Poštovani predsedavajući i poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama ima za cilj bolje uređenje ove oblasti, a na osnovu dosadašnjeg iskustva, posle usvajanja Zakona od jula 2003. godine.
Mi smo svedoci onoga što se dešava na našim sportskim priredbama i problem je otići na jednu utakmicu sa porodicom, decom, prijateljima, zato što pojedinci ili grupe narušavaju svojim ponašanjem bezbednost svih prisutnih na tom mestu. Umesto da nam tereni i gledališta budu hramovi sporta i svega onoga dobroga i zdravoga što se tamo dešava, šačica huligana sve to pogazi kako bi zadovoljila neke svoje porive, svoje ili tuđe ideje, koje nisu primerene sportu.
Još je tužnije kada jedna dobra ekipa, ili pojedinac, postignu dobar rezultat, a on ostane u drugom planu zbog nasilja ili nedoličnog ponašanja na tribinama. Pri tom, nanosi se ogromna materijalna šteta i narušava se javni red i mir u velikom obimu, a nažalost, dešavalo se da dolazi i do najgorih mogućih posledica, masovnih tuča, teških povreda i smrtnih slučajeva.
U tim situacijama, odgovornost organizatora je velika, kao i službenika, te je, stoga, normalno da se od njih pred zakonom traži i veća odgovornost.
Takođe, povećanje kazni u skladu sa predloženim merama, kako bi predviđena sankcija bila odgovarajuća učinjenom prekršaju, sasvim je opravdano.
Mi vrlo dobro znamo kakve rezultate postižu naši sportisti i koje medalje osvajaju.
Iz tih razloga, kao i iz svih pomenutih, na nama je, kao na najvišem zakonodavnom telu, da im omogućimo što bolji milje u kojem će postizati još bolje rezultate, osvajati još više odličja, uz publiku koja im daje podršku celim srcem, u jednoj fer i sportskoj atmosferi, kako na terenu tako i u gledalištu.
Ono što je Srbiji, možda, ostalo kao najznačajniji resurs jesu mladi, zdravi, obrazovani ljudi, pri čemu je sport nezaobilazna karika. Da ne pominjem koliko je sport važan za decu i koliko mi svi želimo da se naša deca bave sportom i da se pravilno usmere u životu, a ne da usmerenje traže u raznim porocima i devijantnom ponašanju. Omogućimo im da što pre prepoznaju sve dobre strane sporta i sportsko prijateljsko ponašanje na svakom terenu i na svakoj sportskoj priredbi.
Ovaj zakon je jedan od zakona koji će bolje definisati i organizovati celokupnu oblast, kako bi naš sport mogao da se oslobodi svih nepotrebnih, nedoličnih i nespojivih stvari, tj. oslobodiće sport onog balasta koji ga okružuje.
Nadam se pozitivnom izjašnjavanju o izmenama i dopunama ovog zakona, a očekujem da će, posle toga, uslediti i njegova adekvatna primena, pa ćemo moći sasvim bezbedno i s uživanjem da pratimo bilo koju sportsku priredbu, a ne da samo stalno slušamo u medijima kako je neka manifestacija visokog rizika, a samim tim nas i udaljava. Hvala vam.

Hvala gospodinu Hrebiku.
Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, a neka se pripremi narodni poslanik Milica Radović.

Dame i gospodo narodni poslanici, naš predstavnik je dovoljno rekao o ovom predlogu zakona i ja bih da vam iznesem samo neke svoje primedbe na ovaj predlog zakona, neke svoje zaključke i predloge.
Najpre, ne sviđa mi se to što o ovom predlogu zakona govori ministar policije. I ovde se radi o deci koja imaju 13, 14, 15 godina. Gde je ovde socijalni rad i gde je ovde prosveta?
Gde je ovde Ministarstvo za omladinu i sport? Gde je socijalni rad? Ministar policije je čovek koga strogo ograničavaju zakonske norme i njegovi policajci će, po njegovom naređenju, tumačiti da li je prekršen član 3. tačka 5. i postupiti po naređenju.
