Poštovani predsedniče, predsedništvo, predsedniče Republike, premijeru, članovi Vlade i poslanici, želeo bih da istaknem da papir koji smo dobili kasni šest meseci. Papir koji su resorni ministar i njegovi saradnici doneli u Skupštinu Republike Srbije i koji govori o smernicama države Srbije prema Kosovu trebalo je pred nama da bude pre više od 150 dana.
Mislim da je to još jedan od dokaza nedopustive oholosti, da tako kažem, predstavnika izvršne vlasti prema najvišem zakonodavnom telu u Srbiji, ali svima nama poslanicima je sasvim jasno kakav je odnos izvršne i zakonodavne vlasti u ovoj državi.
Papir koji smo dobili jako puno govori o poštovanju međunarodnog prava i o Povelji UN. Naravno da Kosovo i Metohija treba da budu sastavni deo Republike Srbije i mi u LSV još od početka devedesetih godina imamo kristalno jasan stav – da stvaranje etničkih država na ovim prostorima stvara velike probleme na Balkanu i izaziva velike nesreće. Ali, da li su svi delili naš stav? Devedesetih godina nisu, a naravno da ne dele ni danas.
Šta se samo pre sedam dana govorilo u zdanju Narodne skupštine Republike Srbije?
Brojni poslanici, dakle predstavnici naroda, govorili su, prilikom rasprave o specijalnim odnosima Srbije i Republike Srpske, o otcepljenju jednog dela susedne, dakle međunarodno priznate države BiH. Isto tako, govorilo se i o otcepljenju dela Hrvatske, isto tako međunarodno priznate države. Da li je to dobro za trenutni položaj Republike Srbije? Naravno da nije.
Kao što smo pre pola sata ili malo više čuli od predsednika LSV gospodina Čanka, Rezolucijom 1244 garantuje se integritet svih država regiona. Praktično, na ovaj način, pozivanjem na dezintegraciju dve susedne države, možemo da kažemo da se već tako krši Rezolucija 1244. Bojim se da to nije dobro za Republiku Srbiju.
(Predsednik: Vreme.)
Još jedan minut, ako mi dozvolite. Otvoreno se poziva na kršenje međunarodnog prava, a sa druge strane se priča o poštovanju međunarodnog prava. Mislim da je to malo licemerno. Nama u Srbiji, pa tako i građanima Kosova i Metohije, treba evropska budućnost, budućnost koja će značiti bolji, dobar život.
Dolazim iz AP Vojvodina, potpuno lojalne Republici Srbiji. Mislim da je to svima jasno. U AP Vojvodina su u službenoj upotrebi srpski, mađarski, slovački, rumunski, rusinski i hrvatski jezik, a u pojedinim opštinama i romski, ukrajinski i češki jezik.
Koji su službeni jezici u upotrebi u Srbiji? Samo srpski i pismo ćirilica. Kao što smo čuli, u Republici Srbiji nema 13 posto predstavnika nacionalnih manjina, kao što kaže zvaničan popis, nego više od 35 posto. To je nešto što je činjenica. Mi smo jedna zemlja, Kosovo i Metohija je još i mislim da će ostati sastavni deo Republike Srbije.
Na kraju bih još jednom istakao, ono što je i maločas rekla poslanica Jerkov, LSV čvrsto stoji na stanovištu da Kosovo i Metohija treba da ostanu sastavni deo Republike Srbije i nadam se da ćemo mi našim evropskim delovanjem u Skupštini Republike Srbije i uopšte u državi Srbiji pokazati da ova zemlja ima evropsku budućnost i da Kosovo u Srbiji takođe ima evropsku budućnost.

Reč ima narodni poslanik Miloš Jevtić, a neka se pripremi narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Uvaženo predsedništvo, gospodine predsedniče Republike, predsedniče Vlade, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, danas na dnevnom redu imamo rezoluciju koja, svakako, predstavlja sadržinski i logički kontinuitet u odnosu na rezolucije koje je Skupština usvajala u prethodnom periodu o Kosovu. Ono što predstavlja novi momenat jesu političke okolnosti koje su izmenjene u periodu od donošenja prethodne rezolucije do danas.
U samom nazivu rezolucije govori se o neophodnosti pravednog rešenja za pitanje Kosova i Metohije. Mislim da upravo taj stav srpskog pregovaračkog tima u prethodnom periodu predstavlja konstantu.
Srpski pregovarački tim se od samog početka zalagao, i dok je Marti Ahtisari imao svoj predlog koji je bio aktuelan, a i u ovom trenutku kada taj predlog više nije aktuelan, za kompromisno, izbalansirano rešenje, koje će biti prihvatljivo za obe strane u pregovorima.
Razlog takvog stava srpskog pregovaračkog tima je baziran na dva principa. Prvi princip jeste princip bezbednosti, koji predstavlja jedan vrlo važan segment ne samo bezbednosti Srbije, takođe i ne bezbednosti regiona koji se danas naziva Zapadni Balkan ili čitava Jugoistočna Evropa, već i čitavog evropskog kontinenta.
