Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Gospodine ministre, u skladu sa Poslovnikom, ako biste mogli da date precizan odgovor. Dakle, meni je jasno da nije moguće izvršiti preregistraciju vozila o kojima ste govorili. Znate, u Srbiji ima oko 150.000 ovih vozila i to je procena. Postoje udruženja, a za ovo je zainteresovano milion građana Srbije. Dakle, oni koji su bilo koga pitali da li to da rade, dobili su odgovor na to, ali to je sada kasno. Pitam vas i molim vas da se izjasnite.
Da li je moguće da ovi ljudi po drugačijem modelu plate carinu, da vrednost carine uđe u poresku osnovicu i da plate odgovarajući porez i da onda registruju vozila na svoje ime. Ako to ne postoji, onda smo mi u velikom problemu. Ne govorim o tome da preregistruju bez ove dve dažbine i molio bih vas da se o tome izjasnite, ako možete.

Nije poslaničko pitanje, ali izvolite, gospodine Dinkiću.

Tu je odgovor jasan. Svi oni koji imaju vozilo sa „euro 3“ motorom mogu da plate carinu i PDV i da ga preregistruju na srpske tablice. To pravo je potpuno otvoreno. Dakle, nema nikakvog problema i to je u skladu sa propisima. Ako nisu platili do sada, mogu da plate i da ga preregistruju.
Ne mogu bez plaćanja da ga preregistruju ili sa nižim plaćanjima od onih koja su propisana zakonom. Oni koji su uvezli vozilo koje nije po standardima „euro 3“ jednostavno nemaju rešenje, ali nema tako puno vozila kao što ste vi naveli.

Izvolite, gospođo Radeta, replika na izlaganje ministra Dinkića.

Prvo, gospodine predsedniče, mi ovde nismo dangubili i čekali dva sata Mlađana Dinkića da bi on ovde narodnim poslanicima držao predavanja i postavljao pitanja. On je ovde da odgovara na pitanja narodnih poslanika. Vrlo je interesantno da, kada je govorio o kršenju zakona, nije primetio kakvo je to kršenje zakona kada sa vama u Vladi sede Vuk Drašković i Zoran Stanković. Niste primetili koliko tu kršite zakon, vi koji se zalažete za primenu zakona.
Takođe, sa velikim zadovoljstvom ste pričali o zaposlenima u bivšoj tzv. saveznoj administraciji koje ćete proglasiti tehnološkim viškom, jer vi jedino u takvim stvarima uživate i šaljete dopise lokalnim samoupravama i državnim upravama o smanjenju broja zaposlenih.
Bitno je da ste objasnili nešto što vas niko nije pitao, da će penzije da idu preko banaka, samo nam niste objasnili da li je to ona banka - uđeš, izađeš i gotov si, znate onog vašeg prijatelja Đelića sa kojim ste se najpre svađali u jednoj tv emisiji, sećate se onoga - nemoj majku da mi diraš, pa ste se onda sada ponovo udružili, zato što preko "Meridijan banke" radite te vrlo vama unosne poslove - uđeš, izađeš i gotovo.
Što se tiče registracije vozila, 200.000 vozila je otprilike u Srbiji i vi kažete da mi koji se zalažemo za preregistraciju tih vozila, kako ste rekli, zavaravamo građane, a vi, gospodine ministre, obmanjujete i obmanjivali ste građane. A svojevremeno ste izašli sa jednim saopštenjem na nekoj od vaših čuvenih konferencija, tada ste govorili o pravosuđu, pa ste se onda setili i za vozila, da će takav uvoz biti omogućen i na teritoriji Republike Srbije. Tada smo bili jedna država.
Ne možete da krivite građane Srbije koji su, za razliku od vas, sve do onog referenduma bili ubeđeni da su Srbija i Crna Gora jedna država i takvi ljudi su kupovali te automobile, uglavnom siromašni ljudi sa malo novca, i zato su morali da kupuju ta stara vozila, i nije njihova odgovornost što su zaspali u jednoj državi a probudili se u drugoj, već je to i odgovornost vaša dobrim delom, i Borisa Tadića, i vaših prijatelja iz EU i, naravno, Mila Đukanovića.
Što se tiče vaših komentara o tome kako se vi zalažete za sporazumno rešavanje sporova, gospodine Dinkiću, niste pravnik, pitajte nekoga ko to jeste, da li je moguće da u nekom zakonu, pročitaću ponovo, da se sporazum sprovodi u dobroj veri, a eventualna sporna pitanja u vezi sa primenom ovog sporazuma rešavaće se sporazumno i u pregovorima između Republike Srbije i Crne Gore.
I onda ste vrlo drsko i bezobrazno pitali za šta se mi to zalažemo, ako nećemo da rešavamo sporazumno, je l' hoćemo ratovanjem. Nećemo, gospodine ministre, ratovanjem, ali hoćemo u pravno uređenoj državi, a nećemo da vam ostavimo ovaj član 24. koji će vam omogućiti da nastavite vaše kriminalne i lopovske radnje, da se ugrađujete prilikom realizacije ovog sporazuma, da se udilujete sa nekim iz Crne Gore, i zato niste predvideli nadležnost nijednog suda, nego Dinkić i Jelašić sa jedne strane, sa druge strane Igor Lukšić i Ljubiša Kragović.
Teško građanima i Srbije i Crne Gore ako im vi budete kroz svoje džepove krali pare kao što ste navikli, a ovim sporazumom nastavljate. Dakle, zato ste predvideli da ćete vi sporazumno da rešavate, pa onda hoćete da okrenete priču na neki drugi tok, a suština je, ponavljam na osnovu ovog člana 24. Predloga ovog zakona, vi ćete da se ugrađujete, vi ćete da nastavite svoje kriminalne i lopovske radnje i da kradete pare iz džepova građana Srbije, kao što ste i navikli, gospodine Dinkiću.

