Amandman gospodina Markovića na član 8. i 41. predstavlja ipak celinu i ja bih mogao da kažem pogled gospodina Markovića na ovo pitanja određivanja osnovice za plate, konkretno kada je u pitanju član 41. nameštenika, a kada je član 8. u pitanju, onda se radi o državnim službenicima.
Međutim, ja mogu da shvatim da svako zastupa neki svoj stav, ali prilikom zastupanja stavova mora da se vodi računa da postoji Ustav i pravni sistem ove države. Dobro je što gospodin Marković, a čuli smo malopre da je na bazi ličnog iskustva došlo do nekih zaključaka i tada se stvorila ideja da podnese jedan ovakav amandman koji vidite i sami da poslanici podržavaju, ne tiče se plata poslanika, da ovi iz DS koji napadaju znaju o čemu se radi.
Postavlja se sada pitanje u ovoj diskusiji gde je zakonodavni organ Republike Srbije? Da li on treba da bude uz skute sekretarijata Vlade ili agencija Ministarstva finansija, da li izvršna vlast treba da polaže račune Narodnoj skupštini da se ovde tresu kada ulaze ministri, predsednik Vlade i svi koji treba da obrazlože predlog nekog zakona ili da odbrane neki svoj izveštaj koji su uputili Narodnoj skupštini ili narodni poslanici treba da se snebivaju da jednu priču imaju u hodniku kada komuniciraju međusobno, pa čak nije bitno ko je iz koje stranke i izražavaju neko slaganje, a onda ovde treba da se neki povlače, neki eventualno da nešto i iskritikuju, a prilikom glasanja jedni odu, a drugi ostanu da izglasaju nešto, pa čak mnogo nezadovoljniji oni što su glasali. Nemam nameru nikoga da omalovažavam, da komentarišem ko šta sa kim razgovara u ovoj sali, u hodniku itd.
Narodna skupština mora da se izbori za ono što joj Ustav garantuje. Odavno postoji taj problem gde izvršna vlast stavi pod noge zakonodavnu.
Gospodin Marković je pokušao ovim amandmanima da skrene pažnju da određivanje osnovice za plate konkretno član 41. nameštenika treba da bude u nadležnosti za te stvari nadležnog odbora Narodne skupštine, a ne da bude u nadležnosti onoga koji projektuje budžet, pa opet na silu da izglasa.
Da vas podsetim, gospodin Marković je prevaren prilikom usvajanja Zakona o budžetu. On je u ime odbora Narodne skupštine i u ime poslaničkih grupa podneo nekoliko amandmana koji su formalno-pravno odbijeni, a obećano je da će na drugi način da se reši taj problem očiglednog propusta prilikom izrade predloga zakona o budžetu. Da vas samo podsetim, tiče se RIK-a, Vlada je zaboravila da postoji državni organ. Je l' tako gospodine Balinovac? Prilikom usvajanja budžeta za ovu godinu, da vas podsetim, tako je bilo, a onda je različitim obećanjima došlo se do nečega što bi trebalo da znači zakon.
Od Narodne skupštine Republike Srbije ne postoji viši i značajniji organ u Republici Srbiji. Ustav ga ne poznaje. Moram da kažem
da ni teorija ne poznaje. Najviši stepen demokratije i interesa građana Republike Srbije se ostvaruje u Narodnoj skupštini, a to što neko već 15 godina na sve moguće načine pokušava da devalvira ulogu narodnog poslanika, značaj Narodne skupštine, to je jedan sistem koji ide protiv temelja državnosti u Republici Srbiji.
Ovim amandmanom nadležni odbor utvrđuje osnovicu za plate nameštenika koji rade u Narodnoj skupštini, koji rade u zgradi Predsedništva. Ne mogu sada da kažem tačno koliki je taj broj, da li je to 200, 100 ljudi, itd, uostalom to nije ni bitno, ali pravo da nadležni odbor odredi osnovicu za 250 ljudi, neka bude taj broj, da ugrozi ceo sistem kao što neko priča...
(Vjerica Radeta, sa mesta: I da razbija državu.)
To ne stoji. Postoji političko rešenje i kada se usvoji ovaj amandman.
Naravno da će skupštinska većina koja daje podršku Vladi voditi računa prilikom određivanja osnovice da se ne desi aproksimativno ono što je ovde navedeno, kao neka teorijska mogućnost da će neko da odredi namešteniku u Narodnoj skupštini osnovicu 200.000 dinara pa puta koeficijent, pa će, ispada, službenik u Narodnoj skupštini da prima pet miliona platu. To je apsolutno nemoguće.