Više puta smo čuli tvrdnje da rešenje Kosova, kakvo god ono bude, ne može biti presedan za druge slične slučajeve, što, naravno, ne odgovara ni međunarodnom pravu, a ni međunarodnoj praksi. Ne možete vi unapred prejudicirati da li će jedan događaj biti presedan ili ne, već kada se on desi, faktički, on predstavlja nešto što se može primenjivati u sličnim slučajevima.
To je, zapravo, suštinski razlog zašto je veći broj evropskih zemalja, koje imaju slične probleme, insistirao na tome da se ne pristupa nikakvom unilateralnom rešavanju ovog rešenja, već da se problem rešava isključivo u granicama međunarodnog prava, odnosno odgovarajuće rezolucije Saveta bezbednosti UN.
Drugi aspekt, koji je vrlo bitan, vezano za postizanje kompromisnog rešenja u ovom slučaju, jeste pitanje sprovođenja, odnosno implementacije jednog takvog rešenja. Ukoliko se rešenje nameće jednoj od dve strane, takvo rešenje, pre svega, nije realno sprovesti u realnom političkom životu, a s druge strane, pitanje održivosti tog rešenja takođe može da se postavi.
Kada uzmete u obzir da se sve to dešava u jednom regionu koji je politički, a i bezbednosno, još uvek prilično turbulentan, mislim da ta tvrdnja i ta pozicija srpskog pregovaračkog tima, zapravo, ima puno opravdanje.
Što se tiče drugog dela naziva rezolucije, koji govori o tome da ona mora biti bazirana na međunarodnom pravu, mislim da je to potpuno jasno. Jako dobra okolnost koja se desila u međuvremena je da mi nemamo novu rezoluciju Saveta bezbednosti, da ona, eventualno, može biti doneta nakon postizanja kompromisnog rešenja i nakon okončavanja sledeće runde pregovora.
Dakle, okvir za donošenje eventualnog rešenja i za ove pregovore će biti postojeća Rezolucija 1244.
Što se tiče samog toka pregovora, kratko bih ga rezimirao. On je, zapravo, počeo jednom vrlo neopreznom izjavom visokog izaslanika generalnog sekretar Martija Ahtisarija, na koju smo ga više puta upozoravali u svim prilikama, koji je unapred osudio te pregovore na propast, odnosno na neuspeh. Teško je očekivati da sa jednom takvom početnom izjavom pregovori imaju jedan konstruktivan tok.
Da to ilustrujem na najbolji način, pre svega ću reći da je na svaki predlog srpskog pregovaračkog tima, ne samo kada je u pitanju statusno pitanje, već i brojna nestatusna pitanja, kao što su nezavisnost pravosuđa, očuvanje srpskih spomenika kulture, manastira na Kosovu, zatim predstavljanje Srba i drugog nealbanskog stanovništva u organima vlasti, pitanje obrazovanja, uvek dobijali isti odgovor. Taj odgovor je bio da ćemo o tome raspravljati kada Kosovo postane nezavisno.
Dakle, takav pristup kosovskih Albanaca u pregovorima nije bio konstruktivan i nije otvarao nikakav prostor za suštinske pregovore koji bi mogli da donesu bilo kakav pomak.
U ovom trenutku situacija je znatno bolja nego što je bila pre godinu dana i mislim da je realno reći da je ona dobrim delom posledica, pre svega, sinhronizovane aktivnosti, kako pregovaračkog tima, tako i zvanične srpske diplomatije i na kraju parlamentarne diplomatije.
Naravno da tome treba dodati jedan značajan pristup i podršku Ruske federacije i u okviru kontakt grupe i u okviru Saveta bezbednosti UN. Naravno, Rusija kao svetska sila u svakom slučaju, pa i u ovom, štiti svoje interese, koji u ovom trenutku zaista koincidiraju sa interesima Srbije.
Međutim, ako želite da u ovom trenutku nađete najbolju formulu za Srbiju u predstojećem periodu i u okviru nove runde pregovara, Srbija ima u Rusiji prijatelja, Srbija treba da ima prijatelje i u drugim zemljama, Srbija ima puno prijatelja i u okviru EU. Kao što sam rekao, postoji veliki broj zemalja koje imaju slične probleme, koje se energično protive bilo kakvom unilateralnom priznanju Kosova kao nezavisne države i to je činjenica koju svi zajedno moramo koristiti.
Posebno bih želeo da obratim pažnju na dva procesa koja se ovde dovode u vezu, a koje, suštinski, u ovom trenutku, ne možemo povezivati. Jedan proces je proces pronalaženja rešenja po pitanju KiM. Drugi proces je proces evropskih integracija.
Mi smo pre nekoliko nedelja dobili jasan signal iz Brisela da su ta dva procesa procesi koji nemaju nikakvu sadržinsku vezu i koji su potpuno odvojeni, i to nama pruža zaista sjajnu šansu da ostanemo na evropskom putu, da nastavimo put evropskih integracija, da završimo sve ono što smo počeli, da završimo pregovore o stabilizaciji i pridruživanju i da u isto vreme štitimo interese Srbije na KiM.