Gospođo Radeta, i vas i sve koji se metaforično izražavaju upozoravam na članove Poslovnika, budite ljubazni. Rekao sam sve, zna se šta znači sve, nema razloga da razjašnjavam. Narodni poslanik Veroljub Arsić ima reč. Izvolite, gospodine Arsiću.

Dame i gospodo poslanici, ovo je u stvari početak nečega, odnosno kraj nečega što je počelo da se dešava i uz saglasnost i aminovanje ove vladajuće većine.
Od stvaranja državne zajednice formiralo se čitavo ovo vreme u javnosti i među građanima Srbije da i građani Srbije imaju pravo na nezavisnu državu. Oni koji su tu politiku najviše propagirali bili su Mlađan Dinkić, zajedno sa prvo ekspertskom grupom, zatim sa strankom, a kasnije sa preduzećem zvanim G17. Kasnije, između ostalih, i predsednik Republike Boris Tadić, na čelu žutog preduzeća.
Toliko su među građanima Srbije širili netrpeljivost prema Crnoj Gori da su i građani Srbije poželeli da budu nezavisni. To je znači politika koju je sprovodila ova vlada. Vidim da neki iz vladajuće većine ovome aplaudiraju, to su verovatno njihova programska opredeljenja, samo neka izađu pa neka to kažu građanima Srbije ili u izbornim kampanjama, a ne da obećavaju laži.
Rezultat toga je bio onaj referendum u Crnoj Gori, koji su opet zdušno pomagali, njegovom uspehu, i Mlađan Dinkić, i Boris Tadić, i G17 i DS. Naravno da su u svemu tome učestvovali u dogovoru sa Milom Đukanovićem.
Šta se dalje dešava na političkoj sceni u tom nedavnom periodu. Dolazi do mešanja i EU, i da je tako možemo da vidimo samo na osnovu zakona koji smo donosili u proteklih nekoliko meseci, pogotovo kada su bili zakoni o davanju kontragarancija.
Pogodite kome smo davali kontragarancije? Kontragarancije smo davali državnoj zajednici, a na zahtev Evropske banke za razvoj, čitaj dalje EU i raznih finansijskih institucija, opet sa teritorije zemalja EU.
Znači, pomoć koju je neko dobijao od EU dobijala je isključivo Crna Gora da bi stekla svoju nezavisnost i povećala svoj politički uticaj u ovom delu Evrope. Kada sam slušao predstavnika Vlade, ministra Dinkića, začudio sam se koliko čovek može; licemerno je bilo što je sada izašao za ovu govornicu ministar finansija i kaže da mi tražimo od Vlade Republike Srbije da se ona ne pridržava važećih zakonskih propisa.
Taj isti ministar, tada guverner, bez ikakve odluke i protiv Ustava tadašnje SRJ priznao je otcepljenje bivših republika SFRJ kao sukcesiju. Taj isti ministar kršio je Ustav SRJ, bez ičijeg ovlašćenja ušao je u pregovore oko podele imovine SFRJ, napravio nekakav ključ, pričao kako smo došli konačno do naših zlatnih rezervi, do naših deviznih rezervi koje su zarobljene u inostranstvu, a još uvek ni jednom jedinom rečenicom nije rekao koliko je to i koja je bila cena odricanja pravnog kontinuiteta one države.
A ono šta je kao posledica nastalo - nastale su tužbe, i Hrvatske, i Bosne i Hercegovine, zato što smo se odrekli kontinuiteta SFRJ. Sada nam mašu tužbama i velikim odštetnim zahtevima za možda 20, 30 ili 40 miliona dolara u zlatu koje smo navodno dobili, a sve je to urađeno kršenjem Ustava.
Dalje, kada su ti automobili u pitanju, priča se o građanima da su oni nešto radili da bi izbegli plaćanje obaveza prema državi Srbiji. Oni koji su imali novca kupovali su automobile sa tzv. ekološkim motorima, plaćali su te dažbine, a ona sirotinja, koje je najviše u Srbije, kupovala je ono što je mogla sa svojim novcem i to su ti građani Srbije koji sada trpe posledice politike i Mila Đukanovića, i Borisa Tadića, i Mlađana Dinkića.
Ovaj sporazum je napravio čovek od iskustva, stečajni upravnik jedne bivše države, pa ponovo se nalazi u toj ulozi, znači sada deli ponovo imovinu jedne države, bivše državne zajednice Srbije i Crne Gore. Međutim, osim ovog finansijskog dela, razgraničenje u finansijskim međunarodnim organizacijama, postavio bih pitanje ministru, a šta je sa carinskim stopama na uvoz poljoprivrednih proizvoda? Koliko je nama poznato, te carinske stope ostale su izuzetno niske, a zbog Crne Gore. Niske carinske stope na uvoz poljoprivrednih proizvoda direktno ugrožavaju domaću poljoprivrednu proizvodnju.
Nema tu nekog boljitka za građane Srbije ako uništavate domaću poljoprivrednu proizvodnju.
Zamolio bih kolegu koji nikada nije video njivu da ne dobacuje, bar dok sam za ovom govornicom, neka izađe pa neka kaže sam, je l' tako Homan?
Znači, šta je sa tim propisima i šta je sa onom pričom kada Srbija stekne, odnosno kada Crna Gora stekne nezavisnost, uradićemo ovo, uradićemo ono, a prva stvar koju je trebalo da uradite jeste da postavite pitanje kako da zaštitite građane Crne Gore srpske nacionalnosti. Da li je neko postavio to pitanje? Je l' to i vama smešno, a tvrdite da vam je Srbija na prvom mestu.
Ono prvo što ste uradili jeste bilo kako da od nastale situacije napunite budžet, kako da se napuni budžet, a to ćemo naplaćivanjem takse na upis u knjigu državljana Republike Srbije. To je prvi posao koji je ova vlada preuzela od kada se Crna Gora na jedan način otcepila.
Samim tim i sve ovo što piše ovde su priče za malu decu, da nešto Srbija ovim dobija. Ništa neće dobiti kao ni do sada i sve ovo što jeste razlog da jedan ovakav sporazum nije dobar, slažem se da sve strane, kada nešto nije u redu, treba da dogovaraju sporazumno, ali čak i kada se pravi najobičniji kupoprodajni ugovor, šablonski, odredi se koji je sud nadležan u slučaju spora.
