Po amandmanu se javio narodni poslanik Zoran Krasić, pa onda gospodin Krstin. Izvolite, gospodine Krasiću.

Osnovni problem ovog člana jeste što ovo navođenje tačaka, prva, druga i treća, može da stvori zabunu da li je to kumulativno ili alternativno. Ako su ove tačke navedene u formi kumulativnog nabrajanja da su svi uslovi ispunjeni, onda to ima nekog smisla.
Ako bi se tumačenjem došlo do toga da je ovo dato u formi alternative, onda ovo stvarno nema nikakvog smisla i moram da vam skrenem pažnju na to.
Mislim da je to osnovni razlog zašto je podnet ovaj amandman, zato što iz ove formulacije, kako je ovo napisano, ne može jasno da se utvrdi da li je primenjen jedan ili drugi sistem numeracije uslova koji su navedeni. Ja ih tumačim kao kumulativne, to moram da vam kažem, ali moram da skrenem pažnju na jedan tehnički problem.
Ovo je situacija kada se od nadležnog državnog organa traže podaci, ali mi imamo situaciju kada građanin ili imalac lične karte sam saopštava svoje podatke. To je potpuno druga situacija.
Postoji treća situacija, kada bez obzira na to što je građanin sam saopštio podatke, pa čak dao na uvid ličnu kartu iz koje je sve prepisano radi izdavanja čekova, nekog drugog uverenja itd, ali to je situacija kada se vrši identifikacija građana putem te lične karte, i postoji situacija kada nadležni državni organ proverava sve to, sada je onaj glavni problem ovog predloga zakona – zašto bi neko tražio proveru podataka kada ste u prvim članovima potencirali princip apsolutne tačnosti svega što je napisano u ličnoj karti?
Znači, sada je data situacija kada se proveravaju ti podaci o građaninu, proveravaju se podaci o licu koje se identifikovalo sa takvom ličnom kartom i onda se navode neki uslovi; kažem, ako su kumulativni, onda ima smisla, a ako su alternativno postavljeni onda nema nikakvog smisla.
Moram da skrenem pažnju na životne situacije, jer kada jedno lice treba ili ima interes da tuži drugo lice, ono ne bi moglo da da jednu urednu tužbu, pa samim tim i da opredeli precizno tužbeni zahtev, ukoliko nema precizne podatke na osnovu kojih bi mogao da se identifikuje tuženi, da se zna sutra ko treba da ispuni neku obavezu ako je neka parnica ili nešto drugo.
Onda se javlja potreba da onaj ko ima pravni interes traži od nadležnog državnog organa sve potrebne podatke koji su mu potrebni za ono što namerava da učini, a identifikacija pojedinca je neophodna. Sada se tu javljaju brojne situacije koje život nosi.
Smatram da je zaštita podataka o ličnosti regulisana posebnim zakonom, on jeste savezni propis, ali kada su rasturali Saveznu Republiku Jugoslaviju, pa državnu zajednicu, taj savezni propis je išao prema Republici i postao je republički propis.
Dakle, mislim da je član 28. mogao drugačije da se formuliše. Mi nismo hteli da damo novu formulaciju člana 28, već smo hteli da skrenemo pažnju da je ovo što je navedeno u tački 2) već sadržano u prvoj tački, jer prva tačka kaže – da je subjekt koji traži podatke zakonom ili drugim propisima ovlašćen da traži i prima te podatke.
Taj koji je zakonom i propisom ovlašćen da traži podatke i da ih prima 100%, verovatno, sigurno ih uzima zbog ovoga što je navedeno u tački 2) – da su subjektu koji traže podatke ti podaci neophodni za izvršenje poslova iz njegove nadležnosti.
Molim vas, ovde se pominje reč "nadležnost", ne pominje se fizičko lice u smislu - njegov pravni interes. Zato smatram da je ovaj član trebalo drugačije formulisati, da bude potpuno jasan, kako ne bi dozvoljavao proizvoljna tumačenja, a samim tim stvarao svojom nepreciznošću neke uslove da se zloupotreba jednostavno ne može sprečiti, zaustaviti.

