Dame i gospodo narodni poslanici, pošto je o Predlogu zakona o finansiranju lokalne samouprave stav SPS-a izneo dr Žarko Obradović, a vreme koje je ostalo za ovo izlaganje je kratko i sledi rasprava o amandmanima, svoj deo priče ću svesti samo na jedno pitanje kada se razgovara o ovom zakonu u načelu.
Moje pitanje za ministra glasi (on nije tu, ali preneće mu neko) – zašto se predlagač zakona odrekao kontrole sredstava u lokalnoj samoupravi? Citiraću jedan deo člana 46, da u slučaju nenamenskog trošenja sredstava iz članova 44. i 45. Vlada može obustaviti sredstva za taj iznos, a to je ovolicko sredstava.
Videli smo iz zakona da sredstva koja se obezbeđuju za lokalnu samoupravu čine izvorni prihodi, ustupljeni prihodi, transferi, nenamenski i ovaj namenski. Danas smo čuli od ministra da nenamenski transfer iznosi oko 20 milijardi dinara.
Dakle, veoma važno pitanje je ne samo obezbediti sredstva. Naravno, ovaj zakon rešava taj problem i rešava glavno pitanje sporenja prilikom donošenja godišnjih zakona, a to su kriterijumi za raspodelu, iako će i oni morati da se dorađuju, jer očigledno, danas smo pokazali na primeru tri nerazvijene opštine, Crna Trava, Žagubica i Surdulica, da nije bilo pomaka, ali bar rešava taj deo.
Zašto se, za razliku od tog zakona, predlagač odrekao kontrole, a pogledajte šta ovde stoji u članu 60: jedinica u celosti utvrđuje, naplaćuje i kontroliše sredstva iz člana 6, odnosno izvorne prihode. Kada se to prevede na Beograd, a ja sam inače Beograđanin, to znači da gospodin Nenad Bogdanović utvrđuje, gospodin Nenad Bogdanović troši, doduše uz pomoć menadžera Bojana Stanojevića, gospodin Nenad Bogdanović kontroliše. A samo da vam kažem da se pola milijarde evra nalazi u rukama jednog čoveka, bez građevinskog zemljišta koje nosi još oko 80 - 100 miliona evra.
Mora se u sistemu obezbeđivanja sredstava navesti i kontrolni mehanizam kako će se to trošiti. Niko ne zna kako se te pare troše u Beogradu. Oni koji dolaze u Beograd vide ovu ulicu ispred koja se po pet puta radi, vide Nemanjinu, a Beograd je sve od Sopota do Batajnice, od Obrenovca do Grocke, od Lazarevca do Padinske Skele.
U Beogradu treba ovaj zakon da bude podsticaj da se takođe utvrde kriterijumi. Sada imamo situaciju da prigradske opštine čine 60% teritorije Beograda, 17% stanovništva, a 4% sredstava. Dakle, veoma uvažavamo potrebu uređivanja, ulepšavanja centra, ali još više ističemo potrebu ravnomernog razvoja Beograda, odnosno da se opštinama koje takođe pripadaju Beogradu, u tom prigradskom delu, takođe obezbede osnovni uslovi za život, voda, kanalizacija i putevi, a ne sokaci, kao što je sada.
Zaključiću, tražim odgovor na pitanje zašto se Vlada, predlagač odriče kontrolnog mehanizma još u fazi obezbeđivanja sredstava, kao što je slučaj kod ovog zakona.

Reč ima narodni poslanik Zvonko Mihajlović, potom narodni poslanik Miroljub Marić, pa narodni poslanik Helijana Dragojević.

Dame i gospodo narodni poslanici,        pošto dolazim sa Kosova i Metohije, iz najjužnije srpske enklave, dozvolićete mi da svoju diskusiju posvetim upravo problemu funkcionisanja lokalne samouprave na prostorima Kosova i Metohije, preciznije funkcionisanja i finansiranja lokalne samouprave u preostalim srpskim enklavama, sa posebnim osvrtom na opštinu Štrpce.
