Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Trećeg vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2006. godini.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 147 narodnih poslanika.

Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.

Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 99 narodnih poslanika, odnosno da je prisutno više od jedne trećine narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.

Obaveštavam vas da je sprečena da sednici prisustvuje narodni poslanik Blagica Kostić.

Prema Poslovniku, iz tehničkih razloga, pauza za konsultacije do 10,30 časova. Zahvaljujem se svima na odgovornosti.

(Posle pauze - 11,15.)

Dame i gospodo narodni poslanici, posle pauze u kojoj su završene konsultacije nastavljamo rad .
Konstatovali smo da današnjoj sednici ne prisustvuje narodni poslanik Blagica Kostić.
Prelazimo na predlog za stavljanje na dnevni red akata po hitnom postupku u toku sednice, saglasno članu 162. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije.
Predsednik Vlade Vojislav Koštunica je, na osnovu člana 162. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, predložio da se po hitnom postupku stavi na dnevni red ove sednice tačka - Predlog za izbor članova Vlade, koji je podneo Narodnoj skupštini 19. juna 2006. godine.
Pošto današnjoj sednici prisustvuje više od 126 narodnih poslanika, konstatujem da su ispunjeni uslovi da se Narodna skupština izjasni o ovom predlogu.
Stavljam na glasanje ovaj predlog:
Za 128, nije glasao jedan, od 129 narodnih poslanika.
Narodna skupština je prihvatila ovaj predlog.
Prelazimo na 20. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZA IZBOR ČLANOVA VLADE
Primili ste predlog predsednika Vlade za izbor članova Vlade: dr Ivane Dulić-Marković za potpredsednika Vlade i Gorana Živkova za ministra poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.
Da li predsednik Vlade, gospodin Vojislav Koštunica, želi da obrazloži predlog? Izvolite.
Reč ima predsednik Vlade, gospodin Vojislav Koštunica.

Poštovani poslanici, predlaganjem da Ivana Dulić-Marković bude potpredsednik Vlade, a Goran Živkov ministar za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, Vladin tim se, kao što je lako uočiti, u suštini, ne menja.
Podsećam na činjenicu da je ova skupština već jedanput, prilikom izbora Vlade, ukazala svoje poverenje Ivani Dulić-Marković kao ministru poljoprivrede. U skladu sa koalicionim dogovorom, predlažem za potpredsednika Vlade, pošto to mesto pripada G17 plus, Ivanu Dulić-Marković.
Što se tiče Gorana Živkova i tu zapravo suštinskih promena nema. Goran Živkov je u sadašnjem Vladinom timu, da podsetim, obavljao dužnost pomoćnika ministra poljoprivrede. Ovo naglašavam zato što sve ovo ukazuje na kontinuitet dosadašnje Vladine politike i nadam se da će ovim izmenama ona biti još bolja i efikasnija. Ali, pošto se oba kandidata, za potpredsednika Vlade i ministra poljoprivrede, kreću u istom resoru, hteo bih da istaknem u nekoliko reči šta je do sada urađeno na ovom planu kada je reč o sektoru poljoprivrede.
Podsetio bih na ono što je dobro poznato, da je budžet za poljoprivredu povećan za tri puta u odnosu na 2003. godinu, da je ostvareno preko 50.000 kratkoročnih i preko 3.500 dugoročnih kredita za investicije u poljoprivredi. Takođe, što je veoma važno, usvojeno je nešto što predstavlja osnovnu smernicu za razvoj poljoprivrede u godinama koje dolaze, a to je Strategija poljoprivrede. Takođe, usvojeno je nekoliko veoma važnih sistemskih zakona iz ove oblasti, četiri zakona, dok su dva u ovom trenutku u skupštinskoj proceduri.
Poštovani poslanici, ovu priliku bih iskoristio da samo u nekoliko reči podsetim na ono što su prioriteti Vlade Srbije, i to prioriteti, pre svega, u ovom času.
Prvi je naravno po svom značaju, po važnosti pravno sređivanje države. To znači, pored svih zakona koji su u proteklom periodu doneti, donošenje najvažnijeg od svih zakona, osnovnog zakona, a to znači ustava. Do njega se može i mora jedino doći konsenzusom svih parlamentarnih stranaka. Uveren sam, na osnovu razgovora koje smo do sada vodili, i na političkom nivou, i kada je reč o konsultacijama između eksperata, da se sada do novog ustava Srbije upravo na ovaj jedino legitiman način, saglasnošću svih parlamentarnih stranaka, može i, dodao bih ovog puta, mora doći.
Nije potrebno podsećati koliko je u ovom trenutku za Srbiju taj ustav važan za pravno sređivanje države, za dokazivanje njene snage, stabilnosti svih institucija.