Samim tim što nema nadležnog suda ni nadležne institucije, i jedna i druga strana lagaće svoje građane, a u ovom slučaju Mlađan Dinkić će lagati svoje građane, građane Srbije, a u korist ne građana Crne Gore, nego Mila Đukanovića, da bi ga takvog kakav jeste što duže održao na vlasti.
I dalje će Crna Gora moći bez ikakvih problema da uvozi poljoprivredne proizvode iz okoline i da ih plasira na srpsko tržište, jer nema carinske politike koja će da zaštiti domaćeg poljoprivrednog proizvođača.
Zato, pre ovog zakona, pre ratifikacije ovog ugovora, morali ste da se posvetite daleko ozbiljnijim stvarima nego što je ovo. Ovo je moglo i da sačeka.

Hvala vam, gospodine Arsiću i još jednom primite moje izvinjenje što nisam odmah reagovao.
Izvolite, narodni poslanik Zoran Krasić. Imate još 63 minuta.

Nemam ništa protiv i da stojite.
Dame i gospodo, građani Republike Srbije, u ovih šezdesetak minuta pokušaću da vam objasnim scenario koji je formiran još februara 2000. godine i kako je on realizovan za proteklih nekoliko godina, poznatih u narodu kao period procvata demokratije u Republici Srbiji, poznatog kao period vlasti DOS u različitim varijantama.
U nastavku, kada budem pričao o DOS ili Demokratskoj opoziciji Srbije, to možete tumačiti i kao 17, 18, 19, 20 političkih stranaka, ali možete tumačiti i kao daleko veći broj subjekata, pri tome mislim na čitav kompleks nevladinih organizacija i medija koji su zaduženi da omoguće ispiranje mozga i prilagođavanje javnog mnjenja za nešto što se zove završni udarac.
Naravno, na početku bih morao i da podsetim javnost u Srbiji, ukoliko postoji TV prenos, jer verovatno njih treba podsetiti šta se sve desilo posle one paljevine 5. oktobra 2000. godine, posle činjenice da je jedan od eksperata sa crnom čarapom ušao u Narodnu banku Jugoslavije, preuzeo, druga grupa sa nekim drugim čarapama u carinu, treća grupa, na čelu sa Svilanovićem i Čovićem, osvojila je medije itd.
Demokratija nam je došla na talasu paljevine, ne kao plamen slobode, svetlosti, nego kao plamen koji sve pali na šta naiđe. Pojavila se revolucionarna pravda i ta hronologija ide otprilike ovako. Bili su izbori za Saveznu skupštinu i za predsednika SRJ, a pala je Republička vlada. Prvi potez novoizabranog navodno predsednika SRJ je bio nalog Vojislava Koštunice Miroljubu Labusu da se krene sa kriznim štabovima. Dokaz za to su njihove izjave.
Krenulo je osvajanje svih privrednih društava, tako da su portiri postali direktori, direktori su izbačeni napolje. Krenulo se sa uspostavljanjem samoupravljanja, ali ne pravog samoupravljanja, nego onog maglovitog, koje treba da zadovolji mržnju, ali i stvori prostor da se uradi prljav posao.
Prva etapa je bio zahtev, bez odluke Savezne vlade, tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice, pošto su njemu javili njegovi prijatelji iz Amerike da će u januaru biti velikih problema na izborima u Americi oko izbora predsednika Amerike, da će biti velika kriza koja će da potraje za SAD, da je mnogo bolje da se u novembru i decembru završi naš prijem u UN. Sećate se onog veselog Svilanovića, bio je prisutan kada se dizala jedna od naših zastava, pošto mi takve vesele političare imamo na pretek, pa čak se neki i hvale da su postali kolumnisti nekih trivijalnih novina. Postali smo novoprimljena država, a pri tome se zaboravilo da je 1. maja 1992. godine doneta odluka o suspenziji našeg članstva.
Naravno, druga vrlo važna stepenica u razgradnji državne strukture, a koja ima i te kako dodirnih tačaka sa ovim predlogom zakona, jeste bio rad na sukcesiji. Anuliran je rad akademika Koste Mihajlovića i tima koji je vodio računa da se u pregovorima dođe do istine, pravde i zaštite imovine i imovinskih prava.
Ta grupa je praktično udaljena, došla je nova grupa koja je napravila sporazum o sukcesiji i, naravno, tu su bili umešani prsti onoga koji je sa čarapom osvojio Narodnu banku Jugoslavije.
Kakav je taj sporazum o sukcesiji? Vrlo nepovoljan, imovinski, finansijski, ali još nepovoljniji u političkom smislu, jer se zasniva na nalazu Badenterove komisije.
Skrećem vam pažnju da je to ona komisija koja je donela odluku da je bivša SFRJ nestala tako što se sama razrušila od sebe, raspala, a ne da je neko spolja razvalio bivšu SFRJ, a naročito države koje su oružjem izvršile secesiju i na taj način bi morale da izgube bilo kakvu međunarodnu pravnu zaštitu, a ukoliko bi i uspostavili neki međunarodni subjektivitet, to bi išlo u potpuno drugačijoj proceduri, uz obavezivanje da se izmire obaveze.
Namerno pominjem termin sukcesija, jer ceo ovaj sporazum koji je ponuđen po sistemu odmah, oli šargarepa, oli štap, Oli Ren, oli Solana, oli Mlađa, oli Mliđa, oli van der Dinkić itd, ceo ovaj sporazum se zasniva na pomešanim stvarima dva vrlo važna pojma u ovoj oblasti, a to je secesija i sukcesija.
Podsećam vas da taj sporazum o sukcesiji, a to je prevedeno na naš jezik sporazum koji se definiše kako će se podeliti ono što je nasledstvo, kako da se uredi pitanje zaostavštine posle pokojnika, jer je SFRJ nestala, promenila agregatno stanje, postala mrtva, iza nje je ostala neka zaostavština, pa treba na tome da se naslednici dogovore šta će i kako će, da je taj sporazum bio vrlo nepovoljan.