Dobro vam je poznato da je OEBS na osnovu UNMIK-ove uredbe 2000/45 prvi put nakon okupacije organizovao lokalne izbore na Kosovu i Metohiji 2000. godine. Zvanični stav države Srbije bio je da Srbi ne treba da učestvuju na tim i takvim izborima koje organizuje UNMIK, jer ti izbori imaju za cilj proterivanje preostalih srpskih institucija koje su se uspele, uprkos svim nedaćama, održati na tim prostorima. UNMIK je pokušavao nametati raznorazna rešenja, ali je bojkot naroda bio evidentan na svakom koraku.
Dolaskom DOS-a na vlast Srbi na Kosovu i Metohiji dobijaju preporuku, odnosno instrukcije, da učestvuju na lokalnim izborima koje organizuje UNMIK. Odmah po sprovedenim izborima počinje hajka na preostali deo srpske opštine, odnosno srpske administracije, kako od strane samog UNMIK-a tako i od strane nove UNMIK-ove opštinske vlasti, koju čine 13 srpskih i 4 šiptarska odbornika. Izbacuju ih iz zgrade koja je zidana sredstvima poreskih obveznika građana Republike Srbije.
Da bi srpska administracija funkcionisala koliko-toliko zaposleni su bili primorani da uzmu u zakup prostorije DP "Zadruga Štrpce" iz Štrpca i plaćaju mesečnu zakupninu od 1.500 evra u dinarskoj protivvrednosti. Zakupnina se plaća iz izvornih prihoda, a izvorne prihode čine samo porez na zarade zaposlenih u iznosu od 14%, od čega 30% procenata ostaje u opštinskom budžetu, a 70% se uplaćuje na račun budžeta Republike Srbije.
Od poreza na imovinu naplati se nešto beznačajno, nešto se malo poreza naplati i na prenosu polovnih motornih vozila i to je sve od prihoda.
Plate zaposlenih u srpskoj administraciji i javnim preduzećima, Novo javno komunalno preduzeće, Dom kulture, Fond za rekonstrukciju i razvoj opštine, isplaćuju se iz Koordinacionog centra i u ovom trenutku kasne više od sedam meseci. Zadnja isplata je bila za mesec novembar 2005. godine. Mesečne potrebe za ovu svrhu iznose pet miliona i trista hiljada dinara za 102 zaposlena.
Interesantan je podatak da se šestoro zaposlenih u UNMIK-ovoj administraciji nalazi istovremeno i na platnom spisku srpske opštine i da na njih otpada mesečno bruto 565.944 dinara. Plata koordinatora koga je postavila Vlada Republike Srbije, a koji je istovremeno i predsednik UNMIK-ove opštine, iznosi neto 81.300 dinara. Sa druge strane, imate armiju nezaposlenih, koji su, ne svojom krivicom, ostali bez posla i koji sebe i svoje porodice hrane sa 5.700 dinara, što im se isplaćuju u vidu privremene novčane naknade preko Nacionalne službe za zapošljavanje.
Prilikom jedne od retkih poseta opštini Štrpce predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju gospođa Sanda Rašković-Ivić je decidno izjavila da privremene kosovske institucije čine Šiptari i da svako ko radi za ove institucije radi za Šiptare. Zato pitam gospodina ministra da li on i njegovo ministarstvo finansiraju šiptarske institucije.

Reč ima narodni poslanik Miroljub Marić.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pred nama je Predlog zakona o finansiranju lokalne samouprave i stranka G17 plus, čiji sam poslanik, glasaće za ovaj zakon iz više razloga.
Usvajanjem ovog zakona činimo krupan korak u približavanju modelu finansiranja lokalne samouprave u Evropskoj uniji i to nam je cilj – da prilagodimo naše jedinice lokalne samouprave evropskim propisima.
Drugi cilj nam je da donošenjem ovog zakona pravimo krupan korak ka decentralizaciji vlasti, prenošenju ingerencija na lokalnu vlast i samim tim prenošenju određenih sredstava sa nivoa Republike na lokalnu vlast.
Dolazim iz male opštine Aleksandrovac i mogu da kažem da sam duboko svestan problema koje male opštine imaju. Svakodnevno sam u kontaktu sa našim ljudima u lokalu i žao mi je što G17 plus nije u lokalnoj samoupravi, jer imam utisak da bi naši kvalitetni kadrovi doprineli da mnogo bolje funkcionišemo na nivou lokalne samouprave.
