Hvala, gospodine predsedniče. Za građane Nove Varoši će ovo biti značajno, jer se radi o imovini, i oni su zbog toga i te kako zainteresovani da se ovo pitanje razreši.

Ne samo za građane Nove Varoši. Značajno je za sve nas.
Hvala puno. To će biti upućeno kao poslaničko pitanje nadležnim ministarstvima.
Reč ima narodni poslanik Dejan Perjaničić, a neka se pripremi narodni poslanik Goran Cvetanović.

Poštovani predsedniče, poštovani gospodine ministre, visokopoštovane dame i gospodo narodni poslanici, privodimo kraju raspravu o ovoj tački dnevnog reda, pa obećavam da neću da vam oduzimam mnogo vremena, da ne bih ponavljao sve što su moji prethodnici rekli, ali sam smatrao da ipak treba da kažem nešto.
Kao što znate, pred nama je Predlog izmena Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama, i to, po mom mišljenju, u pravo vreme. Da smo još malo čekali s ovim zakonom, postojala je realna opasnost da imamo srpski "Hejsel".
Daleko od toga da smatram da na sportskim priredbama i sportskim stadionima treba da bude kamerna atmosfera, kao u bečkoj Operi ili milanskoj Skali, ali otići porodično na utakmicu, s malom decom, u poslednje vreme je krajnje opasno, da ne kažem samoubilački.
Neko sam ko je mnogo vremena proveo s ocem na najvećem našem stadionu i kao dvanaestogodišnjak sam gledao, 1978-1979. godine, uspeh našeg kluba u kupu UEFA, šampionski pohod 1991, razne veličanstvene košarkaške predstave u našem gradu. Omogućimo i našoj deci i omladini da bezbrižno uživaju u svim narednim grandioznim sportskim događajima, koji su, nažalost, sve ređi i ređi, a tribine sve praznije i praznije.
Ko god je pratio na nekom od mnogobrojnih kablovskih kanala prenose druge nemačke fudbalske lige, tzv. Cvajte, mogao je da vidi pune stadione, sa 20.000 do 25.000 gledalaca. Šta tek reći za velike utakmice španskog, italijanskog i engleskog fudbalskog prvenstva, ili NHL i NBA lige?
Za sav civilizovani svet, sportski događaj je porodični praznik, odmor u dane vikenda, bekstvo od mnogobrojnih obaveza, punjenje baterija za narednu radnu nedelju, a ne bojno polje iliti Bejrut.
Sa velikim zadovoljstvom ću glasati za ovaj zakon, kao i ostali poslanici iz Poslaničke grupe DSS-NS- dr Vojislav Koštunica. Znam i čuo sam da je bilo mnogo prigovora, da su predviđene rigorozne kazne, ali smatram da je to jedini mogući način da se spreče tragedije na sportskim terenima, koje su danas vrlo realne.
Ovim zakonom se kvalitetno reguliše odgovornost svih aktera sportskih priredbi, počev od organizatora, redarskih službi, aktera sportske priredbe i, na kraju, gledalaca.
Sasvim je normalno da se drakonski kazni svako ko neovlašćeno kroči na sportski teren, ili da se huliganima koji krše zakon zabrani prisustvovanje sportskim događajima na vremenski rok od šest meseci do dve godine, ili da se zabrani održavanje sportske priredbe ako organizator nije obezbedio sve uslove za njeno održavanje.
Sportisti Srbije, u poslednje vreme, spadaju u najbolje predstavnike naše države i mi smo tu da im u tome pomognemo i donošenjem ovog zakona.
Zahvaljujem.

 Reč ima narodni poslanik dr Goran Cvetanović, a neka se pripremi Konstantin Samofalov.