Šta je dovelo do toga da moramo da govorimo o masovnim neredima na sportskim terenima?
Najpre, prodor zapadnog shvatanja i navijanja. Nije toga bilo u Srbiji dok se naši klubovi nisu počeli da ugledaju na strane klubove i dok rukovodstva klubova nisu počela da formiraju klubove navijača. Trebalo je da im oni daju podršku kad god se biralo rukovodstvo kluba, pa su počeli da im obezbeđuju specijalne prevoze. Vozovi se vrate potpuno polomljeni i svi onda ćutite. Železnica pretrpi štetu, nadoknadi i promeni vagone, uradi novi enterijer, policija trpi kada su autobusi potpuno demolirani i jedni druge tamo maltretiraju, gađaju kamenjem, prozivaju, tuku, a vi ste zatvarali oči kao da se ništa ne dešava.
Zapad je shvatio kolika je to šteta posle ''Hejsela'' i još nekih tragedija i odlučio je da sa tim raščisti, ali nama niko ne pomaže da sa tim raščistimo. Sve dok ne vidimo da je neko poveo svoje unuče na fudbalsku utakmicu u Srbiju, znaćete da situacija nije kako treba.
Ovim zakonom se to ne rešava. Ovaj zakon je opšteg karaktera i toliko široko su postavljena krivična dela za koja se izriču kazne zatvora da je ostalo na tumačenju jednog sudije - da li će prvo protumačiti da je počinilac izvršio delo po Krivičnom zakoniku, ili ga je počinio po ovom leks specijalis, pošto je manir unošenja zatvorskih kazni u sve žive zakone redom zahvatio DOS, tako da sudija sada ima pred sobom nekoliko zakona kada treba da određuje da li je neko lice počinilo krivično delo i da li treba da bude osuđeno na zatvorsku kaznu ili ne.
S druge strane, ja sam za to da sa tim raščistimo jednom zauvek. Ovo nije način i vi vrlo dobro znate da ovo nije način. Ovo se mi prikazujemo nekom svetu kako smo spremni baš sve da iskorenimo što ne valja u ovoj zemlji. Hajde, ali kako ćemo to da iskorenimo?
Ne postoje navijači i obični gledaoci. Svi su na jednoj sportskoj priredbi ili navijači ili gledaoci. Tu su problem grupe navijača. Policija ih sve zna. Vi ovde kažete - kolovođe grupa. Pa, vi ih sve znate i vi ih snimate danima na tim utakmicama. Kamere su uperene u navijače, a ne u utakmicu. Vi svi znate ko ih organizuje i ko ih vodi, ko im daje novac za put i sendviče, ko plaća ceo avion, čarter let, da odu negde na utakmicu.
Ko se veseli kada oni dobro postupe po nalozima kluba, a ko tuguje kada ne postupaju po nalozima kluba? Koliko se vođa navijača obogatilo u Srbiji i ima svoj biznis, zahvaljujući tome što su tzv. vođe navijača?
Najlakše je uleteti u masu i tući decu, a šta ako je to dete slučajno dobilo kartu pored te grupe navijača? Gde će ono da beži, gde će da se skloni, kome da dokazuje, kada ulete specijalci na tribine, da sa tim nema nikakve veze? Kako će sudiji da dokaže ako ga privedu krvavog, pa kažu - tukao se.
Znam kako policija laže. Evo vam Gnjilane, kada su nas pohapsili, pojavio se policajac koji je rekao da sam ga udario na ulici. Ja udario policajca!
Zašto treba promeniti ovaj član, za koji je ministar i sam video da treba da bude promenjen? Zato što ste vi, recimo, u isto krivično delo svrstali čoveka koji donese eksplozivnu napravu, koji je baci i njom direktno ugrozi život i zdravlje učesnika, sa onim ko izgovori parolu, tako ste napisali ovde, kojom može da se izazove nacionalna, rasna i verska mržnja ili netrpeljivost.
Šta je parola? Da li je parola ono što je, za naš prost svet, napisana poruka, ili je parola ono što se izgovara za vreme utakmice?