Međutim, ne želim da budem strog kritičar ni aktuelne koalicije koja je na vlasti u opštini Aleksandrovac, iz razloga što postoje mnoge objektivne okolnosti koje ne dozvoljavaju da bolje funkcionišu.
Međutim, da ne ulazim u neke detalje, reći ću konkretno, kao član Odbora za lokalnu samoupravu mislim da je ovaj zakon o finansiranju lokalne samouprave jedan veliki korak napred. Poseban kvalitet ovog zakona je, to je jedan kolega pomenuo malopre, to što je nacrt ovog zakona napravljen u Stalnoj konferenciji gradova i opština.
Stalna konferencija gradova i opština je asocijacija kojoj pripadaju svi nosioci lokalne vlasti u Srbiji, tako da je Odbor za lokalnu samoupravu podržao ovaj zakon, podržao nacrt zakona, a uobličilo ga je Ministarstvo finansija. Zato ne razumem pojedine kolege koje su preoštro diskutovale o ovom zakonu.
Ima istine u tome da nam treba novi ustav, da nam treba precizno ustavno određenje lokalnih jedinica, ima istine u tome da nam treba novi zakon o lokalnoj samoupravi, pa novi zakon o imovini lokalne samouprave, eventualno i o izborima u lokalnoj samoupravi, međutim, ova vlada tj. Ministarstvo finansija želelo je da napravi jedan koristan korak u ovom momentu, dok navodno očekujemo da uspešno završimo poslove na donošenju novog ustava, da napravimo jedan korak i jedan napor da se jedinice lokalne samouprave bolje i kvalitetnije finansiraju iz svojih izvornih prihoda, iz ustupljenih prihoda, iz tzv. transfera koje planira Ministarstvo finansija da ravnomerno raspodeli u Srbiji i da jednostavno opštine koje su manje razvijene, koje imaju manji priliv sredstava u lokalnoj sredini mogu da računaju na veća sredstva iz republičke kase, za razliku od onih koji bolje privređuju, da na neki način bude solidarnosti i pravične preraspodele.
Poslanička grupa G17 plus glasaće za ovaj zakon.

Reč ima narodni poslanik Helijana Dragojević.

Poštovani poslanici, gospodine predsedniče, privodimo kraju današnju raspravu o zakonu o finansiranju lokalnih samouprava, od koga, po usvajanju i implementaciji, mi iz malih nerazvijenih opština, kao što je moja, Boljevac iz istočne Srbije, očekujemo dosta.
Postojeći sistem finansiranja lokalne samouprave nedovoljno je predvidiv. Oko 40% svih prihoda budžeta samouprave regulišu godišnji zakoni, tu je zakon o transferu i učešću opština i gradova u porezu na zarade, što znači da do usvajanja zakona o budžetu i zakona o transferima, negde u drugoj polovini decembra meseca, lokalne samouprave ne raspolažu podacima za oko polovinu, a negde je to više, svojih ukupnih prihoda.
Onda se, po usvajanju zakona o budžetu i zakona o transferu, na lokalu na brzinu donose budžeti, a da ne govorimo o nekom srednjoročnom i dugoročnom planiranju.
Zbog različitih fiskalnih kapaciteta u Srbiji imamo problem neujednačenog regionalnog razvoja. Dakle, mislim na one opštine koje su slabije u tom pogledu, finansijski, imaju velike probleme u obezbeđivanju razvoja i pružanju usluga u odgovarajućem obimu i kvalitetu. U cilju prevazilaženja ovih problema potreban nam je novi zakon, kojim će se putem raspodele transfernih sredstava po metodologiji iz ovog zakona poboljšati položaj mnogih jedinica lokalne samouprave putem umanjivanja, a istovremeno i povećanja najslabijim jedinicama lokalne samouprave.
Ukupna visina transfera vezuje se za rast bruto domaćeg proizvoda, što sistem treba da učini sigurnijim i predvidljivim, a da se pri tom ne povećavaju troškovi poreskih obveznika u privredi i samih građana.
