Hvala. Da li još neko od narodnih poslanika želi reč?
Narodni poslanik Žarko Obradović, zamenik predsednika Poslaničke grupe SPS-a.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Moram iskreno priznati da je za mene ovaj amandman kolege Martinovića bio samo povod da se javim i da kažem nešto više, generalno, o ovim ustavnim odredbama vezanim za vrstu posla koji sudija Ustavnog suda može obavljati i da ukažem na jednu nelogičnost koju, nažalost, sadrži, barem po mom mišljenju, Ustav, a koja je kasnije preneta u ovaj zakon o Ustavnom sudu.
Zašto ovo govorim? Čini mi se da je Ustav Republike Srbije vrlo jasan u članu 172, kada kaže ko može biti sudija Ustavnog suda. Znači, čovek koji ima najmanje 40 godina života, 15 godina radnog staža i da je istaknuti pravnik.
Onda, u članu 173. se pominje da sudija Ustavnog suda ne može vršiti drugu javnu profesionalnu funkciju, izuzev profesure na pravnom fakultetu.
Čini mi se da to malo sužava. Zašto ovo kažem? Spremajući se za ovu tačku dnevnog reda, čuo sam od kolega koji tu materiju znaju daleko bolje od mene da ima u svetu zemalja koje imaju vrlo jasne odredbe o tome ko može biti sudija Ustavnog suda, pa se onda kaže da sudije Ustavnog suda može biti samo neko ko je, primera radi, doktorirao na ustavnom pravu.
Doduše, broj tih zemalja je vrlo mali, zato što je uslov veoma visok, ali oni, verovatno, imaju i te kako veći broj stanovnika, veći broj obrazovanih ljudi iz ove oblasti i oni iz tog reda uskih specijalista biraju one koji mogu biti sudije Ustavnog suda.
Čini mi se da smo u Ustavu utvrdili jednu odredbu koja, objektivno, sudijama Ustavnog suda, da kažem, sužava mogućnost da se bave profesurom. Daleko bi bilo bolje da je umesto pravnog fakulteta, primera radi, odrednica na univerzitetu.
Zašto ovo kažem? Ne slučajno. Ako pogledate strukturu predmeta na pravnom fakultetu, evo, primera radi, uzeću Pravni fakultet u Beogradu, ima ovde predmeta koji su takvi, uz sve poštovanje prema kolegama koji predaju na Pravnom fakultetu, da oni sa materijom ustavnog prava nemaju dodirnih tačaka, ili tek marginalno. Pomenuću predmete kao što je Nacionalna istorija države i pravo, Osnove sociologije, Sociologija prava, Pravno-upravna informatika, Nauka o upravljanju, Saobraćajno pravo, Retorika, Osnovi statistike, Politička sociologija, Osnovi računovodstva ... to su predmeti na Pravnom fakultetu.
Znači, sudija Ustavnog suda može predavati ove predmete na pravnom fakultetu. Ima, bez uvrede, predmeta na drugim fakultetima gde se proučava, primera radi, materija ustavnog prava. Koliko ja znam, ima toga na Fakultetu političkih nauka, a sad je osnovano nekoliko pravnih fakulteta koji, možda, nemaju taj prefiks – pravni, u svom nazivu, ali sadrže predmete iz pravne oblasti. Jedan od tih predmeta sigurno može biti i Ustavno pravo.
Onda se, objektivno, sudija Ustavnog suda dovodi u jednu, po meni, nelogičnu situaciju, da može predavati samo na pravnom fakultetu, a Ministarstvo prosvete, primera radi, može, izdavanjem dozvole o osnivanju i radu nekog fakulteta, taj fakultet kvalifikovati na drugačiji način i time sudiji Ustavnog suda dati mogućnost da predaje.
Ovo govorim zato što plediram na to da sudije Ustavnog suda sutra mogu da predaju, jer svoje znanje i iskustvo, kao i praksu, treba da mladim kolegama koji se bave tom materijom učine što dostupnijim, da ih nauče onome što jeste sadržaj Ustava, šta je Ustavni sud i šta je predmet njegovog rada.
Čini mi se da ovakvo ustavno rešenje, objektivno, sužava tu mogućnost rada sudija Ustavnog suda. Znam da će se Vlada pozvati na odredbe Ustava i tu je ova vlada u pravu.