Dalje, vi ste ovde rekli da policija preventivno pregleda objekat, naročito pred rizične susrete, a onda kažete: ''Ako organizator priredbe ne postupi po nalozima policije, policija'', ubeđena da nije dobro osigurana bezbednost učesnika i posetilaca, ''ima pravo da zabrani sportsku priredbu'', a onda kažete da na nekoj priredbi mogu da se dese incidenti u kojima, čak, neko može da pogine.
Ako je policija videla da to nije obezbeđeno, zašto nije zabranila održavanje te sportske priredbe? Gde je kazna za policiju koja ima lošu procenu? Kako može policija da pusti da se održi sportski meč na kome će neko biti teško povređen pirotehničkim sredstvom?
To su muke iz Zakona iz 2003. godine, kada smo mi amandmanima pokušali da vas ubedimo u to da je policija dužna da čuva javni red i mir svuda, na ulici, u autobusu i na fudbalskoj utakmici, a ne da organizator obezbedi fudbalsku utakmicu, pa, ako pozove policiju - da plati posebnu uslugu policije koja će dodatno da obezbedi fudbalsku utakmicu.
Pošto nema novca, on neće da pozove policiju, nego policija procenjuje da li su potrebni specijalci, interventna jedinica, ili kako se to već zove, da ulete, da tuku i da premlate.
Zbog toga je jako teško diskutovati o ovom zakonu. Ako želite podršku Poslaničke grupe SRS-a da se na stadione ponovo vrati mir, navijanje i sport, da se na stadion vrate gledaoci svih uzrasta, mora se sagledati ceo problem.
Neko je pominjao Španiju. Kada bih mogao, recimo, voleo bih da imam jednu fudbalsku kartu za stadion kluba koji volim svim srcem i da je ostavim u nasleđe svom sinu, pa, pošto imam dvojicu, oni se smenjuju, jednu utakmicu gleda jedan, posle dva kola, utakmicu gleda drugi, i to im je najveća imovina koju im je neko ostavio - imaju mesto na tribinama kluba koji vole, među 30.000, 40.000, 50.000 ljudi, koji to isto nasleđuju od svojih predaka.
Dovedite do toga. Ništa represija ne može da postigne, naročito ne može kada su maloletnici u pitanju.
Maloletnici instinktivno na represiju odgovaraju svojevrsnom represijom, pokazuju da se ničega ne boje. Videli ste to 5. oktobra, videli ste kako to izgleda. Što, da li je tamo bilo ozbiljnih ljudi? Ne, bilo je političkih vođa, bilo je maloletnika i bilo je grupa navijača koje su se posle toga hvalile ko je koju policijsku stanicu osvojio, ko je uleteo u koju državnu instituciju, ko je zaslužniji, ''grobari'' ili ''delije'' , što je izvršen 5. oktobar.
Imate naše amandmane na ovaj predlog zakona. Mi smo čak predvideli da se dva-tri ključna člana ovog zakona potpuno brišu, zato što je sve predviđeno u našem krivičnom zakonodavstvu.
U principu smo protiv leks specijalisa. To je znak da u državi nešto ne funkcioniše. Ako ne možete u normalnoj proceduri, normalnim zakonikom da obuhvatite sva krivična dela, onda nešto u državi nije u redu, onda je neko nešto zaboravio. Pa, i ako je zaboravio, nije sramota, donesu se izmene i dopune Krivičnog zakonika i ubace dela koja do tada nisu bila predviđena. Uostalom, stižu i nova dela koja se do sada nisu dešavala.
Na ovaj način to nećete moći da postignete. Ako izbegnete ovako palijativno odlučivanje o tome ko je šta učinio na jednoj sportskoj utakmici, ko je kolovođa, ko je organizator, ko je neposredni krivac što se nešto na utakmici desilo, mi smo potpuno spremni da podržimo svaki zakon kojim bismo omogućili da se na stadion ponovo vrate gledaoci.
Nisam plašljiv čovek, ali već godinama nijednog člana svoje porodice ne vodim na fudbalske utakmice, zato što nemam poverenja u to da će utakmica da se završi mirno, zato što ne znam koja će budala da ispali raketu sa nekog mesta i da ubije nekoga.
