Toga nije bilo '90. više liči na 2000.
Reč ima poslanik Rajko Baralić, o amandmanu na član 41.

Gospodine predsedavajući, gospodine Balinovac, dame i gospodo narodni poslanici, pošto je bila pauza da kažem da je u toku rasprava u pojedinostima na zakon o platama državnih službenika i nameštenika, a da se razgovara o amandmanu na član 41. koji je podneo narodni poslanik Predrag Marković.
Bilo bi bolje da sam dobio reč pre podne kada je sa različitih aspekata i sam predlagač i gospodin Balinovac u ime Vlade i kolege u ime svojih poslaničkih grupa, kada su ovde ukrštali argumente u vezi sa ovom temom, ali nije kasno ni sada.
Ja sam na Administrativnom odboru i na Odboru za finansije govorio o ovom i nekim drugim rešenjima iz zakona, a i o samom amandmanu. Šta je ovde neobično?
Predrag Marković, narodni poslanik, ima pravo kao i svi drugi narodni poslanici, iako je predsednik Narodne skupštine, da shodno Poslovniku podnosi amandmane na određena rešenja iz predloga zakonskih akata i to nije sporno.
Za mene bi, kao narodnog poslanika koji u predsedniku parlamenta vidi i nešto više od narodnog poslanika i predsedavajućeg, bilo normalno da je ova stvar usaglašena pre nego što smo otvorili raspravu u načelu i da ovog amandmana nema zato što, složićete se, nije baš uobičajen način da predsednik parlamenta bitno amandmanom pokušava da menja zakonski predlog koji je došao iz Vlade Republike Srbije, naročito zbog toga što je predsednik parlamenta u poslaničkoj grupi koja podržava vladinu većinu.
To je sve da bi ljudi znali o čemu ovde govorim.
Amandmanom na član 8. i amandmanom na član 41. narodni poslanik Predrag Marković je pokušao da na drugačiji način uredi pitanje osnovice koja služi za izračunavanje zarade, odnosno plate državnim nameštenicima i činovnicima.
Podsećam da sam više puta kod različitih zakonskih projekata i u nekim drugim prilikama pokušavao da objasnim da je važno da Narodna skupština Republike Srbije kao institucija koja ima pravo na samoorganizovanje po Ustavu donese zakon o Narodnoj skupštini sa tim u vezi spreči ili, dozvolite da kažem, ublaži suprematiju izvršne vlasti nad zakonodavnom, iako to naravno nigde ne piše, ali u praksi, složićete se uvažene koleginice i kolege, ta suprematija postoji i ogleda se u nekoliko nivoa i nije moja namera danas da to elaboriram. Moj stav sa tim u vezi je poznat, kao i stav SPS i poslaničke grupe u čije ime sada govorim.
Narodna skupština treba da ima zakon o Narodnoj skupštini. Narodni poslanici koji imaju izvorni legitimitet, jer su ih birali građani, treba da budu kadri da prevaziđu stranačku uskogrudost, da prevaziđu političke kalkulacije i da smognu snage da iskorače i donesu zakon o Narodnoj skupštini. Sve dok toga ne bude bilo neki drugi, protiv kojih nemam ništa protiv, a ti drugi su iz izvršne vlasti, uređivaće naše međusobne odnose. Ko nije u stanju da uredi međusobne odnose na osnovu izvornog prava, a ono se ogleda u pravu na samoorganizovanje Narodne skupštine, imaće uvek za šefa ministra ili ministre, dakle one koji mi ovde biramo.
Ja se ovde obraćam sebi i obraćam se pre svega vama uvažene koleginice i kolege, jer je ovo pitanje koje se isključivo tiče nas. Ono se ne tiče nikog drugog. U vanrednom ili redovnom zasedanju, shodno proceduri, sa potpisima ili sa 126 za dnevni red uvek možemo ovo pitanje da stavimo na dnevni red, samo ne smemo.
Srce nam je kao kod zeca, dakle, kada su u pitanju ovakve stvari, potpuno bespotrebno, jer to nanosi veliku štetu. Da smo taj zakon doneli, ne bismo imali danas ovu dilemu, jer Narodna skupština Republike Srbije treba da ima svoj budžet, treba da ima mogućnost i pravo, a ono joj pripada, da uređuje odnose na način kao što to rade svi normalni parlamenti u svetu. To je u vezi sa tim.
