TREĆA SEDNICA, DRUGOG REDOVNOG ZASEDANjA, 14.11.2007.

6. dan rada

OBRAĆANJA

...
Zdrava Srbija

Miloljub Albijanić

| Predsedava
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Treće sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2007. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika konstatujem da sednici prisustvuje 130 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 100 narodnih poslanika, odnosno da je prisutno više od jedne trećine poslanika i da postoje uslovi za rad.
Prelazimo na 4. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O AZILU (nastavak u načelu)
Primili ste ostavku Slobodana Gavrilovića na funkciju narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije i izveštaj Administrativnog odbora Narodne skupštine povodom razmatranja ove ostavke, koji je utvrdio da je podnošenjem ostavke nastupio slučaj iz člana 88. stav 1. tačka 2) Zakona o izboru narodnih poslanika i predlaže da Narodna skupština, u smislu člana 88. stav 2. i stav 3. istog zakona, konstatuje prestanak mandata ovom narodnom poslaniku.
Saglasno članu 88. stav 1. tačka 2) i stav 2. i stav 3. Zakona o izboru narodnih poslanika, Narodna skupština, na predlog Administrativnog odbora, konstatuje da je prestao mandat, pre isteka vremena na koje je izabran, narodnom poslaniku Slobodanu Gavriloviću, izabranom sa izborne liste Demokratska stranka - Boris Tadić, danom podnošenja ostavke.
Saglasno Zakonu o izboru narodnih poslanika, izvršiće se popunjavanje upražnjenog poslaničkog mesta u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Zbog intervencije narodnih poslanika da nemamo televizijski prenos dajem pauzu u trajanju od 30 minuta. Nastavljamo rad u 10.40 sati. Hvala vam na razumevanju, a videćemo zašto je do ovoga došlo.
(Posle pauze – 10.40)

Oliver Dulić

| Predsedava
Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad.
Reč ima narodni poslanik Radovan Radovanović, a neka se pripremi narodni poslanik Bojan Milovanović. Narodni poslanik Radovan Radovanović nije tu. Reč ima narodni poslanik Bojan Milovanović, a neka se pripremi narodni poslanik Nikola Lazić.