Komisija za finansiranje lokalne samouprave, čije se osnivanje predviđa ovim zakonom, imala bi značajnu ulogu u prevazilaženju postojeće nedovoljne saradnje centralne i lokalne vlasti.
Kao najznačajniju novinu u finansiranju lokalne samouprave navela bih da, počev od 1. januara 2007. godine, porez na imovinu, sem poreza na prenos apsolutnih prava i prava na nasleđe i poklone, postaje izvorni prihod jedinice lokalne samouprave. Skupštine jedinica lokalne samouprave utvrđuju visinu stope oporezivanja, koja ne može biti veća od stope propisane zakonom kojim se uređuju porezi na imovinu.
Ovim zakonom uređuje se lokalna administrativna taksa, pa se tako na jedinstven način reguliše ovaj izvorni prihod lokalne samouprave.
Vlada će, na predlog komisije za finansiranje lokalne samouprave, utvrditi najviše iznose komunalne takse za držanje motornih drumskih i priključnih vozila, sem poljoprivrednih vozila i mašina.
Samodoprinos, kao namenski prihod koji se uvodi odlukom građana, biće prihod budžeta, imaće karakter javnih prihoda, čime se prevazilaze problemi njegove naplate.
Utvrđuje se jedinstvena stopa učešća jedinica lokalne samouprave u porezu na zarade, u visini od 40% poreza koji će se plaćati prema prebivalištu zaposlenog.
Zakonom se uvodi i uređuje namenski transfer, koji može biti funkcionalni ili namenski u užem smislu. Posebno je značajan funkcionalni transfer koji omogućava da se jedinicama lokalne samouprave prenesu sredstva za nove poslove, u cilju decentralizacije vlasti sa višeg na niži nivo.
Da zaključim, transparentnost, horizontalna ujednačenost u finansiranju jedinica lokalne samouprave osnovni su ciljevi predloženog zakona o finansiranju lokalne samouprave. Stoga će poslanici DSS-a podržati predloženi tekst zakona, a ujedno pozivam i ostale poslanike da u danu za glasanje podrže predloženi zakon. Hvala vam.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? (Ne.)
Zaključujem načelni pretres.
Prelazimo na 10. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O SLOBODNIM ZONAMA (načela)
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada.
Pre otvaranja načelnog pretresa podsećam vas da, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: poslanička grupa SRS – jedan sat 36 minuta, DSS – jedan sat, tri minuta i 36 sekundi, poslanička grupa DS – 43 minuta 12 sekundi, G17 plus – 37 minuta 12 sekundi, SPS – 26 minuta 24 sekunde, Nova Srbija i samostalni poslanici 9+9 – 20 minuta i 24 sekunde, Za evropsku Srbiju – šest minuta, poslanici koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi, tri poslanika SPO-a i tri nezavisna poslanika, po pet minuta, na osnovu člana 93. stav 3. Poslovnika.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 140. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.
Istovremeno vas obaveštavam da su ovlašćeni predstavnici: poslaničke grupe SRS Nataša Jovanović, poslaničke grupe G17 plus Goran Jakšić, to su jedina dva ovlašćena. Molim vas da u međuvremenu stigne i napismeno. Zahvaljujem.
Da li predstavnik predlagača ministar Mlađan Dinkić želi reč? (Da.) Izvolite. Reč ima ministar Mlađan Dinkić.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o slobodnim zonama, koji treba da poboljša privredni ambijent i dovede do daljeg rasta društvenog proizvoda, izvoza, zaposlenosti.
Šta su zapravo slobodne zone? Slobodne zone su suštinski područja fizički ograđena i označena na poseban način, u kojima Vlada dodatno garantuje i stimuliše režim poslovanja, pre svega po osnovu carinskih i poreskih povlastica, ali i po osnovu pojednostavljenja administrativne procedure.
Drugim rečima, oni koji posluju u slobodnoj zoni mogu da uvoze robu i usluge uz privremeno oslobađanje plaćanja carine i poreza na dodatu vrednost, kao i uz druge poreske i administrativne olakšice i onda u slučaju da izvezu tu robu nikada ne plaćaju dažbine, s obzirom da je uvezena roba namenjena izvozu. Oni su na taj način povlašćeni, jer likvidno ne moraju da izdvajaju novac za carine i porez na dodatu vrednost, s obzirom da će kasnije robu izvesti. Međutim, ukoliko oni tu robu prodaju na domaćem tržištu, onda naknadno plaćaju porez na dodatu vrednost na uvoz te robe, kao i pripadajuću carinu.