Nemojte sad još dodatno da nas plašite time da ne znamo koga će policija da privede i da ne znamo koga će sudija da osudi sa fudbalskih tribina ili sa tribina bilo kog sportskog objekta. Onda nećete uopšte imati gledaoce.
Zašto bi neko rizikovao da se slučajno nađe na mestu gde se dobija osam godina zatvora? Ako vam je želja da nemamo sportske priredbe, onda napišite 20 godina zatvora i gotovo je, nećete imati sportske priredbe. Nacija bez sporta je trula nacija.
Čuli ste ove vrle predstavnike DOS-a kako govore o kriminalu u sportu. Jeste, ali su umešani do kosti. I vaša stranka je umešana u sport.
Da li vam je nekada palo na pamet da kažete nekom svom istaknutom članu - šta ćeš ti u tom sportskom klubu? Rekao vam je da time dobija na popularnosti stranka. Nije tačno, umešan je u najgori mogući kriminal. Pitajte one koji vode seoske klubove, da li mogu bez para, bez keša, bez isplate na crno, mogu li da vode taj obični seoski sportski klub. Kako je tek u vrhunskom sportu, možete samo da zamislite.
Zato, oprezno s ovim. Imate podršku da tribine budu mirne, ali nemate podršku da to bude na odlučivanje policiji i sudovima, jer je zakon tako široko postavljen da, gledam ovde ko mi je najsimpatičniji u sali, evo Donka, i Donku ne bih smeo da pustim na utakmicu, neko bi mogao da kaže da je učestvovala u tuči, po ovom zakonu.

Reč ima narodni poslanik Milica Radović, a neka se pripremi Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada se govori o ovom predlogu zakona, obično se, govorim prvenstveno o javnosti koja nije u Skupštini, već izvan, govori o pooštrenoj kaznenoj politici. Smatram da ove izmene i dopune treba posmatrati šire u odnosu samo na taj deo.
U praksi se pokazalo da kod sada važećeg zakona o sprečavanju nasilja postoje određeni propusti i nedostaci koje je neophodno izmeniti, da bi pravosuđe i policija efikasnije vodili borbu protiv nasilja. Upravo ovaj predlog zakona ima za cilj da se policiji i pravosuđu omogući da na što efikasniji način rade svoj posao.
Problem sa navijačima ne postoji od juče i Srbija nije jedina zemlja koja mora da vodi računa i da se bori protiv nasilja. Naime, neke zemlje, kao što je Britanija, davno su rešile ovaj problem.
Tačnije, 1985. godine, kada je na stadionu ''Hejsel'', prilikom igranja utakmice između ''Liverpula'' i ''Juventusa'', poginulo 39 italijanskih navijača u neredima koje su izazvali fanovi britanskog ''Liverpula'', svi klubovi sa Ostrva su dobili zabranu da igraju u Evropi na period od pet godina. To je bio prvi korak u rešavanju ovog izuzetno teškog problema.
Tada je britanska premijerka Margaret Tačer vrlo jasno zauzela stav da se treba surovo i vrlo oštro sukobiti i obračunati sa samim navijačima. Ne samo što su tada pooštrene kazne, već na stadionima nije bilo mesta za stajanje. Zabranjeno je svako točenje i konzumiranje alkoholnih pića. Kamere ne samo da su pratile posebne sektore na tribinama, već su i snimale okolne ulice.
Koliko je meni poznato, ovaj predlog zakona je baziran na tom britanskom modelu i mi smo u njega uvrstili sva pozitivna iskustva koja su primenjena u samom britanskom zakonodavstvu. Britanci su toliko daleko otišli u suzbijanju nasilja na sportskim priredbama da, recimo, danas na njihovim stadionima ne postoje uopšte ograde. Kada kupite ulaznicu za neku od njihovih utakmica, videćete da su na poleđini ispisane kaznene mere za određene prekršaje, koje se, samim tim, imaju smatrati sudskom odlukom.