Bojan Milovanović

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo, kolege narodni poslanici, Socijalistička partija Srbije je pokušala da na pravi način objasni ono što je očigledno, prilikom pravljenja ove liste diskutanata za sednicu, po principu - ko je za, ko je protiv, ostalo nedorečeno. Ono što je vrlo bitno naglasiti, Predlog zakona o azilu je jedan od zakona koji predstavlja, takoreći, uvod u ono što se zove EU i SPS tu načelno nema nikakvih prigovora, čak će dati konstruktivan doprinos da kroz amandmane doprinese da ovaj zakon bude bolji.
Ono što je zanimljivo, SPS nikako ne može Predlog zakona o azilu po temi, po suštini ove značajne materije, odvojiti od onoga što je stvarnost danas u Srbiji, a to su izbeglice i interno raseljena lica. Možda je ovaj termin "interno raseljena lica" suviše uopšten; svi oni ljudi koji su imali prilike da se suoče sa velikim problemom na nivou lokalne samouprave videli su da to ni u kom slučaju nisu interno raseljena lica, nego na najgrublji način, u 21. veku, prognani sa svojih ognjišta, a uslovi u kojima danas žive na teritoriji Srbije nisu ravni ni srednjem veku, da ne pričam o 21. veku.
Ukratko ću se osvrnuti na osnovne stvari koje danas tište lokalne samouprave, jer podsećam da Vlada Republike Srbije i UNHCR ni u kom slučaju ne pridaju značaj ovim ljudima, tako da je ovo jedna blaga analiza ili suštinska analiza ovih problema, šta se to dogodilo sa izbeglim licima sa prostora bivših republika SFRJ i šta je danas sudbina interno raseljenih lica.
Podsetiću da UNHCR ima dva osnovna i suštinska zadatka na ovom prostoru, a to su: pre svega, prvi zadatak je povratak i drugi zadatak, takođe značajan i važan, jeste pokušaj integracije izbeglih i interno raseljenih lica u ekonomski, politički i svakako socijalni sistem Republike Srbije u ovom momentu.
Što se tiče analize, samo ću navoditi podatke, da budem iskren, koji nisu možda relevantni, u nekom delu se razlikuju od naših podataka, ali neka budu takvi podaci. Ako se malo dublje analiziraju, videće se da podaci o izbeglim licima danas na prostoru Republike Srbije i povratku izbeglih lica umnogome prevazilaze ono što se u suštini dogodilo sa interno raseljenim licima. Tako da od 1996. godine, od kada UNHCR sprovodi ovaj projekat povratka, taj broj od 600.000-700.000 izbeglica uspeo je da se svede u neke granice od 90.000 izbeglih iz BiH i Republike Hrvatske.
Ako se posmatra ono što se dogodilo sa interno raseljenim licima sa prostora Kosova i Metohije, rezultati su poražavajući. Od 1999. godine do danas uspelo je da se vrati jedva 1% srpskog življa i oni danas pod jednim projektom koji se zove integracija u sistem države Srbije ni u kom slučaju ne daju pravu sliku i odnos države prema svemu onome što se događalo. Podsetiću da je jedna aktivnost koja se zove gašenje kolektivnih centara i integracija u život samo neki pokušaj na papiru. Međutim, sudbina tih ljudi u sredinama u kojima danas žive je izuzetno teška, tako da su lokalne samouprave, koje brinu brigu danas o prognanim sa prostora Kosova i Metohije, suočene sa mnogim problemima. Pre svega, ti problemi se ogledaju u iznalaženju mogućnosti da se na pravi način integrišu. To je velika obaveza, da se obezbedi posao, da se zdravstveno zbrinu, da se obezbedi školovanje. Moram reći da, uz sve ono što se zove obaveza države, u ovom momentu lokalne samouprave daju mnogo više značaja tome, nego što to finansijski podržava Vlada Republike Srbije.