To je, zapravo, pitanje koje je u ovom trenutku potpuno razjašnjeno i koje ne treba više stavljati na dnevni red.
Što se tiče sadašnje situacije, rekao bih da je ona zaista, još jednom, kvalitativno mnogo bolja nego situacija koju smo imali pre godinu dana. Međutim, u ovom trenutku ne smemo nikako podleći bilo kakvoj vrsti euforije. Očekuje nas jedan težak proces pregovora koji je u velikoj meri neizvestan.
Znači, ne znamo ni pod kojim će se uslovima ti pregovori voditi, a s druge strane, kao odgovorni političari, mislim da niko od nas ne može da tvrdi kakav će biti konačan ishod tih pregovora. Međutim, postoji obaveza za sve državne organe u Srbiji, uključujući i parlament Republike Srbije, da se maksimalno odgovorno ponašaju u ovom procesu i da zaista daju svoj maksimum u rešavanju ovog pitanja.
U tom kontekstu posmatram i današnju debatu i donošenje rezolucije o KiM. Zato smatram da ova rezolucija svakako treba da manifestuje jedinstvo državne politike i to je jedan od razloga zašto će poslanički klub DS glasati za ovu rezoluciju. Hvala.

Hvala puno. Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić, a neka se pripremi narodna poslanica Vesna Pešić.

Dame i gospodo narodni poslanici, siguran sam da su građani Srbije, posebno pripadnici našeg naroda sa KiM, ne samo preko narodnih poslanika, već i preko svojih predstavnika koji su ovde u našem parlamentu, iz severnog dela Kosova, centralnog dela KiM, očekivali mnogo više od ove rasprave, da su građani Srbije očekivali mnogo više od ove rasprave, da su očekivali ozbiljne odgovore na to kako i na koji način će se naša država ponašati, šta je to što ćemo mi da činimo u predstojećem periodu, šta je to što država Srbija mora da uradi da bi sačuvala svoju  teritoriju, da bi sačuvala svoju zemlju.
Malopre je jedan od poslanika izašao i nazvao politiku očuvanja državne teritorije ili pokušaj očuvanja državne teritorije hohštaplerskom. Pre bih rekao da je politika koja razara zemlju, Ustav Republike Srbije, banditska politika. Ta banditska politika nije i nikada neće moći da prođe kod naroda i građana Srbije.
Ta banditska politika koja podržava separatističke težnje Albanaca na KiM, ona banditska politika koja podržava i terorističke akte na KiM, pri tom optužujući Srbije zbog toga što su odgovorili šiptarskim teroristima i što su branili svoju zemlju i svoj narod, pa se ne libe, čak i predsednik Republike danas, da kaže, valjda nam se vajka, žali se što je Miloševićev režim činio zlodela po Kosovu i Metohiji. Nije, činili su ih albanski teroristi, gospodine Tadiću. Ne znam odakle vam ta saznanja. Voleli bih smo da nam kažete gde su to srpske policijske i vojne snage, u borbi protiv terorizma, činile takve zločine.
Podsetiću vas, oni koje ste pustili na slobodu, gospodine predsedniče Vlade Republike Srbije, Beki Mazreku i njegov brat, silovali su tri Srpkinje u Klečki, ubili ne zna se koliki broj Srba, snimljeno video kamerom. Naravno, u Haškom tribunalu ni to nije bio nikakav dokaz i nije moglo da bude korišćeno kao dokazni predmet u postupku protiv Fatmira Ljimaja i još nekih ljudi koji su bili umešani, protiv samog Mazrekua i još nekih ljudi umešanih u sam zločin.
Mi smo ovde rekli, Tomislav Nikolić kao šef poslaničke grupe SRS, da ćemo glasati za rezoluciju. Moramo. Zašto moramo? Ne zato što volimo predsednika Republike, nimalo, ne zato što volimo predsednika Vlade, ne zato što volimo vlast.
Ne sprdajte se, gospodine Tadiću, sa onim što vam govore narodni poslanici sa ove govornice. Niste vi ni otac ni majka bilo kome od nas da biste nas ovde vaspitavali, podučavali, i da biste se hvalili time. Hvalim se time što je dobro što vas ne volimo, što je dobro što vas kritikujemo. Hvalimo se time što imamo drugačiju politiku od vas, gospodine Tadiću.
Ne bih se hvalio na vašem mestu, jer danas kad vam Tomislav Nikolić govori da treba preduzeti mere šestog stepena u diplomatskim odnosima – zašto? Ne zbog toga što smo gubitnici, kako vi lažno saopštavate našem narodu, već zbog toga što morate da kažete da ćete da prekinete, ako ništa, makar diplomatske odnose sa onima koji vam otimaju vašu zemlju, da biste preventivno delovali, da biste na onoga ko ima mozga, ko ima pameti u toj zemlji, delovali na takav način da kaže - neće ovo biti naša prćija, onako kako je bilo do juče.