Profesor Ranković, mnogi ugledni ekonomisti, pa čak i Oskar Kovač, da ne ređam sva imena, osporavali su jedan takav sporazum, naročito prilikom ratifikacije tog sporazuma u Skupštini SRJ. Na silu, uz koalicione dogovore sa svim stranama iz Crne Gore, to moram da vam kažem, taj sporazum je prihvaćen.
Novonastale republike iz bivše SFRJ naravno prihvatile su sve te sporazume, jer njima odgovara, a ono što bi se definisalo kao SRJ dobilo pravo na 38 i nešto procenata da učestvuje u postupku deobe te imovine, zajedničke imovine, nasledstva.
Zašto pominjem ovo? Zato što se u nekoliko članova ovog sporazuma baš pominje taj procenat i učešće Republike Crne Gore od 5,88%.
Znači, u pitanju je nešto što je u startu prejudicirano.
Moram da vas podsetim i lično sam svedok, tokom izborne kampanje 2000. godine u Republici Crnoj Gori gostovao je i Vojislav Koštunica na televiziji, njegova prva i osnovna izjava i poruka biračima u Crnoj Gori je bila - svi odnosi u SRJ rešiće se onog trenutka kada pobedim na izborima, neće biti nikakvog antagonizma, niti političke netrpeljivosti između vlasti Republike Crne Gore i nove demokratske vlasti koja se bude uspostavila u Srbiji. Ne leži vraže, i to je bila jedna od velikih obmana.
Sledeća, možda i najveća obmana srpskog naroda, ko je još verovao u demokratiju, demokratske tekovine i demokratske kapacitete onih koje podržava Zapad i koje je nametnuo u Srbiji, bio je Beogradski sporazum. Samo da vas podsetim, Solana je bio prisutan, a pre toga Solana je bio okrivljen, pa čak i osuđen zbog ratnih zločina koji su 1999. godine izvršeni na teritoriji SRJ.
Uz zdušnu pomoć Vladana Batića i DOS-a, kompletnog, optužnica protiv Solane i njegovih dragih prijatelja, šefova ili ministara država članica NATO pakta, sve optužbe su povučene i oni su postali uzorni predstavnici međunarodne zajednice, dočekivani na crvenim tepisima, sagovornici, pa čak i naredbodavci onoga što treba da se uradi ovde.
Jedna od tih naredbi kako da se urede odnosi između Crne Gore i Srbije bio je tzv. Beogradski sporazum, velika klapa se sastala da to potpiše. Samo da vas podsetim da dvojica koji su potpisali, povodom Beogradskog sporazuma su izjavili da nemaju pojma šta su potpisali. Jedan od njih je Zoran Đinđić, a drugi je Miroljub Labus. Ništa ne treba da vas iznenađuje jer demokratija zna za te vrste turbulencija, od malog izokretanja do totalne neobaveštenosti, pa čak i do tzv. salta mortale.
Tako se desilo da je krenulo sa razgovorima o donošenju Ustavne povelje državne zajednice i formiranja nečega na bazi Beogradskog sporazuma. Poznato vam je, to je formirano na neki način. Gotovo polovina članova Vlade Republike Srbije bili su članovi Komisije za izradu Ustavne povelje. Doneta je Ustavna povelja, doneta je Mala povelja, donet je Ustavni zakon za sprovođenje Ustavne povelje, regulisano je sve.
A sada bih skrenuo pažnju na neke stvari koje se tiču ovog predloga zakona. Prvo moram da kažem da su svi pričali da Ustavna povelja rešava sve naše probleme. Naravno, opet dokument kao dokaz da se rešavaju naši problemi. Mi iz SRS uvek smo upozoravali da to što se radi nije dobro, da to ne valja, nije pravi put, da će Srbija imati velike štete zbog toga i generalno građani Republike Srbije, bez obzira gde se nalaze.
Naravno, niko nam nije verovao, javljali su se uvek neki cirkuzanti koji izokreću teme, pa onda pobegnu kada treba da nastupi sudar sa stvarnošću. Ne ljutim se na njih, to je njihov stil. Građani Srbije, prepoznajte taj stil ovih paradera i protagonista nečega što se zove šovinistička farsa. Da, danas na dnevnom redu je šovinistička farsa, u režiji onih koji bi mogli da se nazovu čak i rodoljupci.
Zašto je to šovinistička farsa? Šovinistička farsa je što je na referendumu ostvarena nezavisnost i samostalnost Crne Gore od tih protagonista šovinističke farse, ovde predstavljena kao najviši patriotski čin ljudi iz Srbije.
Više su oni slavili nego oni jadnici u Crnoj Gori. Oni jadnici u Crnoj Gori kada su čuli rezultate tri dana su pili, veselili se, a četvrtog dana već stavili prst na čelo i zamislili se šta je to što su uradili, ko ih je to prevario, ko ih je suprotstavio same sebi.
Ovi naši veseljaci koji zasmejavaju političku scenu, ovi što kritikuju druge, a sami prave projekte kako da prave krematorijume, ovi koji kritikuju druge, a ne smeta im što njihov direktor ustanove za zbrinjavanje dece u Pančevu je po podacima opštine ukrala 10.000 obroka namenjenih deci, njima to ne smeta. Njima je bitno šta će mediji da izjave, to je ta demokratija, šta mediji kažu, koga ispljuju, koga isflekaju.
Naravno, uvek se žvalavi o govoru mržnje, govoru ljubavi, toleranciji, i to od najnetolerantnijih ljudi. Vidite, protagonisti te šovinističke farse pokušavaju da nas ubede kako smo mnogo sretni, ali ne znamo da se veselimo. I zato što ne znamo da se veselimo verovatno nepismen čovek je dobio mogućnost da piše kolumnu, a neko da se lažno predstavlja da je ekspert i da je stručnjak, toliki stručnjak da ljudima od 55 godina kaže - pa šta ako ste ostali bez posla, idite kod Velje pa možete da kosite pored autoputa i da radite neki društveno koristan posao.