Ne sumnjam da je predlagač predlažući ovaj nacrt zakona o azilu, kao što to uvek radimo kad se radi o ovim proevropskim zakonima, postigao najveće standarde, tako da ćemo i kroz amandmane pokušati da ovaj zakon još više usavršimo. To SPS jasno stavlja do znanja i konstatuje da je mnogo važnije bilo da smo deo skupštinskih rasprava, a mnogo više sredstava, potrošili na integraciju i povratak Srba na prostor Kosova i Metohije, i postigli bismo značajnije rezultate.
Samo par napomena, pošto sam hteo da iniciram jednu ovakvu raspravu u Skupštini posvećenu našim suštinskim problemima; želim da kažem šta bi to bilo moguće promeniti u ovom zakonu o azilu. Konkretno, što se tiče načela poverljivosti, SPS može predložiti nekoliko stvari. Član 18. kaže da podaci o licu koje traži azil, do kojih se dođe tokom postupka azila, predstavljaju službenu tajnu. Postavlja se pitanje te službene tajne; prvo, ko su ovlašćena lica, to se jasno odlukama i zakonom mora definisati i, ono što je takođe značajno, način čuvanja takvih podataka, do kog vremena, na koji način. Jer, zakoni iz ove oblasti u Evropi ukazuju na jednu stvar – da je vrlo bitno, zato što se radi o vrlo značajnoj temi, konkretno o sudbini tih azilanata, određene podatke nakon izvesnog roka i uništavati.
Još jedna napomena: član 21. govori o centru za azil, i samo funkcionisanje i rad centra za azil podrazumeva određene materijalne troškove koji su isključivo vezani za budžetsku potrošnju. Podsećam da lica koja traže azil mogu sutra, teoretski razmatrano, u sklopu podnošenja zahteva za azil izneti i svoje određene probleme koji ih stavljaju u red onih koji ne mogu živeti u tim centrima za azil. Tu se konkretno radi o bolesnim licima, starim licima ili licima koja su imala probleme sa trgovinom ljudima itd. To podrazumeva da ovakav zakon treba svakako da predvidi i mogućnost zahteva takvih lica koja po samoj svojoj sudbini i zahtevu moraju imati smeštaj na nekom drugom prostoru. U svakom slučaju, to i potencira ovaj drugi momenat koji je za Srbiju i te kako važan, a to je budžet i budžetska sredstva koja sutra treba na adekvatan način da stanu iza ovoga.
Podsećam još jednom, Socijalistička partija Srbije ni u kom slučaju neće potceniti ovu značajnu temu, ali će, iako bude konstruktivno kritikovala ovakve stvari, davati do znanja da ovaj visoki dom i ova skupština ne može davati prioritet donošenju po hitnom postupku ovih proevropskih zakona, a da pri tom na sudbinu i na život svojih interno raseljenih lica i izbeglica uspeva i te kako ovih godina da zaboravi.
Na samom kraju, pošto nemam više vremena za diskusiju, da podsetim, i danas su ti podaci o povratku interno raseljenih lica sa prostora Kosova i Metohije više mrtvo slovo na papiru nego jedna sudbina kojom su se pozabavili i predstavnici UNHCR-a i predstavnici Vlade Republike Srbije. Podsetiću da stariji od 65 godina danas na prostoru Kosova i Metohije ostvaruju mogućnost penzije od 45 evra, tako da se događaju situacije da se pojedini interno raseljeni fiktivno odjavljuju sa teritorije Srbije i prijavljuju na Kosovu i Metohiji, kako bi obezbedili ova mala materijalna davanja.
Da to ne bi predstavljalo lažnu sliku povratka Srba tokom prethodnih nekoliko godina, podsećam da bi Vlada trebalo da ima malo više sluha i da bar ova najskromnija materijalna davanja ovim ljudima omogući i obezbedi. Zahvaljujem.
...
Zdrava Srbija

Miloljub Albijanić

| Predsedava
Reč ima narodni poslanik Nikola Lazić, a zatim narodni poslanik Milorad Buha.