Hvala, gospodine Krasiću. Reč ima gospodin Krstin.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, ja bih se sa argumentacijom prethodnog govornika mogao složiti, naročito kada se radi o članu 28, u pogledu potrebe da se zakonom uredi ova materija, ona stoji i u celini zakon zadovoljava razrešenje najvažnijih pitanja u ovoj oblasti. Međutim, po meni je neophodan i izuzetno je važan segment zakona upravo ono što se naziva korišćenje podataka.
Zakon ima 35 članova, od toga u ovoj glavi imamo četiri člana, a od toga tri člana govore o evidenciji, a samo jedan o korišćenju podataka. Znači, ceo zakon je praktično koncipiran kako da se prikupe podaci, kako da postanu transparentni za određene organe, ali kako se koriste, to je veoma sumarno. Čak bih rekao da je zbunjujuće i u praksi može da dovede do dva rešenja: ili je sve dostupno svima ili ništa nije dostupno nikome. Ovo je veoma važan deo zakona i veoma važan deo podataka. gde se tačno mora znati pod kojim uslovima je kome dostupno sve.
U načelnoj diskusiji sam u prisustvu ministra izrazio ozbiljne rezerve u odnosu na ovaj član, jer sam očekivao da će ministar intervenisati, odnosno Odbor za bezbednost, ali nažalost do toga nije došlo. Mislim da je neophodno da se ovo uredi na potpuno drugačiji način. Kolege iz SRS su to pokušale amandmanom, ali mislim da je, kao što je kolega Krasić rekao, to teško popraviti.
Ako pođemo od uvodnog dela odredbe "nadležni organ može", to ne zadovoljava osnovne postulate odnosa državnih organa, odnosa uprave kao dela izvršne vlasti prema sudu kao posebnom delu vlasti, na čemu počiva država. Za sud su podaci dostupni kada ih on traži i tu organ ne može da disponira time da li će na zahtev suda dati ili neće dati podatke.
Dakle, ovu prvu proveru, koja je provera ustavnog pozicionog prava organa u ustavnom sistemu kod nas, ne zadovoljava. Sudu se podaci ne mogu uskratiti, a ovde je zakonopisac otvorio mogućnost da se sudu uskrate podaci, kao što mislim da se podaci ne mogu uskratiti ni drugim državnim organima.
Naravno da svaki državni organ radi u okviru svoje nadležnosti i svog delokruga, a sud u okviru svoje nadležnosti. U okviru toga se kreću njihova prava da traže podatke, jer ne traže te podatke lično, uvek traže zbog toga da bi se rešilo o pojedinačnim pravima građana, odnosno da bi se ostvario taj zajednički opšti interes da građani imaju uređenu pravnu državu.
Mi ovde, nasuprot tome, jednom državnom organu uprave, a to je MUP, dajemo pravo da ceni hoće li dati sudu na njegov zahtev neke podatke iz evidencije. Mislim da to nije u skladu sa Ustavom i položajem pravosuđa, i to kao prvo ne valja.