Svi oni koji imaju većinu, koji podržavaju Vladu, oni se trude da prate politiku. Ovde se zadire u temelje. Zašto? Smeta izvršnoj vlasti samosvojna Narodna skupština.
Kada bude govora o Ustavu onda ćemo da vam objasnimo da je najveći stepen demokratije predstavlja izbor predsednika Republike u Narodnoj skupštini, a ne ono što nevladin sektor preko različitih nevladinih organizacija i slobodnih strelaca, eksperata sa žiro-računima iz inostranstva nas uče – da građani neposredno da biraju. O tome ćemo onog trenutka kada dođe na dnevni red neka varijanta predloga Ustava, ukoliko dođe.
Odbijajući ovaj amandman predlagač zakona daje jasnu poruku. Vi ste taoci Vlade Republike Srbije i vi morate da radite ono što je zaključila Vlada Republike Srbije da možete da se mešate i zato, lepo je rekao Marković, a neko nije hteo da ga razume, nije promenjen Zakon o ministarstvima, a evo već četiri dana se kiti perjem onaj Vučko, on je ministar, on sa Crnom Gorom potpisuje neke sporazume. To Vlada misli tako da priča o zakonitosti i ustavnosti, o legalitetu, legitimitetu? Propisi na prvom mestu - uređena država. Da li je to uređena država? Dajete im 45 dana, mada je normalno 40.

Gospodin Momčilov, vreme je isteklo za poslaničku grupu. Za reč se, o amandmanu, javio Miloš Aligrudić, u 14,00 ćemo napraviti pauzu, pa posle toga Rajko Baralić.

Mislim da se ovde nismo svi dobro razumeli kada je reč o ovom amandmanu, mada se čudim ako se tu ne razumemo, i kada je reč o onome kako je branjen tekst Predloga zakona u delu koji se želi promeniti amandmanom.
Naravno, pitanje je na koji način želimo da čujemo argumente koji se iznesu i da li smo benevolentni prema onome što čujemo. Dakle, hteo bih da budem krajnje dobronameran kako prema predlagaču amandmana, tako i prema predstavniku predlagača koji je branio deo teksta zakona koji je, praktično, napadnut ovim amandmanom.
Dakle, nesumnjive su veoma dobre namere predlagača amandmana i dobri motivi kada je ovaj amandman predložio. Jasno je da se time htela iskazati samosvojnost i posebnost Narodne skupštine, kao jedinog zakonodavnog organa u zemlji, iz kojeg zaista, putem zakona i Ustava ove države, proističe ceo poredak.
Međutim, podsetiću na jednu okolnost o kojoj bi valjalo da razmislimo pre nego što do kraja prosudimo ko je ovde u pravu. Dakle, ova skupština je vlasna da donese Ustav države i taj Ustav uređuje sistem od početka. U Ustavu se opredeljujemo za nešto što bi se u nauci moglo nazvati sistemom jedinstva ili podele vlasti, premda oba ta sistema ne postoje u čistom obliku, uvek postoji izvesna mikstura. Dakle, nemoguće je zamisliti ta dva sistema u istom obliku.
Ovo za šta je opredeljen Ustav Republike Srbije, koji još uvek važi, nadam se, jeste sistem podele vlasti.
Šta se time htelo reći – da Skupština Srbije, donoseći, po proceduri koja je Ustavom predviđena, sam Ustav, jednostavno, prihvatajući sistem podele vlasti, bez obzira što iz Skupštine proističe suštinski ceo sistem.
Ona priznaje određenim državnim organima jedan, s jedne strane antagonistički odnos prema sebi, a s druge strane partnerski odnos, u istom smislu, u istoj akciji, u istom zahvatu, priznajući postojanje, kao izvršne vlasti, predsednika Republike, s druge strane Vlade Republike Srbije, koja formalno proističe iz parlamenta i svakako odgovara za svoj rad parlamentu, ali sa nizom funkcija po oblasti izvršne vlasti, koje su odvojene od parlamenta i ne podležu neposrednoj kontroli vršenja tih poslova, već samo odgovornosti nosioca vršenja tih poslova u ovom parlamentu, kroz formu, kroz način koji je predviđen samim Ustavom i Poslovnikom Narodne skupštine.
