Nisam se javio po amandmanu, javio sam se po Poslovniku da bih odgovorio. Hteo sam samo da odgovorim na neke stvari.
Gospodo poslanici, dame i gospodo, ja sam ratni vojni invalid, učesnik ratova od 1990. godine i zaista se toga ne stidim nego se time ponosim. Svaki dan koji sam proveo u ratu, izašao sam iz njega ponosan, čistog obraza kao i 99,9% mojih saboraca i učesnika rata. Onaj jedan promil koji je ukaljao svoj obraz, ukaljao je samo svoj obraz. Sve što smo radili u ratu radili smo isključivo u svoje ime, i dobro i zlo, naročito zlo.
Gospodine Jovanoviću, svaka generalizacija da su oni koji su činili ratne zločine to činili u vaše ili moje ime je vrlo pogrešna. Oni su to činili isključivo u svoje ime, kao i ono što sam ja radio časno i pošteno.
Mogu da vam kažem da je u ovom društvu postala opšta tendencija da se svi ratni vojni invalidi i učesnici ratova izjednačavaju sa ratnim zločinima, što je apsolutno pogrešno. To dovodi do jedne katastrofalne situacije da se na osnovu takvih pretpostavki vodi i politika ove države prema nama. Gospodine Jovanoviću, ja ću to posle u svom amandmanu izneti. Mi smo jedini ratni vojni invalidi koji svojim parama plaćamo svoje lečenje od posledica ranjavanja. Do toga je dovela ta pogrešna pretpostavka.
Ratni veterani, američki, engleski, francuski, bez obzira gde su ratovali, bez obzira kakav je rat bio, na pijedestalu su tog društva. Nalaze se rame uz rame sa predsednicima država. Glavna karakteristika američkih predsednika država je - da li su učestvovali u ratu u Vijetnamu ili nisu.
Molim vas još jednom, ne samo vas, nego sve poslanike u ovom parlamentu i sve državne službenike, da ne generalizuju stvari, da su svi učesnici rata bili izuzetno korektni i pošteni, nisu obrukali svoje pretke, nisu obrukali svoje potomke, a oni koji su činili ratne zločine treba da odgovaraju za te ratne zločine, da im se utvrdi krivica i da odleže svoju zasluženu kaznu.

Hvala, gospodine Vasiljeviću. Gospodin Dušan Bajatović. Izvolite, replika, Čedomir Jovanović.

Gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, nije ovo mesto gde se meri patriotizam. Bio sam vrlo jasan, ovo je rasprava o zakonu o budžetu i naveo sam zbog čega smatram da je svaki dinar izdvojen za vojsku dinar koji se troši na loš način.
Rekao sam da smo mi, kao društvo, vrlo oholi i neodgovorni sami prema sebi. Niko u ovoj zemlji nije branio, niti brani danas da se ceni sve ono što svaka pristojna zemlja ceni. Niko nama ne brani da mi slavimo svoj dan nezavisnosti kao što ga slave Amerikanci, niko nam ne brani da imamo svoj "thanksgiving day", niko nam ne brani da se mi sećamo svega čega treba da se sećamo. Isključivo, odgovornost za taj zaborav je u pogrešnom sistemu vrednosti koji proizilazi iz one politike koja ne sme da se okrene iza sebe zbog toga što zna šta je za sobom ostavila.
Tačno je da narod ne može biti kolektivno kriv. Isto je tako tačno da nijedna vojska ne može biti kolektivno kriva, ali prvo što svaki vojnik u vojsci nauči je da na glavu stavi šlem da mu nešto slučajno ne bi palo na pamet. Vojska koja je pristala na ta pravila je sebe dovela do pozicije u kojoj se nalazi, da mora da se stidi zbog toga što je bila vojska, da mora da ćuti zato što su drugi govorili u njeno ime i da mora da crveni pred onima kojima ne može da pomogne, a uništila im je živote. Hiljade je takvih i sa njima se srećemo i o njima moramo da vodimo računa.
Nije kriv neki osamnaestogodišnjak što mu je bomba pala na glavu, krivi su oni koji su ga doveli u tu poziciju.
Ovo nije vreme za takvu vrstu rasprave. Mi samo glasamo protiv ovog budžeta, između ostalog i zbog toga što se te 63 milijarde troše da se ništa ne bi promenilo. Uz respekt prema onima koji su imali tu nesreću da moraju da rade posao za koji su se vezali životnim opredeljenjem, a to je vojnički posao, ali bez patetike, bez tapšanja po ramenima, bez velikih reči, mi se zalažemo za takvu organizaciju države i društva u kojoj vojska definitivno neće biti najznačajniji segment, neće biti ni zapostavljena, vojska će imati svoju jasnu ulogu o kojoj ćemo se mi dogovarati u parlamentu, a pre toga sa građanima.
Sve ono loše što se desilo u vojsci, između ostalog, posledica je pristajanja vojnog rukovodstva na takva pravila ponašanja. I policijski generali i vojni generali, njima su bombe pale na epolete, neko ih je doveo u tu poziciju, danas se njima sudi po optužbama za ratne zločine u Hagu, dok politika koja ih je tome izložila ne misli da treba da snosi bilo kakvu vrstu odgovornosti. To je takođe ozbiljan problem.
Moramo zajedno voditi računa o rešavanju tog ratnog nasleđa, o staranju o ratnim vojnim invalidima, kao i o svim drugim ugroženim segmentima društva. Nažalost, ti problemi koje vi pominjete su užasni, često se srećemo sa zahtevima, traži se pomoć, na tu pomoć ne mogu da računaju ako se analizira ovaj budžet, i to je ono što je loše.

