Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović, replika na izlaganje gospodina Radovanovića.

Dame i gospodo narodni poslanici, u potpunosti ostajem kod onoga što sam rekao. Ideju o autonomiji Vojvodine u 19. veku zastupali su najveći srpski nacionalisti, oni kojima se diči i današnje srpstvo. Svetozar Miletić, Jaša Tomić, patrijarh Josif Rajačić, dr Žarko Miladinović, oni su bili najbolji Srbi u južnoj Ugarskoj i njih je austrougarska vlast progonila. Svetozar Miletić je zbog srpstva robovao oko 30 godina u Pešti, a vi ste danas, na početku 21. veka, predstavljajući se kao navodni nastavljači te vojvođanske tradicije, u stvari, potpuno izvitoperili i unakazili tu izvornu vojvođansku autonomašku ideju.
Smisao tadašnje autonomije je bio da se zaštite Srbi od denacionalizacije, od gubljenja verskog ili kulturnog identiteta, u jednoj državi koja je otvoreno radila ne samo protiv Srba, nego protiv svih Slovena. Poznati su germanski planovi o prodoru na istok, poznati su planovi, koje je kasnije preuzeo i Hitler, da Sloveni nisu ništa drugo nego, kako su oni govorili, gnojivo za nemačke njive. U takvim uslovima se javila ideja vojvođanske autonomije.
Uskoro će, gospodine Radovanoviću, 25. novembar. Velika narodna skupština u Novom Sadu - Srba, Bunjevaca i drugih Slovena, vodite računa kako se zvala, donela je odluku o prisajedinjenju Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji. Zašto ne zastupate tu izvornu ideju? Zašto ne kažete da je i Baranja deo srpskih zemalja, nego priznajete AVNOJ-evske granice koje je ustanovio Josip Broz Tito, a isti taj Josip Broz Tito je ustanovio i tu autonomiju o kojoj govorite.
Nikakve veze nema autonomija iz 1945, ili iz 1974. godine, sa autonomijom iz 1848. godine. To je velika laž i sve je manji broj građana Vojvodine koji će za tom vašom laži da pođe i koje ćete moći da uverite da ste, tobož, vi, Nenad Čanak i društvo oko vas nastavljači onih slavnih srpskih nacionalista iz 19. veka koji su uspeli, doduše, na kratko, da stvore srpsko vojvodstvo i da, opet za kratko, zaštite srpski narod na prostorima južne Ugarske od gubljenja nacionalnog i verskog identiteta.
Nije SRS, to, takođe, moram da vam odgovorim, štampala pasoše republike Vojvodine. Nismo mi pozivali Nemačku, SAD, Veliku Britaniju da u Novom Sadu otvore svoja diplomatska predstavništva. To je radio Nenad Čanak i čak se time i hvalio. Vi se, u suštini, i danas zalažete za tu ideju, jer šta je drugo nego tražiti zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast za Vojvodinu, u čemu je suštinska razlika između koncepta države i ovoga za šta se vi zalažete i za šta se borite?
Vi tražite, samo je pitanje da li hoćete da priznate ili ne. Vaš politički program je separatistički i on je vrlo opasan po građane Vojvodine. Na svu sreću, Vojvodina je i danas bastion srpstva, a da je to tako potvrđuju rezultati svih prethodnih izbora, gde SRS upravo u Vojvodini postiže najbolje rezultate.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović.

Mi iz Socijalističke partije Srbije smatramo da nije loše što se zapodenula rasprava o ovom amandmanu, jer ona, suštinski, pokazuje, ili ukazuje na neke pojave koje postoje u Srbiji, naime, da Vojvodina dobije veću ulogu nego što autonomija podrazumeva i, verovatno, u perspektivi, da se jednog dana Srbija federalizuje, konfederalizuje i da se pokuša drobljenje Srbije.
Naime, SPS prihvata stav Vlade povodom ovog amandmana. Mislim da je sasvim logično i sasvim u skladu sa Ustavom da amandman ne može biti prihvaćen. Mi govorimo o Ustavnom sudu Srbije, govorimo o postupku i načinu predlaganja izbora, imenovanja sudija Ustavnog suda.