Vaša reakcija na to, i u TV prenosu se videlo je bila – opa, bato. Zato što ne smete da čujete da su oni koji nam otimaju teritoriju neprijateljski nastrojeni prema državi Srbiji. Ne, nego su nam to veliki prijatelji, veliki prijatelj Havijer Solana, koji svakog dana govori kako Kosovo treba da dobije nezavisnost.
Malopre vašem poslaniku aplaudirate, koji lažno obaveštava javnost i kaže - odvojeni su procesi pridruživanja Evropskoj uniji i procesi razgovora oko Kosova i Metohije. Pa juče vam Žoze Manuel Barozo, u državnom dnevniku Televizije Srbije, koji vi kontrolišete zajedno sa gospodinom premijerom, kaže - neće Srbija moći da ulazi nikada ni u kakve evropske integracije, nas baš briga, ali govorimo vama, dok se ne odrekne Kosova i Metohije. Što to ne kažete narodu i građanima Srbije? Što ćutite o tome?
Taman koliko ste vi srećni što sa nama nemate veze, mi smo srećniji što sa vama u idejno-ideološkom pogledu nemamo nikakve veze. Ali je sramota da predsednik Republike, na ono što izjavljuje šef poslanika najveće političke stranke u Srbiji kaže - opa, bato.
Javili ste možda svojim savetnicima - organizujte kampanju, šta li je pod tim Toma Nikolić mislio? Srećom, iza toga reče - nema ništa od ratovanja, pošto ste nam uništili sve od vojske, pa nadalje. Inače, vi biste to jedva dočekali, zato što vas ne interesuje budućnost Kosova i Metohije, ne interesuje vas budućnost Srbije. Interesuju vas predsednički izbori, samo vas fotelja zanima, ništa vas drugo ne interesuje. Građani Srbije to vide.
Kakav su odgovor danas dobili? Šta su dobili građani Srbije šta će to država da radi? Šta su to čuli? Slušali smo samo o tome - eto, mi ćemo nešto da radimo, preduzećemo energične mere. Šta to? Šta je to građanima srpske nacionalnosti na Kosovu i Metohiji danas bolje? Imaju li televizijske i radio stanice koje dobro plaćate? Hoćete i novine da im ukinete, "Jedinstvo" koje izlazi decenijama? Šta još treba da se dogodi na Kosovu i Metohiji, pa da se nešto popravi i da nešto krene nabolje?
Nisam od onih i nismo mi oni koji ćemo vas da optužujemo i da kažemo - vi ste krivi za sve što se zbiva, ni jednog ni drugog, niti samu skupštinsku većinu. Mnogo dugo traje taj proces. Zarad onih koji bi sve da svale na Slobodana Miloševića i ne znam koga, da vam kažem, još 1912. godine je bilo 61% Albanaca na teritoriji koju danas imamo kao Kosovo i Metohiju. Po popisu od 1921. bilo je 64%, a tek 1923. godine smo počeli u Vučitrn i neka druga naselja da vraćamo srpsko stanovništvo. Mnogo dugo, mnogo godina i decenija to traje.
Danas su se pojavili oni koji će u ovoj Narodnoj skupštini da kažu - e, pa dosta nam je te politike, ne treba nam Kosovo i Metohija, nama treba evropska domovina.
Ne znam kakva vam je domovina i Minhen, i Pariz, ali je meni domovina i Peć, i Priština, i Beograd, i Novi Sad, i Niš i svako drugo mesto u Srbiji, a vi lepo učinite šta god možete i Minhenu i Parizu (aplauz) ako vas prime. Ali, nemojte nama Srbima i ostalim građanima Srbije da otimate ono što nama pripada.
Mi danas glasamo za rezoluciju, ne zato što je rezolucija idealna. Nasmejao nam se ministar Samardžić kada smo mu to saopštili u međustranačkim razgovorima, zato što je znao da će naša odluka biti takva. Mi to radimo ne zbog vas nego zbog države Srbije, zato što ništa preče nemamo od ove zemlje.
Zato što znamo da je danas važno da svima u svetu pokažemo, svakome na kugli zemaljskoj, sa našom trećinom poslanika - da jesmo protivnici vlasti, ali nismo protivnici Srbije i nikada nećemo biti protivnici Srbije.
Nije nam teško da dignemo ruku i za papir kojim nismo prezadovoljni. U tom papiru nema tri stvari na kojima je insistirala Srpska radikalna stranka.
Prva stvar, upravo zbog preventive, a ne zbog toga šta će da se dešava posle, nego zbog toga što će neko valjda početi da razmišlja o tome, a Amerikanci, Majkl Polt, svaki dan nam vodi kampanju protiv Srbije, kampanju otimanja Kosova i Metohije, šta ste uputili? Demarš, protestnu notu? Išli da pevate u američku ambasadu.