Naravno da ima stranaka koje svoj politički program manje ili više, katkad isključivo, svode na zahtev za raspisivanje izbora i to ne retko izbora odmah, ali i ove stranke, kojima su izbori i potpuno legitimno sasvim iznad svega i pre svega, mogu da budu zadovoljne, jer onog časa kada Srbije dobije nov i odgovarajući ustav doći će do raspisivanja izbora. Pravilo je jasno, ono glasi - novi ustav i izbori. Istovremeno, da budem potpuno jasan, glasi - izbori za Skupštinu Srbije i za predsednika Republike Srbije.
U dosadašnjoj politici Vlade i u svim dosadašnjim istupima u više navrata smo ukazivali na važnost evropskih integracija. Kada to kažem, hoću da budem potpuno jasan.
Evropa danas, proširena, mnogo veća od 2004. nego što je bila prethodno, prolazi kroz krize, traži svoj identitet, bavi se čak i utvrđivanjem granica, definisanjem granica, ali ono što je bitno jeste da Srbija izvan Evrope, istorijski, politički, ekonomski, geografski, ne može da ostane i ne sme da ostane. U tome je smisao zalaganja i uporne politike za evropske integracije, ali ta politika, odmah da podvučem, podrazumeva partnerski odnos sa Evropom, ne bilo kakav. Ona vrsta odnosa koju druge zemlje, koje su pristupile Evropi ili su na putu da to učine, sa Evropom imaju.
Srbija je stara evropska država, i kada kažem stara evropska država, onda imam na umu činjenicu da je Srbija sa obnovom svoje državnosti pre dva veka i mnogo vekova pre toga doprinosila stvaranju nečega što je evropski identitet i što su evropske vrednosti. Ako je to tako, onda i odnosi Srbije sa Evropom pogotovo moraju biti partnerski.
Nema ničega od partnerskih odnosa u politici uslovljavanja. Politika uslovljavanja je i neprimerena i duboko pogrešna.
Naravno da Srbija ne odlučuje kakvu će politiku voditi međunarodni faktori, ali Srbija može da odlučuje o sopstvenoj politici i da ima svoj stav, i mora da ima svoj stav prema svakoj politici uslovljavanja i pritisaka.
Naravno, kada govorimo o politici uslovljavanja, što je samo lepši izraz, eufemizam za ucene, kada govorimo o politici uslovljavanja najčešće mislimo na saradnju sa Haškim tribunalom kao sredstvo te politike uslovljavanja.
Jasno smo istakli da je politička odluka i politička volja Vlade Srbije, da je pre svega u interesu Srbije, da bi preživela, da bi mogla da ide napred, da okonča saradnju sa Haškim tribunalom.
Ako stvar stoji tako, onda zaista ostaje nerazumljivo i neprihvatljivo da prema Srbiji bude nastavljena politika uslovljavanja. O tome sam ranije i u poslednje vreme više govorio i mislim da je to nešto što je čvrst stav Vlade Srbije.
Vlada Srbije će naravno, znate svi dobro, kao i do sada najveću pažnju posvećivati Kosovu i Metohiji. Bilo bi jako loše, da se vratim na temu o politici uslovljavanja, ukoliko bi ta politika uslovljavanja uticala na buduću raspravu o budućem statusu Kosova i Metohije. Skupština Srbije je pre više od pola godine usvojila jedan veoma važan akt.
To je Rezolucija za političke razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije, usvojena 21. novembra prošle godine. U toj rezoluciji jasno su postavljene koordinate za određivanje budućeg statusa pokrajine, šta može, a šta ne može. Isto tako, Skupština je čvrsto odredila da će svako nametnuto rešenje za Kosovo biti odbačeno kao nelegitimno, kao pravno nasilje nad Srbijom.
Dužan sam poslanike da obavestim da naporedo sa bečkim pregovorima o Kosovu i Metohiji teče vrlo intenzivna diplomatska aktivnost, čiji je cilj pre svega da se objasni i ojača naš položaj.
Lično i preko svojih saradnika stalno sam u dodiru sa vladama zemalja članica Kontakt grupe i sa funkcionerima Ujedinjenih nacija, koji u ovom procesu pregovora o budućem statusu Kosova i Metohije utiču. Poslednji takav vrlo uspešan razgovor imao sam pre samo nekoliko dana sa ruskim predsednikom Putinom.
Ova skupština može da računa da će u dogledno vreme, na posebnoj sednici, imati priliku da se izjasni o dosadašnjem i odluči o budućem toku pregovora o Kosovu i Metohiji. Nije prvi put da se Skupština o tome izjašnjavala. Skupština je ta čija će reč biti uvek poslednja kada se radi o Kosovu i Metohiji.
Vlada Srbije se, ponavljam još jednom, zalaže za puno poštovanje međunarodnog prava i međunarodnog poretka.
Iz svih dosadašnjih izjava, istupa mojih kao predsednika Vlade, mogli ste se i u zemlji i van zemlje u to čvrsto uveriti, i čvrsto verujem da se pravo i pravna načela moraju primenjivati univerzalno ili ih nema, i da ne može biti nikakve selekcije, nikakvih izuzetaka kada je reč o onim osnovnim pravilima na kojima počiva međunarodni pravni poredak koji garantuje stabilnost i mir u međunarodnoj zajednici, a to je teritorijalni integritet i suverenitet postojećih država. To je jednostavno alfa i omega celog međunarodnog pravnog poretka.