Znači, nije neophodno da se vodi postupak da bi neko lice bilo privedeno ili osuđeno, već se, u slučaju prekršaja, takve kaznene mere smatraju samom sudskom presudom.
Naša policija teško može da utvrdi ko je krivac i da ga samim tim identifikuje.
Primera radi, na stadionu ''Mančester junajteda'' imate ukupno 14 kamera koje snimaju svaki sektor na tribinama i kod njih je apsolutno nemoguće da se desi ovakav problem. Za više od godinu i po dana, u obračunu navijača suprotstavljenih klubova, ubijeno je sedam ljudi, sedmoro mlađih osoba. Surovost i brutalnost koja je tom prilikom iskazana je, u svakom slučaju, zastrašujuća, posebno ukoliko se ima u vidu da se radi o maloletnim počiniocima krivičnih dela.
U Srbiji ima negde oko 2.000 huligana. Oni se vrlo revnosno spremaju za svaku utakmicu, dolaze naoružani metalnim štanglama, palicama i vrlo često unose i noževe. Noževi su upravo ta sredstva kojim su krivična dela, ona najteža, govorim o ubistvima i teškim telesnim povredama, izvršena. Naravno, agresivnost se lako pojavljuje, još se brže širi.
Mi moramo da uzmemo u obzir činjenicu da su naše generacije stasale u ratnim vremenima, u vremenima velikog nezadovoljstva i socijalne i psihološke krize.
Spremajući se za sednicu i čitajući ovaj zakon, pročitala sam da se u okolini Pančeva, neka me neko ispravi ukoliko nije tačno, čak, održavaju rituali koji podstiču agresivnost kod samih sportista. Govorim o svim dometima do kojih navijači mogu u svojoj agresivnoj borbi da dođu. Naravno, vrlo često se dešava da oni kliču i Hitleru.
Ako se analizira situacija na tribinama, broj nemira i težina krivičnih dela, onda je sasvim opravdano što dolazi do pooštrene kaznene politike u ovom predlogu izmena i dopuna Zakona.
Da li treba da podsećam na masovnu tuču navijača na fudbalskoj utakmici ''Radnički''-''Partizan'' 1998. godine u Kragujevcu, ili, recimo, na tuču na utakmici ''Rad''-''OFK Beograd'' 2003. godine, zatim na opštu tuču igrača na terenu na košarkaškoj utakmici ''Hemofarm''-''Partizan'' ili ''Partizan''-''Zvezda'', ili bi, pak, trebalo da pomenem i nemile događaje kada je na severnoj tribini stadiona ''Partizan'', 1999. godine, ubijen Aleksandar Radović, a 2005. Mirko Radovanović, koji je izboden nožem posle rasprave o navijačkom šalu?! Ili, kada je u tuči između navijača ''Bežanije'' i ''Čukaričkog'', sa sedam uboda nožem, ubijen Golub Balević. Poslednji fatalni obračun odigrao se na terenu FK ''Žarkovo'', u kome je ubijen Aleksandar Panić iz Železnika.
Ovaj predlog zakona, pored toga što pooštrava kazne, produžava i vremenski interval, sa 90 na 120 minuta pre i posle sportske priredbe, samim tim on na neki način otklanja jednu osnovnu prepreku za možda efikasniju borbu pravosuđa protiv ovakvih nemira, odnosno protiv nasilja na sportskim terenima i uopšte priredbama, a to je da se na jedan mnogo jednostavniji način definiše nasilničko ponašanje.
Naime, iz njegove definicije kao bitno obeležje bića krivičnog dela izbačeno je nasilje i samim tim je olakšan put sudu da lakše i brže dođe do same presude, odnosno odluke ukoliko do spora dođe.
Namera sam rekla, ja se izvinjavam ukoliko sam pogrešila, namera je bitno obeležje bića krivičnog dela koje je izbačeno iz definicije nasilničkog ponašanja.
(Zoran Krasić s mesta: Onda nema dela.)
Tako vi mislite.
