Gospođica Nadica Momirov, po Poslovniku.

Dame i gospodo, javljam se po Poslovniku, član 4. Narodni poslanik pre mene je rekao neistinu. I, radi istine, da vas obavestim nešto: pošto se više puta spominje Dužijanca, s obzirom da sam narodni poslanik iz Subotice, radi informacije, Dužijanca je tradicionalna svečanost u Subotici povodom žetve žita. Na tu svečanost pozvani su svi građani, a obično bude prisutno oko 1.000 građana. Takođe, pozvani su uvek predstavnici građana, da li su odbornici, narodni poslanici ili bilo koji drugi funkcioneri.
Na toj Dužijanci o kojoj vi toliko puno pričate je bio prisutan i narodni poslanik Srpske radikalne stranke gospodin Gojko Radić. Apsolutno je bio prisutan na Dužijanci, na skupu gde je bilo 1.000 građana prisutno. On je viđen, snimljen, postoji dokaz o tome. Gospođa Ivana Dulić-Marković je bila kao Subotičanka tamo prisutna. U to vreme je bila potpredsednik Vlade. Apsolutno je jasno da će u svom gradu biti prisutna na jednoj takvoj svečanosti. Niti je ikada imala ikakav sastanak sa Đapićem, niti je bila na ručku, na kome je takođe gospodin Gojko Radić bio prisutan.
Molim vas, nemojte više da pričate, sramota je što ovo radite, zbog toga što skrnavite jednu takvu svečanost u Subotici i na taj način ugrožavate interese građana Subotice.

Reč ima gospodin Dušan Bajatović, po Poslovniku, pa gospodin Čanak, replika, molim vas za malo strpljenja.

Gospodine predsedavajući, moj utisak je da ova rasprava postaje besmislena. Mislim da treba da poštujemo dobru volju i krajnje moralan politički stav gospodina Nikolića da nam dozvoli ovu raspravu, jer to po Poslovniku uopšte nije morao.
I, ako sam se već javio, a propo nekih konstatacija ovde, pustite Ivanu Dulić-Marković, mnogo je veći zločin prema srpskoj poljoprivredi, nego što je primila ustaše.
Gospodin Čanak je otvarao spomen-ploču banu Jelačiću u Petrovaradinu, pa mu tada neke političke tendencije nisu smetale. Osim toga, gospodin Čanak i neki drugi ovde su dovodili neobaveštene poslanike, a i deo srpske javnosti koja želi da u to veruje, oko nekih činjenica...Kojih?
Prvo, Jugoslavija se nije raspala, ona je razbijena. Druga stvar, nisu Srbi u ratu sa Šiptarima, niti sa Albancima. Da je to bio srpsko-albanski ili srpsko-šiptarski sukob, ne bi nas Šiptari ni ogrebali. Danas je svima jasno da smo mi zbog nekih razloga, da ne obrazlažemo sve istorijske činjenice, verovatno nekome smetali, da li zbog toga što smo takvi sami po sebi, da li što nam geografija nalaže da smo napravili kuću na drumu, ili jednostavno nismo bili dovoljno istorijski pametni, mi smo u stvari bili u sukobu sa međunarodnom zajednicom.
Ni danas Srbija ne pregovara. Razlika između Rambujea i Beča je samo u tome što se tamo pregovaralo sa Medlin Olbrajt, a ovde je pregovarao Marti Ahtisari i razlika je samo još u tome što su ipak uspeli da sednu Srbi i Albanci. Dakle, sve ostalo je, gospodo, što se tiče međunarodne zajednice, manje-više isto. Srbiji treba da se otme 13% teritorije.
Još nešto, kada sam pričao o tom navodnom srpsko-albanskom sukobu, koga nije bilo, ovde je rečeno da je pitanje, da je problem Kosova pitanje ljudskih prava. Evo, i danas je na Kosovu pitanje ljudskih prava, ali Srba i pripadnika ostalih nealbanskih zajednica, i niko neće bombardovati Šiptare zbog toga. I odnosi sa Crnom Gorom su bili pitanje demokratije. Pa, danas imamo demokratsku vlast i u Srbiji i u Crnoj Gori, pa se Crna Gora osamostalila. Sve je to nešto o čemu možemo da pričamo.
Gospodine Čanak, svaki rat, a mi smo bili u ratu sa NATO paktom, završava se nekim mirovnim sporazumom, i naravno da takav mirovni sporazum ima i svoj vojni aneks.
Kumanovski sporazum nije nikakva kapitulacija, to je normalni vojni aneks mirovnog sporazuma koji je postignut i koji je ozvaničen u Ujedinjenim nacijama kroz Rezoluciju 1244, kojom se danas služe i Tadić i Koštunica.
Uostalom, problemi sa kojima se danas suočavaju i Tadić i Koštunica su dobrim delom isti, pa ponekad i njihovi nastupi u Ujedinjenim nacijama, kao oni problemi i ona rešenja koja je nudio gospodin Milošević dok je bio na vlasti u Srbiji, gospodo.
Da sada ne bih zalazio u polemiku, želim da vas pozovem na nešto drugo; dobro je rekao gospodin Todorović, možda i na večeru; hajde ljudi da se mi vratimo temi, imamo još 20 govornika.
Dajte zaista da se vratimo, da mogu da kažem koju reč o onome što politički mislim šta se ovde dešava, a ova naša prepucavanja, nadgornjavanja, čini mi se, i u prethodnom sazivu ovog parlamenta građani su slušali i bojim se da će biti još dosta prilike.
Još samo jedna konstatacija, ako neko Srbiju plaši ratom, onda Srbija ni vojno, ni ekonomski, ni bezbednosno, osim možda za deo rata protiv terorizma koji smo već imali na Kosovu, nije spremna, ni za šta od toga.
Mi moramo da se oslonimo na srpsko jedinstvo, moramo da se oslonimo na našu pamet, na one koji žele da budu naši saveznici, pa neka je to i Rusija, i da probamo da sačuvamo Kosovo unutar Srbije.
Prema tome, pozivam vas još jednom sa ove govornice, što su socijalisti činili više puta. Koliko smo odgovorni možete da vidite što opet predsedava socijalista, ali ne dnevnopolitički, nego kada treba, onda socijalisti... Pa malo i ja ovde da navijam za svoju stranku, kao što svi vi navijate za svoje stranke.
Dajte, ljudi, da se dozovemo u pamet i da govori ovih 20 ljudi. Ovde je, nažalost, formirana jedna principijelna ili neprincipijelna, svejedno, parlamentarna većina, koja želi da izabere vladu, a kakva će ta vlada biti i koliko će trajati, videćemo.