Hvala, gospodine Jovanoviću. Gospodin Krasić, po Poslovniku, pa Dušan Bajatović nastavlja diskusiju.

Gospodine Mrkonjiću, poslanička grupa Srpske radikalne stranke je rekla da u toku ove sedmice neće niko da se javlja da reklamira povredu Poslovnika. Morao sam to da prekršim iz prostog razloga što je poslanik Jovanović u svom izlaganju koje je malopre završio načinio nekoliko grešaka, najblaže rečeno. Zamolio bih vas, kada bude gotov stenogram, da pročitate prvu rečenicu kojom je počeo svoje izlaganje. Rekao je da smatra da je svaki dinar izdvojen za vojsku u ovom budžetu bačeni dinar. To je uvreda za sve građane Republike Srbije.
Sad nešto povodom stavova koji su izneti malopre. Meni je stvarno žao što neko pored očiju ne želi da vidi nešto. Znate, postoji bolest pa čovek ne vidi, neko je slep pa ne vidi, ali je opasno kada čovek ima oči, ima vid, a ne vidi, ne želi da vidi. Toliko je knjiga objavljeno, toliko je citirano izjava svetskih i belosvetskih državnika povodom ovih 15, 16, 17 godina koje se tiču bivše SFRJ; iz tih izjava se jasno vidi da je sve što je urađeno prema bivšoj SFRJ bilo svesno, namerno i odavno pripremano. Nemojte da menjate osnovne teze i osnovna polazišta.
Nešto ću ilustrovati samo kao primer, da biste bili u potpunosti svesni o čemu se radi i čemu služe ovakvi poslanici u Narodnoj skupštini sa ovakvim stavovima.
Pre nekoliko dana Srbiju je posetio ministar inostranih poslova Italije. On je 1999. godine bio premijer, zapamtite datum, 19. aprila 1999. godine, kada se podigla javnost u Italiji zbog toga što se Avijano koristi za napade prema Srbiji itd, kada su ga pitali novinari 19. aprila 1999. godine šta je to u pitanju, da li Italija snosi neku odgovornost, on je kratko odgovorio – NATO ne snosi nikakvu odgovornost, nismo mi započeli rat, rat su započeli Srbi, a mi smo se uključili onog momenta kada smo dobili dokaze da su 300.000 ljudi pobili.
Molim vas, u Haškom tribunalu se vode neki postupci koji se tiču i Kosova i Metohije. Još se nije došlo do broja od 2000. Neću da vam otvaram temu povodom nekih drugih lokacija gde se ovde licitira...
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Krasiću.)
Gospodine predsedavajući, gospodin Jovanović je izvršio povredu člana 104. Poslovnika. Mislim da treba da primenite odgovarajuće odredbe Poslovnika, a ukoliko ne želite da primenite te odredbe, zahtevam da se u danu za glasanje poslanici izjasne da li je Čedomir Jovanović prekršio odredbu člana 104. kada je svoje izlaganje započeo rečenicom da on smatra da je svaki dinar izdvojen u budžetu za vojsku bačen dinar.

Hvala, gospodine Krasiću. Gospodin Dušan Bajatović, pa gospodin Čedomir Jovanović. Socijalistička partija Srbije ima još četiri minuta, gospodine Bajatoviću.

