Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 25. amandman je podneo narodni poslanik Zlatan Jovanović.
Vlada i Odbor za odbranu i bezbednost nisu prihvatili amandman.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Paja Momčilov.

Poštovane koleginice i kolege, ispred SRS narodni poslanik Zlatan Jovanović je podneo amandman kojim želi samo da na jedan precizniji način reguliše ono što je sadržina člana 25. Naime, ovde se govori o evidenciji i korišćenju podataka. Član 25. ima naslov – Evidencija o ličnim kartama, nadležnost za vođenje evidencije.
Smatrali smo da stav 2: "Evidenciju o ličnim kartama vodi nadležni organ" treba preciznije formulisati, da se reči "nadležni organ" zamene rečima "ministarstvo unutrašnjih poslova (nadležni organ)". To tako treba i da piše.
U svom odgovoru predlagač zakona kaže da to nije potrebno, jer je već u članu 6. istog zakona nadležnost određena. Član 6. stav 1. kaže: "Ličnu kartu izdaje na propisan način ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove".
U ovom članu se govori o izdavanju, a u članu 25. govori se o vođenju evidencije. Mislimo da ovako neprecizno obrazloženje ne stoji i, ako je već tako, mislim nije teško da se prihvati i da se ovde napiše kako treba.
Naime, kad mi pričamo nama se ovde često zamera da smo mi neke retrogradne snage, da ne poznajemo realnost savremenog vremena, da smo izgubili osećaj za tu realnost i da ne možemo da idemo u budućnost. Slobodan sam sa ovog mesta da kažem da samo dva motiva nas navode da branimo na ovakav način amandmane i naše stavove. Prvi i osnovni motiv je interes građana.
Pitam vas da li je u interesu, kada imamo milion nezaposlenih i kada je prosečan lični dohodak na nivou Srbije 20.000, da neko izdvoji 102 miliona evra za skupu opremu, za uvođenje nečega čime hoćeš da bude prvi u Evropi? Hajde da pitamo građane i da čujemo odgovor. Umesto da su te pare bile usmerene na otvaranje novih radnih mesta i stvaranje pretpostavki za to, na socijalne programe i na druge stvari, mi treba da se takmičimo sa Evropom u nečemu što je još i za tu Evropu i za taj savremeni svet kome težimo problematično.
Reče neko od mojih kolega da ćemo mi možda ponuditi nekome i računaljku. Hoćemo, ukoliko ne razume neke stvari. Onda ćemo očigledna sredstva, elementarnija i dostupnija nečijem razumu, da ponudimo. Zašto da ne?
Ako neko hoće da bude Evropljanin i građanin sveta neka uzme kompjuter, neka ode na jednu veb stranicu koja se zove "Privacy international" i neka vidi šta savremeni svet i predstavnici najrazvijenijih zemalja sveta misle o čipovima i o registraciji nas građana putem čipova. Toliko o savremenosti i o našoj obaveštenosti.
Nama kažete da ne znamo. Znamo. Sa par mojih kolega bio sam u centru koji radi biometrijske podatke, uzimanje trodimenzionalne slike i čipiranje. Gledali smo kako taj proces ide. Pošto smo sve to videli, sada ćemo vam postaviti nekoliko pitanja. Nema ovde ministra, vidim da nema ni gospodina koji je tu statirao ispred Ministarstva. U prvom trenutku sam pomislio da je čovek sprečen obavezama, da stvarno ne može da bude tu, ali nije, nije on slučajno odsutan. Njemu je ovaj zakon podmetnut. On ovaj zakon ne može da brani na pravi način.
Evo jednog dokaza. Neko je ovde izašao i čitao je pismo nekih udruženja fotografa koji kažu – sada se mi brinemo da li ćemo izgubiti posao, nećemo moći da radimo fotografije za lične karte. Izađe ministar i kaže da nije tačno, da će moći. E, neće moći, jer tehnološki proces biometrijskog uzimanja slike je potpuno sofisticiran proces i skup proces. Ti ljudi neće moći to da rade u dogledno vreme. Možda, ako se opreme savršenom opremom. Tu je svetlost jako važna, te kabine.
Bio sam u toj kabini, to je specijalna kabina, slična je onima kada smo imali one automate. Znači, to je jedna potpuno nova tehnologija.
O čemu je reč? Reč je o tome što je vlada pokojnog premijera Đinđića kad je došla na vlast htela da uvede elektronsku administraciju i komuniciranje građana sa državom elektronskim putem. Onda je Mihajlović to brzo pokušao da sprovede u delo baš na planu državne bezbednosti gde je rešio da uvede elektronsku ličnu kartu.