Jasno je utvrđena procedura, izuzev u delu oko skupština, ali o tome smo govorili i nigde se ne pominju autonomne pokrajine. Ako se govori o jednoj, onda bi bilo logično da se govori i o drugoj, a znamo kakva je situacija na Kosovu i Metohiji. O tome je moj kolega Zvonko Stević govorio.
Mislimo da je dobro što je Vlada dala ovako eksplicitan odgovor, iz prostog razloga što treba govoriti jasno danas mnogima, da bi shvatili situaciju u kojoj se Srbija nalazi i šta mi hoćemo generalno od Srbije.
Činjenica je da je Ustav iz 1974. godine Srbiju razgradio, i tadašnju veliku Jugoslaviju, ali Srbiju je suštinski razgradio.
Desilo se da su, pozivajući se na bratstvo i jedinstvo, ravnopravnost naroda i narodnosti, republika i pokrajina, ljudi koji su bili u to doba na vlasti napravili jedan sistem koji je, otprilike, funkcionisao na nivou prvog stava iz Orvelove "Životinjske farme" - sve su životinje jednake, samo su neke malo više jednake od drugih. Tako je bilo i u velikoj Jugoslaviji, sve su republike jednake, samo su neke imale prednost; svi su narodi isti, samo su neki imali prednost. To se dešavalo, nažalost, i sa Srbijom i one koji ne znaju da podsetim da su tadašnja ustavna rešenja davala prednost nekim republikama u odnosu na Srbiju.
Nažalost, zbog proklamovanog principa jednakosti ljudi i jednakosti svih etničkih zajednica, Ustavom je bio utvrđen princip da su neke narodnosti ili etničke zajednice ili nacionalne manjine bile u prednosti u odnosu na druge. Onda se već nije moglo govoriti o prednosti.
Mislim da je prava stvar učinjena 1990. godine, s Ustavom Republike iz 1990. godine, koji je nastao na talasu velikog narodnog protesta iz 1988, 1989. godine, kada je Srbija napravljena kao pravno i teritorijalno celovita država. To je dobro, jer da toga tada nije bilo, potpuno smo ubeđeni da bi separatističke struje iz Vojvodine pokrenule to pitanje statusa Vojvodine, naravno, uz pomoć uvek dežurnih i zainteresovanih strana iz inostranstva, i to bi danas izgledalo potpuno drugačije. Ne bismo, možda, govorili samo o Kosovu, nego bismo govorili, nažalost, i o Kosovu i Metohiji. To je dobra strana Ustava iz 1990. godine.
Mislim da je amandman Vlade potpuno primeren, tačan i stvarno ne vidim potrebu da se u raspravi o ovom amandmanu ide dalje. Ako se ide dalje, mi socijalisti stvarno nemamo razloga da bežimo od te teme i nema potrebe da nam bilo ko od kolega iz Vojvodine, direktno ili indirektno, spočitava ili prigovara nešto. Mi smo uvek, za vreme dok smo vršili vlast na nivou Republike Srbije, Vojvodinu tretirali na način koji ona zaslužuje, kao deo Republike, odnosno kao autonomiju u Republici Srbiji, ni više, ni manje.

Isteklo je vreme, gospodine Obradoviću, ali izvolite. Samo izvolite, završite misao.

Samo bih podsetio kolege, bez obzira na to koliko im se sviđalo ili ne sviđalo ono prošlo komunističko vreme, činjenica je da je u to vreme Vojvodina doživela ekonomski bum, a ja ću samo pomenuti, da se vidi koliko smo vodili računa o toj stvarnoj ravnopravnosti i učešću Vojvodine u onome što se zove život Srbije devedesetih godina, da su dva predsednika Vlade Republike Srbije bila iz Vojvodine, gospodin Dragoslav Zelenović i gospodin Radoman Božović. Bilo je i više ministara, ima ih sijaset, i pripadnika različitih etničkih zajednica.
Znači, na svaki način se vodilo računa, da ne pominjem da je u vreme kada su socijalisti organizovali vlast na nivou Republike, to vam je najbolji primer, sedište NIS-a premešteno iz Beograda u Novi Sad, gde je i dan-danas.
To su sve dokazi koji govore o potrebi da Vojvodina bude ono što jeste, integralni deo Republike Srbije i stvarno ne razumem ovakve tendencije, čak i kroz neki amandman, da Vojvodina dobije više prava nego što autonomije imaju, ili da bude učesnik u procesu gde joj nema mesta, jer ipak je ovde reč o Ustavnom sudu Republike Srbije.

Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 13. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović.
Vlada predlaže da se amandman prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne)
Da li se dr Batić javio, izvinite, molim vas, do sada smo radili član 11, a ovo je član 13. Izvolite, nema problema.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ja se izvinjavam, pokušao sam da budem na dva pretresa u sudu, koji su otkazani, pa sam zato propustio da reagujem povodom nekoliko amandmana, a sada ću to učiniti povodom amandmana na član 11.
Dakle, moj predlog je da sudije Ustavnog suda ne polažu zakletvu pred Parlamentom.
Odgovor Vlade je, po logici, da to Ustavom nije zabranjeno, pa pošto nije zabranjeno, onda je dozvoljeno.
Mislim da je to neadekvatan odgovor i da je to moralo biti predviđeno u Ustavu, s jedne strane.
S druge strane, to nema logiku, imajući u vidu način izbora sudija Ustavnog suda. Samo jednu trećinu tih sudija bira Narodna skupština, drugu trećinu - predsednik Republike, a treću trećinu - Opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda.
Znači, dve trećine sudija Ustavnog suda nemaju veze s Parlamentom.
Zašto bi onda oni polagali zakletvu pred Parlamentom?
Ako je baš nekome stalo, vidim da je ovoj novoj vlasti mnogo stalo do zakletvi, a većina su ateisti, ali nećemo da zadiremo u taj deo, ne znam u šta se kunu, možda je moglo da se izađe iz toga tako da budu prisutni i članovi Opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda i predsednik Republike, pa da onda pred svima sudije Ustavnog suda polože zakletvu. Ovako je potpuno apsurdno. Ovde je logika davno otišla na drugu stranu.
Na član 10, ponoviću, iskoristiću ovo vreme, pošto se radi o mojim amandmanima, u ovom članu, u stavu 1, Ustavni sud ima poslovnik o radu Ustavnog suda, kojim se bliže propisuje organizacija, način i javnost rada i postupak pred Ustavnim sudom.
Pazite ovo sofisticirano obrazloženje Vlade, kojim se taj amandman odbija, kažu: ''Vlada ne prihvata amandman iz razloga što se postupak pred Ustavnim sudom uređuje predlogom zakona''.
Valjda, ministre, zakonom. Kako se nešto uređuje predlogom zakona? Dok se poslovnikom o radu Ustavnog suda, ovo je jedna vrlo inteligentna formulacija, samo bliže uređuju pojedina pitanja koja se odnose na postupak pred Ustavnim sudom.
Ovo je protivustavno. Gospodine ministre, imate slučajno član 175. stav 3, koji kaže - uređenje Ustavnog suda, postupak pred Ustavnim sudom i pravno dejstvo njegovih odluka uređuju se zakonom. Ne može nikako - malo zakonom, malo poslovnikom. To ne može, to je protivustavno, gospodine ministre.
Dalje, amandman na član 8, gde sam predložio da, umesto olako navedene konstatacije da će se u postupku pred Ustavnim sudom ''shodno primenjivati odredbe odgovarajućih procesnih zakona'', to budu Zakon o parničnom postupku i Zakon o opštem upravnom postupku.
Obrazloženje je da Vlada ne prihvata amandman, budući da je iz pravno-tehničkih razloga nepodoban za razmatranje. Ovo je stvarno neverovatno. Pazite, iz pravno-tehničkih razloga, nepodoban za razmatranje.
Gospodine ministre, jesu li ovo neke abadžije vama pisale obrazloženja ili pravnici? Prosto ne mogu da poverujem. Kao ugledni pravnik i advokat, znate koliki je spektar procesnih zakona, a takođe znate da su ovde samo nekoliko kandidata sudije. Možda će od 10 sa ove dve liste biti izabran jedan sudija koji ima neke veze sa procesnim zakonom. Takođe, pod tri, znate da će sada postupak biti intenziviran zbog ustavnih žalbi itd.
Interesuje me, kako će ljudi koji se nikada nisu bavili procesnim zakonima da nanišane koji od tih procesnih zakona će da primene, možda ovaj o postupanju pred Sudom za ratne zločine, vezano za Haški tribunal?!