Prema tome, mislim da su svi ti organi, računajući Ustavni sud kao posebnu ustavnu kategoriju, izuzetno značajni i nalaze se ne u odnosu nadređenosti i podređenosti, u suštini, u sistemu koji funkcioniše, nego u odnosu neke vrste međusobne korelacije, a ne subordinacije u vršenju državnih poslova. Prema tome, kada uređujemo jedan deo tog sistema, recimo uređujući plate državnih službenika, u tom smislu, smatram da je predstavnik predlagača bio uglavnom u pravu.
Valja to urediti kao jedinstven sistem, bez obzira gde su ti državni nameštenici zaposleni, da li su u Predsedništvu Srbije, Skupštini Srbije, Vladi Republike Srbije ili Ustavnom sudu, da li su u ministarstvima kao državnim organima ili nekim drugim službama koje će se, u ovom slučaju, upodobiti državnom organu, tj. ministarstvu.
Važno je da budemo jedinstveni u tom sistemu. Ne kažem, niti bih tvrdio da bi nastao haos, ali u svakom slučaju, mislim da je ovo ideal kada je reč o sistemu podele vlasti kojem valja težiti. Koliko se to može ostvariti, videćemo. Dakle, mislim da je ovo dobro rešenje.
Zaista prihvatam i mislim da je tu gospodin Marković, kao predlagač amandmana, bio potpuno u pravu, zaista treba razlikovati naše institucije predviđene Ustavom, vrstu poslova i način na koji te poslove nameštenici obavljaju u različitim delovima tog sistema.
Mislim da ovaj zakon ili možda kakav drugi amandman na ovaj isti zakon, možda neki drugi zakon, bismo mogli na finiji način urediti tu materiju, dakle samo zakonom, da se ne spuštamo na nivo podzakonskog akta, da na taj način prepoznamo te fine razlike o kojima govorimo.
Dakle, uopšte nisam protiv toga, čak sam za to, ali to se može prepoznati na drugi način samim zakonom, da se napravi ta razlika, da se navede tamo u zakonu da ta razlika definitivno postoji između ovih organa i da se taj posao jednim aktom, jednim zakonom reši u ovoj Narodnoj skupštini.
Međutim, mi nismo dobili takav amandman, nego smo dobili amandman koji hoće da potvrdi nešto što je svima jasno i poznato i bez te potvrde, a to je da Skupština Srbije ima pravo na svoje samoorganizovanje i to nije bilo sporno. I ako se ovim amandmanom to htelo potvrditi, prosto mislim da je to pogrešan pravac u kome se to potvrđuje.
Daću vam jedan mali primer i time ću završiti, pošto su se razni argumenti ovde čuli i svaki od njih uvažavam u podjednakoj meri, da ne bi neko pogrešno shvatio, ali ću pokušati da dam još jednu malu slikovitost, da bi se videlo na šta se mislilo kada je predstavnik predlagača smatrao da se ovim, daleko bilo, nisam tako shvatio, razbija država ili ne znam šta, nego da se pravi neko nejedinstvo u samom sistemu.
Mi u Narodnoj skupštini imamo službenike koji rade kao službenici Narodne skupštine, ali u istoj ovoj zgradi fizički sa nama dele ovaj vazduh i oni službenici koji su pod direktnom ingerencijom Generalnog sekretarijata Vlade Republike Srbije. To je slučaj sa voznim parkom, sa ženama i muškarcima koji su konobari, koji služe ovde itd.
Dakle, nemojte da diskusija ode na tu stranu da iko misli da je predlagač amandmana hteo da favorizuje druge u odnosu na njih, ili da je hteo da ove druge stavi u podređeni položaj. Mislim da, u tom smislu, ne treba razgovarati o ovome, nego krajnje načelno. Dakle, da li je moguće da za jednog od tih službenika, a svi smo u istoj zgradi, jedan sistem načina određivanja plate, makar on dogovorno bio potpuno identičan po visini, nije bitna visina plate, a da ovima drugima bude određen drugi način na koji će se, čak možda po dogovoru, postići ista zarada.
Uzimam pretpostavku da nema razlike u zaradi, nego da je zarada potpuno ista, što se nadam da bi i bio slučaj. Dakle, uopšte nemam sumnju oko toga, niti bih ikada ikog optužio da ima nameru da u tom smislu stavlja ljude u podređen ili nadređen položaj.