Nikola Lazić Beograd

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, iskoristio bih ovu priliku da na početku čestitam slavu Sveti Vrači Kozma i Damjan svim lekarima i drugima koji ovu slavu slave.
Svakako, rasprava o ovom zakonu je vrlo značajna jer se ovim putem u domaće zakonodavstvo ugrađuju norme koje regulišu pitanja azila, i to je u okviru šireg konteksta uređenja kompletne oblasti politike upravljanja migracijama.
Činjenica je da pitanja azila u Srbiji nije bilo rešeno posebnim zakonom, već određenim odredbama Zakona o kretanju i boravku stranaca, po čemu smo trenutno jedina država u regionu. Zapravo, Ustavna povelja i Zakon o azilu prethodne države Srbije i Crne Gore su podrazumevali da se posebnim zakonskim rešenjima reguliše postupak, organi, kao i obim prava koja se daju azilantima.
Usvajanjem ponuđenog zakona naše zakonodavstvo usaglašava se sa Ustavom Srbije, kao i sa nizom međunarodnih akata, kao što su Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija, Konvencija protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih postupaka, Konvencija Ujedinjenih nacija o statusu izbeglica, pravima deteta, kao i druge evropske i konvencije Ujedinjenih nacija.
Naša zemlja Srbija, kao država koja svojim vrednostima i svojom tradicijom u velikom delu svoje istorije, a i danas, pridaje visok značaj poštovanju i negovanju ljudskih prava, o čemu svedoči i činjenica da je skoro jedna trećina modernog Ustava Srbije posvećena ljudskim pravima, često je bila utočište i sklonište prognanicima i ugroženima. O pravu na utočište govori i član 57. aktuelnog Ustava Srbije.
Takođe, kako napreduju reforme u našoj državi, kao i evropske integracije, Srbija će u budućnosti biti sve atraktivnija za potencijalne azilante. Treba imati u vidu da termin izbeglištvo, za koji se vezuje masovnost, i azil, koji je pretežno individualna odrednica, od slučaja do slučaja predstavljaju dve različite kategorije, iako se vrlo često preklapaju.
Prethodnih godina Srbija i Crna Gora je bila među prvima po broju svojih državljana koji su tražili azil u zemljama Evropske unije, od kojih je većina registrovana kao azilanti sa područja Kosova i Metohije. Kao ilustracija, nemačka savezna kancelarija za migraciju izbeglica objavila je tokom 2005. godine da od 5.222 azilanta sa našeg područja 39,5% čine Romi, 37,5% Albanci i nešto više od 1% čine Srbi.
To je zanimljivo uporediti sa nedavnim slučajem sedmočlane kosovsko-albanske porodice Zogaj, kojoj su austrijske vlasti uskratile mogućnost azila, jer je od strane misije UN u pokrajini procenjeno da su oni došli u Frankenburg radi boljih uslova života, a ne zbog politike, kako se kaže u njihovoj kvalifikaciji. Generalno, broj azilanata u zemljama Evropske unije opada, i to uglavnom zbog restriktivnije politike azila u tim državama.
Ponuđeni zakon, o kome raspravljamo i danas, tragao je za modelom koji će usaglasiti potrebu za poštovanjem univerzalnih normi sa praktično dokazanim rešenjima iz ove oblasti.
Dakle, nužno je definisati i proceduru, i rokove i kriterijume za dobijanje azila, kao i standard za tretman azilanata, način edukacije ljudi koji će se neposredno baviti ovom problematikom itd.
U praksi, usled odsustva adekvatnog zakonodavstva, pitanjem azila bavio se Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija za izbeglice, a oni kojima bi ovim putem bio priznat status nisu do sada imali nikakva socijalna ili ekonomska prava, dakle, bili su potpuno neintegrisani u pravni sistem i strukturu društva.
Zadatak ovog zakona jeste da tretira ovu problematiku na human način, omogući integraciju, zaštitu, pravo na spajanje porodice, obrazovanje i boravak stvarno ugroženima, kao i da spreči zloupotrebe prava na azil, pogotovu ekonomske, posebno u trenucima kada naša zemlja bude došla na šengensku listu i kada reforme budu dale još značajnije rezultate.
Iako se ovo pitanje može posmatrati u kontekstu obaveza preuzetih članstvom u Savetu Evrope, kao i evrointegracija, važno je napomenuti da se u okviru Evropske unije planira da tek 2010. godine bude usaglašena politika azila.
O tome se zapravo i u Evropskoj uniji vodi vrlo glasna rasprava, s obzirom na to da sve članice Evropske unije ne trpe isti pritisak potencijalnih azilanata. Ilustracije radi, u Švedskoj je od 70-ih godina pa do današnjih dana odobreno preko 100.000 prava na azil, samo iz Iraka.
Primena zakona o azilu bavi se i pitanjem privremene zaštite lica u slučaju masovnog priliva izbeglica, naravno, u skladu sa mogućnostima države i odlukama državnih organa. Drugim rečima, kada se svaki slučaj zbog brojnosti, odnosno talasa izbeglih ne može pojedinačno razmotriti i obrađivati, Vlada donosi odluku o merama privremene zaštite, odnosno o njihovom boravku na našoj teritoriji, vodeći računa o kapacitetima i interesima države, kao i, naravno, o humanitarnom aspektu, jer ovo pitanje je ipak par ekselans pitanje poštovanja ljudskih prava.
Ono što je značajna novina, to je da se obezbeđuje poseban upravni postupak za priznavanje statusa izbeglica prilagođen posebnom položaju tražilaca azila, kao i potrebi države da se zaštiti od masovnih zloupotreba prava na azil. Tri tela će učestvovati u postupku azila: kancelarija za azil, za prvostepeni postupak koji vode posebno edukovani službenici Ministarstva unutrašnjih poslova, komisija za azil, koja predstavlja nezavisno stručno telo koje obrazuje Vlada i koje vodi drugostepeni postupak, kao i centar za azil, koji je u sastavu Komesarijata za izbeglice i koji obezbeđuje elementarne potrebe poput ishrane, smeštaja itd.
Ovo je prvi korak, koji treba da slede prateće institucije, odgovarajuća infrastruktura, stručne službe, edukacija itd., tako da, dok se sve to obezbedi, zakon će biti primenjivan od aprila sledeće godine.
Ovaj zakon će omogućiti princip subsidijarne zaštite, što je u skladu sa normama humanog društva kome težimo, a u zakon će biti ugrađena najbolja evropska i svetska praksa ovog sistema zaštite. Zakon je dobar i poslanička grupa DSS će ga svakako podržati.
Na kraju, citirao bih poznatog francuskog pisca i nobelovca Andre Žida, koji je rekao – sve dok živimo među ljudima, negujemo humanost. Hvala.
...
Zdrava Srbija