Ljudi koji ne znaju šta su ljudska prava, šta su slobode, ljudi koji ne znaju šta je ljudsko dostojanstvo, ljudi koji umesto da odgovore kažu da je nepristojno pitanje, nebulozno pitanje.
Nijedno pitanje ne može da bude toliko loše koliko može da bude loš odgovor, a najgora je stvar kada onaj koji treba da govori ne zna čak ni da slaže, pa onda odbranu pretvara u napad, pa je kriva opozicija što je neko u saveznim organima sada višak, opozicija koja je osporavala Beogradski sporazum, sporazum o sukcesiji, Ustavnu povelju i tu Malu povelju.
Sve je osporavala kad se to donosilo, a kada se to donelo, onda tražila od vlasti da poštuje to što nas obavezuje. Samo da vas podsetim, mi smo odavno morali da imamo neposredne izbore za izbor poslanika u Skupštinu SCG.
Naravno, oni nisu održani, ne zbog toga što oligarhija u Crnoj Gori nije želela izbore, nego što je predsednik Vlade Republike Srbije rekao - dobro, neka se produži mandat ovim ljudima, šta će nam neposredni izbori, pobediće radikali.
Nije to moja lična opservacija, nije meni šapnulo neko vrapče, to je stav koji je iznet, i to zvanični stav predstavnika Crne Gore, kao što se nedavno nešto uradilo u Briselu, verovatno neka Đekna ili ko zna šta drugo, ali opet su problem radikali. Zbog radikala ćemo sve da prihvatimo, pa čak i to, Oli Ren, oli Solana, oli-oli.
Naravno, nisu radikali toliko opasni da zbog njih moraju ovi koji su na vlasti da prihvataju sve najgore stvari.
Nisu oni u obavezi da prihvate ružne stvari za svoj narod, ali oni imaju potrebu da se dodvore, da se predstave, kao što onaj jadni Dušan Petrović, kad god pređe preko granice da obavi neke državne razgovore, on kaže - morate da nas podržite, ovakve kakvi jesmo.
Što reče Velja, hajde da malo "kraduckate", nego vi zapeli mnogo, ali ne smete nikako da dozvolite da nam se uskrati podrška iz inostranstva, jer onda će na vlast da dođu radikali.
Pravi se neki bauk od radikala. Verovatno taj bauk prave oni koji imaju problem savesti i verovatno imaju neke druge probleme za koje im je stalo da se nikako ne otkriju.
Nažalost, danas ćemo morati da otkrijemo jedan veliki problem koji se zove veleizdaja.
Danas se nalazimo na tom terenu. Vidite šta sve može da se upotrebi da bi se ubedila javnost da, kad vam se stavi ruka u džep i izvadi 500 dinara, vi treba da budete srećni što je to urađeno, jer predstavnik Vlade je ovde nešto objasnio, otprilike, da vam Vlada nije uzela 500 dinara, verovatno bi vam Milo Đukanović uzeo hiljadarku. Stvar nije u tome.
Problem ovog sporazuma nije te prirode. Problem ovog sporazuma je što oni koji se zaklinju u Ustav, zakon i propise, pa čak to potenciraju kao svoju komparativnu prednost na političkoj sceni Republike Srbije, najbrutalnije gaze te propise.
Vidite, ako bi se primenila logika ili neka analogija, mada nju treba izbeći, jer uvek je pogrešna, ali ako bi se prihvatilo ono što je ova grupacija, sa nekim demokratskim nabojem i prepuna koalicionog kapaciteta da na svaki način bude na vlasti dok može da se drpa, njihov rezon u pogledu dva ministra na nivou državne zajednice, kada se donosila ovde ta odluka, sa ove govornice je rečeno - ne, oni ne mogu da budu ministri, već će u roku od 45 dana to da se definiše. Ko će onu dvojicu da zaustavi? Zagrabili se ljudi jadnici, odmah se predstavili kao ministri.
Ako se primeni ta logika i primeni načelo tzv, kako ste vi ovde definisali, "država-sledbenik i osamostaljena država", pa se primeni još neki princip međunarodnog pravnog subjektiviteta, pošto je Crna Gora otišla, ostale neke froncle od državne zajednice, u vidu nekih institucija, one, po Ustavnoj povelji, pripadaju Republici Srbiji, onda je nama trebalo da pripadne i Svetozar Marović, jer su on i Vuk Drašković bili u istom pravnom položaju.
Da nam je pripao Svetozar Marović, onda nam ne bi bio premijer Vojislav Koštunica ili bi imali dva premijera.
(Dobacivanje iz sale.)
Vama nije bilo jasno ovo? Zato sam rekao da sednete. Samo vi uživajte. Upravo sam tu zbog toga što sam dobro obavešten.
Vi ste samo zapamtili ono Veljino: "Hajde ljudi da malo kraduckate, nego vi mnogo". Ne pričam o tome na taj način.
Vidite kako logika, koju primenjuju Lončar, Koštunica i ovi sa prepunim koalicionim kapacitetom, deluje smešno. Stvarno ne znam zašto mi ne bismo imali Svetozara Marovića kao predsednika Vlade. Taj rezon je primenjen u odluci koju je Narodna skupština ovde usvojila. Samo polako vi fanovi Vojislava Koštunice.
Ovaj sporazum je u očiglednoj suprotnosti sa propisima koji nas obavezuju, mada je odlaskom Crne Gore iz državne zajednice i ovim preuređenjem ove teritorije, zašto ne reći i u ustavno-pravnom smislu i u pogledu statusa, praktično Ustavna povelja prestala da važi. Međutim, ostale su neke odredbe Ustavne povelje, koje su namerno u Ustavnu povelju ugrađene zbog toga što se znalo da će ta državna zajednica nekako da prestane, pa u samom aktu kojim se konstituisala državna zajednica je navedeno šta će da se radi kada državna zajednica crkne. To je član 60, a ima i još neki.