Mislim, to je neko moje uverenje, a već sam izrazio pohvalu motivima podnosioca amandmana, kada je reč o onome šta se želelo postići, mislim da je ipak bolje rešenje predviđeno u tekstu Predloga zakona, iz mnogih razloga koje je predstavnik predlagača naveo kada je reč o poštovanju principa ustavnosti i jedinstva sistema, pa mislim da ne treba biti maliciozan kada se govori u prilog jednom ili drugom rešenju, nego biti objektivan, da zamislimo da bi te plate bile iste, ali samo zamislite da osnov po kome se dolazi do te plate nije isti, a da je reč o ljudima koji dele isti vazduh, isti prostor u jednoj zgradi.
Dakle, svakako da se samoodređivanje parlamenta i samosvojnost parlamenta ne dokazuje na ovaj način nego drugim metodima. Prema tome, mislim da je, u ovom slučaju, predstavnik predlagača u svojoj argumentaciji bio u pravu kada nije prihvatio ovaj amandman.
Pri tom bih hteo da naglasim da je ova skupština, što sam na samom početku rekao, vlasna, kako da donese ustav Republike Srbije, tako da donese i druge zakone i u ovoj oblasti.
Ponavljam, žao mi je da amandman nije išao u drugom pravcu, sa istim ciljem i efektom, da se napravi ta fina razlika, ukoliko postoji, a ne mogu ništa drugo sem da verujem predsedniku Skupštine, kao predlagaču ovog amandmana, da ta razlika svakako i postoji između tih kategorija službenika i da ona nađe svoje mesto upravo u samom zakonu, pa da se na taj način to prizna kao jedna vrsta lepeze mogućnosti koje postoje, u nizu državnih službenika koji postoje u ovoj državi, da ona bude ovde rešena zakonom i da na taj način idemo dalje.
Mislim da se ovde više radi o nesporazumu, kada je reč o načinu na koji se ovo pitanje uređuje, nego o nečemu drugom, pa sam hteo ovom diskusijom između ostalog da vratim tu priču na ovaj nivo i da izrazim svoje mišljenje o samom amandmanu, tj. o onome na koji način je predstavnik predlagača taj amandman želeo da ospori. Hvala.

Po amandmanu se javio Rajko Baralić, a pre toga po Poslovniku Predrag Marković.

Izvinjavam se. Pogrešno tumačenje, to je povod. Zahvaljujem se i vama gospodine Aligrudiću i svima koji su koristili argumentaciju kada smo raspravljali o ovome, jer je važno da se ovde raspravimo. Ne volim kada se ljudi svađaju, u svađi se ništa ne dogovore, ali kada se raspravljaju, to je važno. Ima samo jedna stvar na koju ću da ukažem, jer sam govorio lično, izvinjavam se svima. Kada sam govorio o ličnom iskustvu i govoreći o svojoj porodici, govorio sam o tome kako se neke stvari teško ispravljaju kroz generacije. To treba uzeti u obzir iskustvo i kad se greši.
Mi nismo idealna država i to naši građani dobro znaju. Obaveza je predlagača da vodi računa o sistemu. Tako sam shvatio i diskusije i zahvaljujem se, hoću da kažem, gospodin Balinovac mi je upravo preneo, to je bilo izvinjenje, ako sam dobro shvatio, reči je bilo o projekciji, ako bi se nešto dogodilo, to bi bilo razbijanje jedinstva.
Hoću da kažem da prihvatam da sam pogrešno protumačio, a isto tako moram da vodim računa o tome da neko vodi računa kada pravi zakon o sistemu, da se nešto ne dogodi. Ali ljudi koji su radili jedan posao i znaju da se to događa, moraju da vode računa o simbolici. Ovde je u pitanju samo simbolika.
Gospodin Aligrudić je lepo rekao, sigurno se ne razlikuju osnovice za plate službenika, nikad pa neće ni sada. Sigurno je da će tu uvek biti neadekvatno nagrađenih odgovornih službenika, svejedno da li rade na carini, da li rade kod vas u sekretarijatu, u službi predsednika Republike ili ovde, ali je simbolika važna, da biste znali kako radite.
Ostavio sam 35 zaposlenih u službi predsednika Republike. Verujem vrlo kvalitetnih iz onoga što su radili. Jedan posao nisu znali da urade, a to je, kada je izbio pogrom na Kosovu, 17. na 19. mart 2004. godine, nisu znali kako predsednik ide na Kosovo, jer im se to nikad nije dešavalo otkad su oni u službi, a kamo li posle 1999. godine. Nisu znali. Oni su mislili i to je simbolika, oni su mislili da se piše pismo, pa se traži dozvola od neke strane države ili od UNMIK-a.