Ako je lična karta dokument za dokazivanje identiteta srpski radikali tu nemaju nikakvih problema, mislimo da ni građani Srbije neće imati nikakav problem, ali je već problem kod drugog stava vašeg prvog člana gde kažete da je to dokaz o drugim činjenicama koje ona sadrži. Tu je problem, u tim drugim činjenicama.
Šta nam je sve ovde zamerano, kako mi ne razumemo – imate bankovne kartice i tamo imate mikročipove. Da, ali kad popunjavamo upitnike u bankama ne govorimo ni ko nam je bio otac i majka i koji im je lični broj, ne govorimo ni koja smo stranka, ne govorimo ni druge podatke. Tih drugih podataka na tim bankarskim kartama nema. Nemojte da vršite zamenu teza. Nismo mi toliko prosti. A vaša argumentacija počinje da bude elementarno nedopustiva, skoro da kažem i prosta. Prema tome, nemojte se voditi zamenom teza. Raspravljajte o onome što mi kažemo, što uistinu kažemo, ne izvrćite naše reči i naše misli.
Zašto smatramo, da se ponovo vratim ovom članu, da je važno da evidenciju u ličnim kartama vodi nadležni organ? Skrećem vam pažnju na član 9. koji kaže – štampanje obrasca i upisivanje podataka; ko pročita ovo, stavili smo zamerku, kakav engleski jezik, jasno je čemu služi engleski jezik, da će eventualno ovo da bude putna iskaznica. Nikad, u svetu je pasoš ono što je putni dokument i to će biti.
U svetu, jasno je nama, postoji veliki strah od terorizma, kriminala i smatraju da će biometrijski podaci stavljeni na čip biti neko rešenje za zapadni svet i razvijene zemlje sveta. Ako je to problem, stavite na pasoše, ako to bude međunarodna konvencija, ako mi budemo potpisnici toga, taj mikročip sa našim biometrijskim podacima, nećemo imati ništa protiv. Sada pričamo o ličnoj karti u Srbiji danas i šta treba ona da omogući.
Član 9. kaže – štampanje obrasca i upisivanje podataka; nema reči ni o štampanju, ni o upisivanju, nego samo o jeziku i pismu. Pročitajte pažljivo i videćete. Šta mene interesuje? Gde će se štampati lična karta, hoće li u MUP-u ili negde drugde? To je jako interesantno pitanje, ja sam skoro sklon da verujem da neće u MUP-u da se štampa, a pokušaću i da obrazložim zašto, opet na osnovu interesovanja i informacija od ljudi koji se time direktno bave, koji su nosioci toga.
Znamo mi da i Norveška pravi taj sistem ličnih karata, ali uzima otisak pet prstiju.
Da vam kažem još nešto, smatra se da je ovo za lopova, kada otkriješ, kad daš samo ovo malo, jer ako određuješ otiske, kažu, lopov uvek koristi palac, a palac je univerzalan prst koji koristi za identifikaciju nekog ko je ukrao ako hoćeš da ga preko traga na nekom predmetu identifikuješ.
Prema tome, eksperti, nemojte nama spočitavati da se ne pripremamo. Pripremamo se i te kako dobro. Možda grešimo, možda nismo u pravu, imamo pravo na greške, svoje greške smo uvek plaćali i mi smo to priznavali. Nikada od toga bežali nismo, nikad nismo kazali da smo pametniji od naroda, nikad narodu zamerali nismo, kad nas je cenio na onom pravom i jedinom mestu, a to su izbori.
Hajde da se vratimo ovome. Jedan interesantan primer iz medicine: recepti koji su štampani i koji su bili zaštićeni bar kodom pre izvesnog vremena odjednom su ukinuti i onda je Fond dao velike pare da se mimo tendera odredi štampanje novih recepata sa novom zaštitom, gle kome, Zavodu za izradu novčanica. To je koštalo mnogo skuplje nego što je "Stilos" radio, "Stilos" je firma koja je ranije štampala te obrasce; "Stilos" je na tenderu morao da dobije svoj posao, a Zavod je to dobio bez tendera i bez jasne ekonomske računice da se to isplati. Da neće opet ove obrasce da štampa Zavod za izdavanje novčanica? Nemamo koga da pitamo. Ovo je razgovor gluvih. Nažalost, pričamo ovde sa narodom i postavljamo pitanja u ime našeg naroda. Zašto ne sme da se dozvoli ovoj instituciji da ona ovo radi?