Pre nego što pređem na član 60, upoznao bih vas da je članom 65. bilo predviđeno da će „države članice izvršiti izmenu svojih ustava ili doneti nove ustave radi usklađivanja sa Ustavnom poveljom, u roku od šest meseci od dana usvajanja Ustavne povelje.“ To nije hteo da uradi ni Đinđić, nije hteo da uradi ni Živković, nije hteo da uradi ni Vojislav Koštunica, nego su svi radili da se državna zajednica rasturi, svesno, namerno. Ovamo jedna priča za građane, a na delu razgradnja. Ne znam, verovatno član 65, po onome što je napisano, nas je hronološki obavezivao da pre uradimo neke stvari, nego ono što je navedeno u članu 60.
Član 60. stav 5. doslovce glasi: "Država članica koja iskoristi pravo istupanja ne nasleđuje pravo na međunarodno-pravni subjektivitet, a sva sporna pitanja posebno se regulišu između države-sledbenika i osamostaljene države". Ovo je član koji može da se definiše i kao pitanje secesije, koja je zakonom ili Ustavnom poveljom na neki način propisana, jer u prethodnim članovima govori se o referendumu i verovatno može da se kaže da je to tzv. zakonita secesija, unapred propisana kako da se uradi.
Međutim, pravo na međunarodno-pravni subjektivitet je ovde dato kao automatizam. Znači, to je unapred dogovoreno i o tome nema pregovora.
Iz samog teksta Ustavne povelje to proizilazi. Pošto se to desilo, verovatno ova dva pisma koja su otišla, predsednika Republike i predsednika Narodne skupštine, kojima su obaveštene međunarodne institucije da je nastupio slučaj iz člana 60. stav 5, dovoljna su za tzv. međunarodno-pravni subjektivitet.
Taj međunarodno-pravni subjektivitet može da ima više aspekata, može da ima i sportski, finansijski, ekonomski, čisto politički itd, ali on je tim papirom regulisan. Ti papiri koji su otišli međunarodnim institucijama samo su konstatovali da je nastupilo nešto, i o tome su obaveštene međunarodne institucije i pitanje međunarodno-pravnog subjektiviteta je rešeno. Mi danas o tome ne treba da odlučujemo. Mi i ne možemo o tome da odlučujemo. To je završeno.
O čemu treba da odlučujemo? Sva sporna pitanja posebno se reguliše između države-sledbenika i osamostaljene države. U tom smislu, ovde bi na svakom mestu gde piše "Republika Srbija" trebalo da stoji "država-sledbenik". Na svakom mestu gde stoji Republika Crna Gora treba da stoji osamostaljena država. To se izbeglo.
Kako je tekst sporazuma urađen? Tekst sporazuma je urađen u skladu sa šestim stavom članom 60. Da vas podsetim, to je stav koji govori o sukcesiji. Mi se ne nalazimo na terenu sukcesije. Mi se nalazimo na terenu stava 5. koji govori o secesiji, zakonitoj secesiji. Sve što je navedeno u 6. stavu je sadržina ovog sporazuma i tu je greška. Ovo je moralo da se vrati, ovo je sa gledišta ustavnosti neustavno.
Evo dokaza za to. Kaže: „U slučaju da se obe države članice u referendumskom postupku izjasne za promenu državnog statusa, odnosno nezavisnost, u postupku sukcesije regulišu se sva sporna pitanja, kao u slučaju bivše SFRJ.“ Znači, sporazum o sukcesiji koji se primenjuje ovde moguće je da se primeni samo u slučaju da su istog dana i u Crnoj Gori i u Srbiji održani referendumi, i da se u Crnoj Gori donela odluka o nezavisnosti i da se u Srbiji donela odluka o nezavisnosti. Onda se ide na princip regulisanja međusobnih odnosa na načelima sukcesije koja je obuhvaćena sporazumom o pitanjima sukcesije.
To je objavljeno kod nas u "Službenom listu SRJ", međunarodni ugovori broj 6 iz 2002. godine, a to je onaj sporazum gde su republike, koje su u međuvremenu postale nezavisne države, sa teritorije bivše SFRJ, uredile međusobne odnose po pitanju imovine, imovinskih prava.
Kao što vidite, ovi koji su pregovarali 13. juna i 28. juna ove godine, prvo u Beogradu, pa onda u Podgorici, u tekstu ovog sporazuma, oni su čak promašili temu. Oni su razgovarali i pravili sporazum na principima Badenterove komisije. Oni su se dogovorili u skladu sa aktom međunarodnim o sukcesiji bivše SFRJ, a to su mogli da rade samo ako je bila situacija da su Crna Gora i Srbija istog dana sprovele referendum. Činjenica je da u Srbiji nije bilo referenduma. Niko normalan u Srbiji nije hteo ni da postavi pitanje da se Srbija i Crna Gora izdvajaju i razdvajaju.
Pošto je to pitanje samo postavljeno u Crnoj Gori, onda 5. stav kaže – država-sledbenik Srbija, osamostaljena država Crna Gora.
Na osnovu ovoga nije teško da se zaključi da su protagonisti šovinističke farse iz jedne i druge republike i ovi veseli rodoljupci napravili mentalnu grešku, pa nam ovde izlazi jedan i kaže - Srbija ima koristi, nama je potrebno da se brzo ovo pitanje reši. Ukoliko se ovo pitanje brzo ne reši, mi ne možemo da povlačimo sredstva.
Izašao je gospodin Arsić, koji to prati već godinama, koliko je zakona o kontragaranciji dato ovde koji su bili postavljeni kao uslov da bi Srbija mogla da vuče neka sredstva za vodovod, kanalizaciju, rudnike i ko zna gde su uzimali i zaduživali se. Nije valjda da sada to ponovo zavisi. Naš međunarodno-pravni subjektivitet i članstvo u pojedinim organizacijama, to je regulisano pismima koja su poslali Boris Tadić, Predrag Marković i Vojislav Koštunica. Ako su nekoga obaveštavali. Obavestili su da je nastupila situacija iz člana 60. stav 5. da je država-sledbenik Republika Srbija i da po tom osnovu preuzima sva prava i obaveze.