Međutim, zone se u svim zemljama gde su doživele uspeh osnivaju ne samo da bi se poboljšao izvoz iz neke zemlje, već i da bi se stimulisao razvoj nedovoljno razvijenih regiona. Dakle, dozvoljava se, u slučaju opravdanih razloga, i mogućnost da se zone formiraju, kako bi likvidno pomogle onima koji tu proizvode da tu robu plasiraju i na domaće tržište, ali pod uslovom da se radi o nerazvijenom regionu. To je način da se stimulišu privrednici da sele svoju proizvodnju i tamo gde trenutno nema nekog većeg tržišnog interesa za poslovanjem.
Za razliku od prethodnog zakona, koji je nalagao da najmanje 51% od proizvodnje mora ići u izvoz, ovaj zakon to ne traži. Drugim rečima, to jeste poželjno i Vlada će stimulisati takav pristup, ali nije nužno, s obzirom na pravila Svetske trgovinske organizacije koja to izričito zabranjuje. Drugim rečima, zona se formira pre svega da bi se u nekom regionu povećala zaposlenost, da bi se povećao nivo privredne aktivnosti, a naravno Vlada je ta koja određuje koji su kriterijumi na osnovu kojih će davati dozvole i izvoz će svakako biti jedan od bitnih kriterijuma.
Ovo je jedan liberalan zakon. Koji su razlozi za donošenje zakona? Postojeći zakon jeste otvorio mogućnost poslovanja zona, ali je bio prilično neprecizan i omogućavao je zloupotrebe, tako da u ovom trenutku na teritoriji Republike Srbije dozvolu za rad imaju samo tri zone, od ukupno 15 koliko ih je u prethodnih 10-15 godina dobilo dozvolu za rad.
Naime, kontrolom Poreske uprave utvrđeno je da samo slobodne zone Pirot, Subotica i novoosnovana zona Zrenjanin obavljaju posao u skladu sa zakonom. Sve ostale su suštinski bila velika skladišta koja su omogućavala da se roba uvozi bez plaćanja PDV-a i carine za domaće tržište, a da tu nije bilo nikakvog efekta proizvodnje, već je to bila trgovina.
Neke zone nikada suštinski nisu ni proradile, kao što je Kovin, bez obzira što su odavno dobile dozvolu za rad. Kovin nije tu jedini.
S druge strane, zaista je Pirot bio jedna od retkih zona, i sada je, zahvaljujući pre svega "Tigru", koja je iskoristila ove zakonske povlastice i najveći deo te proizvodnje, daleko preko 50%, završava u izvozu. Na taj način se obezbeđuje i devizni priliv za zemlju.
Ovaj zakon koji je sada na snazi ne obezbeđuje u dovoljnoj meri primenu podsticajnih mera Vlade. Takođe, onemogućava aktivnu ulogu Vlade u promociji i funkcionisanju, kontroli rada slobodnih zona.
Ovaj zakon, koji je rađen zajedno sa predstavnicima nekih postojećih uspešnih zona, pre svega zone u Pirotu, u potpunosti je usaglašen sa pravilima Svetske trgovinske organizacije i propisima EU. Cilj donošenja zakona je, između ostalog, i da podstakne strane direktne investicije, kao i da podstakne razvoj nerazvijenih i nedovoljno razvijenih područja.
Što se tiče pravila poslovanja u zonama, kada određeno područje dobije dozvolu i bude proglašeno slobodnom zonom, roba i usluge koje se uvoze na tom području privremeno su oslobođene plaćanja carine i PDV-a. Kao što sam već rekao, na taj način preduzeće koje posluje štedi likvidna sredstva. Ukoliko nakon završetka ciklusa tu robu ili usluge izveze, trajno je oslobođen plaćanja PDV-a i carine, s obzirom da se na izvoz ne naplaćuje PDV, niti carina, i to je indirektna stimulacija izvoza. Oni koji budu bili veliki izvoznici, a locirani u zonama, suštinski neće imati nikakve troškove za PDV i carinu, a zemlja će na ovaj način podsticati rast izvoza.