Jednostavno, kakve probleme u praksi izaziva ova odredba, najbolje prikazuje i primer jednog navijača iz Beograda, protiv kojeg je samo u 2006. godini podignuto 27 prekršajnih i 13 krivičnih prijava, a nijedan postupak do sada nije okončan.
Na kraju, podvukla bi izuzetno važnu ulogu samih medija, koji bi trebalo da incidentne i nasilne ispade posmatraju izolovano i da ih postave u odgovarajuću perspektivu, a ne da konstantno od njih prave senzaciju.
Hvala.

Hvala najlepše.
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, neka se pripremi Svetlana Kitić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kratko je vreme pošto ima puno prijavljenih govornika SRS-a. Pokušaću da samo u pet minuta iznesem neke naše zamerke, čuli ste jedan deo, na ovaj predlog zakona.
Šta je bio neposredan povod da dođe do izmene i dopune ovog zakona? On je napisan 3. avgusta, upravo, to je bio događaj koji se desio na fudbalskoj utakmici ''Zrinjski''-''Partizan'' u Mostaru, sa druge strane reke Neretve gde je, kako reče gospodin Vučić, u rasadniku ustaštva u Širokom brijegu, policija, do zuba naoružana, dočekala navijače iz Nevesinja, koji su sa srpske strane prešli i došli tamo da navijaju za svoj klub.
Odluka UEFA, o čemu je govorio i gospodin Tomić, jeste nepravedna, skandalozna, zbog činjenice da navijači tog fudbalskog kluba, apsolutno, nisu učinili ništa što bi dovelo do takve sankcije. Nosili su obeležja naših srpskih junaka i, što je najgore od svega, na najzverskiji način su isprebijani.
To se desilo, čak, jednom momku iz Kaća, to je, evo, ako govorite o sociološkoj, ili bilo kojoj strukturi ljudi koji odlaze na utakmice, znači, ima onih koji su temperamentniji, da ne kažem agresivniji, i onih koji nisu, sasvim tihom i povučenom momku, koji je zadobio prostrelnu ranu ruke, koji, jednostavno, voli svoj klub, ide s obeležjima svog kluba na utakmice.
Kada je usvojen Zakon, 2003. godine, rezimirali smo.
Ja sam četiri godine član Odbora za odbranu i bezbednost i bavili smo se uporednim zakonodavstvom.
Ovako nešto, kao što reče koleginica Radović, postoji samo u Velikoj Britaniji, odnosno u Engleskoj, ali tamo su incidenti svedeni na minimum, i to ne zbog toga, kao što ona kaže, što se ljudi boje.
Vi imate čitave delove grada Londona, imate jedan klub koji igra u trećoj engleskoj ligi, zove se ''Milvol'', to je deo grada gde čitave porodice, počev od najmanjeg deteta, preko čoveka koji možda ima i 90 godina, najstariji je član porodice, idu obučeni na specifičan način. To nisu ni psihopate, niti neki ludaci, nego, jednostavno, ljudi koji navijaju. U žaru te borbe, ako igraju sa nekim, takođe, iz svoje lige, konkurentskim ili klubom rivalom iz Londona, dešava se da pojedine grupe izazivaju te situacije.
Međutim, ovde je iz čista mira jedan zakon, koji je, inače, jedan od najrigoroznijih, sada pooštren sankcijama i kaznenim odredbama koje postoje u krivičnom zakonodavstvu, pa je ovaj zakon, kao što ste čuli i od gospodina Vučića i od gospodina Nikolića, leks specijalis u odnosu na taj i ne može da opstane, što bi rekli pravnici poput gospođe Vjerice i kolege Jojića koje sada vidim u sali, u pravnom prometu.
Kako ćete vi, molim vas, gospodo, da izmerite koliko je tačno to 1000 metara? Neverovatno je da se neko na takav način poigrava s jednom zakonskom odredbom i kaže da će tri sata pre i tri sata posle fudbalske utakmice biti zabranjeno točenje alkohola u krugu od 1000 metara.
I, sada ćete da merite od stadiona JNA, od beogradske ''Marakane'', stadiona čika Dače, koliko je to tačno 1000 metara.