Ovde se javlja i drugi deo priče. Malopre ste imali prilike da čujete. Mislim da je taj drugi deo priče mnogo ozbiljniji i iskreniji, ako bi mogao da se definiše kao nastojanje Republike Srbije da po svaku cenu uzme taj jedan avion Saveta ministara Državne zajednice. Ništa više drugo. O kojim drugi pravima i obavezama i imovinskim pravima Srbije je vođeno računa. Ni danas se ne vodi računa.
Pre nekoliko dana sam vam rekao između 2.000 ili 3.000 postoji sporova sa međunarodnim elementom gde se tuži državna zajednica kao pravni sledbenik SRJ, a možda i SFRJ, nije ni bitno. Teški međunarodni sporazumi, sa nekoliko desetina miliona evra, na koliko su opredeljeni tužbeni zahtevi. Kako se ponaša Republički javni pravobranilac? Zadužiću dva radnika neka rade to.
Ko će da vodi računa o imovinskim pravima? Ova Direkcija za imovinu Republike Srbije, Republički javni pravobranilac, ovaj Milan Marković, kako ga zovu, koga niko ne može da kontroliše, te jedanput je DSS, jedanput DS, jedanput G17 plus, ko zna više koja stranka. On ima pravo da primi dva svoja službenika neka, ove druge iz savezne će sve da otera, a oni ljudi godinama štite imovinu i SFRJ, i SRJ, i državne zajednice i sada bi štitili imovinu Republike Srbije.
Njih ne interesuje to. Ovu vlast ne interesuje to. To dokazuju na svakom koraku. Njima je značajnije da kukuriknu nekim novinama, da budu kolumnisti, nego što njihovi članovi kradu po nekoliko hiljada obroka deci. Naravno, o tome niko ne sme da priča. Celo Pančevo bruji. Čak dovedu ženu demokratu iz Zrenjanina, kupuje kola da bude direktor nekog doma za bolesnu decu u Jabuci, jer nema takvog u Pančevu, ali je demokrata, demokratski blok, koalicioni kapaciteti.
Koalicioni kapaciteti osiromašiše ovu zemlju. Pokradoše građane, zadužismo se.
Ko zna koliko je toga što je zaduženo otišlo u privatni džep ili što reče Velja onom u Medveđi, kaže - aman ljudi, razumem da vi malo kraduckate, ali vi mnogo kradete. To je naša politička scena. Takvu imamo vlast. Nisu to moje izjave, to su vaše izjave. Ne vas prisutnih ljudi u sali, nego vaše u smislu vlasti.
Evo dođe čovek pa odrede ga za predstavnika Vlade i on kaže - to što vi prigovarate, radikali, član 24. ovog sporazuma, to stoji u sporazumu, ali to nije zakon. On jadnik nije ni pročitao zakon. Član 2. kaže - tekst Sporazuma glasi; sporazum je pretočen u jedan član zakona i ceo sporazum je tako postao zakon.
Gde jadnik ne zna šta će. Misli ako je izgorela dokumentacija da je postao normalan. Ne može tako. Neiscrpne su mogućnosti da demokratski blok zavuče, kako reče Vjerica, uđeš, izađeš i gotov si. Gotovi ste građani, uđete, izađete sa demokratskim blokom i gotovo.
Videli ste sami gde su oni uzeli da regulišu – zgarišta. Nema više. Divno, novine počnu da žvaću, i koketiraju i dalekosežno razmišljaju, završavaju, vode državnu brigu kobajagi, onako po faci samo proknjižava svoje lične konto račune itd. To je demokratski blok.
Naravno, moramo da pričamo o sporazumu, kaže - vozila, kako to sada neko kuka što ne može da registruje vozilo. Vjerica je rekla - ti ljudi su verovali u državnu zajednicu, vi ste rekli da verujemo u državnu zajednicu. Vi ste napravili Ustavnu povelju, vi ste napisali Ustavni zakon za sprovođenje Ustavne povelje, vi ste odredili rokove u kojima treba da se usaglase propisi, vi ste rekli da idemo ka zajedništvu, vi ste kritikovali Čedu Jovanovića što nije znao da pregovara o harmonizaciji carinskih stopa, što je bio uslov za neko pridruživanje, ko zna koje pridruživanje.
Kada je bio Kris Paten, prekrstio se čovek, kaže, aman, ovo predstavnik Srbije i Crne Gore, mislio je na Čedu Jovanovića. On kao da ne zna da se mi svaki dan krstimo kada ga vidimo, ali dobro, slobodni su mediji, pogotovo njegovi.
Vi ste naterali građane da veruju u državnu zajednicu, vi ste prihvatili evro kao sredstvo plaćanja u Crnoj Gori. Vi ste dali saglasnost na carinu kod Brodareva, vi ste sve uradili da se rasturi država, ali zašto niste odmah rekli građanima, znate šta, mi sada glumimo, inače ćemo da rasturimo državu, tu državnu zajednicu.
To niste mogli da kažete, jer vam nije odgovaralo, to je otprilike kao Bogdanović. Kada su bili izbori za gradonačelnika, neko ga je napao za neki stan, mislim da je bila Branka Bošnjak, a on kaže, ne, taman posla, to nemam, a pre mesec dana se čovek uselio u taj stan, a oni ga pitaju, čekajte, jeste li se uselili, pa jesam, pa kaže, kada je bila kampanja, da li ste imali taj stan? Jesam, ali sam osetio da nije dobro i da će biti loše za izbore ako priznam.
Koja je razlika između Bogdanovića i vas? Dakle, možda u veličini para, kvadrature, ali to je nebitno, jer principijelna razlika ne postoji. Kaže, nisu verovali u Srbiju, nego verovali u državnu zajednicu. A u šta su hteli da veruju? Samo da vas podsetim, Živkovićeva Vlada je donela ovde na silu zakon o uslovima i načinu promene Ustava Republike Srbije i to da se običnom većinom menja ustav, a Ustavni sud je to zgazio, vratio, a neki koji su bili u ovoj skupštini i tada su kritikovali sve to, iako su glasali, ali kritikovali su posle sve to.