Drugo, na taj način se sud i ostali državni organi izjednačavaju sa nizom subjekata kako zakon to opredeljuje, a pod subjektima se podrazumevaju državni organi, drugi organi, druge organizacije, pravna lica i fizička lica. Znači, svi su izjednačeni sa državnim organima, sa sudovima, što apsolutno ne odgovora položaju državnih organa i pravosuđa u pravnom sistemu. Svi mogu, a niko ne mora.
Sa druge strane, otvara diskreciono pravo jednom organu državne uprave, i on nije ništa više ravnopravan u odnosu na druge državne organe, da disponira da li će nekom drugom organu dati podatke i ceni da li su oni neophodni za njegov rad. Dakle, to je jedna situacija koja unosi arbitrarnost i koja stavlja jedan državni organ u odnosu na druge organe unutar korpusa državnih organa uprave, a sa druge strane, što je još gore, majorizuje upravu u odnosu na pravosuđe.
Mislim da ovakvo uređenje nije dobro i zahteva detaljnu rekonstrukciju ovog člana. Po meni je ova alineja 3, da subjekti koji traže podatke obezbede zaštitu, nužna za ove dve alineje. Nju podvlačim. Bilo ko da je dobio podatak dužan je da obezbedi zaštitu. To je po meni čista stvar.
Ovo drugo mi nije jasno. Pod tačkom 1) da je organ ovlašćen propisima, to je u redu, ali tačka 2) je zaista veoma sporna – da su subjektima koji traže podatke ti podaci neophodni za izvršavanje poslova iz njihove nadležnosti. Ne znam po kom ustavnom osnovu će organ uprave, a unutrašnji poslovi jesu organ uprave, ceniti da li je sudu potrebno da dobije neke podatke i da li su oni iz njegove nadležnosti, da li su oni sudu neophodni. Mislim da to narušava subjektivitet sudske vlasti i ravnopravnost tih dveju vlasti, jer nekome kaže – ti nećeš dobiti te podatke bez obzira što ih tražiš, jer ja mislim da nisu neophodni za tvoj rad. To narušava mogućnost suda da dođe, u krajnjoj liniji, do materijalne istine i da reši određeni konkretan predlog.
Šta ova norma još ne sadrži? Ova norma ne sadrži pitanje kako podatke koriste organi unutrašnjih poslova, o tome nismo pričali, kako podatke koriste službe bezbednosti, civilni organi bezbednosti, vojni organi bezbednosti, još jedan segment apsolutno nedostaje.
Ovo je najvažnija norma u ovom zakonu i ova norma zaista traži temeljito preuređenje.
Bojim se da će sudovi kada budu primenjivali ovu normu, odnosno kada budu tražili podatke, mnogo puta ostati bez podataka koji su im neophodni za rad, ne iz zle volje, nego zato što je ovaj zakon dao mogućnost da neki načelnik nekog odseka (ne umanjujem njegov značaj) ceni da li sudiji okružnog suda kada vodi neki predmet treba neki lični podatak od nekog lica. Mislim da je to ulazak u sferu ustavnog položaja pravosuđa i mislim da ova norma zaista traži detaljno i temeljito preuređenje.