U vezi sa drugom temom koja se tiče ovog osnovnog problema želim da kažem, molio sam na Administrativnom odboru, ako je moguće da dobijem sadašnji pregled zarada zaposlenih u Narodnoj skupštini Republike Srbije, od ljudi koji rade najelementarnije poslove, tehničke poslove, na održavanju higijene, kopirnice i nekih drugih do državnih savetnika, koliko oni imaju danas zaradu ili platu i koliko bi imali kada bismo ovaj zakon danas usvojili i primenili, jer to je veoma važno.
Da bih ja mogao da donosim odluke i te vrste, između ostalog, treba da imam one elemente koje mogu da upoređujem i da onda kažem da li je to za te ljude bolje, da li mi dobijamo službu koja je motivisana da radi, da li od te službe možemo da očekujemo da na odgovarajući način zadovolji one potrebe koje parlament ima, a to su veoma komplikovani zadaci, tehnički, politički, stručni i tako dalje.
Za ovih nekoliko godina imao sam priliku da svakodnevno analiziram šta rade zaposleni u Narodnoj skupštini Republike Srbije, nešto manje nego u nekim drugim organima, naime, želim da kažem drugu stvar, to je mukotrpan posao, posao koji obično nije vezan sa znanjem do koliko se radi sutra, da je to posao koji verovatno podrazumeva da se oni prilagođavaju tuđim navikama, tuđim potrebama, da na jedan način koji nije uobičajen za druge kolektive, odgovaraju zahtevima, svakoga od nas, odborima, samoj Skupštini itd.
Koliko sam obavešten, najniža zarada danas u Parlamentu Republike Srbije je devet hiljada dinara ili bi bila devet hiljada dinara ako se usvoji ovaj zakon. Naravno, mnogo je onih koji nemaju nikakav posao, pa bi neko mogao reći, na tržištu rada ima mnogo onih koji nemaju nikakav posao, pa je tih devet hiljada više nego kod onih koji nemaju ni malo. To bi mogla da bude argumentacija, ali ja takvu argumentaciju svrstavam u domen demagogije.
Dakle, kada ste se već opredelili da nekoga zaposlite, onda to zaposlenje treba da bude plaćeno na dostojanstven način, da taj neko ko je ovde zaposlen i ko obavlja najelementarnije i najniže poslove ima takvu zaradu da može da odgovori zahtevima koje ima njegova porodica.
Tada mi možemo da očekujemo od tih ljudi da poslove ovde obavljaju na onaj način kao što bi bilo normalno, jer parlament jedne države je jedno važno mesto, najvažnije moguće mesto u državi, pa sve na tom mestu u tehničkom, političkom, ekonomskom, stručnom i svakom drugom smislu, treba da odgovara toj svrsi.
Zato bih voleo, kada bi bilo moguće, ne ulazeći u princip ovog jedinstva, a ono se ne odnosi na jedinstvo vlasti, kao što je ovde neko pokušao da prokomentariše, već je to princip jedinstva sistema, pa bih ipak voleo da Administrativni odbor Narodne skupštine Republike Srbije ima izvesne ingerencije kada su u pitanju zaposleni.
To ne može da škodi, a kako beše u onoj reklami, može puno da znači, može da znači za njihovo samopouzdanje, sigurnost i mislim da bi to bilo potpuno normalno.
Za mene nije normalno da deo zaposlenih činovnika u zgradi Narodne skupštine, govorim u tehničkom smislu, neki su u Upravi, kao što je personal iz restorana, vozači, ovi drugi su zaposleni ovde, a sada imamo ovaj novi problem preuzimanja ili kompenziranja celog prostora u pravno-tehničkom smislu koji se odnosi na bivši parlament SCG.
Zalažem se da se na ljudski i dostojanstven način razreše pitanja i jedno i drugo i treće u meri koja je moguća i zalažem se da se iskoristi trenutak da odbori dobiju, samo jedan odbor, jednog sekretara, to je sada prilika, ako sada preuzimamo jedan broj ljudi iz saveznog parlamenta, da se poveća broj stručnih savetnika i onih ljudi koji mogu da pomognu da se efikasnije i bolje radi, ako na taj način konstituišemo novu službu Narodne skupštine Republike Srbije, onda to uopšte ne košta puno. Ako to bude puko preuzimanje i nagomilavanje da bi neko samo primao platu, onda mi nismo postigli odgovarajući cilj.