To, jednostavno, ne stoji, jer će nastati potpuna anarhija. Mora da se precizira koji procesni zakoni će se primenjivati i to je suština ovog amandmana.
S ovim nebuloznim objašnjenjima i obrazloženjima, to se brže-bolje odbija. Ne prihvata se nešto što je racionalno, nešto što je potpuno adekvatno.
Član 5. koji se odnosi na upotrebu ćiriličkog pisma. Naravno da znamo šta piše u Ustavu i naravno da je to nešto što se mora poštovati, ali, kao što znate, svaki postupak se inicira pokretanjem, podneskom, predlogom, inicijativom.
Neko ko podnosi ustavnu žalbu može da piše samo latinicom i da napiše ustavnu žalbu latinicom. Na taj način počinje postupak. To je već postupak. Ili ima latiničnu mašinu, pisaću. Od ćiriličnih, samo ima onaj ''Biser'', kako su se zvale, od pre 50 godina.
Znači, neko je hendikepiran što će da podnesak Ustavnom sudu napiše latinicom, jer nema pravo. Onda ste to morali da obrazložite, da se pokretanje postupka može započeti i drugim pismom, jer je to već postupak.
Vidim da su se kolebali ljudi kad sam pokušao da im objasnim to. Kad bi ovo otišlo na Savet Evrope ...
Ne možete se vi vezivati za multietničke i multinacionalne sredine i na upotrebu drugih jezika i pisama. To s ovim nema veze. Imate Srbe koji žive u užoj Srbiji i pišu latinicom, jednostavno, ispada da nema svrhe podnositi amandmane.
Kao poslanik Demohrišćanske stranke Srbije, podneo sam 21 amandman i članovi našeg poslaničkog kluba još 20 amandmana, a prihvaćen je jedan jedini amandman. Sad sam vam izneo bar dva koja su apsolutno racionalna za prihvatanje, ali se to onako, ignorantski odbija, s nemuštim obrazloženjem.
Ovde više nikakve veze nema pripadnost nekoj drugoj stranci ili partiji, ovde je pravna racionalnost u pitanju, pravnička logika, poštovanje zakona i Ustava, ali, nema veze. Predložila je amandman opozicija - briši ga, i tako ne treba da se postupa. Hvala vam.

Zahvaljujem dr Vladanu Batiću.
Sad da zavedemo neki red, i zbog zapisnika. Tačno je, mi smo prošli dok vi niste bili ovde taj član. Ponavljam, član 11.
Na član 11. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Batić.
Vlada predlaže da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Gospodin Batić je upravo to obrazložio.
Pitam, da li neko želi reč?
Reč ima ministar pravde u Vladi Republike Srbije, gospodin Dušan Petrović.

Gospodin Batić je o više amandmana govorio i ne mislim da je loše, daleko od toga, iako nije bio ovde, iz razloga koji je naveo. Ne znam, gospodine Batiću, samo čemu ove teške reči. Ova rasprava teče u jednom sasvim korektnom tonu.
Juče sam rekao, nema nijednog jedinog razloga van uverenja da donosimo propis koji je konzistentan i koji će biti primenjiv. Nisam rekao nijednu ružnu reč o bilo kom podnosiocu amandman, to neću ni ubuduće, a nisam ni do sada govorio.
Naravno da su narodni poslanici ovde voljom naroda i potpuno samostalno biraju način na koji će se obraćati Vladi. Kad su opozicija, razumem da ne mogu govoriti dobro. Stil i način je uvek izbor svakoga ko ovde govori i o tome, na kraju, građani kažu svoj sud.
Dakle, gospodine Batiću vaš amandman je nepodoban zbog toga što ste, predlažući kako bi trebalo da izgleda član 8. o kojem ste ovde na kraju govorili, predlažući kako bi trebalo 2. stav ovog člana da izgleda, u svom predlogu izneli da bi u stavu 2. istog člana trebalo da se brišu reči "procesnih zakona", pa da iza toga stoji zapeta, a isto pitanje urediti istovetno kao u prethodnom stavu.
Zbog ovoga, zbog tehnike koju ste upotrebili, amandman, prosto, nije bilo moguće usvojiti, pravno-tehnički o njemu doneti sud. To je sad jedna stvar.
Hoću o suštini da pričam, neću na ovome da se zadržavam.