Miloljub Albijanić

| Predsedava
Hvala. Reč ima narodni poslanik Milorad Buha, a zatim narodni poslanik Bojana Aleksić.

Milorad Buha

Dame i gospodo narodni poslanici, materija o kojoj danas razgovaramo je regulisana sa desetak međunarodnih konvencija koje se odnose na azilante i na izbeglice. U našem pravnom sistemu imamo tri zakona koja regulišu ovu oblast, i to: jedan iz 1980. godine a to je Zakon o boravku i kretanju stranaca, zatim imamo Zakon o izbeglicama iz 1992. godine i treći je Zakon o azilu iz 2005. godine. Zakonodavac se opredelio, predlagač, za inoviranje ovog Zakona o azilu kojim će se obuhvatiti kako kategorija lica koja možemo nazvati azilantima, tako i izbeglička populacija, koja obuhvata i prognane, mislim pre svega na prognane sa Kosova i Metohije.
Ono što je bitno u ovom predlogu, mislim da je predlagač zakona nedovoljno razradio kategoriju azilanta. Evropsko zakonodavstvo, a recimo, i zakonodavstvo Slovenije poznaje nekoliko kategorija. Starije evropsko zakonodavstvo i novije slovenačko poznaje nekoliko kategorija azilanata.
Dobro bi bilo da je predlagač zakona ugradio u zakon određene kategorije azilanata koje se u praksi javljaju. U evropskom zakonodavstvu razlikuju: političkog azilanta, ekonomskog azilanta, azilanta koji dolazi iz humanitarnih razloga i azilanta koji dolazi iz socijalnih razloga. Možda ovog trenutka kod nas nije bitno da li razgraničiti ove kategorije, ali za tri, pet ili više godina bilo bi vrlo bitno razgraničiti azilante po ovim kategorijama koje sam spomenuo.
Ono što je bitno napomenuti za sam zakon o azilu, to je da je predlagač ušao u definisanje azila kao kategorije, azilanta kao potencijalnog lica koje treba da dobije azil u državi i definisanje izbeglica. Međutim, definicija o izbeglicama je data u Zakonu o izbeglicama. Ja ću sada pročitati definiciju iz Zakona o izbeglicama iz 1992. godine; tu se spominje kategorija Srba i ostalih narodnosti, koji su usled progona hrvatske vlasti ili vlasti u drugim republikama, pretnje genocidom, kao i progona, diskriminacije i tako dalje... Ova definicija iz 1992. godine odgovarala je vremenu kada je donet ovaj zakon.
Međutim, predlagač ovog zakona nudi nam drugu definiciju izbeglica, gde kaže: "Izbeglica je lice koje se, zbog opravdanog straha od progona zbog svoje rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti ili pripadnosti nekoj grupi ili zbog svojih političkih uverenja, ne nalazi u državi svog porekla i nije u mogućnosti ili zbog tog straha ne želi da se stavi pod zaštitu te države, kao i lice bez državljanstva koje se nalazi izvan države svog prethodnog stalnog boravka i koje ne može ili zbog tog straha ne želi da se vrati u tu državu."
Znači, u pravnom sistemu, ako usvojimo ovakav Predlog zakona, imaćemo dve definicije izbeglica. U prelaznim i završnim odredbama po pravilu se predlagač opredeli za brisanje određenih zakonskih propisa koji određenim članovima definišu određene pojave ili situacije, međutim, u završnim i prelaznim odredbama ovog zakona ne nalazimo nijedno brisanje Zakona o izbeglicama.
Mislim da je to pravni promašaj, koji zaslužuje određenu pažnju. Ja ću i u amandmanima predložiti da se izvrši određena korekcija, jer ne možemo u pravnom sistemu imati jedan te isti pojam definisan na dva različita načina.
Sa druge strane, da sam u pravu govori i međunarodna Konvencija o statusu izbeglica iz 1951. godine, koja mi daje za pravo, i mislim da je predlagač zakona morao ući u definisanje ovog pojma prema odredbama međunarodne Konvencije o statusu izbeglica, zato što je ona verodostojnija.
Kada govorimo o azilantima i izbeglicama, moramo krenuti od nesrećnih devedesetih godina kada je na prostore Srbije iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske, BiH, a kasnije i sa Kosova i Metohije, došlo preko milion izbeglica. Crna je sudbina srpskog naroda od devedesetih godina. Nažalost, progon srpskog življa iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske nastavlja se i danas. Slična je situacija i na Kosovu i Metohiji.
Ja ću ovde sa nekoliko ilustrativnih primera, kroz broj izbeglica, pokazati koja je nesreća zadesila srpski narod koji je napuštao svoja ognjišta i tražio mogućnost da preživi u Republici Srbiji. Dakle: 1992. godine oko 150.000 prijavljenih izbeglica, 1996. oko 650.000, 1998. godine 715.000, i to je najveći broj izbeglica koji je registrovan u Komesarijatu za izbeglice i MUP-u, 2001. godine 450.000, 2005. godine 107.000, 2007. godine 97.000. Znači, trenutno stanje je oko 97.000. Međutim, kada kažem za 2005. i 2007. da se kreće oko 100.000, moramo reći da je taj broj daleko veći. Izbeglice se ne mogu vratiti u Hrvatsku. Ustaški režim ne dozvoljava povratak izbeglica. To možemo videti i po izveštajima Komesarijata za izbeglice, možemo videti iz raznih studija koje rade određene organizacije, udruženja Krajišnika koja to prate.