Reč ima gospodin Čanak, replika, pa gospodin Radić, replika i, nadam se, onda gospodin Petrović, kao šef poslaničke grupe.

Uvaženi predsedavajući, uvaženi gospodine predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, dame i gospodo poslanici, ja bih se, s obzirom na to da su me tri poslanika spomenula u svojim diskusijama, ipak držao jednog tipa objedinjenog odgovora, odnosno objedinjene replike, pa ću odgovoriti svima.
Pre svega, što se tiče Kumanovskog sporazuma (počeo bih od gospodina Bajatovića), ako je aneks mirovnog sporazuma to što se napusti deo teritorije, onda je ovo zaista bio aneks mirovnog sporazuma.
Podsetio bih vas, ne završava se svaki rat mirom, već neko pobedi ili izgubi. Srbija Slobodana Miloševića je izgubila u tom ratu i zato je napustila deo teritorije koji je prepustila, i to protivustavno, dakle, protiv ustavne odredbe po kojoj niko nema pravo da potpiše kapitulaciju i niko nema pravo da napusti deo teritorije. To je prva stvar.
Druga stvar, spomenuli ste otvaranje spomen-ploče banu Jelačiću. Tačno je, ja sam je otkrio, ali bih hteo, samo za vaše znanje, onima koji ne poznaju stvar, da nešto kažem. Josip Jelačić je rođen u Petrovaradinu, otprilike 500 metara od mesta gde ja stanujem. Josip Jelačić je rukopoložen od strane patrijarha srpskog Josifa Rajačića. Josip Jelačić je zajedno sa srpskom vojskom oslobađao gradove po Vojvodini.
To se sve događalo na 200-tu godišnjicu rođenja bana Jelačića, i to na obroncima Fruške gore, koja za nas Vojvođane ima potpuno posebno značenje. Na Fruškoj gori se nalazi Sremska Kamenica, mesto gde je prvi put 1525. godine prevedena Biblija na mađarski jezik, Husitska biblija, i time to mesto zauzima izuzetno značajno mesto u duhovnom životu mađarskog naroda. Na toj istoj Fruškoj gori nalazi se 14 srpskih manastira, gde su, između ostalog, čuvane kosti cara Lazara kada za njih u Srbiji nije bilo mesta.
Dakle, sve su to stvari koje Frušku goru čine svetom gorom za nas u Vojvodini i upravo zbog toga, u smislu razumevanja svih naroda koji žive u Vojvodini, a njih je mnogo, uzajamno poštovanje svetinja i istorijskih spomenika je način na koji mi u Vojvodini pokušavamo da živimo, uprkos naporima nekih drugih delova naše zemlje.
Što se tiče izručivanja Miloševića, gospodine Vučiću, a ja bih vas zamolio da me saslušate, bio sam apsolutno protiv izručivanja Slobodana Miloševića u Hag, iz jednog razloga: izručivanjem Slobodana Miloševića u Hag on je bio automatski amnestiran od polovine svoje krivice, jer u Hagu mu se sudilo samo za ratove i ratne zločine, a ne i za zločine koje je počinio prema svom rođenom narodu, uvodeći ga u ratove, zbog čega su Srbi širom bivše Jugoslavije stradali, a zbog kojih smo došli u poziciju od - svi Srbi u jednoj državi, do toga da granice Srbije postanu one avnojevske granice, pa još smanjene za Kosovo.
To je zasluga Slobodana Miloševića i za sve to je on morao da odgovara pred domaćim sudovima, uključujući još jednu vrlo bitnu stvar, a to je da nas je upravo takvom politikom koju je vodio doveo u poziciju da izgubimo međunarodni kredibilitet do te mere da nikakav sportski, umetnički i bilo kakav drugi uspeh ne može da to vrati.
Rekao bih još samo jednu stvar, gospodine Nikoliću, nosim ovu crnu košulju zbog toga što sam u dubokoj žalosti zbog Srbije i mesta gde ste je doveli.
Nešto drugo sam hteo da kažem. Govori se o predsedniku Rusije gospodinu Putinu, koji je rekao 2001. godine da ga ne interesuje narod koji tako izruči svog predsednika. Podsetiću vas i da su se ruske trupe povukle sa Kosova još 1999. godine i više neću govoriti.
(Aleksandar Vučić, sa mesta: Nije tačno.)