Dakle, još jednom, vraćajući se na amandman, ne sporeći argumente koje je predložila Vlada Republike Srbije i koje ovde zastupa gospodin Balinovac, i dobru nameru koju je imao predsednik Narodne skupštine, u ovom slučaju narodni poslanik Predrag Marković i koji je pokušao da ovo izdvoji na drugi način, dakle, vama se samo obraćam, uvažene koleginice i poštovane kolege, da smognemo snage i donesemo zakon o Narodnoj skupštini, jer ne moramo čekati Ustav.
Ovaj Ustav daje potpunu mogućnost da to učinimo na način kao što mislimo da treba i kada se donese novi Ustav, neka se ta stvar samo prilagodi, jer nema nikakvog smisla od pčelarskog društva do bilo koje druge radnje, svi imaju svoje statute, svoje pravilnike, a ovo je parlament jedne države. Mi smo ovde izvorno predstavnici narodne volje u procentima kako smo poverenje dobili i ne treba da prezamo ni od kakvog mišljenja kada je ovo u pitanju.
Imali smo ovde jedan sjajan predlog, koleginica Vjerica Radeta je bila predsedavajući jedne komisije čiji sam član bio i ja i još četvoro narodnih poslanika iz ovog parlamenta i ovom parlamentu predložili smo sjajan predlog zakona o Narodnoj skupštini, iz razloga koji su potpuno strančarski, a ne stranački, pre svega, kada je u pitanju DS, mi danas nemamo taj zakon i njima se takođe obraćam da prevaziđu to što su onda učinili i da dođu i da se dogovorimo, da donesemo zakon o Narodnoj skupštini, jer ne delujemo ozbiljno u odnosu na druge.
Ko ne može da uredi pravila po kojima treba da se ponaša sam, gubi moralno pravo u izvesnom smislu, iako je uređeno Ustavom i zakonom da određuje prava i ponašanja za deset miliona ljudi ove zemlje. Hvala vam.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 43. amandman je podneo narodni poslanik Hranislav Perić.
Vlada i Administrativni odbor nisu prihvatili ovaj amandman.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 43. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Vlada i Administrativni odbor nisu prihvatili ovaj amandman.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 48. amandman je podneo narodni poslanik Zlatan Jovanović.
Vlada i Administrativni odbor nisu prihvatili ovaj amandman.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Malopre je jedan kolega ovde govorio po Poslovniku i rekao da želi za ovom govornicom da da neko saopštenje za javnost. Ja sam gledala, znam da dobro znam Poslovnik, tražim koja je to odredba gde se poslanici obraćaju na taj način javnosti da odavde šalju saopštenja i to nisam videla.
U međuvremenu sam prelistala "Blic" i onda sam shvatila zašto je ovde kolega izašao da kritikuje narodne poslanike koji učestvuju u kampanji svojih stranačkih kolega na terenu za ove lokalne izbore, što je potpuno normalno i legitimno i što jeste jedan od zadataka narodnog poslanika, dakle, da na terenu u narodu koji ga je poslao u ovu skupštinu i dalje i uporno i trajno i stalno propagira program svoje stranke.
Naravno da su na tom poslu, jedan dobar broj poslanika SRS ovih dana i u Kovinu, Kuli, Ražnju, Užicu i radiće to sve do izbora. To nije problem kada su u pitanju narodni poslanici, ali je problem kada to rade ministri sredstvima građana, kada svoje radno vreme troše, umesto da sede u parlamentu ili Vladi ili negde van zgrade Vlade, tamo gde treba ministri da budu, umesto toga, ministri se šetaju po Srbiji, sprovode kampanju, pokazuju prstom na nekoga, pa kažu građanima, za ovog glasajte, ovaj je naš, to je sinoć radio u Ražnju Mlađan Dinkić, a deset metara dalje od njega sa nekim drugim koji takođe pokazuje prstom Velja Ilić, obećavaju kule i gradove, lažu, obmanjuju.
Naravno, građani to više ne veruju i neće im to proći, kao što neće proći ni priča koju smo malopre čuli da je neko nekog tukao. Prvo, ne znam kako sam to zapisala, predstavnike demokratskog bloka u Kovinu. Neko je napao predstavnike demokratskog bloka u Kovinu. Stvarno nisam čula da postoji takav blok ni u Kovinu niti bilo gde drugde, ali imate pravo da kažete ono što mislite i ja vam to pravo ne sporim, ali rekoh, u međuvremenu sam pročitala "Blic" i u "Blicu" novi potpredsednik Vlade, ove vlade Koštunica-Dulić i taj drugi deo Vlade, ta gospođa Dulić, kaže da ima tri zadatka kao potpredsednik Vlade.