Da li još neko želi reč o amandmanu na član 28? (Ne.)

Napravićemo pauzu do 15,00 časova, i počećemo sa amandmanom na član 29. narodnog poslanika Bore Kutića.

(Posle pauze – 15.10)

 

Poštovane dame i gospodo, nastavljamo rad pretresom u pojedinostima šeste tačke dnevnog reda – Predloga zakona o ličnoj karti.

Još jednom da podsetim one koji nisu učestvovali ili nisu pratili prepodnevni rad sednice: po članu 85. st. 1. i 4. Poslovnika, odlučio sam da ćemo danas raditi do završetka pretresa u pojedinostima one tačke dnevnog reda, to će verovatno biti sedma, koja bude na dnevnom redu u 18,00 časova. Istovremeno, obaveštenje je da sutra neće biti sednice, nego će nastavak sednice biti u četvrtak od 10,00 časova, pretpostavljam raspravom osme tačke dnevnog reda, ali to naprosto zavisi od ritma rada.

Na član 29. amandman je podneo narodni poslanik Bore Kutić.

Vlada i Odbor za odbranu i bezbednost nisu prihvatili ovaj amandman.

Reč ima narodni poslanik Bore Kutić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ispred poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 29. stav 1. tačka 2) sa predlogom da se tačka 2) navedenog člana briše. Koji su bili motivi kada sam podnosio ovaj amandman? Imao sam više motiva i razloga, a jedan od glavnih razloga je ekonomska situacija i imovna moć naših građana. Ja inače dolazim iz opštine Srbobran gde su građani u jako teškoj materijalnoj situaciji i mislim da ovakve drakonske kazne ti građani ne mogu da ispoštuju, jer nisu u finansijskoj mogućnosti.
U članu 29. stav 1. kaže se: "Novčanom kaznom do 50.000 dinara ili kaznom zatvora do 30 dana kazniće se za prekršaj lice", pa tačka 2) kaže "koje u određenom roku ne podnese zahtev za izdavanje lične karte", to je član 11. i član 20. stav 2. koji reguliše koje je to lice.
Pročitaćemo i član 11. koji kaže: "Lica koja su po odredbama ovog zakona dužna da imaju ličnu kartu zahtev za izdavanje lične karte podnose najkasnije u roku od 15 dana po navršenoj 16. godini života, odnosno u roku od 15 dana po ispunjavanju uslova iz člana 3. ovog zakona".
Zamislimo sada konkretnu situaciju, dete koje je navršilo 16 godina živi u takvoj materijalnoj situaciju u kakvoj žive moji Nadaljčani, Turinci ili Srbobranci. Treba da podnesu jedan zahtev koji košta 400-500 dinara, putni troškovi, da bi došli u sedište organa nadležnog za izdavanje ličnih karata, izađu sigurno negde oko 600-700 dinara.
Znači, zbog materijalnih mogućnosti nisu u mogućnosti da podnesu taj zahtev i postoji mogućnost da budu kažnjeni u visini do 50.000 dinara.
Mislim da je predlagač znajući koliko košta ova aparatura za izradu ličnih karata imao u vidu i setio se na koji način bi mogao da pokrije te troškove nastale nabavkom tih aparata za izradu ličnih karata.
Evo, setili se, na ovaj način, znači drakonskim kaznama oni bi nadomestili propuste Dušana Mihajlovića i ekipe koja je učestvovala u nabavci ovih mašina za izradu ličnih karata. Mislim da bi predlagač ovog zakona trebalo da ima u vidu materijalnu situaciju građana koji treba da ispoštuju ovakve odredbe zakona.

Hvala vam najlepše, gospodine Kutiću. Još neka poslanička grupa? (Ne.)
Na član 30. amandman je podneo narodni poslanik Milan Stevović.
Vlada i Odbor za odbranu i bezbednost nisu prihvatili ovaj amandman.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na osnovu člana 140. stav 5. Poslovnika, Odbor za odbranu i bezbednost podneo je amandman kojim predlaže da se posle člana 31. doda novi naslov i novi član 31a.
Vlada je prihvatila amandman.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 32. amandman je podneo narodni poslanik Vojislav Milajić.
Vlada i Odbor za odbranu i bezbednost nisu prihvatili ovaj amandman.
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović. Izvolite.