Još jedno interesantno pitanje: zašto je, kada je već kupljena ovako skupa oprema od 102 miliona evra, trebalo ovoliko vremena da se ovako neprecizan zakon u ovakvoj formi da pred narod? Kaže ovako, prvo zbog toga što su finansijske inspekcije u Ministarstvu ove poslove češljale godinu dana. Naravno, neko je hteo da dokaže da je Mihajlović napravio neke malverzacije, koliko je to uspelo ne znamo, koliko je to dogovorom prevaziđeno opet ne znamo.
S druge strane, bilo je predviđeno krilo bombardovanog MUP Srbije za sedište odeljenja koje će raditi lične karte i to odeljenje je sprečavano da bude rekonstruisano dugi niz meseci. Izgleda, kada je do dogovora došlo, evo, ovo će da štampa Zavod za izdavanje novčanica, onda je to moguće. Ne sme se to dozvoliti.
Ako se to dozvoli onda će oticanje tih podataka apsolutno biti moguće. Neko kaže – praviš neku pretpostavku bez veze. Hajde još jedan dokaz da nije bez veze.
Postoji jedna afera lažiranog novca iz Zrenjanina. To policija zna bolje nego ja. Tamo je uhvaćeno da je korišćen onaj hologram koji je bio dostupan izgleda samo nadležnom za štampanje tog novca. Ako je to moguće, onda je sve moguće.
Prema tome, da budemo potpuno jasni, ističe moje vreme, srpski radikali kažu – ne treba nam skupa i nepotrebna tehnologija da bismo bili prvi u nečemu. Drugo, nećemo da se zadire u našu privatnost, jer većina razvijenih zemalja sveta i ljudi na svetu, i u Engleskoj i u Americi, to ne žele, ne želimo ni mi. Kad bi se ova lična karta ograničila na biometrijske podatke za identifikaciju ne bi bilo nikakvih problema. To je cela istina.
Zbog toga, ovaj površni zakon je sumnjiv zakon, to je zakon proistekao iz nagodbe dve stranke na vlasti, a nikako nije u interesu građana. Proces ovakvog izdavanja i praćenja će tek da košta, jer za očitavanje ovih kartica imate stacionarne instrumente, imate pokretne. Ko će da plati cenu pokretnih i stacionarnih instrumenata, pitam ja vas. Hvala.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 28. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Vlada i Odbor za odbranu i bezbednost nisu prihvatili ovaj amandman.
Reč ima narodni poslanik Momir Marković. Izvolite, gospodine Markoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo još jednog amandmana kojim SRS pokušava da popravi nešto što se popraviti ne da. Evo još jednog zakona kojim bi da nas ukoloteče, upregnu, obesprave i svedu na nivo amorfne mase koju će moći sutradan da mese ove gazde, vlastodavci, jer su ih oni doveli na vlast, i nalogodavci, jer ih oni i plaćaju.
Narodni poslanik Petar Jojić je podneo amandman na član 28. u kome traži da se tačka 2) briše. Pročitaću ceo član: "Nadležni organ može podatke iz evidencije davati državnim i drugim organizacijama i organima, kao i pravnim i fizičkim licima, i to pod sledećim uslovima", pa sada tačka 1) bi mogla da ostane, ali tačka 2) kaže "da su subjektu koji traži podatke", a to znači i fizičkom licu koje traži podatke, "ti podaci neophodni za izvršavanje poslova iz njegove nadležnosti".
Fizičko lice može biti i onaj koga ste zaštitili. Čume. On je zaštićeno fizičko lice. Njemu su potrebni podaci o imovnom stanju nekoga, jer hoće čovek da ga reketira. Onda će nadležni organ dati, jer su mu potrebni za izvršenje poslova.
Na stranu to što se kroz ovaj i ovakav zakon pokušava opravdati onih 102 miliona dolara, a koje je neko, bivši ministar, koji je mogao da bude sve samo nije mogao da bude ministar, jer se toliko napreže i kada intervju daje da prosto ne znate da li daje intervju...
Potrošio je 102 miliona državnih para, kupio je neku opremu, jer mu je neko negde rekao da je to izuzetno i da to vodi direktno u Evropu, a sada to treba uposliti.
To što je i čip izuzetno opasan, gospodin Momčilov samo je deo toga rekao šta sa čipom sve može da se radi... To što je čip izuzetno opasan, jer ga možete napuniti podacima, jer su neprikosnoveni, jer preko njega možete delovati na sve, pa čak i na psihu onoga ko nosi ličnu kartu sa sobom; to što je čip izuzetno opasan, jer će vas svakog trenutka iz satelita moći pratiti i gde se krećete i gde se nalazite itd., apsolutno vašu privatnost ukidaju, to na stranu.