Šta ste Srbima uputili kad je bila petrovdanska godišnjica zločina koji je Naser Orić počinio? Uputili ste im čestitku sa Cobelovog prijema veče pre toga, a sutradan niste imali vremena, gospodine predsedniče i gospodine premijeru, da dođete u Bratunac i da se poklonite srpskim žrtvama. Cobelov prijem je bio mnogo važniji, onoga koji vam je rekao da će i Kosovo, i Raška i Vojvodina da dobiju nezavisnost. Je li to vaše zalaganje za Kosovo i Metohiju? Je li to ono zbog čega ćete da se smejete i da kažete "opa, bato" ili da kažete "dobro je"? Ja bih se stideo da sam na vašem mestu.
U tome se razlikujemo i ponosan sam zbog toga. Te mere moraju da se kažu. Onaj ko hoće da nam otme teritoriju, kakve vi odnose očekujete, vi biste tri dana posle toga - malo smo ljuti na vas, što ste nam uzeli Kosovo, sačekajte jedno dva ili tri meseca da se smiri, pa mi nastavljamo normalno sa Evropskom unijom. Uzeli nam 15% teritorije, pobili tako nešto ljudi, ništa strašno - je li to rešenje? Kažite onda narodu da je to tako.
Ako vam smeta ono o čemu je govorio Tomislav Nikolić, ako vam smeta ono o čemu govori SRS, kažite činjenice potpuno jasno. Kažite da lažem za ono što je rekao sinoć u vašem dnevniku Žoze Manuel Barozo.
Drugo pitanje, insistirali smo u rezoluciji da se jasno stavi do znanja da će srpska skupština uvek da tretira Kosovo i Metohiju kao deo teritorije Srbije. Šta to znači? Ukoliko, ne daj bože, dođe do jednostranog priznanja od strane pojedinih zemalja, SAD-a, Evropske unije i ostalih vaših prijatelja, koji toliko dobro nam žele da nam uzimaju zemlju, dakle, ako to urade ti vaši veliki prijatelji, šta ćemo onda da radimo?
Krenu oni sa transportnim dozvolama, sa vozačkim dozvolama, ličnim kartama, pasošima tobože države Kosovo na onom delu teritorije Kosova i Metohije, koji mi ne možemo da kontrolišemo, šta onda? Hoćemo da ih puštamo normalno ili će da se nađe tad neki pametnjaković - prolazite.
Ne, to mora da se stavi u izgled - da nikada neće moći. Ako im pada na pamet da prave takvu nakaradu od države svojom politikom sile, ti vaši prijatelji, onda lepo do Budimpešte neka idu preko Albanije, Grčke. Mogu malo i bližim putem, preko Makedonije, Bugarske, Rumunije i onda lepo neka idu na Budimpeštu. To sve treba da im se stavi u izgled. To je sve trebalo da piše u rezoluciji - nema. Naše je da to kažemo.
Još jedna stvar. Mi smo rekli, rečeno nam je u razgovorima da plan i to što će Kontakt grupa da rešava je probni balon. Kao što smo videli nije probni balon. Jer vaši prijatelji će po svaku cenu pokušati da izmeste mesto odlučivanja iz Saveta bezbednosti UN, jer naši prijatelji iz Ruske Federacije neće da dozvole vašim prijateljima da nam otmu teritoriju zajedničke nam otadžbine Srbije.
Šta je naše da tu uradimo? Naše je da vidimo kako i na koji način da sačuvamo rusku podršku, kako i na koji način da nam Ruska Federacija ostane kao strateški partner da bismo sačuvali teritoriju Republike Srbije.
Jer onim banditima, ne mogu drugačije da ih nazovem - siguran sam, gospodine predsedniče Narodne skupštine, da se vi sa tim slažete, banditi su oni koji ne poštuju Ustav Srbije i koji direktno rade protiv njega - dakle, onim banditima koji misle da je dobro da izgubimo teritoriju Kosova i Metohije, koji su u izbornoj kampanji dobijali pare od Čekua, Tačija i nekih drugih, i koji misle kako je to super, kako je to fensi, kako je to ultramoderno, mora samo jedna stvar da im se poruči: ljudi, ovo nije vaša prćija i nije to koliko ćete vi para da imate da ukradete preko ovog ili onog kriminalca, Srbija postoji samo sa Kosovom i Metohijom, Srbija bez Kosova i Metohije nije Srbija, to je ostatak Srbije. Ali kako to banditima da objasnim? (Aplauz.)
Dame i gospodo narodni poslanici, izvinjavam se što sam ovoliko vaše pažnje zloupotrebio. Nadam se da ćemo svašta još večeras naučiti, između ostalog i to da smo mi krivi zbog činjenice što je Otomanska imperija 500 godina vladala ovim prostorima, da je despot Stefan Lazarević najveći neprijatelj zapadnoevropskog carstva i zapadnoevropske civilizacije.
Svašta ćemo se mi ovde naslušati od tih tobože modernih tipova, a ljudi koji nam jedino nude - to je da nemamo otadžbinu, to je da nemamo narod, a da njihove zadnjice što lepše i što dublje uživaju, što bolje uživaju, a narod i Srbija, baš ih briga.
Kosovo i Metohija su bili i ostaće deo Republike Srbije, želelo to ovo ili ono državno rukovodstvo.