Malo je bilo šest, gospodine Mrkonjiću, a sada četiri. Nemojte bar vi da nam zakidate.
Poštovane kolege poslanici, ja sam se zaista javio u jednom momentu da govorim o amandmanu mog uvaženog kolege Miše Petronijevića, ali se prosto pitam da li se ovde uopšte treba držati teme ili voditi svoju kampanju, kao što rade neki poslanici koji ne primaju dnevnice samo u Skupštini Srbije, nego očigledno na nekim drugim mestima. Zato ću pokušati da u ova četiri minuta kažem nekoliko teza koje vam mogu biti interesantne.
Što se mene lično tiče, najbolje bi bilo da je Liberalno-demokratska partija predložila da se izbriše kompletna stavka o finansiranju Vojske Jugoslavije, jer je to reforma kojoj se teži, jer ako nemate stavku o vojnom budžetu, onda ne treba ni da pričamo o vojsci. I ovako smo od divizija napravili brigade, sada ćemo od brigada da napravimo čete, a od četa desetine i stvarno ćemo doći do toga da je vojska jedno socijalno pitanje, izvestan broj veoma stručnih, kvalitetnih, patriotski raspoloženih inženjera, vojnika, elektroničara, ekonomista, kuvara, tenkista, nije bitno ko je šta bio.
Izvinite, molim vas, da li postoji jedna država u našem okruženju koja nema vojsku?
Da postavim jedno principijelno pitanje o kojem svi treba da razmišljamo: kada je odbrana najskuplja? Odbrana je najskuplja onda kada vas drugi brani.
Ako sam ja dobro razumeo ova nastojanja gospode iz liberalno-demokratske frakcije, odnosno partije, najbolje bi bilo da nas neko drugi brani, a kada hoćemo da nas neko drugi brani, ko bi mogao da nas brani – NATO. Onda me baš zanima, kada uđemo u NATO, ako uđemo (nadam se da će narod imati prilike da se o tome izjašnjava, da to neće biti volja samo političkih elita), da li će ista takva priča biti ovde za ovom govornicom o vojnom budžetu, kada budemo usklađivali potrebu nabavke nove vojne opreme po NATO standardima, i to za naše pare, koje daju naši građani?
Ako znamo da samo usklađivanje sredstava veze u prvoj fazi za pešadijske jedinice košta preko dve milijarde dolara i da to sigurno neće raditi Elektronska industrija iz Niša, niti bilo koja druga domaća industrija, onda se postavlja pitanje da li je ovih 60 milijardi za održanje Vojske Srbije, a to je malo, to je premalo ... Ali, nažalost, naše društvo nema više, jer nam ne radi privreda i ovo je prenapregnuto i ovo je mnogo, ako Srbija hoće u reforme.
Kaže, nema reforme Vojske Srbije. Kako nema? Pogledajte ko su nam saveznici, pogledajte u saveznom parlamentu nacrt strategije odbrane, pogledajte strategijske preglede. Tačno je, neće se budući konflikti rešavati u globalnim sukobima, ali je pitanje da li Srbija treba da ima vojsku? Treba. I vojsku, i policiju i bezbednosne strukture. Setite se samo vehabija, kojih danas, kažu, samo u Bosni i Hercegovini ima 50.000. Vojska može da služi u borbi protiv terorizma. Danas se kao opasnost kojoj je Srbija izložena spominje samo terorizam, a nisam tako siguran da je do ulaska u EU terorizam jedina opasnost kojoj je Srbija izložena.
Dalje, što se tiče sudskih postupaka, kaže, nije bilo reforme. Molim vas, nema više vojnih sudova. Danas je to praktično odeljenje pri civilnim sudovima. Uostalom, da vam baš kažem, ako neko ovde pita, ja bih jako voleo da se sva ubistva, ali sva ubistva, i Pavla Bulatovića, i Zorana Todorovića Kundaka, i Boška Peroševića i svih drugih, uključujući i streljanje Zorana Đinđića ispred Vlade Republike Srbije, razjasne pa da vidimo da li je u tome učestvovao Bajatović ili Jovanović ili neko sličan. Nemojte da se tako lako...
(Predsedavajući: Molim vas, gospodine Bajatoviću, vreme.)
Gospodine Mrkonjiću, ukoliko mogu da dobijem još 30 sekundi... Molim vas, mnogo je sumnje u javnosti. Mi smo pristali kao političari, kao odgovorne, odnosno neodgovorne političke elite da zarad održanja vlasti Srbiju duboko podelimo i politički, a što je najgore i ekonomski, na onih 97% siromašnih i 3% bogatih.
Hajde da ukinemo te političke podele, da postanemo transparentna, odgovorna politička, ekonomska i kulturna elita koja Srbiju može da vodi u reforme.
Meni je žao što gospodin ministar nema više od 7-8 milijardi evra, jer to nije dovoljno za reformu Srbije. Uzmite samo podatak da se dobar broj reformskih zakona donesenih za vreme prethodne vlade ne primenjuje ili ih nije moguće primeniti zbog kolizije sa mnogim drugim zakonima.
Molio bih da svi poslanici koji izlaze za ovu govornicu imaju i odgovornost prema onim poslovima koji Srbiju čekaju. Ovo što se nudi ovde nisu reforme.
Svaki dinar uložen u vojsku je dobro uložen dinar, ako znamo šta hoćemo. Ako je cilj uništavanje vojske, onda podnesite amandman u kome ukidamo potpuno budžetsku stavku, recimo da nam ne treba vojska, da nam ne trebaju strukture. Nemojte da vređamo te oficire.
I sam sam nosio uniformu. Da je bilo nečega za vreme vlasti Čedomira Jovanovića, Zorana Živkovića, Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice i da mi je moja država uputila poziv da obučavam vojsku, ja bih to isto uradio, bez obzira što se sa njima u malo čemu slažem.