Pa ćete da kažete, evo sada da banalizujemo stvari, jer stvarno je za ismejavanje, gospođi Svetlani Ražnatović - znaš, ti stanuješ na 100 metara, preko puta ''Marakane'', jeste ti danas rođendan, jeste da ti je deci rođendan, ali ti u krugu svoje bašte ne možeš da slaviš ništa.
Ili ćete da kažete čoveku koji je tog dana dobio unuka, ili čoveku koji tog dana ima krsnu slavu - e, ti ne možeš da točiš alkohol, zato što živiš u blizini tog stadiona.
Zaista je neverovatno čega ste se dosetili, a da to ne može da prihvati niko ko bi trebalo da sprovede taj zakon.
Drugo, redarska služba, žandarmerija i uprava klubova ne mogu sinhronizovano da deluju u onome što se naziva navijačka grupa, ili da u dogovoru s njima preduzimaju određene aktivnosti.
Vi znate da u svim državama u svetu, u svim velikim klubovima, u određenim trenucima, imamo slučaj i kod nas u zemlji, postoji animozitet između određenih navijačkih grupa i uprave klubova, zbog toga što su kod nas, kako je rekao gospodin Nikolić, fudbalski klubovi politički instrumentalizovani.
Imate ljude koji se, jednostavno, nalaze u navijačkoj grupi i ne žele da imaju nikakve veze sa političarima.
Ja sam, unazad godinu i po dana, evo, i kolega Krasić je revnosan u tom smislu, što se tiče mojih kolega iz SRS-a, o gospodinu Vučiću da ne govorim, bila na svim kvalifikacionim utakmicama naše reprezentacije, Srbije, naročito u periodu od kada je došlo do naših samostalnih kvalifikacija.
Ono što me zaista raduje, jeste da na sve te utakmice, koje su igrane protiv Finske, Belgije, Jermenije, na beogradskoj ''Marakani'', dolaze ljudi sa malom decom, čitave porodice, s obeležjima i sa trobojkama, dolaze na utakmice.
I po ocenama o bezbednosnim rizicima, gospodine Todoroviću, koje ste morali da pratite, a mi imamo te izveštaje policije kao članovi Odbora, nijedan razlog nije postojao, od 2003. godine do današnjeg dana, da se na utakmicama tzv. visokog rizika, pa i u derbijima ''Partizana'' i ''Crvene zvezde'', odnosno obrnuto, tako nešto preduzme.
Radi se o tome da je to bilo ili dodvoravanje ili vaša loša procena i namera da se dalje iritiraju ljudi. Imam za vas konkretna pitanja, molim vas, zapišite ih, pa, kad ministar bude došao, dajte mu.
Mi smo delovali amandmanima, vezano za ovu formulaciju o navijanju, jer navijači, uglavnom, na utakmicama kada igra Srbija, štite svojim povicima i Ratka Mladića i Radovana Karadžića, i skandiraju našem predsedniku dr Vojislavu Šešelju, naravno, daju mu ono što je njegovo zvanje, a to je četnički vojvoda, tako i skandiraju.
Molim vas, recite mi da li postoji u ovim drugim zemljama Evropske unije zabrana o unošenja jedne baklje, unošenja transparenata, jer vi ste rekli - šalovi, majice, kape, a ne transparenti?
Koja je to zemlja i koja reprezentacija gde, po koreografijama koje se prave na stadionima, nema velikih transparenata, odnosno zastava, tzv. šetalica, koje su dimenzija 30x35 metara, i zašto da na tim zastavama, kada igra reprezentacija Srbije, ne stoji - Srbija, Kosovo i Metohija u srcu Srbije?
Zaista ne razumem kako ste mogli tako nešto da napišete i zbog čega vam je bio potreban ovaj zakon.
Od gospodina ministra nismo čuli i nemamo podatke, možda ostale kolege imaju, tj. u izveštaju Ministarstva unutrašnjih poslova nijedan neposredan povod ne postoji, u to budite uvereni, dame i gospodo poslanici, da se ovakav zakon, odnosno izmene Zakona donesu.