Ukoliko, međutim, Vlada bude želela, a hoće, da podstakne ne samo izvoznike, već i razvoj nedovoljno razvijenih područja, ona će dozvoliti onim lokalnim samoupravama koje pokažu ozbiljnu nameru, i to i dokažu, da osnuju slobodne zone čak i za proizvodnju koja nije namenjena samo izvozu, već i domaćem tržištu, gde se prednost proizvođačima daje time što će privremeno biti oslobođeni plaćanja carine i PDV-a. Na taj način mogu ta likvidna sredstva iskoristiti za proizvodnju, a onda kada prodaju tu robu moraju da plate i carinu i PDV, ali dobijaju na vremenu. Na taj način mogu da sredstva u početku ciklusa iskoriste za proizvodnju, a ne za plaćanje dažbina državi.
Na kraju ipak država naplati te dažbine, tako da na taj način dajemo jedan vremenski stimulans i proizvođačima koji eventualno proizvode za domaće tržište, ali će se insistirati da takva proizvodnja pre svega bude locirana, ako nije za izvoz, u manje razvijenim područjima, kako bismo tim područjima davali prednost, dok ćemo kod razvijenih područja insistirati da to budu pretežno izvozno orijentisana preduzeća.
Novine u ovom zakonu su da se ukida obaveza učešća domaćeg kapitala u preduzeću za upravljanje zonom. Dakle, potpuno liberalno može biti i domaći, može biti i strani i mešoviti, ali nema nikakve obaveze da mora domaći da učestvuje. Ukoliko je samo strani, dozvoljava se.
Takođe, ukida se plaćanje dažbine za carinsko evidentiranje koja iznosi 0,5% od vrednosti uvezene robe. Ukoliko uvozite robu van zone, plaćate regularno 0,5% dažbine za carinsko evidentiranje; ukoliko se ta roba uvozi za proizvodnju u zoni, onda se to ne plaća.
Takođe, ukida se procentualni iznos ostvarenog godišnjeg izvoza iz zone, kao kriterijum za ocenu uspešnosti rada zone. Već sam rekao da nije samo izvoz kriterijum, već su i drugi kriterijumi, kao što je zapošljavanje ljudi, razvoj nekog nedovoljno razvijenog područja, bitni kriterijum za osnivanje zone.
Ovaj zakon precizno definiše na koji način neko može da konkuriše za osnivanje zone, ko konkuriše, kakav elaborat ekonomske opravdanosti mora da napravi. Takođe, predviđa osnivanje uprave za slobodne zone u okviru Ministarstva finansija. To će biti uprava koja će se samo baviti, s jedne strane, davanjem dozvola za rad zona, s druge strane kontrolom efikasnosti rada zona. U ovom zakonu tačno su data rešenja kada zona prestaje da radi; kako se određuje prestanak važnosti saglasnosti kojom se određuje područje zone i sve ostale stvari koje su vezane za upravu za slobodnu zonu. Zadatak uprave je da obavlja posao u oblasti razvoja slobodnih zona, promocije tih zona, kao i kontrole i nadzora zona.
Očekujemo sledeće efekte od ovog zakona: imajući u vidu dosadašnja iskustva, svi ozbiljni proizvođači koji sada dolaze u Srbiju najpre se raspitaju da li u nekom gradu postoji ili ne slobodna zona i mnogi od stranih direktnih investitora upravo odlučuju da lociraju svoju proizvodnju u lokalnu samoupravu gde postoji slobodna zona. U tom smislu postoji zaista veliki interes pre svega, za sada, za zone na severu Srbije, dakle u Vojvodini, Zrenjaninu i Subotici, mada kažem da je za sada najuspešnija zona još uvek Pirot. Ali, činjenica jeste da je "Tigar" taj koji nosi najveći deo uspešnosti te zone i da je za razvoj juga Srbije potrebno uraditi i mnogo više od samog ovog zakona. Mi imamo nameru da zaista u što kraćem roku završimo koridor 10 na jugu Srbije, kako bi taj putni pravac povećao i atraktivnost zona koje se budu tu locirale.