Mi u Vladi Republike Srpske Krajine imamo tačne pokazatelje o tome koliko se izbeglica stvarno vratilo u Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Hrvatsku. Vratilo se svega oko 55.000, a čak i od tog broja 10.000 ne živi stalno u Hrvatskoj, znači 45.000 se vratilo u Hrvatsku; od tog broja preko 15.000 ljudi je već umrlo u Hrvatskoj.
Znači, između 500.000 i 800.000 Srba je proterano iz Republike Srpske Krajine, Republike Hrvatske, vratilo se 55.000, stvarno živi 45.000, a od 1997. i 1998. godine, kada je intenziviran povratak, ali uglavnom staračkih domaćinstava koja nisu mogla živeti na ovim prostorima, s obzirom na to da su odrasli i živeli u onim krajevima, nisu mogli umreti ovde, vraćaju se tamo i tamo umiru, dakle, preko 15.000 tih ljudi koji su izbegli vratilo se tamo i oni su otišli na onaj svet. Zla je sudbina tog naroda.
Vlada Republike Srpske Krajine, putem apela upućenih međunarodnoj zajednici, aktuelnoj vlasti, nevladinim organizacijama, traži, insistira da se pomogne ovom narodu. Preko 450.000 ljudi iz Republike Srpske Krajine, Republike Hrvatske je došlo ovde, bez imovine, bez perspektive. Istrpeli su ovih 10-12 godina. Oni koji se vrate tamo doživljavaju ogromne neugodnosti; česta su ubistva, bacanje bombi, zastrašivanja, maltretiranja i tako dalje. To je nastavak genocida koji je doživeo taj narod.
Kada govorimo o tome zašto se izbeglo stanovništvo ne vraća u Hrvatsku moramo reći da je to zbog straha od ubistava i ovoga o čemu sam pričao, i od tajnih spiskova. Svi oni koji sada imaju 40 ili 50 godina, koji su učestvovali u oružanim sukobima, plaše se otići tamo, jer smo preko sredstava informisanja svakodnevno informisani o tome da je danas uhapšen jedan... Juče, odnosno pre nekoliko dana smo mogli videti da je na prelasku između kanadske i američke granice uhapšen jedan Srbin, pre nekoliko dana u Nemačkoj, i tako svakodnevno. Isto to nas čeka u Hrvatskoj kada se vrate Srbi: odu jednom, drugi put, treći put su uhapšeni, privedeni, maltretirani, šikanirani, zatvarani i tako dalje, i nema povratka.
To je odgovornost, pre svega, ove države, zato što je ona potpisala više bilateralnih sporazuma sa Republikom Hrvatskom i ništa ne čini da se ti bilateralni sporazumi sa obe strane izvršavaju.
Spomenuću nekoliko sporazuma koji se odnose ne samo na regulisanje statusa, nego i imovinskih, socijalnih i ostalih pitanja. To je Ugovor o normalizaciji odnosa iz 1996. godine, koji su potpisale tadašnja SRJ i Republika Hrvatska, a ja ću vam pročitati član 7. On kaže: "Strane ugovornice obezbediće potpunu bezbednost izbeglicama i raseljenim licima koja se vrate. Strane ugovornice pomoći će onim licima u obezbeđivanju nužnih uslova za normalan i bezbedan život.
Strane ugovornice će propisati opštu amnestiju za sva dela učinjena u vezi sa oružanim sukobima, osim za najteže povrede humanitarnog prava koje imaju karakter ratnog zločina".
Hrvatska je donela Zakon o oprostu, odnosno o amnestiji, ali se ona toga ne pridržava. Na spiskovima hrvatske vlasti, tajnim i javnim, nalazi se preko 30.000 ili 40.000 Krajišnika. To je opasnost za bezbednost, ne samo bezbednost Srba Krajišnika, za opštu bezbednost srpskog naroda koji bitiše na ovim prostorima, koji je proteran. Ovde nam kaže ova odredba – strane ugovornice će osigurati bezbedan i siguran povratak. Sigurnog povratka nema. Ko to ne dozvoljava? Ne dozvoljava hrvatska vlast. Ko je odgovoran? Odgovorna je srpska vlast, koja ne dozvoljava povratak i izvršenje ovog sporazuma koji insistira i traži da se povratak vrši u normalnim i bezbednim uslovima.
S druge strane, ista odredba člana 7. kaže: "Strane ugovornice će obezbediti uslove za bezbedan i slobodan povratak izbeglica i raseljenih lica u njihova prebivališta ili u druga mesta koja slobodno izaberu. Strane ugovornice će obezbediti tim licima vraćanje u posed njihove imovine, odnosno pravičnu naknadu." Niti ima bezbednog povratka, niti ima naknade, obnove kuća koje su zapaljene u toku poznatih vojno-bezbednosnih aktivnosti hrvatske vojske "Bljesak" i "Oluja"; i mesec dana posle toga bilo je paljevina po Krajini, samo zato da se Srbi ne bi vratili.