Reč ima narodni poslanik Svetlana Kitić, a neka se pripremi narodni poslanik Radivoje Milanović.

Uvažene kolege i koleginice poslanici, uvaženo predsedništvo, poštovani gledaoci, iskoristiću priliku da se obratim sa par reči, mada je puno toga rečeno.
Ja sam ovde crtala, prepisivala, jer mi je puno tema ukradeno, ali pokušaću da vam se obratim kao poslanik sa poslaničke liste SPS-a, i to kao žena koja je 30 godina u sportu.
Imala sam tu sreću da sam se bavila sportom u vreme kada je država bila uređena i kada je zadovoljstvo bilo biti sportista, kada su navijači dolazili, zaista, da uživaju u sportskim umećima i kada nisu bili izmanipulisani kao što je to sada slučaj.
Za ove mlađe gledaoce koji se ne sećaju, ja sam osvojila sve što se može u sportu osvojiti i mislim da zbog toga reči koje ću sada da uputim sa ove govornice mogu da imaju malo veću težinu, uz sve poštovanje svih ostalih prethodnika.
Reći ću vam svoje viđenje i, možda, dati neke predloge za rešavanje problema vandalizma, koji je sve prisutniji na sportskim terenima.
Na sportska takmičenja, kao što je poznato, krećemo iz kuće, tako da ponašanje koje manifestujemo na sportskim terenima nosimo iz kuće, iz porodice. Kakve su naše porodice u Srbiji?
Manje-više, navijači dolaze iz porodica gde roditelji ili ne rade, ili su otpušteni, setimo se masovnih otpuštanja, ili nemaju novac za školarinu; školarine su visoke i dostupne samo onima sa dubokim džepom i naravno da je taj mlad čovek isfrustriran i svu tu frustraciju ispoljava na sportskim terenima. Mladi nemaju prilike da se normalno školuju, studiraju, da nađu posao, da putuju, a sve to iz poznatih razloga, koje sam i rekla.
S druge strane, klubovima su potrebni navijači, jer sportskim bodrenjem stimulišu klubove da postižu bolje rezultate, velika su podrška sportistima na terenu.
To znam iz velikog iskustva, jer sam imala sreću da igram u jednom od najboljih klubova na svetu, sa kojim sam osvojila 17 titula, a naši navijači su samo navijali za klub, nisu nijednog trenutka bili izmanipulisani od strane naše uprave i nas igrača, jer su se u upravi nalazili uvaženi članovi našeg društva, pravi sportski radnici, između ostalih, i uvaženi gospodin Mrkonjić.
Postoje tereni, odnosno mesta gde bi naši mladi mogli svu tu energiju, snagu, frustraciju, bes, kako već to da nazovemo, jer su puni toga, da pokažu i da se dokažu, a to su školska takmičenja, kampovi, naravno, besplatni, razna sportska takmičenja, a sve to bi trebalo da obezbedi, naravno, besplatno, država i Ministarstvo sporta, jer smo ga napokon dobili, ili ga imamo samo na papiru.
Da kažem samo još nešto, sportisti se ne ogledaju samo na sportskim terenima, već njihovo sportsko umeće počinje u školskim klupama. Zbog toga ovo i govorim. Nadograđuju se dobrim pedagoškim radom, stručnim radom, kako na terenu, tako i od ljudi koji vode klub.
Na kraju, mislim da sam sve najvažnije rekla, samo da završim, dokaz da u pravom sportu ne postoje veze, vezice, kumovi, burazeri, jesu upravo Novak Đoković, Ana Ivanović, Jelena Janković, kao i zvučna imena našeg sporta koja su promovisala našu zemlju u vreme sankcija i nesnosnog embarga, a to su Divac, Sale Obradović, Jasna Šekarić, vaterpolisti. Kao sportista se izvinjavam svima koje nisam spomenula a zaslužili su, jer su promovisali ovu Srbiju mnogo bolje od mnogih.

Reč ima narodni poslanik Radivoje Milanović, a neka se pripremi narodni poslanik Darko Glišić.