To što ste prvo čipove ugrađivali psima lutalicama, zakon smo doneli ovde da se psima lutalicama ugrađuju čipovi, pa će onda veterinar samo da prinese onaj čitač čipa i tačno će se znati koje je kuče, čije je kuče eventualno ako je zalutalo; to što ste junadima na farmama ugrađivali čipove, hajde na stranu.
Zašto ne ugradite i ljudima čipove i onda prođe policajac sa onim pored, pa odmah očita i kako se zovete i koja vam je krvna grupa i da li ste osuđivani itd. Šta će vam lična karta? Dakle, Orvel kuca na vrata Srbije, na otvorena vrata Srbije, vi ste mu vrata otvorili, ne mislim na Orvela, nego mislim na onu knjigu Orvela "1984".
Još jedna stvar o kojoj se govorilo, to je pitanje onoga što na engleskom piše u ličnoj karti, pošto je bilo tu nedoumica, da odmah i to razjasnimo. Dame i gospodo narodni poslanici, onaj što se sada predstavlja ministrom spoljnih poslova, onaj građanin Srbije Vuk Drašković, oslovljavaju ga kao Danin muž, ali to na stranu, potpisao je sa NATO paktom ugovor neovlašćeno, po kome oni mogu da špartaju po Srbiji kada hoće i gde hoće i koliko hoće da se zadržavaju. Ovo je engleski, jer će nas oni legitimisati kada nas sretnu na ulici. Ovo je engleski da bi oni mogli da razumeju, jer možda neće imati taj čitač, ali sigurno će biti opremljeniji. I oni i oni njihovi pomoćnici koji mogu biti regrutovani i iz Hrvatske, i iz Albanije, i sa Kosova, i iz Al kaide, što da ne, jer i ona sarađuje sa njima i to uveliko.
Kada smo već kod toga, onaj drugi građanin Srbije, nažalost Srbije, koji se predstavlja kao ministar vojske nedavno je, na najveću sramotu srpskog naroda, pozvao dva F-16 da slete na Batajnički aerodrom, nekoliko dana pre godišnjice ubistva male Milice Rakić. Taj idiot major otvoreno kaže, u stvari nije on idiot, idiot je ovaj što ga je doveo, otvoreno kaže da je on učestvovao u operacijama.
Da li to znači da je on bacio onu bombu koja je ubila malu Milicu Rakić ili onu devojčicu, izvinjavam se roditeljima i rodbini te devojčice što ne mogu da se setim, na mostu, onog genija matematičkog od 14 godina što je ubio?
Možda je baš isti taj, i neko dozvoljava da ti dolaze danas na Batajnički aerodrom, i za nesreću stoji gardista, čuva mu avion dok se on šepuri po Batajničkom aerodromu. Džigerica mi se okretala, i pretpostavljam svim patriotama; za vas, gospodo iz vladajuće koalicije, nisam baš siguran. Pitajte kako su se osećali roditelji onih koje su ti isti piloti pobili po Srbiji. I to su građani Srbije.
Zašto brisati tačku 2), da može fizičkim licima dozvoliti, da su subjektu koji traži podatke ti podaci neophodni za izvršavanje poslova iz njegove nadležnosti? Pa, ne može niko da ima, osim MUP-a, ove podatke, čak ni oni, sve podatke kojima ćete nahraniti čipove. Ne može niko.
Vlada je odgovorila sledeće: "Vlada ne prihvata amandman, jer bi brisanjem tačke 2) iz člana 28. Predloga zakona mogućnost zloupotrebe bila povećana...". Gde ćete veće zloupotrebe nego da dođete u SUP i da za bilo koga iz Srbije tražite podatke – potrebni su mi radi obavljanja mog posla. Možda će da ga prati Čume, eventualno, možda će neki njegov da ga prati. I likvidacije su bile završni deo praćenja. Gospodo, građani Srbije postaju potpuno nezaštićeni. Kaže: "... s obzirom da bi nadležni organ podatke iz evidencije mogao davati subjektu koji traži podatke i kada mu oni nisu potrebni." Šta će onda taj nadležni organ da radi, odakle pravo onda nadležnom organu, ukoliko se ova tačka 2) izbriše, da daje podatke bilo kome? Potrebni su fizičkom licu, potrebni su za izvršenje posla. Kaže, može da dobije podatke iako mu nisu potrebni za izvršenje posla.
Uostalom, u državi Srbiji je sve moguće, pa je moguće i da nedavno ovaj gradonačelnik Beograda slavi Dane Dunava na Savi! Kaže, mali mu bio Dunavski kej u Zemunu. Pa, Dunav protiče i kroz Palilulu i kroz Grocku, ako su već toliko gadljivi na radikalski Zemun. Zašto ne slaviše u nekoj drugoj opštini? Po toj logici je mogao i na Moravi, i na Turiji, i na Đetinji i na Toplici, jer se one, eto, ulivaju u Dunav.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da amandman narodnog poslanika Petra Jojića treba prihvatiti i ovu tačku 2) iz člana 28. brisati.

