstva na neki način uvećala.
Kakvo njihovo uvećanje treba da bude? Sasvim sigurno veće i više nego da su dali ta sredstva na štednju kod banke. Ako banke daju na godišnjem nivou kamatnu stopu od 5%, verovatno prihod koji se očekuje treba da bude kod investicionog fonda 5,5 ili šest i više. Ili ima nameru da obezbedi neku stratešku poziciju u pogledu obezbeđenja neke nepokretnosti.
Moram da vam kažem da tu stoji velika nepoznanica i veliki rizik, jer smo nešto slično imali kod osiguravajućih društava. Ta društva su deo svog kapitala ili kapitala kojim upravljaju ulagali takođe u nepokretnosti. Tu su čuvali supstancu i obezbeđivali sredstva da bi mogli da ispune obavezu kada nastupi osigurani rizik u nepokretnosti, pa su cene kvadratnog metra stana koje vode u svojim knjigovodstvima bile i po 10 i po 15.000 evra po metru kvadratnom.
Znači, to isto ćete imati i ovde, a da li će se to ostvariti i da li će biti tako, zavisiće od kontrolnih organa. Kada se napravila malo ozbiljnija kontrola poslovanja osiguravajućih društava, videlo se nekoliko njih, imali su proknjižen kvadratni metar stambenog prostora koje je osiguravajuće društvo kupilo kako bi obezbedilo sredstva da njima isplaćuju štete, i tu se kvadrat vodi i po 10.000 i po 15.000 evra.
To je bila obična perionica, tako da bilansno osiguravajuće društvo ne stoji tako loše, a stoji mnogo dobro zato što ne ispunjava obaveze, ne isplaćuje štetu, ili vodi duge postupke i oteže i tako su se izvlačila sredstva.
Znači, sada da se vratim na ovaj amandman, ne vidim nijedan razlog zašto novčani deo osnovnog kapitala i društvo za upravljanje investicionim fondom ne bi moglo da drži u dužničkim hartijama od vrednosti, čiji su izdavaoci jedinice lokalne samouprave, teritorijalne autonomije i druga pravna lica za koje garantuje Republika Srbija. One su u tom pogledu u istom rangu, kao i kratkoročne dužničke hartije od vrednosti koje izda Republika Srbija ili Narodna banka Srbije.
Ovo treba da podrže oni poslanici koji, na neki način, učestvuju u lokalnoj samoupravi, jer će tako lokalna samouprava da obezbeđuje dodatna sredstva, ne samo preko investicionih fondova, nego i društava za upravljanje investicionim fondom. Sve one lokalne samouprave koje su zainteresovane da se na njihovoj teritoriji formira neki investicioni fond, verovatno podržavaju ovakav amandman.
Ne vidim nijedan razlog zašto ono što je garancija sigurnosti kod investicionog fonda ne bude garancija sigurnosti u pogledu kapitala i kod društva za upravljanje investicionim fondom. U čemu se ogleda razlika.
Možda je razlika u tome, a imaćemo poprilično takvih amandmana, gde ćemo da pričamo o jednom sistemu, kako će i to da se umreži u projekciju finansijskog toka i kontrole svih finansija u Republici Srbiji, a videćete posle kako se podobnost i pogodnost tumači na još gori način nego u onom jučerašnjem zakonu o tržištu hartija od vrednosti.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 8. amandman je podneo poslanik Stevica Deđanski.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, sasvim je očigledno da su ovaj zakon pisala ista lica kao i Zakon o tržištu hartijama od vrednosti, pogotovo kada je u pitanju povlašćen položaj Republike Srbije i Narodne banke na tržištu hartija od vrednosti i evo, čak i u ovom zakonu se favorizuju ta dva učesnika na tržištu hartija od vrednosti.
Samo obrazloženje predlagača Zakona da je Republika, odnosno Narodna banka, sigurniji garant na tržištu hartija od vrednosti i da zbog toga može da bude njihova hartija od vrednosti deo osnivačkog kapitala, može da se demantuje u nekoliko primera.
Prvo, taj koji je napisao takvo obrazloženje morao bi da pogleda Zakon o budžetskom sistemu. Svaka jedinica lokalne samouprave i teritorijalne autonomije ima svoj budžet.
Ukoliko izda dužničke hartije od vrednosti dužna je da u svom budžetu odredi stavku – poseban račun, podračun, kako god hoćete, na kome će se nalaziti sredstva za otplatu dužničkih hartija od vrednosti.