Uvek se ovo meni, gospodine predsedniče, dešava, ali znate kako se kaže – ko čeka taj dočeka. Tako i ja dočekah da se obratim, a i srpski radikali svoje vreme. Ako se sećate, jutros ste me tako zaustavili na minut pred početak, ali nema veze.
Javila sam se po amandmanu kolege Vojislava Milajića.
On traži da se briše član 32. predloženog zakona koji govori o postupanju sa nerešenim zahtevima i kaže: "Postupak za rešavanje zahteva za izdavanje lične karte započet pre dana početka primene ovog zakona okončaće se po odredbama ovog zakona."
Dakle, moramo da znamo, i opet zbog javnosti koja sada prati skupštinski prenos, da ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana njegovog objavljivanja.
Kako sada stvari stoje i kojim tokom ide skupštinska sednica, glasanje o amandmanima i ovom zakonu, građani moraju da znaju, biće negde krajem jula meseca, a stupa na snagu šest meseci od dana njegovog objavljivanja.
Verujem da ćemo mi srpski radikali sa svoje strane da učinimo sve da ovakav zakon ne doživi svoju implementaciju zato što je veoma loš i zato što je u pravom smislu reči naišao na ogromno neodobravanje od strane građana.
Evo, pre pet minuta sam, dame i gospodo poslanici, ušla u skupštinsku salu na početak popodnevnog zasedanja i kurir mi je ispred dao jedan telegram koji je naslovljen na moje ime i koji je poslat pre nekih sat vremena.
Na osnovu naše jutrošnje rasprave i polemika koje smo vodili oko biometrijskog zapisa, odnosno čipovanja, na osnovu činjenice da taj zakon duboko zadire u ljudska prava i da građani uopšte nisu bili konsultovani prilikom predlaganja ovakvog zakona jedan od njih, koji se potpisao punim imenom i prezimenom, gospodin je ostavio i svoj matični broj, rekao je da moli da postavim pitanje i da mu se odgovori – s obzirom da sam uzoran građanin i da nosim svoju ličnu kartu uvek sa sobom, iako budem čipovan (to govori zbog ovog novog metoda koji ćete da primenite) znači li to da ću doživotno biti praćen i u svakom trenutku dostupan?
Naravno, vi sada ovo možete da podvedete pod neku paranoju nas ili građana, ali moram opet da se vratim na to, zbog toga kolega i podnosi amandman da se briše ovaj član, odnosno da zakon ne doživi svoju primenu, da su raznorazni stručnjaci, ne samo kod nas u Srbiji, nego u celom svetu, došli do saznanja i kroz mnogobrojne uzorke i primere dali su jedan zaključak koji ne ide u prilog ovakvom zakonu i donošenju zakona o ličnim kartama na ovakav način.
Jedan od "Majkrosoftovih" direktora za tehnologiju u Škotskoj Džeri Fišend izjavio je sledeće: "Stavljanje svih ličnih podataka na jedno mesto pogoršava upravo problem koji sistem navodno treba da eliminiše.
Ne treba praviti sisteme koji dozvoljavaju hakerima da na tako lak način dolaze do velikog broja ličnih podataka koncentrisanih na jednom mestu". To je ono što vam mi uporno danima i satima govorimo. "Ovo je veoma privlačna i zahvalna meta za kriminalce".
Naravno, sve što je, navodno, do te mere sa visokosofisticiranom tehnologijom usavršeno mamac je za sve kriminalne, odnosno najveće kriminalne grupacije, teroriste i sve one koji imaju upravo tu metu da zloupotrebljavaju tu bazu podataka.
"Ovo je veoma privlačna i zahvalna meta i, za razliku od drugih oblika podataka, kao npr. za kreditne kartice, ako dođe do kompromitacije ličnih podataka, kao što su npr. otisci prstiju, ne postoji način da dobijete neke druge. Svaki put kada se upotrebi takva lična karta to će biti registrovano u centralnom registru", zbog toga je i bojazan ovog građanina, jer je to zaista tako, "tako da će moći da se pravi mala mapa vašeg ličnog života. To niko ne želi".
I vi sami znate, narodni poslanici, i gospodin Marković kao predsednik ove skupštine ima to pravo i obavezu da nas opominje svaki put kada govorimo o stvarima iz ličnog života pojedinca. On to radi u skladu sa Poslovnikom, doduše selektivno, nekad ovako, nekad onako, zavisi ko je za govornicom, ali u principu, reaguje kada je taj član Poslovnika u pitanju.