Prvi je borba protiv SRS. Drugi je objedinjavanje takozvanih demokratskih snaga. Treći, ako bude imala vremena, Ustav.
To je zadatak koji je sama ispred sebe stavila potpredsednik Vlade, Ivana Dulić i naravno da oni koji je podržavaju potpuno logično izlaze sa ovakvim saopštenjem za javnost za ovu govornicu.
Očekujem da će sada i ostale poslaničke grupe koje su glasale za tu vladu Koštunica-Dulić, da će da izađu sa sličnim saopštenjima za javnost, ali ja ću sada malo o amandmanu kolege Zlatana Jovanovića koji je poslanik iz Bajine Bašte i koji je ovih dana vrlo angažovan u izbornoj kampanji u Užicu, jer se tamo bira predsednik opštine. Ako ima nešto ovaj kolega, neko saopštenje za javnost iz Užica ja mu kažem – Zlatan Jovanović je danas tamo, Stevović samo čeka da završi amandmane, ide da se pridruži tako da ima spisak poslanika iz tog okruga.
U članu 48. Predloga zakona u trećem stavu stoji – o dodatku, a naslov iznad člana je – Dodatak za ostvarene rezultate rada. Dobro ovi vaši, gospodine Balinovac, naslovi nekada dođu, ovako da se podsetimo o čemu se radi u ovom članu. Dakle, u trećem stavu kažete: "O dodatku za ostvarene rezultate rada i o njegovoj visini rešenjem odlučuje rukovodilac državnog organa, na predlog koji daje, posle razgovora sa licem koje je neposredno pretpostavljeno namešteniku, rukovodilac unutrašnje jedinice u kojoj nameštenik radi".
Dakle, prvo, ovo je suviše zbrkano napisano. Drugo, potpuno je nepotrebno u zakonu naglašavati da će ovaj koji će nekome da da neki dodatak za ostvareni rezultat rada, da će on da razgovara sa ovim ili onim. Da li će da razgovara sa njegovim kolegom, njegovim neposrednim rukovodiocem, da li će on lično da prati njegov rad, da sazna iz neke pete ruke, da li će na osnovu konkretnih rezultata rada da tako nešto stoji u zakonu, to jednostavno je suvišno i mislimo da ovo treba da se briše i da ove reči "posle razgovora sa licem koje je neposredno pretpostavljeno namešteniku" apsolutno treba brisati iz ovog člana 48.
Nismo uopšte dirali u suštinu ovog člana. Nemamo ništa protiv, naprotiv da se za ostvarene rezultate rada daje odgovarajući dodatak. Naravno da je rukovodilac odgovoran koliki dodatak, kome, kada i kako će da da i naravno da on odgovara opet nekom svom rukovodiocu ako to ne uradi u skladu sa zakonom i sa stvarnim rezultatima rada. Zaista je potpuno nepotrebno ovako opisno u članu zakona predvideti napisati na koji način će taj rukovodilac da dođe do tih podataka.
Stvarno nigde nisam videla da neko kaže u bilo kom zakonu da stoji "na predlog koji daje posle razgovora sa licem koje je neposredno pretpostavljeno". Jer to znači da ovo lice koje je neposredno pretpostavljeno može da kaže sve negativno, ali bitno je da ovaj obavi razgovor i da ovom da neki dodatak? Znate, ako ste hteli tako da opisujete, onda je trebalo onako jedno štivo član 48, pa jedno takvo štivo sa svim detaljima da bude jasnije.
Dakle, treba ovo da se briše i očekujem da ćete kao ozbiljan predstavnik predlagača, gospodine Balinovac, ovo da prihvatite, jer amandman jeste i ozbiljan i smislen i doprinosi poboljšanju teksta zakona. Iako vi, valjda vi, odnosno Vlada kaže – amandman se ne prihvata, evo zašto. Neposredni rukovodioci su svakako ti koji imaju najbolji uvid u rad nameštenika kojima rukovode. Nije sporno, ali neka ih onda oni ocenjuju i neka im oni daju što rukovodiočevog rukovodioca rukovodilac treba to da radi. Valjda da bi bilo što više rukovodilaca, da bi bilo što
manje tih nameštenika kojima se eventualno može dati taj dodatak za ostvarene rezultate rada.