Postavljam samo još jedno pitanje- gde nam je Ustavni sud, gde su nadležni državni organi, da jasno banditima, koji su protiv teritorijalnog integriteta Republike Srbije, pokažu gde im je mesto? Sasvim sigurno nije u sali Narodne skupštine Republike Srbije. Hvala vam najlepše. (Aplauz.)

Reč ima narodna poslanica Vesna Pešić, neka se pripremi narodni poslanik dr Žarko Obradović.
Ukupno vreme za vašu poslaničku grupu je 16 minuta, da uzmete to u obzir, pošto ima još prijavljenih na vašoj listi. Potrošili ste četiri minuta.
Ne, izvinjavam se, potrošili ste već sedam, ukupno još šest minuta.

Znam, gospodine predsedniče Skupštine, da mi nemamo dovoljno minuta, pa ću postaviti samo nekoliko pitanja. Obraćam se, poštovanim ministrima, predsedniku Vlade i predsedniku Republike.
Nemojte da dobacujete, gospodine Nikoliću. To inače obično ne radite, ali sramota je da vi dobacujete meni. Pa, stvarno.
Dobro, primam vaše izvinjenje.
Htela bih da kažem da ne vidim zašto se donosi ova rezolucija. U njoj zaista nema ništa novo i čini mi se da mi prisustvujemo jednom ritualu.
Čuli smo malopre da je profesor Mićunović rekao da je ovo već deveta rezolucija. Mi se nismo sastali da se trezveno dogovorimo oko novih pregovora, jer to zaista pozdravljamo iz poslaničke grupe LDP-a, dobro je što će biti novi pregovori.
Mi smo razumeli da ćemo se ovde dogovoriti kakva je naša strategija, kakav je realan plan, koji su neki maksimalni, koji su neki minimalni rezultati koje možemo da postignemo nekakvim pregovorima.
To je bila neka ideja zašto bi ovo moglo da izgleda smisleno, međutim, vidim da ovde nema nikakvog smisla, da ćemo se mi ritualno izjašnjavati po sto puta, pa čak se traži i jednodušje i jednoumlje, a to kao da smo na nekom Savezu komunista, nekom kongresu, pa ćemo jednodušno i jednoglasno doneti neku rezoluciju, gde nikakav razgovor, nikakav plan, ništa trezveno nismo pripremili za nove pregovore.
Znači, ako se pogleda šta se predlaže, predlaže se već mumificirana rezolucija 1244.
Hoću da objasnim građanima da Savet bezbednosti može da donese koju god hoće rezoluciju i da ga ova rezolucija uopšte ne obavezuje, da za nove pregovore takođe predlažemo ono što je već propalo na prethodnim pregovorima, suštinska autonomija, a moram da podsetim, možda je neko bacio pogled, da je naša poslanička grupa predložila, moglo se o tome razgovarati, ovde nema nikakvih razgovora ni o čemu, predložili smo da, imajući u vidu da je opasnost da treba pre svega razmišljati o zaštiti srpske zajednice na Kosovu, da bi trebalo vratiti za ove pregovore ideju o stvaranju dva entiteta, dva konstitutivna naroda, srpskog i albanskog.
Ako bi se to uradilo, to bi bio nekakav ključ, pa šta god da bi doneo neki Savet bezbednosti, ovaj ili onaj, onda bi ipak imali jednu situaciju u kojoj bi srpska zajednica bila obezbeđena.
Ali, ovde ne čujem uopšte da ima o tome reči, a to je bila jedna od novih ideja koje smo mi pokušali da predložimo.
Međutim, stare reči, stare ideje.
Pitam se čemu ovakav ritual, čemu jednoglasje, bez razumne rasprave šta nam valja činiti. Evo zbog čega.
Zato što je ova priča, to znaju i građani, oni su potpuno na to oguglali, znaju da Kosovo treba da služi kao lestvica, kao ideologija za demagoge, koji treba 20 godina narednih da dolaze na vlast i takođe da ova država nikad zaista ne postane normalna država, nego će u njoj večito carevati i siromaštvo, i korupcija, i bezvlašće itd.
Na kraju bih odgovorila ovde ovom ritualnom govoru, koji mi svaki dan slušamo u Skupštini, koji smo malopre čuli.
Nije reč o tome da će nas neko oko Evropske unije uslovljavati da uđemo u Evropsku uniju s obzirom na pitanje i status Kosova. Mi smo ti koji svakodnevno čujemo u ovoj skupštini da mi njih uslovljavamo, znači da smo mi ti, a videla sam i izjave nekih drugih ovde prisutnih, da ćemo mi biti ti koji će uslovljavati da uđemo u Evropsku uniju.
Znači, mi ćemo reći ''ne'', mi ćemo uslovljavati, a to neće činiti Evropska unija. Bar do sada, od onih relevantnih faktora, takvo uslovljavanje za sada nismo čuli.
Zato predlažem da se otvori prava rasprava, inače ovakve ritualne priče nemaju više nikakvog smisla. Hvala.

Reč ima narodni poslanik dr Žarko Obradović, a neka se pripremi narodni poslanik Marko Jakšić. Vaša poslanička grupa ima ukupno osam minuta.