Vlada Srbije je opredeljena za puno poštovanje Rezolucije 1244, koja garantuje suštinsku autonomiju za Kosovo i Metohiju i potvrđuje teritorijalni integritet i suverenitet Srbije nad Kosovom i Metohijom.
I naravno, da dodam još nešto, kao što poštuje Rezoluciju 1244, Srbija isti odnos ima i prema drugim međunarodnim dokumentima, uključujući i Dejtonski mirovni sporazum.
U skladu sa tim sporazumom pre nekoliko dana, tokom posete Banjaluci, postigli smo dogovor da se, imajući u vidu promenjene okolnosti, drugačiji državni status Srbije, pristupi promenama u sporazumu o specijalnim paralelnim odnosima između Srbije i Republike Srbije, u skladu sa Dejtonskim sporazumom.
Ta mogućnost je predviđena Dejtonskim sporazumom, ta mogućnost predstavlja potvrdu Dejtonskog sporazuma, i Srbija i Republika Srpske će raditi na proširenju, unapređenju saradnje u ovim okvirima, bilo da je reč o političkoj, ekonomskoj, kulturnoj i svakoj drugoj saradnji.
Dodajem, najzad, da će Vlada Republike Srbije u narednom periodu pokrenuti jedan snažan investicioni program, koji treba da nas približi ključnom cilju, a to je da se u Srbiji više i bolje radi, i da se samim tim živi bolje.
Kako je izrada investicionog plana u početnoj fazi, verujem da ćemo svi na različite načine moći da raspravljamo o njemu i da njegovoj izradi i njegovoj primeni u periodu koji je ispred nas damo puni doprinos.
Poštovani poslanici, iskoristio sam i ovu priliku, kada Skupštini predlažem potpredsednika Vlade i ministra poljoprivrede, da vas u najkraćim crtama, a pogotovu u ovom za zemlju vrlo važnom trenutku, podsetim na nešto što su bili prioriteti, osnovni pravci delovanja Vlade Srbije.
Zato predlažem na kraju Narodnoj skupštini da Ivanu Dulić-Marković izabere za potpredsednika Vlade, a Gorana Živkova za ministra poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva. Hvala vam.

Zahvaljujem predsedniku Vlade.
Podsećam vas da, shodno članu 94. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: Srpska radikalna stranka - jedan sat 36 minuta, Demokratska stranka Srbije - jedan sat tri minuta 36 sekundi, Demokratska stranka - 43 minuta 12 sekundi, G17 plus - 37 minuta 12 sekundi, Socijalistička partija Srbije - 26 minuta 24 sekunde, Nova Srbija i samostalni poslanici 9+9 - 20 minuta 24 sekunde, Za evropsku Srbiju, pet narodnih poslanika - 6 minuta, i poslanici koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi, tri poslanika SPO-a i tri nezavisna poslanika - po pet minuta, na osnovu člana 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 191. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres.
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Izvolite, Aleksandar Vučić, zamenik predsednika poslaničke grupe SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, ovde smo čuli predlog da novi potpredsednik Vlade bude Ivana Dulić-Marković i da novi ministar poljoprivrede bude Goran Živkov. U onome što je dostavljeno Narodnoj skupštini kao predlog za izbor članova Vlade ima veoma šture biografije Ivane Dulić-Marković i Gorana Živkova.
Zarad javnosti samo ću delove pročitati, da je Ivana Dulić-Marković diplomirani inžinjer, Fakultet poljoprivrednih znanosti, smer voćarsko-vinogradarsko-vrtlarski Zagreb, prosečna ocena 4,22, doktor biotehničkih nauka, radno iskustvo - direktor Saveznog zavoda za biljne, životinjske i genetičke resurse i ministar poljoprivrede. I to je sve što preporučuje Ivanu Dulić-Marković za mesto potpredsednika, kasnije ću govoriti o ministru poljoprivrede.
Predsednik Vlade nam je ovde u nekoliko rečenica rekao zašto bi bilo potrebno i zašto bi bilo važno da se glasa za predložene kandidate.
To je zbog koalicionog sporazuma, zbog želje da Vlada nastavi da radi. Ozbiljnije argumente u prilog predloženih članova Vlade nismo čuli.
Čime su se do sada istakli u svom radu, šta su to do sada učinili za Srbiju, šta su to do sada učinili za naše građane, nismo, a nismo ni mogli da čujemo.
Istovremeno nije došlo do izbora drugih članova Vlade u Narodnoj skupštini Republike Srbije, verovatno zato što bi nekim političkim partijama još morala da padne popularnost ili da se obori rejting, ukoliko bi morali da glasaju za te članove Vlade, pa je onda protivustavnim i protivpravnim putem izvršen izbor njihov de facto u Vladu Srbije, poput Vuka Draškovića i Zorana Stankovića.