Ima reč gospodin Žarko Obradović, po Poslovniku. Molim vas za strpljenje. Molim poslanike za još malo strpljenja ili ćemo dati dužu pauzu. Izvolite, Žarko.

Mislim da je način koji je izabrao gospodin Čanak najlakši: sasuti seriju uvreda i netačnosti, proizvoljnosti, ne pričati uopšte o temi dnevnog reda, izvređati mrtvog čoveka, prenebregavajući istorijske činjenice, i onda kazati - e, ja neću više ništa da kažem i nemojte niko da me više pita i proziva.
Pogotovo od 2000. godine postoji tendencija kod ljudi koji sede u ovom domu i koji sebe vole da zovu demokratama, koji jednostavno nisu spremni javnosti da saopšte nijednu činjenicu vezanu za događaje devedesetih godina, a kamoli da pomenu odgovornost zemalja koje sebe zovu međunarodnom zajednicom za razbijanje SFRJ. Moj kolega Dušan Bajatović je dobro rekao. To je priča koja postoji više godina unatrag i koja je, nažalost, takva da malo ko o njoj želi da govori. Jugoslavija jeste razbijena i suština je ko je od strane velikih zemalja učinio, a ko od malih ljudi pripomogao da tako bude. Postoji sada već serija knjiga, intervjua, iskaza i mnogo dokaza, činjenica i dokumenata koji govore u prilog tome da Jugoslavija jeste razbijena, zato što je bila na putu interesima nekih velikih sila.
Ne može se, gospodine Čanak, optuživati Milošević za neke stvari, sem u dnevnopolitičke svrhe, što ste činili tokom devedesetih godina. Ali, čovek je mrtav i ne može se braniti. Ipak smo tu mi socijalisti da kažemo, u prilog politike koja je bila devedesetih godina i onoga što je činjeno našoj zemlji, kako stvari stoje. Nemojte misliti da ćemo stajati po strani i oglušiti se o ono što vi pričate i da nećemo javnosti Srbije reći kako su stvari stajale. Priča je duga i trebalo bi mnogo vremena da se ispriča o devedesetim godinama, ali jedna je činjenica.
Gotovo niko od vas demokrata, kako sebe nazivate, ne pominje sankcije UN, gotovo niko ne pominje akcije bombardovanja, takođe Markale, Vase Miškina, doprinos Srbije za srpski narod van granica Srbije, da bude pomognut u borbi da postoji.
Nešto ću kazati što se tiče Hrvatske, da je broj Srba smanjen sa 12 na tri posto. Jedino su Srbi sa Kosova i Metohije proterani, 250.000 po izveštaju EU. To su činjenice, nakon svega što je bilo na ovim prostorima.
Stvarno nema smisla pričati ružno o Miloševiću, jer me podsećate na ovog tužioca Haškog tribunala koji je došao pre mesec-dva dana ovde u Srbiju da sa predstavnicima nevladinih organizacija roni suze kako, eto, Milošević nije osuđen, jer je bilo planirano da bude osuđen pa da onda oni opravdaju razlog svog postojanja i stotine miliona dolara koji su potrošeni.
Mi znamo da velika politika traži opravdanje, Haški tribunal i jeste osnovan da bi opravdao tu politiku, ali, nažalost, postoje i mali ljudi ovde u Srbiji koji opravdavaju takvu politiku. E pa, mi nećemo stajati po strani; Srbije radi i budućnosti Srbije radi, potrebno je pričati o tim stvarima da bismo znali šta kao građani Republike Srbije, kao država Srbija, moramo i treba da učinimo da bi Srbija bila jaka. Hvala.