Čini mi se da su nam, možda, u onoj brzini donošenja Ustava, a sami znamo da su državni razlozi bili tada u prvom planu, promakle neke sitnice u odnosu na značaj koji je Ustav imao, neke sitnice koje nam sada malo sužavaju mogućnost da nađemo neka bolja rešenja, da Ustavni sud funkcioniše na pravi način, ali i da sudije Ustavnog suda dobiju mogućnost da predaju i na nekim drugim visokoškolskim obrazovnim institucijama a ne samo na pravnom fakultetu. Hvala vam.

Hvala, gospodine Obradoviću.
Da li se još neko javlja od narodnih poslanika povodom ovog amandmana Aleksandra Martinovića? (Ne)
Na član 16, amandman, sa ispravkom, podneo je narodni poslanik Srđan Šajn.
Vlada predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 16. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Batić.
Vlada predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 17. amandman je podneo narodni poslanik Milisav Petronijević.
Vlada predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Željko Vasiljević.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, želim da obrazložim amandman koji je podneo moj kolega iz Poslaničke grupe SPS-a, gospodin Milisav Petronijević.
Pre nego što počnem da obrazlažem njegov amandman, hteo bih samo da vam ukažem na jedan problem, na jednu nelogičnost, koja piše u članu 15. Između ostalog, piše da se sudija Ustavnog suda razrešava, da vam ne bih čitao sve, ako trajno izgubi radnu sposobnost za dužnost sudije Ustavnog suda.
Ako pročitate član 172. Ustava, nigde ne piše da sudija Ustavnog suda treba da ima neku posebnu fizičku spremu, neko posebno zdravstveno stanje koje ga opredeljuje da bude sudija Ustavnog suda. Jasno je propisano da mora da ima 40 godina, 15 godina iskustva u struci itd., ali ne piše ništa o posebnom zdravstvenom stanju za sudiju Ustavnog suda.
Mislim da, analizirajući ovo, dolazi do potpunog obrazloženja i logične veze s onim što je gospodin Petronijević ovde predložio.
Naime, radi se o članu 17, gde piše da se gubitak radne sposobnosti za dužnost sudije Ustavnog suda utvrđuje na osnovu stručnog nalaza i mišljenja ovlašćene zdravstvene ustanove.
Onaj ko je to pisao, pretpostavljamo da nije baš najbolje razumeo šta znači ovo - mišljenje ovlašćene zdravstvene ustanove. Znate iz kog razloga? Pretpostavimo da se radi o trajnom gubitku radne sposobnosti, jer se zbog toga razrešava sudija Ustavnog suda.
Gubitak trajne radne sposobnosti ne može da utvrdi zdravstvena ustanova, nego isključivo komisija koju je osnovao Republički zavod za zdravstveno osiguranje, odnosno Fond penzionog i invalidskog osiguranja, tako da ćete se ovde dovesti u neku, da kažem, pravnu nedoslednost i pravnu nelogičnost, iz više razloga.
Prvo, za utvrđivanje trajne nesposobnosti za rad nadležno je Ministarstvo rada i socijalne politike, a, opet, za rad zdravstvenih ustanova nadležno je Ministarstvo zdravlja.
Budite sigurni da proceduru utvrđivanja trajne radne nesposobnosti nijedna zdravstvena ustanova u Srbiji nije ovlašćena da radi, niti to može da uradi. Ona može da da predlog za utvrđivanje radne nesposobnosti, za to je potpuno ovlašćena, ne jedna, nego mnoge ustanove, čak ne bi trebalo ni da piše ovlašćena zdravstvena ustanova, nego zdravstvene ustanove.
Zato vas molim da ovo dobro razmotrite, dobro razmotrite ovaj amandman. Mislim da je Miša Petronijević, nesumnjivo, jedan od najboljih poznavalaca zakona u oblasti rada, zapošljavanja, socijalne politike i oblasti koje dotiču ove članove i da je to jedna od preporuka zašto dobro treba razmisliti o amandmanu koji je moj kolega, poslanik iz Poslaničke grupe SPS-a podneo.
Desiće nam se, da kažem tako, da budemo maliciozni i da se zloupotrebi ovaj član. Na nečiji zahtev će biti pozvan sudija Ustavnog suda u zdravstvenu ustanovu, gde će neki lekar reći da on nije radno sposoban. Ako to neko bude hteo da zloupotrebi, verujte mi da će čovek biti skinut sa funkcije, razrešen funkcije sudije Ustavnog suda.