Dame i gospodo narodni poslanici, sport je potreba mladih, sport gradi slobodnu atmosferu koja, pre svega, poziva na igru i učenje. Sport unapređuje saradnju u mnogim oblastima, jer sportska aktivnost nudi mogućnost da se postigne fizičko i duševno opuštanje. Postizanjem uspeha u sportu raste i osećaj samopouzdanja, kao i poverenja u samog sebe. Bavljenje sportom je idealna prilika za edukaciju, ali i za kvalitetne socijalne kontakte. Ako je slobodno vreme neispunjeno, neorganizovano, onda postoji veća mogućnost da mladi prihvate silu kao sasvim normalnu, te da je kao takvu i samostalno koriste.
Medijski i politički uticaj bio je od presudnog značaja za kreiranje društvene zabrinutosti u vezi sa nasiljem sportske publike. Neki navijači žele da skrenu pažnju javnosti na sebe, jer takvo ponašanje omogućuje mladim ljudima da, možda, savladaju krizu identiteta, kao i osećaj društvene marginalnosti. Takvo ponašanje dovodi do ekstrema, pre svega, u komunikaciji sa svima koji ne pripadaju istoj grupi.
Primarni cilj ekstremnih navijača je biti viđen u široj javnosti, ali i unutar sopstvene navijačke grupe. Takve grupe imaju tri karakteristična elementa, kolektivnu solidarnost, izrazitu teritorijalnost, muškost, pre svega se misli na glasno muško skandiranje.
Događaji na tribinama često nisu povezani sa trenutnim događajima na samom terenu, već se dešavaju potpuno nezavisno. Siguran sam da ni MUP neće biti u velikoj zabludi, jer je u Velikoj Britaniji, gde je uvek bilo velikog nasilja na stadionima, posle donošenja zakona, nasilje sa stadiona samo prebačeno i preneto na ulice.
Zakon predviđa duže zatvorske i više novčane kazne, ali daje i dodatna ovlašćenja i obaveze organizatorima mečeva. Promene se odnose na zatvorske kazne za osobe koje učestvuju u nasilju, pre svega, na sportskim terenima. Za njih je predviđena zatvorska kazna od jedne do pet godina, a ako se krše zakoni u grupi, maksimalna kazna je osam godina.
Ono na šta treba da obratimo svi pažnju, kao narodni poslanici, jeste da se Srbija po broju ubijenih sportista svrstava u sam vrh crnih lista. Za kratko vreme je ubijeno čak sedam predsednika fudbalskih klubova. Očigledno je da se kroz neke sportske klubove vrši pranje novca, i to uglavnom kada su u pitanju fudbal i košarka.
Zato je polovinom 2005. godine naš fudbalski savez dobio žuti karton od UEFA i naredbu da se odstrane mafijaši iz Saveza, jer, očigledno, velika mafijaška grupa i dan-danas funkcioniše po većem broju klubova u fudbalu, a i u košarci.
Naš je zadatak da svi zajedno delujemo preventivno, da bi nasilje imalo tendenciju opadanja i da nasilje u sportu svedemo na minimum.
Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Konstantin Samofalov, a neka se pripremi narodni poslanik Tomislav Ljubenović.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre ja bih ovo pitanje, pre svega, posmatrao kao problem mladih koji su, očigledno, zbog svih tragedija kroz koje je prolazilo naše društvo u poslednjih 15 godina, najteže pogođeni.
Moju generaciju su na fudbalske stadione i druge sportske objekte vodili očevi, ali moji prijatelji koji imaju po 20, 30 godina ne smeju svoju decu da vode. Naši stadioni su danas sablasno prazni, i to nije ništa čudno kada svakih 10, 15 dana vidite nekakve tuče i razbijene glave; navijači se biju između sebe u jednoj navijačkoj grupi, sa drugim navijačkim grupama, sa policijom, lome i pale stolice i preskače se ona ograda koja razdvaja tribine od terena kao od šale.
U najjačim evropskim ligama ne postoje ograde koje razdvajaju tribine od terena, postoje nekakve reklame, koje može da preskoči i dete od pet godina, ali to se ne dešava, jer tamo se zna šta se sme, a šta ne sme da radi. Ipak, mislim da naši navijači nisu najgori, kao što nekada pokušava da se predstavi. Mi često govorimo da smo najgori, a ja bih voleo da ovim izmenama i mnogim drugim izmenama u drugim oblastima budemo primer za druge, u ovom slučaju, primer kako treba da se navija.
Ovo pitanje bih posmatrao u kontekstu evropskih integracija. Srbija se nesumnjivo opredelila za evropski put, građani Srbije u velikoj većini podržavaju ulazak u Evropsku uniju. Građani Srbije koji vole sport žele da gledaju svoje klubove u takmičenjima koje organizuje UEFA, ali, da bismo mogli da učestvujemo u tim takmičenjima, moramo da poštujemo pravila igre i određene standarde.
Ne sme da nam se dogodi ono što smo imali na početku, recimo, kvalifikacija za predstojeće Evropsko prvenstvo u fudbalu, kada je reprezentacija Srbije svoju prvu utakmicu na ''Marakani'' protiv ''Azerbejdžana'' igrala pred praznim gledalištem, zbog problema koje su naši navijači izazivali na prethodnim utakmicama.
Ipak, smatram da je većina naših navijača sjajna i na njihovim krilima je naša reprezentacija osvajala brojne medalje. ''Crvena zvezda'' i ''Partizan'', toliko puta pominjani danas, osvajali su evropske i svetske titule u fudbalu u košarci, u vaterpolu. Ovo pitanje se odnosi, pre svega, na onu malu grupu koja divlja, lomi, izaziva nerede, ugrožava živote drugih i daje izuzetno loš primer našoj omladini.
Zato Demokratska stranka podržava ovaj zakon. Takođe, smatramo da odredba koja se tiče izazivanja rasne, verske i nacionalne mržnje i netrpeljivosti treba bliže da se definiše, gde kao konačna posledica treba da stoji - odgovarajući sukobi i neredi, i da onda to tako bude sankcionisano.
Hvala vam.