Dalje kažete – "Otuda je Predlogom zakona i predviđena obaveza da rukovodioci unutrašnjih jedinica (sektora ili sekretarijata npr.) predlažu nameštenike koji će dobiti dodatak za ostvarene rezultate rada posle razgovora sa rukovodiocima užih unutrašnjih jedinica to jest s neposrednim rukovodiocima". Ovo nije prvi put da kada dobijemo mišljenje Vlade, dobijemo mišljenje koje zapravo ništa ne znači i koje se ni u jednom slovu ne razlikuje od onoga što je već napisano u Predlogu zakona.
Ako mi napišemo, podnesemo amandman i da izađemo ovde da pročitamo u obrazloženju Zlatanovog amandmana piše: "Rukovodilac unutrašnje jedinice je nadležan za praćenje rezultata rada i ne treba zakonom propisivati sa kime će on razgovarati da bi nešto zaključio" i po analogiji Vlade trebalo bi da ja ovo pročitam i još da kažem – zato predlažem da se amandman prihvati. Ne, nego mi amandman obrazlažemo šire i sa konkretnim primerima i zaista pokušavamo da ubedimo predstavnika Vlade ili predstavnike skupštinske većine da u danu za glasanje glasaju za ovaj amandman.
Potpuno logično očekujemo ako Vlada ne prihvati naš amandman, jer ne bi bilo baš normalno da prihvatite svaki, jer se vi onda ne biste razlikovali od nas, odnosno mi od vas, a mi se naravno mnogo razlikujemo od svih ostalih u ovom parlamentu i ponosni smo na to, ali kada taj ili bilo koji amandman ne prihvatate, onda zaista očekujemo neki novi argument, nešto što već nije sadržano u samom članu na koji je amandman podnet.
Ovo vam je čisto ovako instrukcija za ubuduće, ako budete još u prilici da u ime Vlade ovde predstavljate neke zakone, pošto sada posle ove letnje pauze verovatno dolazi izborna kampanja, ne verujem da ćemo više ovim poslom u ovom sastavu da se bavimo, ali do tada učinite nešto dobro, prihvatite ovaj amandman.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? Da, Zoran Balinovac, sekretar za zakonodavstvo Republike države Srbije. Izvolite gospodine Balinovac.

Gospodine predsedavajući, dok sam slušao narodnog poslanika Vjericu Radetu samo mi je pala na um jedna misao nemačkog pravnika Jeringa. Pored ostalog, mnogo toga je rekao. On je rekao da je forma zakleti neprijatelj samovolje. Dakle, da je forma zakleti neprijatelj samovolje tamo gde propišete formu nema samovolje. To je rekao Rudolf fon Jering koji je inače po mom skromnom uverenju najveći pravnik sa kojim sam se preko literature upoznao.
Ovde je reč upravo o tome. Mora da se poštuje forma. Vi imate u Vladi Srbije i u drugim organima sektore koji imaju po 500, 600 zaposlenih. Sada bi to praktično značilo da rukovodilac sektora, u ovom konkretnom slučaju pomoćnik, predlaže ocenu za svakog od tih 500, 600 zaposlenih. Za svih 500 ili 600 zaposlenih da predlaže ocenu, da pri tome nema uvida u rad njih više od 10 ili 15.
Prema tome, da bi se te stvari sprečile, da bi se to onemogućilo, da bi se sistem što više objektivizirao, propisuju se stroga pravila. Ako imate sektor u kome imate odeljenje, načelnika odeljenja, vi, predlažući ministru da li neki nameštenik treba da dobije nagradu ili ne, dužni ste pre toga da razgovarate sa njegovim neposrednim rukovodiocem. Ne možete ga, mimo stava neposrednog rukovodioca, samo tako ni favorizovati, ni degradirati. To je tako logično da me malo amandman i čudi. Naravno, viši rukovodilac nije dužan da poštuje mišljenje nižeg rukovodioca, ali to je ono što se zove saradnja i što se zove procedura.
Posledica neobavljenog razgovora sa licem koje je neposredno pretpostavljeno namešteniku jeste da pada dodatak. Time se pokušava da se uspostave komunikacijske linije, da se kompetentni pitaju, ali bez obaveze da se njihovo mišljenje usvoji. Dakle, kao što bi rekao Jering "Forma je zakleti neprijatelj samovolje i najveći prijatelj slobode" itd.

To možemo i da pojednostavimo i kažemo narodnim rečnikom – bolje su i loša pravila nego nikakva pravila.
Replika, gospođa Vjerica Radeta.