Dakle, što se tiče suštine, u važećem zakonu, u zakonu koji je danas na snazi kada je Ustavni sud u pitanju, u članu 3, stoji da se u pitanjima postupka koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjuju odredbe odgovarajućih procesnih zakona.
To je, dakle, pozitivno pravo. Nisam čuo nikoga, za sve vreme od kad je ovaj zakon na snazi, da je otvorio pitanje, problem u vezi s ovim članom o funkcionisanju Ustavnog suda.
Mislim da je ovo dobra prilika da kažem i da je javna rasprava o ovom zakonu otvorena 8. avgusta. Ta javna rasprava je trajala vrlo dugo i ona je bila priprema za ovu raspravu. Ne može, niti treba, niti je intencija da javna rasprava zameni parlamentarnu debatu. Niko od, ne znam koliko, desetina profesora i sudija nije otvorio ovo pitanje kao pitanje koje može da napravi problem.
Izneću vam svoj stav zbog čega mislim da je tako. Dakle, postupci pred Ustavnim sudom su uređeni pojedinačno, od ispitivanja ustavnosti zakona i zakonitosti opštih akata, pa nadalje, da ih ne nabrajam sve.
Međutim, o tome su svi govorili, ustavna žalba je novi institut i sasvim je moguće, i to će se dogoditi u životu, da se zbog prava da se ustavnom žalbom inicira postupak, zbog toga što građanin smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, pojave predmeti iz svih procedura, parničnih, vanparničnih, izvršnih, krivičnih, prekršajnih, stečajnih, upravnog postupka, upravnog spora, dakle, svih mogućih procedura.
Evo, sad vas pozivam, pošto mnogo pravnika ovde ima, da napravimo jedan misaoni eksperiment - koji će to postupak da primenjuje sudija Ustavnog suda, izvestilac i, posle, Ustavni sud, kada bude donosio odluku sa svim članovima. Mora da bude Ustavnom sudu otvorena mogućnost da primeni proceduru koja mu u tom slučaju daje odgovor na pitanja o kojima će morati da se izjasni. Moguće je da se i gospodin Batić i drugi poslanici s tim ne slažu.
Dakle, pretpostavka je da će sudije Ustavnog suda imati pun kapacitet kada budu izabrani, imenovani, i imaće poverenje da u najboljoj meri, svojim stručnim pogledima i znanjem, donose odluke i pretpostavke, da će savesno odlučivati, pa i o tome koje procedure će biti primenjene. U svim regulisanim, odnosno Ustavom definisanim temama, postoje procedure koje su propisane Zakonom o Ustavnom sudu. O pitanjima koja će se javiti u životu, videćemo kako će biti koncipirana praksa samog Ustavnog suda.
Što se tiče zakletve, da će u našoj pravnoj, pa i političkoj tradiciji biti ustanovljeno, bez obzira na naše različite poglede o tome, ko jeste vernik, ko nije i da li je zakletva potrebna ili nije potrebna, zakletva za državne organe postoji, polažu je poslanici, članovi Vlade, predsednik Republike, sudije, predsednici sudova, sudije za prekršaje.
Naše je mišljenje bilo da nema razloga da i sudije Ustavnog suda, takođe, ne polažu zakletvu.
Naravno da je složena procedura izbora i imenovanja sudija Ustavnog suda otvorila dilemu - pred kojim bi organom, telom, korpusom trebalo da zakletva da bude podneta. Naša odluka, dakle, odluka predlagača zakona je da to bude pred Narodnom skupštinom zato što ovde sede ljudi koji predstavljaju građane Srbije. Građane Srbije predstavlja i predsednik Republike, ali je predsednik Republike inokosni organ, a 250 narodnih poslanika Narodne skupštine reprezentuje građanstvo i smatrali smo da je to primeren kontekst u kome bi trebalo zakletva da bude podneta. U svakom slučaju, Parlament je mesto gde to treba da se učini.
Što se tiče upotrebe jezika i pisma, potpuno je garantovano da se postupci mogu inicirati i na jednom i na drugom pismu.
Tu nema nikakve dileme. Ustavni sud ima obavezu da svoje akte i svoje podneske ispisuje srpskim jezikom i ćirilicom, dakle, da ih sastavlja, a službena upotreba drugih jezika i pisama je uređena zakonom, i taj zakon se mora poštovati. Hvala lepo.