Hvala vam.
Reč ima narodni poslanik Tomislav Ljubenović, a neka se pripremi Miljan Ranđelović.

Dame i gospodo narodni poslanici,         mudrost je naći meru, a izgleda da je u ovom trenutku to najteže.
Agresivnost, ona konstruktivna, poželjna je, bez nje nema života. Ona služi da čovek preživi, istovremeno, da stvara, kreira, da se brani, da se bori i prilagođava izazovu vremena. Međutim, onog trenutka, kada ta agresivnost nije konstruktivna i pređe u destrukciju, odnosno nanošenje zla, šteti drugima. U tom slučaju se može govoriti o fenomenu današnjice.
Srpska radikalna stranka osuđuje sve izgrede na stadionima, ali ne i slobodno mišljenje naših navijača. Dobro se zna da su navijači postali partneri upravama klubova. Nije nepoznato da većina klubova plaća svojim navijačima put na utakmice koje se igraju van zemlje, pomažu im pri vađenju vize i imaju određenu saradnju.
Koliko dugo javnost ove zemlje očekuje da se protiv takvog, najblaže rečeno, nesportskog ponašanja navijača preduzmu energične mere i jednom za svagda uvede red, stvari postave na svoje mesta i onemogući divljanje raznih grupa i grupica očajnih?! Ako se sada stvari ne shvate najozbiljnije, samo je pitanje dana kada će se neka naša selekcija naći na tapetu i biti isto tako kažnjena zbog ispada navijača.
Neko će, možda, reći da to nije samo naš problem, da takvih nesportskih, divljačkih ispada navijača ima i drugde, u Italiji, Velikoj Britaniji, Poljskoj, Danskoj. Tačno, ali to nije naš problem i pada u vodu naša paranoidna sklonost ka izjednačavanju stvari. ''A kako oni, zašto samo mi, zato nas mrze'', možda u ovim rečima ima i malo istine, ali to ne daje nikom za pravo da bezobzirno tera inat sa našim sportom zarad nekog svog bolesnog doživljaja, lične ili grupne frustracije i nezadovoljstva. Jer, ceh plaćaju naši klubovi i sportisti.
Od novčanih kazni, Fudbalski savez i naši klubovi mogli su dosad da naprave Kuću fudbala, a ne da moljakaju UEFA za nekakvu donaciju.
Iako nema opravdanja za ponašanje dela srpskih navijača, koje se, nesporno, mora iskoreniti, utisak je da evropska fudbalska unija nema iste aršine za sve.
Jer, kako objasniti predlog Mišela Platinija da se sve fudbalske selekcije Srbije, čak i seniorski tim u ženskoj konkurenciji, suspenduje na dve godine.
Na sreću, Platinijev predlog nije prošao, ali je to ozbiljno upozorenje za našu fudbalsku organizaciju i klubove koji nas predstavljaju u Evropi.
Naime, predstavnici evropske kuće fudbala su upozorili Srpski savez da ubuduće neće imati milosti ni prema nacionalnim timovima, ni prema klubovima.
Poređenja jesu neumesna, ali je činjenica da su neki pravili teže incidente i provlačili se bez adekvatnih sankcija. Zar to ne pokazuje najbolje primer ''Partizana''. Presedan je da su čelnici UEFA tražili da se poništi odluka njihovog organa, smatrajući da je disciplinska komisija izrekla nedopustivo blagu kaznu.
Što pre naši klubovi i reprezentacija shvate, to bolje. Tek kada je ''Partizan'' izbačen iz Evrope, saznalo se da je beogradski klub, od 36 odigranih utakmica u Evropi, na 25 platio razne kazne, najčešće novčane, u iznosu od 244.000 franaka.
Naše službene organizacije, obezbeđenja, moraće ubuduće više pažnju posvetiti bezbednosti navijača nego samoj organizaciji sportske priredbe, pa, ukoliko se proceni da bezbednosni uslovi nisu ispunjeni, da MUP zabrani održavanje sportskih manifestacija.
Potrebno je da i klubovi preuzmu veću odgovornost pri organizaciji sportskih priredbi i neophodan je bliži kontakt s navijačima u prevazilaženju incidentnih situacija, jer je i njihova odgovornost najveća. Redari treba da zabrane pristup pijanim ili drogiranim navijačima, organizator da zabrani prodaju i konzumiranje alkohola na udaljenosti od jednog kilometra, srazmerno veličini grada.
Moramo shvatiti da promene ne može da donese samo zakon, već, pre svega, svest ljudi i spremnost organizatora za što bolju organizaciju. I, da navijači nastave da na sportskim priredbama koriste klupska obeležja, ali i državna, šal, kape, dresove, transparente, i da se vratimo našim tradicionalnim vrednostima i načinu navijanja i bodrenja naših sportista.
Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Miljan Ranđelović, a neka se pripremi Zlatan Jovanović.