Što se tiče Ivane Dulić-Marković, o kojoj valjda niko ništa ne sme u Srbiji da kaže, jer šta god da kaže, biće izložen najgorim mogućim pogrdama, najgoroj mogućoj kampanji, hajci i harangi, sa ponosom mogu da kažem da mi je jasno da smo danas jedina poslanička grupa u Srbiji koja će glasati protiv izbora Ivane Dulić-Marković na mesto potpredsednika Vlade Srbije.
Nešto nije u redu sa mikrofonima.

Nastavite.

Hvala vam, znam da to nije do vas gospodine Mihailoviću, vi ste častan čovek.
Dakle, mi nećemo glasati za Ivanu Dulić-Marković iz mnogo razloga. Podeliću ih u nekoliko grupa.
Ivana Dulić-Marković je član Vlade koja građanima Srbije nije donela obećavane promene, koja građanima Srbije nije donela boljitak, a Ivana Dulić-Marković je član političke stranke koja je unazadila Srbiju kao nijedna politička stranka do danas. (Aplauz poslanika SRS.)
Ivana Dulić-Marković je svojim političkim odnosom, podeliću to svoje izlaganje u nekoliko delova, uvek delila Srbiju, vređala Srbiju, vređala njene građane na svaki mogući način, a svojim političkim protivnicima je govorila sa najvećim nipodaštavanjem, potcenjivanjem, prezirom, pa čak i sa neverovatnom bahatošću i osionošću.
Istovremeno, kada god je bilo potrebno, od toga kada dođu malinari u posetu, kada postoje problemi sa otkupnom cenom maline, pa ne znam kako ću da rešim problem, hajde pa da se javnost ražalosti, pustiću suzu.
Kada me neko pita, kao što pita Švarcenegera, šta ti je bio tata, da li je bio austrijski žandar, kada pitate samo, izvinite, da li smemo da pitamo, da li ti je neko bio član MASPOK-a ili nije, nemojte to, jer će se ista scena ponoviti.
Ta Ivana Dulić-Marković je govorila na sledeći način. Nismo bili lenji da izvučemo stenografske beleške.
Ona kaže - zbog toga sam sigurna da će na sledećim izborima ova druga Srbija, takva i takva, da pobedi.
Za poljoprivredu je važnije od dobrog semena da smo svesni da smo mi zemlja u kojoj je samo pre desetak godina bila najveća ikada zabeležena inflacija, to je vreme u kojoj kritikuje pretpostavljam svoje koalicione partnere, u kojoj su kroz piramidalnu štednju izvučene sve pare od miliona ljudi, pa i od seljaka, i stavljane u ruke nekolicine, koja je finansirala i učestvovala u nekoliko ratova, u kojoj su nicala nova groblja i jame sa novim leševima umesto voćnjaka, u kojoj su umesto bresaka hladnjačama prenošeni leševi.
Nastaviću da čitam, samo ovo do sada zaslužuje komentar. Ko je prevozio leševe umesto bresaka? Ko je taj ko je prevozio leševe? Ja nisam. Siguran sam da nije niko od poslanika SRS, ni od članova SRS. Ko jeste? Ko jeste, ako jeste? Na koga je to mislila Ivana Dulić-Marković? Koga je ona to u Srbiji optužila za prevoz leševa umesto bresaka kako kaže? Ko su ti koji su prevozili leševe umesto breskvi, jer bih voleo da ti ljudi odgovaraju ako su tako nešto zaista počinili?
Ko god je prevozio leševe, a da to nije radio iz određenog komunalnog preduzeća zaduženog za taj posao, taj mora da odgovara pred licem pravde.
Plašim se da je Ivana Dulić-Marković ovim želela samo dodatno da optuži Srbiju, da potvrdi navode onih koji rade protiv građana Srbije, protiv ove zemlje, da je Srbija činila zločine i genocid na Kosovu i Metohiji, da se bavila i najprljavijim zločinima, a da je za to niko nije upozorio. Nije je upozorio niko ni iz Vladine većine, a nije je upozorio niko ni od stranaka koje čine Vladu, ni od onih koji je podržavaju.
Ivana Dulić posle toga, kada su joj tražili izvinjenje, jer je time uvredila celokupni srpski narod i sve građane Srbije, rekla je da joj ne pada napamet da to čini jer je govorila istinu. Dobila je podršku od "Danasa", B92, i od Vlade Srbije i od Vojislava Koštunice i od mnogih drugih, pretpostavljam za ovu izjavu.
Voleo bih da nam neko kaže ko su ljudi koji su prevozili nekakve leševe? Ne znam za te leševe.
Slušao sam na B92, ali pošto oni sve lažu, šta god da kažu sve lažu, onda im nisam ništa verovao. Sada pitam da mi vi kažete, vi ste vlast, vi ste Vlada, da nam jasno ukažete na to, šta je to Ivana Dulić-Marković htela da kaže, na koga se to odnosi i kakav se to postupak vodi protiv takvih ljudi.