Po amandmanu se javio narodni poslanik Zoran Krasić, pa onda gospodin Krstin. Izvolite, gospodine Krasiću.

Osnovni problem ovog člana jeste što ovo navođenje tačaka, prva, druga i treća, može da stvori zabunu da li je to kumulativno ili alternativno. Ako su ove tačke navedene u formi kumulativnog nabrajanja da su svi uslovi ispunjeni, onda to ima nekog smisla.
Ako bi se tumačenjem došlo do toga da je ovo dato u formi alternative, onda ovo stvarno nema nikakvog smisla i moram da vam skrenem pažnju na to.
Mislim da je to osnovni razlog zašto je podnet ovaj amandman, zato što iz ove formulacije, kako je ovo napisano, ne može jasno da se utvrdi da li je primenjen jedan ili drugi sistem numeracije uslova koji su navedeni. Ja ih tumačim kao kumulativne, to moram da vam kažem, ali moram da skrenem pažnju na jedan tehnički problem.
Ovo je situacija kada se od nadležnog državnog organa traže podaci, ali mi imamo situaciju kada građanin ili imalac lične karte sam saopštava svoje podatke. To je potpuno druga situacija.
Postoji treća situacija, kada bez obzira na to što je građanin sam saopštio podatke, pa čak dao na uvid ličnu kartu iz koje je sve prepisano radi izdavanja čekova, nekog drugog uverenja itd, ali to je situacija kada se vrši identifikacija građana putem te lične karte, i postoji situacija kada nadležni državni organ proverava sve to, sada je onaj glavni problem ovog predloga zakona – zašto bi neko tražio proveru podataka kada ste u prvim članovima potencirali princip apsolutne tačnosti svega što je napisano u ličnoj karti?
Znači, sada je data situacija kada se proveravaju ti podaci o građaninu, proveravaju se podaci o licu koje se identifikovalo sa takvom ličnom kartom i onda se navode neki uslovi; kažem, ako su kumulativni, onda ima smisla, a ako su alternativno postavljeni onda nema nikakvog smisla.
Moram da skrenem pažnju na životne situacije, jer kada jedno lice treba ili ima interes da tuži drugo lice, ono ne bi moglo da da jednu urednu tužbu, pa samim tim i da opredeli precizno tužbeni zahtev, ukoliko nema precizne podatke na osnovu kojih bi mogao da se identifikuje tuženi, da se zna sutra ko treba da ispuni neku obavezu ako je neka parnica ili nešto drugo.
Onda se javlja potreba da onaj ko ima pravni interes traži od nadležnog državnog organa sve potrebne podatke koji su mu potrebni za ono što namerava da učini, a identifikacija pojedinca je neophodna. Sada se tu javljaju brojne situacije koje život nosi.
Smatram da je zaštita podataka o ličnosti regulisana posebnim zakonom, on jeste savezni propis, ali kada su rasturali Saveznu Republiku Jugoslaviju, pa državnu zajednicu, taj savezni propis je išao prema Republici i postao je republički propis.
Dakle, mislim da je član 28. mogao drugačije da se formuliše. Mi nismo hteli da damo novu formulaciju člana 28, već smo hteli da skrenemo pažnju da je ovo što je navedeno u tački 2) već sadržano u prvoj tački, jer prva tačka kaže – da je subjekt koji traži podatke zakonom ili drugim propisima ovlašćen da traži i prima te podatke.
Taj koji je zakonom i propisom ovlašćen da traži podatke i da ih prima 100%, verovatno, sigurno ih uzima zbog ovoga što je navedeno u tački 2) – da su subjektu koji traže podatke ti podaci neophodni za izvršenje poslova iz njegove nadležnosti.
Molim vas, ovde se pominje reč "nadležnost", ne pominje se fizičko lice u smislu - njegov pravni interes. Zato smatram da je ovaj član trebalo drugačije formulisati, da bude potpuno jasan, kako ne bi dozvoljavao proizvoljna tumačenja, a samim tim stvarao svojom nepreciznošću neke uslove da se zloupotreba jednostavno ne može sprečiti, zaustaviti.