Kolega Balinovac, ne znam da li ste čitali šta kaže Jering kako se pravi država, da li je moguće da se država napravi uredbama, da li je moguće da se Uredbom postavi neki Vuk Drašković za ministra spoljnih poslova, da li je moguće da se Uredbom predsednika Vlade, Vlade, čijom li, postavi neki Zoran Stanković za ministra vojnog?
Kad ste tako dobro konsultovali Jeringa, onda bi bilo lepo da ste pročitali sve šta je on napisao, pa da ste podvukli to što se odnosi na državu, pa da ste Vojislavu Koštunici skrenuli pažnju kako ne sme da radi. Verovatno u Jeringovoj teoriji i postoji teorija šta je to državni udar.
Da li ste pročitali da i on kaže da se državni udar podrazumeva kada neko ko ima određenu vlast, vrši određenu visoku funkciju u državi, kada sebi daje više prava i više ovlašćenja nego što ih ima na osnovu zakona i na osnovu Ustava?
Da ste sve to pročitali i saopštili Koštunici, verovatno on ne bi po treći put kršio Ustav, jer je prvi put prekršio Ustav SFJ, kada je tražio da kao nova država uđemo u UN, iako smo osnivač UN; drugi put je prekršio Ustavnu povelju, kada nije dozvolio neposredne izbore u roku koji je bio predviđen tom Ustavnom poveljom; sada je najdrastičnije kršenje Ustava Srbije, kada postavlja ministre i pravi državu uredbama, bez ustavnog osnova, bez osnova u zakonu.
Zašto ga niste naučili da pre ovog zakona, službenici, hvala bogu, rade, primaju plate, doduše male, ali primaju nekakve plate, mogli su još malo bez ovog zakona, zašto ga niste nagovorili da najpre pred ovaj parlament, to je bio prvi zadatak, posle 5. juna, Vlade Vojislava Koštunice, da pred ovaj parlament izađe sa predlogom zakona o izmeni i dopuni Zakona o ministarstvima i Zakona o Vladi? Da ste sve to naučili, onda bismo mogli da pričamo o raznim teorijama.
Sami ste rekli, kada ste objašnjavali amandman na član 48. koji vam, u najmanju ruku, da li beše besmislen ili smešan, ali ne zameram, nebitno koji ste izraz upotrebili, ali ste rekli da je kod ocenjivanja, pošto rukovodilac ne može bez onog neposrednog rukovodioca da ima uvid u nečiji rad, nemam ništa protiv, ali ste rekli da ne može bez njegove ocene ili bez njegovog stava da daje ovaj dodatak za ostvarene rezultate rada. O tome sam i ja govorila, o tome govori amandman Zlatana Jovanovića. Ocena, stav, a ne razgovor. Šta znači razgovor? Ćaskanje. Čudi me da niste napisali – posle kratkog ćaskanja uz kafu sa licem koje je neposredni rukovodilac.

Reč ima gospodin Balinovac.

Ne postoji ni jedna Uredba koju je Vlada Republike Srbije donela u kojoj piše da je ministar spoljnih poslova Vuk Drašković, kao što ne postoji ni jedna Uredba u kojoj je Vlada odredila, ili kako biste to vi rekli, postavila za ministra gospodina Zorana Stankovića. Takav pravni akt, Vlada nikada nije donela i ne može ga doneti, jer bi to bilo protivustavno.
Kada ste govorili o Jeringu, reći ću vam da je Jering, nažalost, vrlo loš primer za ovo o čemu pričate, bar na vašu štetu, jer je Jering potekao iz Nemačke u kojoj postoji široko razvijena teorija tzv. državnog razloga. Da ne ulazimo sada u to šta je državni razlog.
Pokušao sam da objasnim taj problem kolizije između međunarodnopravne sukcesije Srbije u prava i obaveze, ako hoćete i ministarstva bivše državne zajednice, i sukob tog načela sa unutrašnjim načelom da neko ko nije biran za ministra bude ministar.
Kada sam to pokušao da objasnim, meni su rekli da gospođa Radeta može da priča o državnim udarima neograničeno, a da ja nemam prava da suprotstavim argumente koji tvrde da tu ipak nije po sredi državni udar.
Zato bih hteo, zbog ravnopravnosti, da zamolim predsedavajućeg da se i ona drži amandmana, a ja neću objašnjavati u čemu je taj sukob između međunarodnog prava i unutrašnjeg prava, koji se desio u slučaju secesije Crne Gore i državne zajednice, koji se desio upravo u ovim pitanjima koja su bila postavljena.