Jer ako se ne vodi postupak bilo kakav protiv nekih takvih ljudi, onda Ivana Dulić-Marković mora da odgovara odmah, onda pozivam republičkog tužioca da podigne optužnicu protiv Ivane Dulić-Marković, jer je ovo najteža optužba protiv države i naroda, najteža moguća optužba protiv države i naroda.
Sada prelazimo na ovaj drugi deo, šta je to Ivana Dulić-Marković činila i radila u prethodnom periodu po pitanju blagostanja srpskih poljoprivrednika, šta su to i kako napredovali srpski seljaci, srpski paori, kako ona to voli da kaže.
Napredovali su neki paori iz grupe 100 P plus. Slučajno se zove plus, pretpostavljam. Tu grupu 100 P plus predvodi, sada ćete da čujete, izvesni Voja Malešev iz Kaća. Slučajno član 100 P plus, slučajno član G17 plus. On je dobio 220.000 evra, ne dinara, kupio mehanizaciju, vrši usluge i danas je glavni nosilac poslova grupe 100 P plus.
Doneo sam vam, gospodine predsedniče Vlade, jedan primer kako funkcioniše Ivana Dulić-Marković. Ovo su vam originalni papiri, imamo sudsku overu, kopija verna originalu u Novoj Crnji, od tad i tad, sa sve potpisima. Dakle, reč je o ugovoru o davanju na korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini između Vlade Republike Srbije, Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, koju zastupa Ivana Dulić-Marković, i Društva sa ograničenom odgovornošću Braća Borić iz Lukićeva, opet slučajno članovi G17 plus.
Sada da čujete kakav je ugovor. Tu ćete da vidite da je cena po hektaru davane zemlje na korišćenje oko 1.230 dinara. U pitanju je 1.395 ha. Prosečna cena je između 6.000 i 8.000, pa vi izračunajte otprilike 5.000 dinara puta 1.395, koliko su samo oni između sebe novca podelili. To su milioni dinara. Tako funkcioniše Ministarstvo poljoprivrede i to je jedini način na koji radi.
Gde god se održavaju izbori, pa kao što ovaj ide tamo da asfaltira, tako ide i ona da nudi te kredite. Ko god hoće da glasa za njih mora da se učlani, a onda može da razmišlja o dobijanju kredita ili dobijanju ugovora o korišćenju državnog zemljišta, ali samo na ovakav način i nikako drugačije.
To je pitanje, poštovani narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, ima li smisla za takvog potpredsednika Vlade Srbije glasati? Čime će da se bavi Ivana Dulić-Marković? Šta će da radi? Na koji način će da zastupa zemlju, kao što je to do sada činila, da sve najgore govori o njoj, da sve najgore govori o svojim političkim neistomišljenicima, da ih naziva bolesnicima, fašistima? Kojim sve imenima i pri svemu tome da to naziva govorom ljubavi.
Obećano je u toku prošle godine da će biti doneto, ukupno bi trebalo iz oblasti poljoprivrede da bude doneto 42 zakona. Prošle godine je trebalo 14, rečeno je u toku ove 15 zakona.
Doneli smo Zakon o sadnom materijalu, o semenu, o veterinarstvu. Nismo doneli mnoge ključne zakone iz oblasti poljoprivrede, kao što su Zakon o bezbednosti hrane, Zakon o zaštiti zdravlja biljaka, Zakon o poljoprivredi.
Istovremeno, Ivana Dulić kao svojevremeno stipendista „Monsanta“, kao neko ko se zalagao za to na bilo koji način da uvede u našu zemlju proizvodnju genetski modifikovane soje i na taj način za sva vremena razori šansu Srbije da se ističe u proizvodnji zdrave hrane, jasno pokazuje da joj interes Srbije i interes građana ove zemlje ni u kom slučaju nije prioritet, već ono što predstavlja privatne i partijske interese.
Moram samo da vam kažem da je i danas u nauci nepoznanica kakav sve uticaj na žive organizme može imati genetski modifikovana soja. To je počelo još Saveznog ministarstva za poljoprivredu, takođe s članovima iz G17 plus, pa se nastavilo sa Ivanom Dulić-Marković. Osim što su danas već primećene ozbiljne štetne alergijske reakcije na živim životinjskih organizmima na genetski modifikovanu soju, kakav bi to uticaj moglo da ima na čovečiji organizam, to će se tek videti i tek će se ustanovljavati. U svakom slučaju nikada više niko, ni u EU niti bilo gde drugo neće moći da kupuje hranu iz Srbije pod oznakom zdrava hrana, zato što se za to izborila Ivana Dulić-Marković.
Istovremeno, kako prijatelji dobijaju kredite, videli smo i da bivši ministri, samo zato što su članovi G17 plus, to mogu da dobiju. Ivana Dulić-Marković se inače vrlo oštro, suprotno onom imidžu kakav pokušava da gaji u javnosti, dakle, skromne, fine, disciplinovane i mnogo joj je teško kad god je pogledate, naprotiv sasvim suprotno se odnosi prema ljudima koji joj se suprotstave u struci. Prema nekim ljudima koji su zadužili poljoprivredu Srbije i koji znaju o poljoprivredi Srbije mnogo više od nje.