Hvala, gospodine predsedniče. Poštovani kolege narodni poslanici, gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, svoje izlaganje o ovoj večerašnjoj temi – podrška predlogu rezolucije o statusu Kosova i Metohije pokušaću da iskažem na način da saopštim ili da ukažem na neke od zabluda koje postoje, ne samo ovde kod nas, nažalost i od strane pojedinih poslanika Narodne skupštine Republike Srbije, nego i od zabluda koje se mogu čuti u razgovorima koji imaju predstavnici Narodne skupštine Republike Srbije sa predstavnicima parlamenata drugih zemalja, a nažalost se mogu čuti od predstavnika drugih država, koji dolaze u Beograd i razgovaraju sa članovima našeg pregovaračkog tima, sa čelnim ljudima države i jednostavno oni te stavove saopštavaju u javnosti kao neku gotovu činjenicu, a kada čujete nešto od onoga  što ću saopštiti, videćete da nažalost mnogo toga nije tačno.
Večeras sam se potrudio, za ovih nekoliko minuta, da saberem deset ili dvanaest zabluda koje postoje vezano za Kosovo i Metohiju, a kada bi čovek imao i više vremena i ovu temu detaljno obradio, verujte da bi toga bilo daleko više.
Znači, prva ili jedna od najuobičajenijih zabluda je da je problem Kosova i Metohije nastao 90-tih godina dvadesetog veka.
Pogrešno; nastao je krajem 19. veka, kada je nastao i projekat velike Albanije, i taj projekat traje vekovima, menjaju se zemlje i ideologije, ali projekat traje i nažalost pokušava se ostvariti projekat koji podrazumeva stvaranje jedne megaalbanske države na prostoru Balkana, i naravno otimanje prostora, državnog prostora, i od Srbije, i od Grčke, i od Crne Gore i od Makedonije.
Druga zabluda je da je od kraja '98. godine i početkom '99. godine počinjeno etničko čišćenje pripadnika albanske manjine na Kosovu i Metohije od strane tzv. Miloševićevog režima i da Srbija treba za to da palati, jednostavno da joj treba uzeti Kosovo i Metohiju. Pogrešno; etničko čišćenje je bilo samo u izveštajima CNN-a, Kristijan Amampur, u izjavama Šarpinga i njemu sličnih.
Činjenica je da se danas operisalo cifrom od 780.000 ljudi, koji su navodno bili predmet etničkog čišćenja, ali postoje potpuno različita objašnjenja kretanja stanovništva, najveći deo stanovništva se tada kretao naravno zbog bombardovanja koje je činio NATO, zbog sukoba koje su imale regularne jedinice Savezne Republike Jugoslavije sa terorističkim snagama i akcija UČK, koja je terala stanovništvo da se kreće da bi se time stvorio utisak masovnog progona.
Na kraju krajeva, ovaj cenjeni dom je 2002. godine formirao jednu komisiju koja treba da utvrdi sve okolnosti vezano za nestala i prognana lica i podaci koje je on utvrdio, zajedno sa Crvenim Krstom, govore potpuno, potpuno drugačije.
Uostalom, izveštaj OEBS-a, koji je govorio o stanju ljudskih prava na Kosovu i Metohiji, koji je bio jedan strašan propagandni materijal protiv države Srbije, inače pravljen je od strane činovnika Haškog tribunala, nije uzet kao dokazni materijal u postupku protiv čelnih ljudi Srbije, i to samo po sebi govori o tome šta je bilo.
Inače, uzgred, najveće etničko čišćenje na prostorima bivše Jugoslavije učinjeno je nad Srbima u Hrvatskoj, kada je broj Srba smanjen sa 12,4 na 3,8 %. Ali ta tema, očigledno, ne interesuje dušebrižnike međunarodne zajednice.
Treća zabluda je da rezolucija 1244 nema svoju vrednost, da je prevaziđena i da je treba menjati. Naprotiv, ona konstatuje da Kosovo i Metohija pripada Srbiji. Ona konstatuje da je suštinska autonomija okvir rešavanja pitanja statusa Kosova i Metohije i ona konstatuje da nema nezavisnog Kosova.
Četvrta zabluda koja se može čuti – da Kosovo treba da ima isti status kao i Crna Gora, koja je kao što znate proglasila nezavisnost nakon referenduma. Pogrešno; Crna gora je 1878. godine bila nezavisna, 1918. je ušla u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, kao što se referendumom 2005. godine izjasnila.
Kosovo i Metohija je Autonomna Pokrajina u sastavu Republike Srbije. Postala je deo Srbije u balkanskim ratovima, pre toga je bila deo Otomanske imperije, a pre toga srednjevekovne države srpske.