Hvala. Ima reč gospodin Gojko Radić.

Gospođice Momirov, da ne kažem onaj drugi deo imena, da ne bi pogrešno shvatila, pošto vidim da ti se strašno priviđaju radikali. Da je Nada tvoje ime, ja bih ga rekao, ali ono mi se drugo ne izgovara, da me ne bi do Subotice tražila, ti po Subotici, ali bih ipak rekao nešto za istinu, za ovaj parlament i za javnost koja gleda.
Dobro ste rekli, ali od svih stvari koje ste rekli jedina istina je da je Dužijanca jedan lep bunjevački običaj, lep stari običaj koji Bunjevci neguju i čuvaju.
Ali, SRS u tom običaju ne učestvuje od 2001. godine, kada je Jožef Kasa sa svojim Savezom vojvođanskih Mađara i sa Savezom vojvođanskih Hrvata oteo od Bunjevaca njihov običaj. Hrvati nikada, ja sam živeo u Hrvatskoj i to znam, nisu imali Dužijancu. Sada je to hrvatski običaj. Od onog trenutka kada su Jožef Kasa i Savez vojvođanskih Hrvata počeli da dovodi čelnike iz Hrvatske, SRS ne učestvuje u manifestacijama Dužijance.
Žao nam je Bunjevaca, i oni sami kukaju za svojim običajem, jer više nije njihov, otet im je. Sada vidimo neke običaje koji se nikada nisu sprovodili u Hrvatskoj, ali šta je tu je.
Gospođice Nadice Momirov, verujem, da sam mlađi i da nisam oženjen, s obzirom da me poznajete, da ste Subotičanka, da je bilo negde po noći pa vam se priviđao Gojko Radić negde, da ste me videli, da bi bilo moguće.
Ja nisam, ipak, tog dana prešao ni preko trga subotičkog i nisam nikada učestvovao na manifestaciji od 2000. godine naovamo. Niti sam učestvovao na manifestacijama 1. septembra, Dana Subotice, od kada ste proglasili danom, nasilno, grada Subotice, a tada je prvi put Marija Terezija proglasila dan Subotice i na kapijama grada je pisalo: "Srbima, Ciganima i Jevrejima zabranjen ulaz". Mogu da kažem da SRS u takvim manifestacijama ne učestvuje i molim vas da se to zna, radi javnosti.
Takođe vas molim, radi javnosti, da bilo koji dokument ili fotografiju, pošto je snimana cela manifestacija, za iduću skupštinsku sednicu donesete i pokažete gde je to Gojko šetao trgom i gde je sedeo, na kom mestu. Nismo učestvovali i mi smo jednog odbornika isključili iz SRS zato što je uzeo učešće na proslavi 1. septembra, Dana Subotice, jer SRS uvažava sve nacije i nacionalne manjine, a ne kao vi koji se prozivate demokratama ili sebe zovete šifrovanima, koji ste zabranili ulazak Srbima, Ciganima i Jevrejima u grad, pa vi nama držite slovo o demokratiji.
Evo tu je i moj kolega gospodin Dulić iz Subotice, koji je kandidat; nadam se da ćete ga zadržati, da nećete promeniti njegovo ime kao što ste prošlog puta ovo žensko promenili. Ali, od vas nas ništa ne bi iznenadilo, jer do sutra ujutru ne zna se šta se kod vas može desiti. On može da posvedoči da su ove činjenice tačne i istinite.
Samo ne znam, gospođice Momirov, kako će se zvati vaša stranka, pošto će najverovatnije i gospođa Dulić otići iz stranke, jer nije zadovoljila svoje apetite. I, umesto kako ste se dosad zvali - G15, sada ćete se zvati G14, jer jedan po jedan odlaze, već tri vaša eminentna stručnjaka su otišla. Ne verujem više da imate pravo da nosite tu šifru G17, najbolje je da budete G14, jer ako počnemo da čačkamo i tražimo dalje vi ne biste ni postojali, valjda biste se zvali 00 stranka.