Na primer, profesora Miroslava Maleševića, sadašnjeg direktora Naučnog instituta za voćarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu, koji je pokušao da upozori Ivanu Dulić-Marković na sve štetne posledice njenog rada, šta će nam se sve dogoditi ukoliko se prihvati sve ono za šta se ona zalaže, ona je najbrutalniji način, uz podršku i pomoć obezbeđenja, verovali ili ne, Vlade Republike Srbije, dakle jednog od najvećih stručnjaka za poljoprivredu u Srbiji, izbacila iz zgrade, zato što njoj ne smete da joj se suprotstavite, zato što njoj ne sme niko ništa da kaže, zato što ne smete da saopštite da ona nije u pravu. E pa, gospodo, ona nije u pravu nizašta od onoga što je do sada činila, jer sve što je činila, činila je protiv interesa Srbije i protiv interesa grđana Srbije.
Ovde imam tačno dopise kako i na koji način je zapošljavala ljude, one koji nisu završili fakultete, u Ministarstvo, kako je jedini razlog bio dolaska i dovođenja tih ljudi samo poslušnost prema njoj i prema njenom najomiljenijem pomoćniku, Goranu Živkovu, koji je uzgred bio i predsednik tenderske komisije pri prodaji "Jedinstva" u Apatinu, jedne velike i moćne firme.
Njegov glas je bio odlučujući, on je presudio. Prodato je, uz otpor lokalnih čelnika, jednom od velikih beogradskih tajkuna. Izgleda da ih hoće tajkuni.
Da ne pričam da je sasvim slučajno, i neću sada da govorim o tome, kako i na koji način je sve zloupotrebljavano kroz komisiju za utvrđivanje štete od elementarnih nepogoda, kako su obezbeđivana prioritetna sredstva preko organizacije FAO, kako se izvesni Dejvis žalio na nestanak finansijskih sredstava, jer sve to građane Srbije ne mora mnogo da zanima.
Građani Srbije danas imaju pred sobom Narodnu skupštinu Republike Srbije, koja treba da donese odluku da li je i čime se Ivana Dulić-Marković preporučila za mesto potpredsednika Vlade Republike Srbije, koji je to argument? Znam jedan argument za Ivanu Dulić-Marković, koji bi za vas možda mogao da bude dovoljan - mnogo je vole na B92 i u "Danasu", ali to za nas nije nikav argument. Naprotiv, koga hvali B92, mi znamo da taj za Srbiju ništa ne valja. (Aplauz.)
Želeo bih da podsetim one, a pročitaću vam samo jednu izjavu od pre dva dana iz lista "Kurir", jednog od ljudi koji podržava Vladu Republike Srbije, koji kaže, on to kaže dakle, to ne bih nikada rekao, nazvao je Ivanu Dulić-Marković ološem. To nikada ne bih rekao i prosto se nadam da ti ljudi neće promeniti svoje mišljenje. Da, čitao sam, citirao sam navode iz lista "Kurir". Mogu da vam čitam navode iz lista "Novosti", iz lista "Politika", gde su isti rekli da nikada neće glasati za Ivanu Dulić-Marković.
Dakle, moje je samo da pozovem narodne poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije da ne glasaju za Ivanu Dulić-Marković, da tu počnemo sa promenama, sa otporom prema onima koji Srbiju razaraju i urušavaju, koji njenu ekonomsku supstancu urušavaju iz dana u dan i da pokažemo građanima Srbije da onima koji na ovaj način misle pretpostavljam samo da kupuju vreme, jer ne verujem ni da je predsednik Vlade mnogo srećan i zadovoljan zbog svega ovoga, da je vreme i za izbore i za promene, za neku novu vlast, a da ovi iz stranke iz koje dolazi Ivana Dulić-Marković dugo, dugo vremena u nekoj vlasti neće biti, jer i Narodnu skupštinu moći će da vide samo na razglednici. (Aplauz.)
I još nešto ...
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Vučiću.)
Znam da je vreme, završavam, gospodine predsedavajući.
Pozivam vas narodni poslanici i iz još jednog razloga da glasamo protiv izbora Ivane Dulić-Marković za potpredsednika i Gorana Živkova za ministra poljoprivrede, a taj razlog je hrabrost. Zato što je danas u Srbiji hrabrost suprotstaviti se hajci i harangi koju vode preko svih režimskih medija, RTS-a, B92, "Pinka", svih drugih. A da ne pričam o "Politici", "Danasu" i ostalima.
Zato što je danas hrabrost biti častan, odgovoran čovek, suprotstavljati se lopovluku, kriminalu i korupciji, a znam i siguran sam da u ovoj sali ima veliki broj onih koji su spremni da se suprotstavljaju i lopovluku, i kriminalu i korupciji. Hvala vam najlepše.

Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? Evo momenat, samo redosled, narodni poslanik Ljiljana Nestorović. Izvolite.