Nadam se da to nije nikome u interesu, ponajmanje podnosiocu ovog predloga zakona, jer sam siguran da svi mi želimo da imamo čvrste institucije, da sudije Ustavnog suda, prilikom donošenja svojih presuda, ne trpe nikakav pritisak. Ovakvo zakonsko rešenje nije dobro, tako da vas još jednom molim da dobro razmislite i da prihvatite amandman gospodina Milisava Petronijevića. Hvala vam.

Da li još neko želi reč povodom ovog amandmana? (Ne)
Na član 17. amandman je podneo narodni poslanik Momir Marković.
Vlada predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada je ovaj predlog zakona došao u Poslanički klub SRS-a, mi smo, razmatrajući Predlog, konstatovali da je ovo jedan od retkih predloga zakona koji su došli u javnu raspravu a da nisu prepisani negde sa Zapada.
Upravo zato smo se svojski potrudili da amandmanima ispravimo ono što ministar, odnosno Ministarstvo, njegovi saradnici, nisu uspeli, da li zato što nisu znali, da li zato što nisu mogli, da li zbog nekih drugih ograničenja, u svakom slučaju, nisu uspeli da ubace u ovaj zakonski predlog.
Bilo mi je drago kada sam video da je nekoliko amandmana poslanika SRS-a usvojeno. Međutim, gledajući amandmane koji nisu usvojeni, a koji potiču iz Poslaničkog kluba SRS-a, dolazimo do zaključka da se "iza brda ipak nešto valja" i da taj predlog zakona nije baš da nije obojen na ovaj ili onaj način, pre svega, da nije nekakvim zapadnim vetrovima malo oduvan.
Amandmani Poslaničkog kluba SRS-a su svi smisleni i kad bi se svi do jednog uključili, ovaj predlog zakona, kad postane zakon, bio bi daleko prihvatljiviji i lakše primenljiv u pravnom prometu, tim pre što sam izbor sudija Ustavnog suda, tačka o kojoj ćemo kasnije raspravljati, odnosno predlog zakona o kojem ćemo kasnije raspravljati, mi smo raspravljali i u načelu o tome, omogućava da se partijska pripadnost stavi ispred interesa države, bez obzira na to što je tako uvijeno u oblandu da laiku, onome ko vas ne poznaje, tačnije rečeno, ne vas, ministre, nego vašu stranku, može da bude i prihvatljivo i primamljivo.
To je jedan od članova ovog zakona - ne sme da bude član političke stranke. Šta ćemo sa nevladinim organizacijama koje diktiraju političkim strankama pravila ponašanja, upravo političkim strankama iz vladajuće nomenklature?
Šta ćemo s onom ustaškom Natašom Kandić, koja je sociolog a brani sve optužene sa Kosova, brani šiptarske interese u mnogim sudskim procesima, a ispostavilo se da nije advokat? Znate za to.
Znate li da vam je na mnogim procesima prisutna Nataša Kandić, da diktira presude Nataša Kandić, a Nataša Kandić je sociolog, nije uopšte pravnik? Čak i da je pravnik, nema položen pravosudni ispit i nije upisana u spisak advokata u Advokatskoj komori. Trebalo bi, eto, to neka vam bude šlagvort, da preispitate ponašanja nekih sudija koji primaju Natašu Kandić u sudnice.
(Vjerica Radeta, s mesta: Zna on.)
Mislim da ne zna, ne verujem da zna a da ne bi reagovao ministar. Mislim da ne zna, evo, sad je upoznat. Očekujem da će uskoro ministar reagovati na ovaj problem.
Podneo sam amandman u ime Poslaničkog kluba SRS-a na član 17, kojim tražim da se deo člana preformuliše. Član glasi: ''Gubitak radne sposobnosti za dužnost sudije Ustavnog suda utvrđuje se na osnovu stručnog nalaza i mišljenja ovlašćene zdravstvene ustanove''.
Ovim amandmanom tražim da se reči: "ovlašćene zdravstvene ustanove" brišu i da se, umesto toga, napiše: "u skladu sa propisima o penzijsko-invalidskom osiguranju".
Propisi penzijsko-invalidskog osiguranja važe za sve državljane Srbije, počev od predsednika, pa do onoga ko će se, recimo, sutradan zaposliti i isti su za sve.
I predsedniku države, da, ne daj Bože, poludi, desilo bi se da mu, u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, bude utvrđivana radna sposobnost i, analogno tome, ukoliko se radna sposobnost izgubi, odlazio bi čovek u penziju.