Dalje, potrebna je opet, bez obzira što je lokalna samouprava u pitanju, saglasnost Vlade Republike Srbije, Narodne banke Srbije za izdavanje dužničkih hartija od vrednosti, kada su u pitanju jedinice lokalne samouprave i teritorijalne autonomije, a ne vidim zašto njihove dužničke hartije od vrednosti ne bi mogle da budu predmeti osnivačkog uloga jednog akcionarskog društva.
Na sledećim primerima, već u članu 8. ponovo se spominje Komisija za hartije od vrednosti. Ona je ta koja ima određene nadležnosti u sprovođenju ovog zakona, tako da u najmanju ruku čudi što niste prihvatili juče onaj amandman, gde smo u članu 3. tražili da se nadležnosti Komisije spominju samo u određenom zakonu.
Ovde već imamo u članu 1. nadležnosti Komisije za hartije od vrednosti, stav 1. tačka 6. i ona je nadležna za sprovođenje ovog zakona. Zašto ste onda njenu nadležnost ponovili – za sprovođenje ovog zakona u Zakonu o hartijama od vrednosti. Ovaj zakon još uvek nije donet i pitanje je, ako bude donet, hoće li biti u ovom tekstu kao što ste predložili.
Pravo je narodnih poslanika da se o tome opredeljuju u danu za glasanje. Prvo, o tome predlagač mora da vodi računa, kada piše zakonski predlog, na koji se sve zakon poziva, a ne da se poziva na zakone koji još nisu izglasani.
U članu 8, stav 3, čije je brisanje predloženo u amandmanu Stevice Deđanskog, koji ga je podneo u ime SRS, taj stav 3. glasi: "Društvo za upravljanje je dužno da ispuni minimalne uslove organizacione i tehničke osposobljenosti koje propisuje Komisija".
Da se vratimo na stav 1: "Društvo za upravljanje je dužno da angažuje najmanje jednog menadžera za svaki investicioni fond kojim upravlja i jednog ovlašćenog internog revizora zaposlenog na neodređeno vreme."
Zar to nije ta kadrovska osposobljenost? Jeste. Šta ako Komisija u svom podzakonskom aktu opredeli drugu kadrovsku osposobljenost? Hoće li taj podzakonski akt da bude u koliziji sa samim zakonom? Hoće, jer ste već u stavu 3. dali za pravo Komisiji da krši sam zakon, kojim se reguliše jedna materija.
Šta se podrazumeva pod tehničkom opremljenošću? Koliko znam, ta materija bi trebalo da bude regulisana zakonom. Tehnička opremljenost je, recimo, Zakon o fiskalnim kasama. Doneli ste ceo jedan zakon da biste naterali učesnike na tržištu koji rade sa gotovim novcem i svoje usluge i robu njime naplaćuju, da moraju da imaju fiskalne kase. Ipak je to moralo da dođe pred narodne poslanike, da se narodni poslanici o tome izjasne.
Znači, donet je poseban zakon o tome. Kasnije je menjan sa Zakonom o porezu na dodatu vrednost, ali u suštini ta tehnička osposobljenost bila je regulisana zakonom.
Ako se podsetimo Zakona o duvanu i prodaji duvanskih prerađevina, tamo su bili propisivani tehnički uslovi. Bilo je juče reči o tome, čak i za trafike koje će da se bave prodajom duvanskih prerađevina, pa ste navodili da mora da ima sanitarni čvor, odvojen ulaz za istovar robe, odvojen ulaz za manipulaciju, prodaju robe, pa ste čak išli dotle da ste predviđali koja vozila mogu da prevoze duvan i duvanske prerađevine. Čak ste regulisali zakonom šta mora da piše na tim vozilima. Napomenuli ste da ne može ništa drugo da se prevozi osim toga.
Čitavu oblast u delu koji nije toliko bitan obradili ste zakonom, a sada je Komisija ta koja će podzakonskim aktima i drugim aktima da reguliše neke odnose, ko će moći, a ko neće moći da ispunjava tehničke uslove i osposobljenost da se organizuje kao društvo za upravljanje.
Dalje, kada su u pitanju podzakonska akta, mogu da se menjaju veoma brzo i lako. Dovoljna je jedna sednica Komisije za hartije od vrednosti i to se promeni. Posle izvesnog vremena možda se uslovi ublaže, zavisno od situacije kako je kome potrebno i u tome i jeste problem kada se nešto reguliše podzakonskim aktima i nije predmet samog zakona.
Zato predlažem da se ovaj amandman Stevice Deđanskog prihvati, pogotovo iz razloga što je u članu 8. regulisano koja je to kadrovska osposobljenost.
I samim stavom 3, člana 8. možemo da damo ovlašćenja Komisiji koja ovlašćenja mogu da izazovu da se donose podzakonska akta koja su u suprotnosti sa samim zakonom.