        Prošlo je više od dve i po godine mandata Vlade premijera Vojislava Koštunice, a još ni jednom Narodna skupština nije raspravljala o poverenju ministrima, niti celoj Vladi. Sadašnji premijer, tadašnji predsednik SRJ, u oba slučaja predsednik DSS-a, zahtevao je kao lider opozicione stranke od prethodnih vlada, i Đinđićeve i Živkovićeve, da se uvaži demokratsko pravo opozicije da raspravlja o poverenju Vladi. Pored toga, Vlada je Ustavom i zakonom obavezna da to redovno čini.
Dva su događaja koja su u bliskoj prošlosti morala, po elementarnoj političkoj logici, da dovedu do toga da pitanje poverenja Vladi dođe na dnevni red ove skupštine: prekid pregovora sa Evropskom unijom, zbog nepoštovanja obaveza preuzetih prema Haškom tribunalu i ostavka potpredsednika Vlade, Miroljuba Labusa, kao i referendum u Crnoj Gori, koji je dao definitivni odgovor na pitanje sudbine državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Posle prekida pregovora sa Evropskom unijom javnost je dobila pisano saopštenje od premijera, u Skupštini se o tome ćutalo kao da se ništa nije dogodilo. Posle odvajanja Crne Gore, Srbija postaje nezavisna i dobija ingerencije nad dva veoma važna ministarstva, ministarstvom odbrane i spoljnih poslova, ali ni o tome Skupština Srbije ne odlučuje, kao što vidimo ni danas kada bi trebalo, iako bi sasvim prirodno bilo da smo, pre svega, promenili zakone o ministarstvima, a danas, o istom trošku, birali i glasali ovde i za ta dva ministra, koji sada trenutno vrše, bez odobrenja ovog narodnog doma, veoma visoke funkcije u Vladi Republike Srbije.
Ako je po nečemu ova vlada uspešna, to je u potpunom potčinjavanju ovog parlamenta sebi i pretvaranju vrhovnog zakonodavnog tela u svoju ispostavu. Ova vlada ne poštuje ovaj parlament, ona ga kompromituje, obesmišljava, čini ga smešnim. Građani u najvećem broju ogorčeno prate ono što se dešava u parlamentu, ono što vide, Skupštinu doživljavaju kao balast, kao nekakvu uzurpatorsku grupu koja se predstavlja kao narodni poslanici, a koja zapravo ne radi ništa drugo do nepotrebno troši narodni novac. Odnos većine ministara prema parlamentu...
Budite dovoljno parlamentarni i pokušajte da saslušate i drugačije mišljenje.
Dakle, odnos većine ministara prema parlamentu, ideje da u njega treba uvesti, na primer, vanredne mere i prinudnu upravu, zatim izjave da se zakoni ne moraju poštovati ako su loši, bespravno oduzimanje mandata, nekoliko krivičnih dela koja su načinjena u borbi da se sačuva većina, javni tužilac koji u 2 sata i sedam minuta posle ponoći dan pre glasanja o budžetu pokreće istragu i preti narodnim poslanicima zbog drugačijeg mišljenja, razbijanje stranaka i poslaničkih grupa, generalno nepoštovanje i Ustava i zakona, sve to zajedno uništilo je ugled Skupštine kao glavnog zakonodavnog tela, kao vodeće institucije u zemlji.
Zahvaljujući takvim postupcima ovoj skupštini osporeni su i legalitet i legitimitet. Jedno od glavnih obećanja, zadataka koje je premijer Koštunica postavio sebi i ovoj vladi na početku mandata, jeste upravo izgradnja institucija. Jasno je da je upravo primer Skupštine dovoljan da bi se dokazao neuspeh na tom polju.
Jedina silna institucija u Srbiji je Vlada, koja je preuzela presudnu ulogu u svim poslovima u zemlji, pa i onim koji se tiču zakona i pravde. U Srbiji nema podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.
Ako je to zarad opstanka Vlade i farsične skupštinske većine, onda se krše zakoni, povlače poternice, zatim podižu poternice, imenuju pomoćnici ministara, pa se onda imenovanja poništavaju, pa se ubeđuju građana da svega toga nije ni bilo. Gore od Bodruma. Sve važne institucije, poput recimo Komisije za hartije od vrednosti, Radiodifuzne agencije, Narodne banke, Skupštine, sve su manje ili više iskompromitovane.
Građani Srbije su veoma nezadovoljni. Broj siromašnih ljudi i ljudi bez posla se povećava, vladaju apatija i prezir, pre svega zbog činjenice da se nijedna tema u Srbiji nije promenila, kao što se u suštini nije promenio ni pristup prema rešavanju brojnih problema, kao i odnos prema Evropi i svetu.
Odnosi sa Evropskom unijom sve su lošiji. Najpre su prekinuti pregovori sa Evropskom unijom i tako formalno ugrožena evropska budućnost Srbije, i to zbog prekršenih obećanja i neispunjenih obaveza.