O kakvoj pravičnoj naknadi Srbi Krajišnici da razgovaraju? Da li imamo i jedan dinar pravične naknade izdvojene za zapaljenu, uništenu, devastiranu i pokradenu srpsku imovinu, pokretnu i nepokretnu? Niti jedan dinar. Hrvatska vlast ne čini ništa da oživotvori ovaj sporazum.
Imamo sporazum o socijalnim pitanjima, koji reguliše pitanje penzija, zdravstvenog osiguranja, penzijskog osiguranja itd. Šta su Hrvati učinili? U periodu 1991-1995. godine nisu isplaćivali Srbima penzije. Oni koji su ostvarili penziju u Republici Srpskoj Krajini posle preuzimanja, reintegracije i prelaska na hrvatsku vlast, svi oni koji su ostvarili pravo u Republici Srpskoj Krajini dobili su privremene penzije i dan-danas dobijaju privremene penzije. Te penzije su manje za 30-40 posto u odnosu na redovne penzije.
Pred penzionim fondom Srbije i Hrvatske trenutno ima 24.000 predmeta u upravnom postupku koji se vodi za dobijanje penzija. Ti predmeti traju čak do deset godina. Kada će ti penzioneri dobiti penzije? Ako je prirodni odliv 10 do 12 posto, ljudi umru, ti ljudi koji su ostavili godine i godine radnog staža, stvorili bogatstvo u Hrvatskoj, nikada neće ostvariti i dobiti penziju, nikakvu naknadu, a da ne govorimo o socijalnim davanjima koja Hrvatska ne isplaćuje Srbima.
Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu svakodnevno upozorava aktuelnu vlast, upozoravamo ministarstva (i ja sam iskoristio ovde prisustvo ministra i njegovih saradnika), što se tiče dokumenata. Stravično je tražiti od Krajišnika, koji ne smeju da idu tamo, da idu da se tamo odjavljuju, odjavljuju prebivalište, a oni 10 ili 12 godina žive ovde. Pojedini vojni organi traže odjavu u vojnim ustanovama u Hrvatskoj da bi se mogli prijaviti ovde. Pojedini zdravstveni organi i institucije traže takođe odjavu tamo da bi ovde mogao dobiti knjižicu i određena prava iz zdravstvenog osiguranja.
Tragično. Put i odlazak tamo, naknade koje Srbi izdvajaju Hrvatima prihod su hrvatske države. Zbog čega to? Zbog čega taj nesrećni narod, koji je genocidom oteran sa svog ognjišta, oduzeto mu je sve, terati još u Hrvatsku da uzme određena dokumenta? Zar nije dovoljno sve ono što smo doneli sa sobom, sva dokumenta, da sasvim normalno u upravnom postupku možemo to ostvariti?
Imamo Sporazum o sukcesiji bivših jugoslovenskih republika, potpisan 2001. godine, koji obavezuje sve ugovornice, odnosno sve bivše republike, da regulišu pitanje stanova u društvenom vlasništvu i stanarskih prava. Stanarska prava su rešena Srbima i u Sloveniji, i u BiH, i u Makedoniji, jedino u Hrvatskoj nisu. Radi se o 50.000 stanova, koji i dan-danas stoje nerešeni. Razni apeli međunarodne zajednice bili su upućeni Hrvatskoj; tražili su da ona reguliše te odnose sa bivšim nosiocima stanarskih prava. Niti jedan stan u društvenom vlasništvu nije Srbima vraćen. To je diskriminacija prema tom narodu.
Ova vlast zna za taj problem. Ima potpisan sporazum, a to je aneks G, član 6, koji jasno daje obavezu svim bivšim državama SFRJ da regulišu pitanje stanarskih prava. Jedino Hrvatska to nije vratila. Radi se o 50.000. Zamislite koja je to novčana vrednost.
Najnoviji sporazum iz 2005. godine - Sarajevska deklaracija, koju su potpisale Republika Srbija, Republika Hrvatska, BiH, nalaže i traži da se ubrzano reši, između ostalog, i pitanje stanarskih prava. Hrvati do dana današnjeg još nijedan nisu i neće ni vratiti. Nema ko da ih povija i da ih pritisne. To je još jedan zločin prema srpskom narodu.
Ukupna vrednost imovine koju su Srbi ostavili u Hrvatskoj, i imovinska prava, iznosi oko 30 milijardi. Ako tome dodamo i nemogućnost korišćenja te imovine, naše njive, naše pašnjake, naše šume ne koriste Srbi, koriste Hrvati, to je izgubljena dobit koju Srbi moraju da zaračunaju na onih 30. To je, mi računamo, Vlada Republike Srpske Krajine, oko 20 milijardi, a 50 milijardi evra je ukupna vrednost imovine, imovinskih prava koje su Srbi ostavili u Hrvatskoj.
Ko brine o tome? Gde su sada nevladine organizacije da stanu u zaštitu srpskog naroda? Nema ih nigde.
Gde je aktuelna vlast? Nema je nigde. Gde je međunarodna zajednica? Nema je nigde. Kada govorimo o tome zašto Krajišnici glasaju za radikale, pa to je baš zbog toga. Jedino SRS je istrajna, od trenutka kada se desila nesreća krajiškom narodu, i aktivno se zalaže za oživotvorenje i povratak prava Krajišnika. Jedino Srpska radikalna stranka. Ako mislite da nisam u pravu, izađite pa me ubedite. Kada je bilo koja druga politička stranka, socijalisti pomalo, izašla i rekla - ljudi, hajde da vidimo zašto to Hrvatska nema, koji su razlozi? To je nastavak genocidne politike prema krajiškom narodu, a i vi ste saučesnici takve politike.
...
Zdrava Srbija