Građani nisu imali razloga da veruju, a vaša svaka poruka je bila med i mleko, vaša svaka poruka je bila, gotovo je, samo da ga nema, crveno-crna koalicija nestala, sve će da bude dobro. Dakle, za Kosovo i Metohiju čim DS dođe, Kosovo i Metohija nije problem, sećate se kako je Vuk kukurikao ovde 10. juna - mi, Ujedinjene nacije brinu o Kosovu i Metohiji, Ujedinjene nacije će čuvati Srbiju, veliki dan, kako je on epski rekao, kao Mićko Albijanić, imaju istu tu intonaciju, kao da su rođena braća.
A sada, ne, ne dolazi u obzir, kao srpska garda, srpska vojska, to će ovo, to će ono, ali ne, to sam pesnički pričao, došla mu je optužnica, biće optužen, obavestite ga, neće moći da izbegne, zato ga je Karla stegla za ono malo stvari što je ostalo, dakle, da završi ovaj prljav posao.
Poštovani građani Republike Srbije, drage komšije, i vi koji podržavate, i vi koji ne podržavate, i vi koji kritikujete, neki put sa pravom, a neki put niste u pravu, ali svi vi građani Republike Srbije treba da budete upoznati sa ovom bolnom istinom.
Razmislite kada ste pogrešili, kada zaokružite redni broj ispred slova „d“ u nazivu nekih iz demokratskog bloka, tu grešku pravite, tešku i bolnu. I vi malo što radite, ostaćete bez posla, i vi malo što čekate penziju, nemojte ni da razmišljate kolika će ta penzija biti, jer biće mala.
A onda će neki ekspert da dođe i da kaže - kosite livade, šta će vam penzija, jer kod njega je to lako, on ne trepne kada to kaže. Začas on to okrene. Da li on obavezuje, da li postoje neka prava, ko treba da vodi računa o tim pravima, ko treba da ispunjava obaveze, ne, to ne postoji kao interes.
Znači, član je pogrešno dat, a onda naravno ide sve i svašta. Kaže se ovako u članu 2. ovog teksta sporazuma - ključ za podelu finansijskih prava i obaveza utvrđen je na osnovu učešća Republike Srbije i Republike Crne Gore u bruto društvenom proizvodu Savezne Republike Jugoslavije u periodu od 1994. godine do 1998. godine. To su tri godine i srazmera je 94,12% za Republiku Srbiju, a 5,88% za Republiku Crnu Goru.
Pri tom moram da vas podsetim da, nezavisno od ovoga što je napisano u članu 2. ovog sporazuma, malopre tokom svoje diskusije predstavnik Vlade je rekao da je taj procenat nešto što je korišćeno prilikom zaključivanja ovog multilateralnog sporazuma bivših republika, a to je sporazum iz 2002. godine, kojim je dogovoreno kako će da se posmrtni ostaci SFRJ, u skladu sa zaključcima Bandeterove komisije, raspodele na ravne časti.
Dalje, malopre je ministar pogrešio kada je pričao o članu 11, jer pričao je da postoje dva aerodroma, ali nisu Podgorica i Beograd, nego Podgorica i Tivat, ali bio je pod nekim gasom da što pre ode, pošto je njemu neprijatno da polaže račune ovde. Ako je taj ugovor zaključen 5. marta 2003. godine, to se otprilike poklapa sa nekim od datuma kada je Ustavna povelja stupila na snagu, približno tom datumu, i onda je 2,5 miliona dolara bila cena koja je postignuta u trgovini između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Crne Gore i Javnog preduzeća aerodromi Crne Gore.
Mene stvarno interesuje, zar je moguće da Vlada Crne Gore nije uplatila šest godina 2,5 miliona dolara. Zašto nije uplatila 2,5 miliona dolara i šta je naša Vlada uradila da tu prednost iskoristi tokom pregovora. Da li postoji neka obaveza u pogledu kamate, to ne znam, verovatno postoji, jer 2,5 miliona dolara marta 2003. godine i 2,5 miliona dolara danas nisu iste vrednosti. Zbog toga postoji kamata, da se ne bi izgubilo na vrednosti. Ti pre ako se uzme u obzir da je inflacija učinila nešto u međuvremenu.
Kako je moguće da demokratska vlast Crne Gore nije platila demokratskim dolarom demokratskoj vlasti Srbije, jer sam prosto iznenađen kako to, jer među demokratskim vlastima je sasvim normalno da jedni druge varaju ili se ugrađuju, kako neko reče, verovatno je ovo drugo, ugrađuju.
Znam vrlo dobro kakve su kombinacije bile i 1999. godine i 2000. godine vezane za Crnu Goru, ko je išao da vozi boksit, kako su se delile pare na ravne časti, malo Milu, malo direktoru DS, a malo onom pokojniku, kako se išlo u Miliće, a iz Milića posle do Rumunije, kako se trgovalo sa strujom, sve je to zabeleženo. Demokrate, uživajte, uredno je arhivirano, pa kada dođe trenutak, izvadiće se to iz ladica i daće se nadležnim državnim organima da i oni vide da li tu postoji neka osnovana sumnja ili ne.
Kao očevidac verovatno mogu da poslužim kao neka vrsta dokaza i da dam mali doprinos da istina i pravda izađu. Međutim, nisam bitan ni ja, postoje papiri, i to prilično, pa nisam ni potreban. Znači, demokratska vlast vara demokratsku vlast. To dođe otprilike kao nešto normalno.
Sada, na samom kraju, nema problema, mogu da nastavim i više, vidim da vam se sviđa ovo, nema problema, stalno vas podsećam, računam na to da je nešto od savesti ostalo i da će da se probudi, ali se ne ljutim i ne mora.

Nemojte da žurite, gospodinu Krasiću, imate još 18 minuta.