Potom je Evropska unija, sa najviših zvaničnih mesta, optužena da je falsifikovala rezultate crnogorskog referenduma. Sve su učestalije optužbe na račun Evropske unije poslednjih dana.
To je siguran put ka izolaciji Srbije. Videli smo kako se završilo kada je takva politika vođena poslednji put. Premijer je u svom ekspozeu pre više od dve i po godine članstvo Srbije u evropskim institucijama postavio kao jedan od osnovnih prioriteta.
Snažno zalaganje ove vlade za utvrđivanjem i jačanjem državne zajednice ili bar zalaganje vodeće stranke u Vladi i samog premijera, pošto je G17 od početka bila za nezavisnu Srbiju, završena je definitivnim razlazom Srbije i Crne Gore. Time je gotovo čitava politička platforma Vlade, onako kako je postavljena na početku, doživela neuspeh. Način kako su Vlada i premijer reagovali na vest o nezavisnoj Crnoj Gori najozbiljnije ugrožava buduće odnose dve bratske države.
Što se ekonomske politike tiče, i ona je obeležena neispunjenim obećanjima, ogromnom inflacijom, daljim raslojavanjem društva, povećanjem siromaštva i broja nezaposlenih, odnosno povećanjem broja tranzicionih gubitnika, nesmanjenim deficitom spoljnotrgovinskog bilansa.
Proces privatizacije sam je sebi cilj i sprovodi se bez obzira na posledice, iz procesa privatizacije isključeni su radnici kao neposredni akteri, najvažniji cilj privatizacije je budžetski prihod, a ne rast realnog životnog standarda, koji se temelji na rastu proizvodnje, zaposlenosti i izvoza. Osnovni cilj postao je da se prodaju velika preduzeća kao što su EPS, NIS i Mobtel.
Prepoznaje se gotovo isti šablon koji je Milošević primenio 1997. godine kada je prodao 49% Telekoma za 750 miliona dolara i produžio svoju vladavinu za još tri godine. Milošević je tada, kao što to namerava i ova vlada sada, novac od Telekoma, danas od Mobtela, potrošio za povećanje penzija i plata izabranih srpskih preduzeća, čiji su direktori slučajno bili iz njegove partije.
Prihodi od privatizacije svih srpskih banaka iznose oko 300 miliona evra. Poređenja radi, u Rumuniji je 2005. godine za privatizaciju samo 62% državne banke plaćeno 3,5 milijarde evra. Šta je ostalo od obećanja da će likvidacija četiri najveće srpske banke i otvaranje Nacionalne štedionice na njihovim razvalinama, kao i dolazak stranih banaka, značajno povećati konkurenciju, oboriti kamatne stope i pokrenuti srpsku privredu. Suprotno, kamate su značajno porasle, Nacionalna štedionica prodata je za manje od 40 miliona evra, privreda je u rasulu, a stanovništvo je prezaduženo.
Delimična monetarna stabilnost ostvarena je uz asistenciju MMF-a, koji je insistirao na sprovođenju čvrste monetarne i fiskalne politike. S obzirom na činjenicu da je ostvarena stopa inflacije u prva četiri meseca 2006. godine značajno premašila projektovanu stopu od 9,3%, obećanu MMF-u, izgleda da se ministar finansija već praktično odrekao usluga MMF-a, za koje se pre godinu dana najviše zalagao.
Najveću korist od rada ove vlade imaju oni koji su iovako bili bogati, oni su danas još bogatiji, ministarstva funkcionišu kao feudi, a korupcija nesmanjeno cveta.
Zbog svega ovoga Srbiji nije potrebna rekonstrukcija Vlade, koja zapravo i nije rekonstrukcija, već su joj potrebni vanredni parlamentarni izbori. Pošto nije ispunila ni jedno od javno datih predizbornih obećanja, da će doneti novi ustav, da će očuvati državnu zajednicu, da će ispuniti obećanja data Međunarodnoj zajednici u vezi sa Hagom, da će zaključiti sporazum o priključenju Evropskoj uniji, da će oporaviti nacionalnu ekonomiju, Vlada Vojislava Koštunice pribegava korišćenju prepoznatljivih i efikasno primenjivanih populističkih mera, sračunatih da u kratkom roku daju vidljive rezultate i obezbede dobijanje još jednih parlamentarnih izbora. Vladu ne brine što to nije u skladu sa reformskom i evropskom orijentacijom, jer krajnji cilj skoro uvek opravdava korišćena sredstva.
Sadašnja ad hok priča o Ustavu jeste nametnuta tema da bi se zabašurili neuspesi i problemi. Ova vlada nema kapacitet za donošenje novog ustava, vreme će to pokazati, kao što ima veoma slabu poziciju i u razgovorima o budućem statusu Kosova i Metohije.
Ništa ne može da pozlati ovako loše rezultate, a to će, kolege poslanici, u to sam sigurna, pokazati i građani Srbije kada izađu na izbore, bilo da oni budu održani za tri ili šest meseci. Hvala.

Miloljub Albijanić, G17 plus, šef poslaničkog kluba, izvolite.