Hvala, gospodine Bajatoviću. Gospodin Čedomir Jovanović. Samo bez teških reči i uzbuđenja. Neka se spremi gospodin Petar Jojić.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, da je ta briga koju stranke bivšeg režima ispoljavaju prema Vojsci Srbije, jer je to sada njeno ime, gospodine Bajatoviću, a ista je kao što je bila i tokom tih nesrećnih devedesetih godina, briga u kojoj ima bilo kakvog smisla, ne bi nam vojska bila ovakva kakva je. Od te brige i pod tom brigom vojska je nestala.
Što se mene lično tiče, to je mnogo manji problem od činjenice da je nestala jedna zemlja, da je nestalo hiljade života, da su izgubljene godine i da nas je to suočilo sa vremenom punim neizvesnosti.
Svaki dinar iz ovog budžeta, svaki dinar od ove 63 milijarde je bačen dinar pre nego što nam Vojska Srbije i oni koji u njeno ime taj novac traže pruže jasan dokaz da su se promenili, da svoju ulogu u društvu sada doživljavaju na drugačiji način, da cene ono što im mi kao građani dajemo, a tu najmanje mislim na novac, tu mislim na život. Politika koja se ostvaruje vojnim sredstvima nije dobra politika, bez obzira da li je ostvaruje neko u ovoj zemlji ili u bilo kojoj drugoj.
Bio sam vrlo jasan kada sam rekao da je poražavajuće stanje u koje su dovedeni svi oni roditelji koji su svoju decu dali Vojsci Srbije, odnosno Vojsci SCG, Vojsci SRJ ili JNA.
Nije ovo mesto gde ćemo mi meriti naš patriotizam, ali je ovo mesto na kojem moramo da postavimo pitanje zašto u budžetu za Ministarstvo odbrane ni dinar nije izdvojen kako bi se stavila tačka na tu agoniju kroz koju ova zemlja prolazi godinama, tragajući za istinom o ubistvu gardista u centru Beograda.
To što ste vi iz jedne stranke, ja iz druge, to što svašta možete da kažete o meni, to uopšte nije sada tema. Pitanje je ove, 2007. godine, da li mi imamo pravo da od ljudi tražimo da nam daju svoju decu ako pri tom nismo spremni da ih podržimo u životu. Ne postoji vojska da bi uzimala živote, nego da bih ih štitila.
Mi ne poštujemo naše oficire; a da li ne poštujemo naše vojnike, kada postavimo to pitanje? Nisu svi u toj vojsci imali istu sudbinu i to vrlo dobro znamo. Uopšte ne želim da pominjem imena i da navodim primere.
Ovo što nam se sada dešava je prvi budžet o kome raspravlja Skupština Srbije. Do sada se o tome odlučivalo bez rasprave, u parlamentu koji se danas zove Dom Narodne skupštine, a to je nekada bila Skupština Jugoslavije, SRJ, državne zajednice. Mi u tim raspravama nismo učestvovali. Sada imamo pravo na tako nešto. Imamo pravo da postavimo pitanje da li je vojska spremna da se menja. Ne da li je spremna sve da stavi na papir, papir sve trpi.
Puna su nam usta vojnih reformi. Nama je potreban drugačiji odnos prema životu, to je prvi korak u tim reformama. Armije, brigade, ne pričam o tome, NATO pakt, to nije tema o kojoj mi želimo danas da razgovaramo.
Vojska mora da dokaže da se promenila tako što će preuzeti odgovornost za ono što je u toj meri dezavuisalo da mi danas na takav način o njoj govorimo, a to će vam reći svaki pošten oficir i svaki pošten vojnik.
Mi osećamo obavezu prema ljudima koji su za nas glasali. Naša poruka Srbiji tog 21. januara bila je – budi siguran da te sa našom politikom sa 18 čeka indeks, a ne front. To treba da bude prvo pravilo našeg rada ovde u Skupštini.

Po Poslovniku, gospodin Bajatović, pa po Poslovniku gospodin Batić.