Miloljub Albijanić

| Predsedava
Reč ima narodni poslanik Bojana Aleksić, a zatim narodni poslanik Srboljub Živanović.

Bojana Aleksić

Još 2003. godine državna zajednica Srbija i Crna Gora obavezala se da će doneti zakon o azilu u skladu sa međunarodnim propisima i međunarodnom legislativom, zbog toga što mi do tada sličan zakon nismo imali. Naime, i moji prethodnici su rekli da je važio Zakon o kretanju i boravku stranaca iz 1980. godine.
Zakonom treba da se predvidi na koji način se može doći do azila, procedura, način dobijanja azila, ko su ta lica koja mogu da dobiju azil. Drugim rečima, bilo je potrebno da se zakonom istovremeno zaštiti i lice koje azil traži, ali i država koja taj azil treba da da, jer postoji u takvim situacijama mogućnost da tražilac azila to svoje pravo zloupotrebi, da se radi o licu koje je negde krivično gonjeno, koje može da predstavlja pretnju za ovu državu i u takvim situacijama takvo lice mora biti vraćeno, a pravo na azil uskraćeno.
Ovaj zakon koji danas imamo pred nama konačno reguliše sva ta pitanja: definiše upravni postupak, definiše na koji način tražilac azila može da ostvari ta svoja prava i definiše organe koji će biti zaduženi da se ta prava tražioca azila ostvare. To su: kancelarija za azil, koja u prvom stepenu odlučuje o tome da li će se nekom licu pravo na azil odobriti ili ne; zatim, komisija za azil, koja je drugostepena i kojoj podnosilac zahteva za azil koji je odbijen može podneti žalbu; najzad, tu su centri za azilante, prihvatni centri u kojima će se regulisati smeštaj azilanata.
Mislim da u svemu tome nema ničeg spornog. Sva bojazan koju su pojedini poslanici opozicije izrazili povodom ovog zakona više je vezana za pitanje njegovog sprovođenja, nego za njegovu suštinu. Samom zakonu, koliko sam pratila ovu diskusiju, a pratila sam je veoma pažljivo, niko od poslanika, osim nekih tehničkih zamerki, nije imao šta da prigovori. Moj utisak je da postoji jedan visok stepen saglasnosti kada je reč o usvajanju ovog zakona, i to je nešto što je dobro i što bi trebalo da postane praksa i kada je reč o drugim zakonima koji će biti donošeni.
Najzad, da pokušam da se nadovežem na diskusiju kolege Buhe, koji je govorio o pripadnicima našeg, srpskog naroda koji su devedesetih godina izbegli sa prostora bivše Jugoslavije, iz Republike Hrvatske i proterani, pa izbegli tokom nesrećnih događaja devedesetih godina. Koliko je meni poznato, pitanja izbeglica u to vreme regulisana su Zakonom o izbeglicama. Skoro smo imali prilike da u ovoj skupštini, prošlog meseca, donesemo Zakon o državljanstvu.
Kako ja doživljavam ovaj zakon, zakon o azilantima se naravno može primeniti i na naše izbeglice, ali se pre svega odnosi na državljane nekih drugih zemalja koje sa nama nemaju tako bliske veze, dok pripadnici srpskog naroda koji su izbegli iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine sada imaju mogućnost da na drugi način regulišu svoja prava, mnogo bolji način. Oni su pripadnici našeg naroda, oni su Srbi, oni danas žive u Srbiji. Donet je Zakon o državljanstvu, po kome svi Srbi imaju pravo na državljanstvo, bez obzira na to u kojoj su državi rođeni, u kojoj državi žive, i kao punopravni državljani Srbije oni imaju svakako daleko veće mogućnosti da se uključe u normalan život Republike Srbije, da budu u potpunosti integrisani, nego lica koja će po ovom zakonu o azilu doći u našu zemlju i tražiti azil.
U nekim drugim zemljama, koje imaju slične zakone, praksa je da državljani nekih drugih zemalja, kojih po pravilu nije veliki broj, iz razloga nekog progona, imali smo takve slučajeve i u nekim zemljama u kojima nema demokratije, u kojima su na snazi tiranski režimi, da su zbog političkog progona prinuđeni da beže i traže azil, i to su pojedinačni slučajevi.
Mislim da ono što se nama dešavalo, ono što se dešavalo Srbima u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini ne može direktno da se poveže sa ovim zakonom. Nije tačno da je Srpska radikalna stranka jedina koja vodi računa o Srbima u Bosni i u Hrvatskoj. Dobro je poznato da je i prošla vlada i ova vlada i te kako vodila računa o njima, da je postojao Komesarijat za izbeglice, da je na čelu tog komesarijata bila u to vreme potpredsednik DSS-a gospođa Sanda Rašković-Ivić, koja upravo i sama dolazi iz tih krajeva i ćerka je doktora Jovana Raškovića koji je na najbolji način štitio interese Srba u Republici Srpskoj Krajini. Nemojte da se na nesreći naših sunarodnika, naše braće, do kojih nam je svima stalo, takmičimo u patriotizmu jeftinom retorikom.
...
Zdrava Srbija

Miloljub Albijanić

| Predsedava
Replika, po članu 101. Poslovnika, narodni poslanik Milorad Buha.