Hvala, gospodine Krasiću. Reč ima gospodin Krstin.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, ja bih se sa argumentacijom prethodnog govornika mogao složiti, naročito kada se radi o članu 28, u pogledu potrebe da se zakonom uredi ova materija, ona stoji i u celini zakon zadovoljava razrešenje najvažnijih pitanja u ovoj oblasti. Međutim, po meni je neophodan i izuzetno je važan segment zakona upravo ono što se naziva korišćenje podataka.
Zakon ima 35 članova, od toga u ovoj glavi imamo četiri člana, a od toga tri člana govore o evidenciji, a samo jedan o korišćenju podataka. Znači, ceo zakon je praktično koncipiran kako da se prikupe podaci, kako da postanu transparentni za određene organe, ali kako se koriste, to je veoma sumarno. Čak bih rekao da je zbunjujuće i u praksi može da dovede do dva rešenja: ili je sve dostupno svima ili ništa nije dostupno nikome. Ovo je veoma važan deo zakona i veoma važan deo podataka. gde se tačno mora znati pod kojim uslovima je kome dostupno sve.
U načelnoj diskusiji sam u prisustvu ministra izrazio ozbiljne rezerve u odnosu na ovaj član, jer sam očekivao da će ministar intervenisati, odnosno Odbor za bezbednost, ali nažalost do toga nije došlo. Mislim da je neophodno da se ovo uredi na potpuno drugačiji način. Kolege iz SRS su to pokušale amandmanom, ali mislim da je, kao što je kolega Krasić rekao, to teško popraviti.
Ako pođemo od uvodnog dela odredbe "nadležni organ može", to ne zadovoljava osnovne postulate odnosa državnih organa, odnosa uprave kao dela izvršne vlasti prema sudu kao posebnom delu vlasti, na čemu počiva država. Za sud su podaci dostupni kada ih on traži i tu organ ne može da disponira time da li će na zahtev suda dati ili neće dati podatke.
Dakle, ovu prvu proveru, koja je provera ustavnog pozicionog prava organa u ustavnom sistemu kod nas, ne zadovoljava. Sudu se podaci ne mogu uskratiti, a ovde je zakonopisac otvorio mogućnost da se sudu uskrate podaci, kao što mislim da se podaci ne mogu uskratiti ni drugim državnim organima.
Naravno da svaki državni organ radi u okviru svoje nadležnosti i svog delokruga, a sud u okviru svoje nadležnosti. U okviru toga se kreću njihova prava da traže podatke, jer ne traže te podatke lično, uvek traže zbog toga da bi se rešilo o pojedinačnim pravima građana, odnosno da bi se ostvario taj zajednički opšti interes da građani imaju uređenu pravnu državu.
Mi ovde, nasuprot tome, jednom državnom organu uprave, a to je MUP, dajemo pravo da ceni hoće li dati sudu na njegov zahtev neke podatke iz evidencije. Mislim da to nije u skladu sa Ustavom i položajem pravosuđa, i to kao prvo ne valja.
Drugo, na taj način se sud i ostali državni organi izjednačavaju sa nizom subjekata kako zakon to opredeljuje, a pod subjektima se podrazumevaju državni organi, drugi organi, druge organizacije, pravna lica i fizička lica. Znači, svi su izjednačeni sa državnim organima, sa sudovima, što apsolutno ne odgovora položaju državnih organa i pravosuđa u pravnom sistemu. Svi mogu, a niko ne mora.