Nije, ako ste predsednik Republike pošaljete obaveštenje kad stižete, a onda vam UNMIK odgovori – molim vas u tom slučaju neophodno je da u vašoj pratnji ne bude dugih cevi, i onda vaša služba pregovara do kasno u noć i za to nema više ili manje para, ali simbolički se zna, kad ste predsednik države, idete gde hoćete, kad ste predsednik Skupštine i predsednik Vlade, idete gde hoćete. Naravno da postoje izuzeci.
Kad probate da zakoračite sa neke od ovih funkcija u neku zgradu, oni vam kažu – žao mi je, postoji opšti zakon koji je ovde poseban, u odnosu na opšta načela sigurnosti ovde imamo posebno načelo koje kaže: u ovu prostoriju ne smete da uđete bez belog mantila ili uopšte ne smete da uđete ako niste zaposleni, to su izuzeci. Ti izuzeci potvrđuju opšte pravilo.
(Predsedavajući: Vreme.)
Hvala vam na toleranciji, zamoliću za samo još malo tolerancije, mislim da je važno zbog svih. Hvala vam.
(Predsedavajući: Izvolite.)
U odnosu na to, ovde je u pitanju simbolika. Ja visoko poštujem i to sam nekoliko puta rekao, predlagača koji vodi računa o postavljanju sistema. Podsećam, moj posao je i posao ljudi ovde da vode računa o simbolici, pa sam vas podsetio sve da niste vodili računa o simbolici, koju biste himnu sada pevali. Koju biste zastavu digli? Građani Srbije moraju da imaju tu simboliku.
Zato danas govorimo o ličnoj karti, jer simbolički je malo nezgodno, evo je, znam napamet, zato ne stavljam naočare, evo je lična karta. Ja sam građani SFRJ. Znate na šta to liči. To liči na onog komentatora koji je rekao – prošli put kada smo igrali sa Argentinom mi smo ispali u četvrtfinalu posle nerešenog rezultata. Nikada SRJ, a kamoli SCG nije igrala sa Argentinom. Nikada. Dok ljudi ne nauče to da kažu, zato simbolički služi ovaj amandman.
Sigurno će plate biti iste, ali simbolički, za Narodnu skupštinu, za službu predsednika Republike, simbolički to mora da potvrdi Administrativni odbor. To je ključna simbolika. Ovde govorimo samo o tome.
Drugo, nisam prevaren gospodine Krasiću bio, nego sam odmah proverio šta je. Naravno, ima pravo Vlada da greši.
Naravno, u odnosu na to, samo mora da ispravi greške kad joj se skrene pažnja. U odnosu na to je ispravljeno i omogućeno je, jer za ovu državu to je simbolika o kojoj ja stalno govorim. Ova četiri S. Prvo je stabilnost.
Potpuno razumem vaše strahovanje, šta bi se dogodilo kad bi se dogodilo, jer bi se ugrozila stabilnost jedinstvenog sistema podele vlasti. U toj podeli postoji hijerarhija koja nije hijerarhija moći.
Drugo S je solidarnost. Možemo mi međusobno da imamo razumevanje, kao što vi sad imate za mene, što govorim duže od tri minuta, jer i ja često imam razumevanja za druge, da ljudi kažu to što misle da je važno, u nekim trenucima nije dovoljan Poslovnik koji ograničava baš na tri ili pet ili 15 minuta.
Treće S su standardi. Zahvaljujem vam se što insistirate i poštujete standarde.
Četvrto je samopoštovanje. U okviru toga ovo je solidarnost da se vodi računa da se nadoknadi i nadoknađeni su troškovi, RIK ima na raspolaganju novac i radi sada, posledice toga trpi i gospodin Balinovac, ne samo ostali članovi.
Dakle, to su greške. Zašto? Jer toliko toga moramo istovremeno da uradimo. Zato ovi ljudi zasedaju do kasno u noć ovde i ne vredi da se pozivamo na Zakon o radu, često nas upozorava gospodin Momčilov, kaže – izvinite, znate koliko je sati. Znamo da moramo da uradimo više nego što možemo.
Ali kada je u pitanju tolerancija, u toj solidarnosti moram svima da skrenem pažnju, istovremeno se još jednom zahvaljujući na toleranciji i vama, nisu tolerantni ljudi koji su slabi, tolerantni su ljudi koji su jaki.
Kada je dete slabo, ono viče na sav glas. Nema načina da skrene pažnju koliko je ugroženo. Jaki ljudi mogu da tolerišu do određene mere. Onda kažu – više ne može. To važi i za institucije. Tu nema podele na vladajuće i nevladajuće.