Sada ovaj gospodin koji je poslao telegram, i očigledno je usplahiren, postavlja meni, odnosno svima vama, jer je rekao molim vas pročitajte, pitanje da li će i kako ubuduće kroz otisak prsta i kroz upotrebu nove lične karte da se koriste podaci iz njegovog života? Kazaćete, koristiće ga nadležni državni organi, kako to stoji u zakonu, za njegovu ličnu identifikaciju itd. Međutim, on je svestan činjenice i na osnovu ove argumentacije, samo jedne koju sam ja iznela, da svakome može da bude dostupna ta informacija o njemu.
Kada se govorilo o takvom zakonu i kada je vođena nekakva javna rasprava u Australiji da li da se on primeni, odnosno da ga tamošnji poslanici izglasaju... Oni imaju komesarijat za zaštitu privatnosti građana u australijskoj državi, mi ovde imamo ta prava zagarantovana Ustavom Republike Srbije, svim potpisanim međunarodnim konvencijama koje se uopšte ne poštuju u našoj zemlji, vi to vrlo dobro znate. Flagrantno su kršena sva ta prava za vreme akcije "Sablja", a i kasnije, a i zloupotrebljavaju pojedini, ne svi, mediji u obračunu sa onima koji nisu na njihovoj strani, odnosno nisu politički istomišljenici njihovih finansijera. Sve to političar, onaj ko je javna ličnost, ko se upusti u ovaj posao, treba da istrpi na svojoj koži i da pokaže narodu da nije tako, svojim držanjem, svojim stavom i istinom kojom se uvek i jedino rukovodi SRS.
Kako vi jednog građanina da zaštitite od svega toga? On sebi postavlja pitanje. On nema skupštinsku govornicu, ni odborničku ni poslaničku, mogućnost da sazove konferenciju za novinare, da se obrati javnosti i da kaže – slušajte, ljudi, moja prava su ugrožena zbog toga i toga, neću da imam ovakav zakon u svojoj zemlji.
Raznorazne fajlove mogu da prave na osnovu naših podataka oni koji su zainteresovani ili pojedini bolesni umovi kojima to može da padne na pamet. Nije nikakva paranoja u pitanju, nego pravi istraživački metodi kojima su se bavili stručnjaci iz ove oblasti u celom svetu, šta sve može da se dogodi.
Zašto da razmatramo to samo sa tehničkog stanovišta, kao što su pokušale da nas ubede kolege iz vladajućih struktura? To uopšte nije stvar tehničkog pitanja. Ne samo da zadirete u osnovna ljudska prava čoveka i građanina, što je kršenje Ustava Republike Srbije – ali kada vi imate takve ministre, pa i potpredsednika Vlade koja kaže da je važnija borba protiv radikala nego Ustav, onda je u ovoj državi sve dozvoljeno – nego imate i veći broj tradicionalnih verskih zajednica, poput onih koje su se oglasile iz naše SPC, koje su protiv donošenja ovakvog zakona.
Zato su ovi ljudi, boreći se samo za istinu, iz ovog udruženja izdali brošuru pod nazivom "Nove lične karte? Za život bez žiga". Niko ne želi da bude žigosan. Jedno totalitarno vreme, vreme fašizma, kada je uništeno toliko života za vreme Drugog svetskog rata, prognano toliko ljudi samo zbog toga što nisu iste vere i iste nacije, učinilo je da se naprave stratišta širom kugle zemaljske.
Ako smo mi došli u situaciju da moramo danas da se ubeđujemo, a da su mnogo veće države, po broju stanovnika, razmatrajući ovo pitanje godinama došle do saznanja da im to nije potrebno, onda je bespotrebno i da vas dalje ubeđujemo, ako hoćete realno, da prihvatite ove argumente, a ne samo zato što je to dostavila Vlada.
Recimo, vi koji ste bili tadašnja navodna opozicija, sebi tražili odskočnu dasku da dođete u Skupštinu Srbije, Dušanu Mihajloviću, da je on stigao da dođe na dnevni red do momenta dok ga nije radikalska poslanička grupa oborila sa vlasti, odnosno ceo DOS, u decembru mesecu 2003. godine, sazivali biste konferencije za novinare, na sve strane biste pričali kako je zakon ovakav, onakav, kako se krše ljudska prava.
Onog momenta kada ste došli u Narodnu skupštinu, a pred vas, sa zakašnjenjem od dve i nešto godine, zakon koji je promovisan od bivšeg ministra koji je po zlu zapamćen kao ministar unutrašnjih poslova, vi kažete da je odličan zakon. Da mi je da sam vas videla tada šta biste rekli kada je Dušan Mihajlović bio ministar. Ali, šta vas briga, sada je Jočić, vi slepo podržavate njega, odnosno Ministarstvo i Vladu koja ovo predlaže.