Takođe, kao što sam najavio pre nekih nedelju - dve dana u Skupštini, plan je da se razvije i gasovodna mreža od granice sa Bugarskom, preko juga Srbije do granice sa Bosnom i Hrvatskom. Dakle, ideja je da sa Ruskom Federacijom dogovorimo proširenje Nabuko projekta na teritoriju Srbije, dakle da se veliki magistralni gasovod preko Dimitrovgrada od Niša raširi ka centralnoj Srbiji i ka jugu dole, ka Leskovcu.
Sa ova dva velika infrastrukturna projekta – završetkom koridora 10 i razvojem magistralnih puteva na teritoriji čitave Srbije, kao i gasovodne mreže – mi ćemo svakako indirektno povećati i atraktivnost poslovanja u zonama.
Jer, oni koji dolaze insistiraju na nekoliko stvari: da li imaju povlastice, a imaju ih ako su u zonama, da li imaju jeftin izvor snabdevanja energijom, a to je sada gas, i treće na čemu insistiraju je koliko brzo mogu svoju robu da transportuju do zemalja, pre svega, EU. Dakle, bitna im je infrastruktura saobraćaja.
Očekujemo da će ovaj zakon dovesti do smanjenja spoljnotrgovinskog deficita, jer će pre svega stimulisati kompanije koje većinom svoje proizvode izvoze.
Takođe, doprineće i razvoju nerazvijenih područja. Očekujemo da će povećati poverenje i interesovanje investitora, kako domaćih tako i stranih, za poslovanje u Srbiji.
Konačno, ovaj zakon uređuje i status onih zona koje su počele sa radom pre stupanja na snagu ovog zakona. Sve one zone koje sada imaju dozvolu dužne su da podnesu ponovo zahtev za davanje saglasnosti za određivanje područja zone, da daju podatke o ranije podnetom elaboratu o ekonomskoj opravdanosti.
Takođe želim da naglasim da za sprovođenje ovog zakona u ovoj godini nije potrebno obezbediti dodatna finansijska sredstva u budžetu Republike Srbije, ali će biti potrebno obezbediti dodatna sredstva u budžetu Republike za 2007. godinu.
Konačno, i lokalne samouprave mogu biti inicijatori za osnivanje zona, osim društava za upravljanje zonom, pri čemu želim da kažem da dosadašnja iskustva govore da su neke lokalne samouprave prilično neozbiljno shvatale ceo taj posao.
Primera radi, postoje odgovarajući geografski kriterijumi kako treba da izgleda zona da bi investitori bili zainteresovani da lociraju proizvodnju u njoj. Ima nekih gradova koji misle da je moguće na rastojanju od 30 km na četiri - pet lokacija, potpuno različitih, tražiti zahtev da tu bude zona; to je prosto nemoguće.
Naravno, ovde se postavlja pitanje kako će i ko uspeti ovu šansu koju zakon nudi da iskoristi. Mislim da će sve zavisiti od konkretne lokalne samouprave.
Ona lokalna samouprava koja bude ozbiljno shvatila prednosti ovog zakona krenuće sama najpre u eksproprijaciju privatnog zemljišta kako bi formirala odgovarajuće tehničke celine, a one lokalne samouprave koje misle da će sam po sebi neko doći kod njih, bez njihovog angažmana i investiranja, tu se grdno varaju.
Dakle, ovaj zakon daje mogućnost za dalji privredni napredak, ali će iskorišćenje kapaciteta ovog zakona pre svega zavisiti od sposobnosti i kapaciteta konkretnih lokalnih samouprava.
Zato pozivam sve opštine u Srbiji da dobro prouče ovaj zakon i da u što kraćem roku ispune sve uslove, kako bi upravo na to područje gde su one privukle investitore, a to znači onda i poboljšanje životnog standarda u konkretnoj opštini, zaposlenosti i sveukupnog privrednog rasta. Hvala vam.

Zahvaljujem se ministru Mlađanu Dinkiću. Reč ima ovlašćeni predstavnik SRS Nataša Jovanović.