Ovo je pitanje zašto je Skupština u okviru podele vlasti najviša jer donosi osnov, zato je ta supremacija. Ali nju čine pojedinačno slabi ljudi. Svaki poslanik ovde ne predstavlja nikog drugog, mada je stigao preko stranaka, nego građane. Građani su slabi u odnosu na državu.
Zato mora da se uvode simbolički izuzeci, da građani budu sigurni. Istovremeno, svi mi zajedno, sve institucije, mi gradimo državu i istovremeno gradimo zaštitu od te države.
Inače, dobijamo kontradiktorne zahteve gde kažete – država mora da zaštiti pojedinca, a još je niste napravili da može da zaštiti, pa su tu često nesporazumi i često se ovde raspravljamo do kasno u noć o tim nesporazumima.
Kada je vaš posao da štitite pojedince ili tu instituciju, vi to morate da radite tolerantno, odgovorno, ali nema odstupanja. Zbog toga sam jasno rekao, ne može predsednik Skupštine da povuče ovaj amandman, jer je u opisu njegovog posla da sve može, ali to ne može.
Kao što sam se ponašao u prethodnim situacijama bilo da sam građanin ili sam vršio dužnost predsednika Republike, postojala je mera gde se kaže sada idem tamo, sada je moj posao da podnesem ovaj amandman, a vaš posao je da u odnosu na to štitite sistem, a ne izuzetke.
Poštujem to što vi radite, ali vas molim, kao tolerantan čovek, za pristojno poštovanje onoga što ovi ljudi ovde rade i što mi radimo, jer je to jedini način da se međusobno dogovorimo i da izgradimo odgovornu državu, a što je u interesu svih, pa ćemo u njoj da nastavimo da se raspravljamo.
Nije ovo posao koji se sada prekida nije, posao ovog saziva, nije posao samo jedne Vlade i jednog predstavnika...

Vreme gospodine Markoviću.

Hvala vam mnogo još jednom na toleranciji, hvala vam svima na razumevanju kojim ste vodili raspravu o amandmanima. Hvala.

Hvala gospodine Markoviću. Gospodin Krasić ima sugestiju da je S-sankcija, ali u duhu tolerancije o kojoj govori gospodin Marković nećemo primenjivati sankcije na zloupotrebe Poslovnika.
Napravićemo pauzu do 15,10 časova. Prvi posle pauze je Rajko Baralić. Hvala vam.
(Posle pauze – 15,30)

Dame i gospodo, nastavljamo popodnevni rad. Odmah da vas obavestim da ćemo raditi do završetka one tačke dnevnog reda koja bude u 18,00 časova.
Po Poslovniku, narodni poslanik Vladimir Homan.

Gospodine predsedavajući, zbog povreda dostojanstva Narodne skupštine, malopre sam dobio informaciju i želim da je saopštim javnosti.
To je saopštenje za javnost koje kaže – juče tokom lepljenja plakata aktivista demokratskog bloka, došlo je do incidenta u centru Kovina. Na aktiviste demokratskog bloka Aleksandra Aranđelovića, Danijela Ilijaševa i Vukašina Davidovića, fizički su nasrnuli narodni poslanici Srpske radikalne stranke Srđa Komazec iz Nove Pazove, Vitomir Plužarević iz Vrdnika i Lazar Čavić iz Pećinaca.
Veći incident je sprečen intervencijom policije.
Pri tom su aktivistima demokratskog bloka uzeti podaci, a radikali su se pozvali na imunitet.
Demokratski blok najoštrije osuđuje nasilničko ponašanje i drskost narodnih poslanika Srpske radikalne stranke koji ovakvim ponašanjem pokazuju svoju bahatost i van Skupštine, umesto rada za dobrobit građana od kojih su i dobili mandat, svoja ovlašćenja zloupotrebljavaju i koriste za maltretiranje političkih neistomišljenika putujući po Srbiji.
Ne znam da li je ovo bilo evociranje uspomena na '90. godine ili priprema za, kako oni kažu, preuzimanje vlasti, pa da vidimo šta ćemo da doživimo kada je kao preuzmu, ali u svakom slučaju ovo je povreda dostojanstva Narodne skupštine, jer narodni poslanik predstavlja ne samo stranku i birače koji su ga birali, već i Narodnu skupštinu, kako u Skupštini tako i van nje.
Trebalo bi da Narodna skupština ovakve postupke najoštrije osudi.