Peta zabluda, da se na Kosovu i Metohiji, pod okriljem Ujedinjenih nacija, poštuju ljudska prava, da se poštuju institucije. Svako ko hoće da vidi kako se na Kosovu poštuju ljudska prava neka pročita izveštaje Marka Novickog, ombudsmana za ljudska prava, ima ih šest. Materijal koji pokazuje da na Kosovu i Metohiji apsolutno nema poštovanja ljudskih prava za bilo kog drugog sem za pripadnika albanske etničke zajednice, za ostale ljudska prava ne postoje, ona su misaona kategorija.
Uostalom, da postoje institucije na Kosovu i Metohiji za ovih osam godina, valjda bi se učinilo nešto više na povratku proteranih lica. Za ovih osam godina, koliko međunarodna zajednica tamo vrši vlast, i civilnu i vojnu, i koliko postoje institucije, svega nešto preko 2% od ukupno 245 hiljada proteranih ljudi je vraćeno.
Šesta zabluda je da je Ahtisarijev plan u skladu sa međunarodnim pravom i međunarodnim dokumentima. Zabluda; on je suprotan i Povelji Ujedinjenih nacija, suprotan je i Helsinškom aktu iz 1975. godine, suprotan je i međunarodnom pravu, suprotan je i potpisanim međunarodnim ugovorima, suprotan je i dokumentima koje su zapadne zemlje podržale 90-tih godina kada su rasparčavale veliku Jugoslaviju.
Ovom priliku pomenuću samo izveštaj Badenterove komisije, koji je tada, 90-tih godina, republičke granice utvrdio kao međunarodno priznate. Sada taj izveštaj Badenterove komisije, nažalost, niko ne pominje. On važi za sve druge, samo ne važi za Srbiju, a to govori u stvari o tim dvostrukim aršinima koji postoje u tzv. međunarodnoj zajednici.
Osma zabluda, da se Ahtisarijevim predlogom ne pravi presedan u međunarodnim odnosima. Netačno; ovde se daje pravo manjinama, da uz pomoć velikih sila, sile, terorom, mogu da dobiju svoju državu. Otvara se jedna Pandorina kutija, a posledice toga biće nepredvidive. U svetu postoji nekoliko hiljada manjina, svega 190 država. Samo po sebi može se zamisliti šta sve može da se desi ako svaka manjina, koja želi da ima državu, dobije mogućnost da državu usvoji.
Deveta zabluda, da naša država, država Srbija, nema plan i da nema jedinstva oko plana. Nije tačno; postoji plan Srbije za rešavanje pitanje statusa Kosova i Metohije.
Nažalost, mi u javnosti nemamo dovoljno saznanja o tom planu. Ne verujem da i svi narodni poslanici, nažalost, znaju suštinske elemente tog plana. Mislim da pregovarački tim, država Srbija, mora da učini mnogo, mnogo više da bi što plastičnije prikazala građanima Republike Srbije sadržaj tog plana.
Oko jedinstva; mi poslanici SPS svuda govorimo o tome da SPS podržava rad pregovaračkog tima, da podržava plan, koji takođe podržava i predsednik Republike Srbije, gospodin Tadić, i Vlada Republike Srbije, koju vodi gospodin Koštunica. Mi nemamo predrasude tipa 90-tih godina da kažemo kad nešto mislimo i da nešto za državu treba uraditi da stojimo iza toga. Ideološke predrasude nama su po pitanju Kosova apsolutno strane.
Deseta predrasuda, deseta zabluda, da su neke zapadne zemlje, predvođene Sjedinjenim Američkih Državama, tradicionalni prijatelji Srbije. Da su prijatelji, onda nas ne bi bombardovali, kao što su to činili 99. godine, jer je sada potpuno jasno, to i oni sami priznaju, oni tada nisu bombardovali Srbiju zbog Miloševića, nego da bi Kosovo i Metohiju izuzeli iz pravnog sistema Srbije i da bi Kosovo i Metohiju predali u ruke Albancima.
Da su prijatelji, onda ne bi Albancima, albanskoj manjinskoj zajednici, davali 15% naše teritorije, kao što imaju nameru da urade. Da su prijatelji, ne bi zatvarali oči nad onim nasiljem koje čine Albanci nad Srbima, Romima i drugim građanima Kosova i Metohije.
Jedanaesta, zadnja zabluda za večeras, vezana za Kosovo i Metohiju, da ne može biti pregovora između Srbije i Prištine. Može, ali u trenutku kada albanska strana bude prihvatila da stvarno pregovara, da ne koristi argument sile Sjedinjenih Američkih država ili nekih drugih zapadnih zemalja kao konačan argument. Može se pregovarati, ako se uzme u obzir međunarodno pravo, ako se uzmu u obzir međunarodna iskustva. Više puta smo mi socijalisti govorili i ponovićemo večeras nešto što su govorili drugi, mi to pozdravljamo, da nema međunarodnog iskustva vezanog za pitanje suštinske autonomije koje Srbija ne može prihvatiti.
Ako se ovo pitanje bude rešavalo silom, onda ono neće biti ni dobro ni dugovečno. Zato treba šansu dati pregovorima, jer jedino rešenje koje se utvrdi pregovorima biće rešenje koje će doneti i Srbiji i regionu i stabilnost i prosperitet. Hvala.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Marko Jakšić.