Na sledećim izborima nećete da preskočite cenzus, neće da vas bude tu, vi ćete samo da budete građani koji će da dođu, po članu 32. za koji gospodin Milajić traži da se briše, pred šalter da podnesete prijavu da biste dobili novu ličnu kartu.
Takav način razmišljanja je neodgovoran, zato što škodi ljudima, zato što nije dobar i pre svega košta ovu državu.
Niko mi do sada nije dao odgovor, tu su gospoda iz Ministarstva, pa ću na kraju iskoristiti ovo svoje poslaničko pravo, ako dozvolite, gospodine Markoviću, da ovako u hodu postavim i to pitanje.
(Predsednik: Izvolite.)
Dakle, zanima me, pošto se od početka, pri potpisivanju preliminarnog ugovora za "Motorolinu" opremu, dok je ministar bio Dušan Mihajlović, spekulisalo sa nekom cifrom, da mi nadležno ministarstvo, odnosno Ministarstvo finansija i Republička vlada odgovore – ceo ovaj projekat do kraja, sa svim pratećim stvarima za potpunu implementaciju ovog zakona, da svaki građanin dobije ovakvu ličnu kartu, koliko će to da košta budžet Republike Srbije, odnosno građane Srbije koji će to morati da plate?
Verujem da ćete u danu za glasanje da razmislite malo i o svojim postupcima i o nepromišljenim postupcima onih ljudi koji su predlagali ovaj zakon i pre nego što je imenovana ova republička vlada, a koji su očigledno određeni lobisti i centri moći, jer niko to nije radio, niti mu je palo na pamet, a naročito Dušanu Mihajloviću i ovim "žutim" lopovima, onima iz DOS-ovske vlasti, da takve zakone donose.
Vidite šta kaže ovaj gospodin koji mi je poslao telegram. On kaže: "Ja sam uzoran građanin". Zaboravila sam da vam kažem, podvukao je velikim slovima da je nestranačka ličnost. Znači, on se samo kao građanin obraća i traži da se to kaže.
Ali, vi znate da je i sada kazna, možda kolega Jojić zna koliko je to za neposedovanje lične karte, pošto su povećane uredbom Vlade Republike Srbije sve ove kazne, kazne za pojas, za prekoračenje brzine, verovatno je to hiljadu dinara.
Šta kaže policajac, ispraviće me nekadašnji general srpske policije, kolega Jojić, ako pogrešim, kad zaustavi takvog na ulici i kaže – ličnu kartu, vadi sve iz džepova. Tako kaže nekome ko mu je sumnjiv u najmanju ruku, nađe ga u nekom ćošku, budžaku. Naiđe policajac na Dragana Đilasa i kaže mu – ličnu kartu, vadi sve iz džepova. On prevrne džepove, u džepovima samo "gold" ili još više privilegovane razne "ameriken ekspres" i ostale platne kartice sa milionskim iznosima raspoloživih sredstava, jer on sve pare što je pokrao, omogućila mu Republička vlada koja ga finansira i njegova mafijaška Demokratska stranka, drži na raznoraznim računima.
A kad naiđete na običnog građanina, kao što je ovaj čovek, on kaže da uvek nosi ličnu kartu, ali može da se desi da nije poneo, on će samo prazne džepove da izvrne, ispašće jedan, dva, tri dinara.
U tome je razlika između običnih ljudi i građana koji traže zaštitu njihovih prava i onih lobista iz dosovske vlasti, Dušana Mihajlovića i DS, koji su prvi bili zagovornici ovog zakona.

Hvala vam najlepše, gospođice Jovanović. Još neka poslanička grupa? (Ne.)
Gospođice Jovanović, dobili ste odgovor koliko koštaju same mašine, ovo je pitanje Ministarstvu finansija, da li postoji procena ukupnih troškova. Dakle, nije prema MUP-u, jer je taj odgovor dobijen. Hvala vam.
Nadam se da će i članovi 9, 16. i 23. Evropske konvencije biti ugrađeni i u Ustav Srbije, pa će biti dodatno zaštićeno pravo o kome smo govorili.
Na član 33. amandman je podneo narodni poslanik Milovan Radovanović.
Vlada i Odbor za odbranu i bezbednost nisu prihvatili ovaj amandman.
Da li još neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.
Vrlo je važno, vrlo se pažljivo prati od strane predstavnika Ministarstva, pa raščišćavamo, da slučajno nešto nije preskočeno. Ništa ne brinite, ima ko da brine.
Izvolite, gospodine Krasiću.