Sa druge strane, otvara diskreciono pravo jednom organu državne uprave, i on nije ništa više ravnopravan u odnosu na druge državne organe, da disponira da li će nekom drugom organu dati podatke i ceni da li su oni neophodni za njegov rad. Dakle, to je jedna situacija koja unosi arbitrarnost i koja stavlja jedan državni organ u odnosu na druge organe unutar korpusa državnih organa uprave, a sa druge strane, što je još gore, majorizuje upravu u odnosu na pravosuđe.
Mislim da ovakvo uređenje nije dobro i zahteva detaljnu rekonstrukciju ovog člana. Po meni je ova alineja 3, da subjekti koji traže podatke obezbede zaštitu, nužna za ove dve alineje. Nju podvlačim. Bilo ko da je dobio podatak dužan je da obezbedi zaštitu. To je po meni čista stvar.
Ovo drugo mi nije jasno. Pod tačkom 1) da je organ ovlašćen propisima, to je u redu, ali tačka 2) je zaista veoma sporna – da su subjektima koji traže podatke ti podaci neophodni za izvršavanje poslova iz njihove nadležnosti. Ne znam po kom ustavnom osnovu će organ uprave, a unutrašnji poslovi jesu organ uprave, ceniti da li je sudu potrebno da dobije neke podatke i da li su oni iz njegove nadležnosti, da li su oni sudu neophodni. Mislim da to narušava subjektivitet sudske vlasti i ravnopravnost tih dveju vlasti, jer nekome kaže – ti nećeš dobiti te podatke bez obzira što ih tražiš, jer ja mislim da nisu neophodni za tvoj rad. To narušava mogućnost suda da dođe, u krajnjoj liniji, do materijalne istine i da reši određeni konkretan predlog.
Šta ova norma još ne sadrži? Ova norma ne sadrži pitanje kako podatke koriste organi unutrašnjih poslova, o tome nismo pričali, kako podatke koriste službe bezbednosti, civilni organi bezbednosti, vojni organi bezbednosti, još jedan segment apsolutno nedostaje.
Ovo je najvažnija norma u ovom zakonu i ova norma zaista traži temeljito preuređenje.
Bojim se da će sudovi kada budu primenjivali ovu normu, odnosno kada budu tražili podatke, mnogo puta ostati bez podataka koji su im neophodni za rad, ne iz zle volje, nego zato što je ovaj zakon dao mogućnost da neki načelnik nekog odseka (ne umanjujem njegov značaj) ceni da li sudiji okružnog suda kada vodi neki predmet treba neki lični podatak od nekog lica. Mislim da je to ulazak u sferu ustavnog položaja pravosuđa i mislim da ova norma zaista traži detaljno i temeljito preuređenje.

Da li još neko želi reč o amandmanu na član 28? (Ne.)

Napravićemo pauzu do 15,00 časova, i počećemo sa amandmanom na član 29. narodnog poslanika Bore Kutića.

(Posle pauze – 15.10)

 

Poštovane dame i gospodo, nastavljamo rad pretresom u pojedinostima šeste tačke dnevnog reda – Predloga zakona o ličnoj karti.

Još jednom da podsetim one koji nisu učestvovali ili nisu pratili prepodnevni rad sednice: po članu 85. st. 1. i 4. Poslovnika, odlučio sam da ćemo danas raditi do završetka pretresa u pojedinostima one tačke dnevnog reda, to će verovatno biti sedma, koja bude na dnevnom redu u 18,00 časova. Istovremeno, obaveštenje je da sutra neće biti sednice, nego će nastavak sednice biti u četvrtak od 10,00 časova, pretpostavljam raspravom osme tačke dnevnog reda, ali to naprosto zavisi od ritma rada.

Na član 29. amandman je podneo narodni poslanik Bore Kutić.

Vlada i Odbor za odbranu i bezbednost nisu prihvatili ovaj amandman.

Reč ima narodni poslanik Bore Kutić. Izvolite.