Prema tome, ne vidim razlog da predsednik države, predsednik Vlade, svi u ovoj državi podležu ovim zakonima, a da sudije Ustavnog suda dovedemo u ovakvu situaciju; pitanje je da li je bolja ili lošija situacija u koju ih dovodimo. Jer, upravo obrazlažući amandman, koji je sličan mom amandmanu, prethodnik reče da će postojati mogućnosti zloupotrebe, pa ukoliko se sudija Ustavnog suda drzne da donese neku odluku koja nije u skladu i u interesu njegove stranke, odnosno stranke koja ga je predložila, odnosno vladajuće koalicije, doći će u situaciju da se pošalje na zdravstveni pregled, tendenciozno, dakle, ne poštujući zdravstvenu struku, a ima takvih koji su u stanju da za pare ne poštuju zdravstvenu struku. Podsećam vas na Smederevo i na aferu oko utvrđivanja invaliditeta i dobijanja penzija po tom osnovu.
Dakle, ako je neko spreman da za pare da rešenje da je neko invalid prve kategorije i da na osnovu toga ostvari pravo koje mu po prirodi ne pripada, zašto ne bi bio spreman i da, zarad volje svoje stranke, donese odluku da je taj i taj radno nesposoban i da na taj način uklonimo sudiju Ustavnog suda sa njegovog radnog mesta?
Zbog toga smatram da sudije Ustavnog suda ne treba izdvajati iz konteksta i određivati im posebne uslove za utvrđivanje njihove radne sposobnosti, tim pre što odlazak u penziju podrazumeva i automatski prestanak bavljenja funkcijom na koju je izabran.
Očekujem da više nikada u ovoj državi nećemo biti u situaciji da nam bivši predsednik bivšeg Ustavnog suda, Ustavnog suda kojeg, inače, nemamo već nekoliko godina, tumači ustavne norme, tumači i daje svoja mišljenja i da ta mišljenja budu verifikovana kao mišljenja sa najvišeg mesta, tim pre što znamo i kojoj je političkoj stranci pripadao, i koje je političke opcije zastupao, i šta se krije iza mnogih njegovih odluka, čak i neke kriminalne afere.
Ali, na stranu to. Smatram da sadašnje sudije Ustavnog suda, prvo, moramo zaštiti zakonski. Drugo, ne smemo ih izdvajati iz čitavog korpusa građana Srbije u tom smislu. Postoji opasnost da neko ovo zloupotrebi. Postoji opasnost da se prema nekome od ovih koji su predloženi ogrešimo. Zato predlažem - usvojite ovaj amandman, gospodine ministre, pa da idemo dalje.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, o amandmanu.

Mi smo ovim amandmanom pokušali da ispravimo ono što Vlada mora da zna.
Gospodine Petroviću, nemojte da se ljutite. Kao ministar pravde, verovatno biste u onoj vladi morali najbolje da znate celinu pravno-političkog sistema Republike Srbije. Vi, vaša služba, vaše ministarstvo, a ako vama nešto promakne, jer ste sada u situaciji da ste vi predlagač ovog zakona, vi ste ga radili za Vladu, onda Republičkom sekretarijatu za zakonodavstvo nikako nije mogla da promakne ova formulacija, nikako nije mogla da promakne.
Zašto? Zato što se nalazimo na terenu trajnog gubitka radne sposobnosti. Trajni gubitak radne sposobnosti utvrđuje samo nadležna invalidska komisija i niko drugi. Nadležna invalidska komisija u sistemu penzijsko-invalidskog osiguranja je van Zakona o zdravstvenoj zaštiti, van zdravstva.
Zdravstvo, neovlašćene zdravstvene ustanove mogu da daju neke predloge, da daju svoje nalaze i mišljenja, i to je materijal na osnovu koga radi Invalidska komisija, to je činjenica.
Ali, jedini ko je kompetentan, ovlašćen po zakonu, jedini koji je ovlašćen da utvrdi da je došlo do trajnog gubitka radne sposobnosti jeste ovaj organ koji je određen propisima o penzijsko-invalidskom osiguranju.
U tom smislu smo mi napisali amandman. On je dosta sličan ovom koji je napisao gospodin Petronijević. Ali, mi nismo hteli da promenimo ceo član, nego samo onaj deo za koji smatramo da je loš.
Znam da vi to shvatate, ali znam i da je vrlo teško da od 29 amandmana SRS-a usvojite 27, sve ja to znam. Nije to problem uopšte. Ima sada tu jedan drugi problem. Dobro je što ovi amandman na član 17. postoje, jer skreću pažnju na ono što je član 15. stav 2. Evo ga, Ćosić klima glavom. O čemu se radi?
Vi ste sada ovde ''utvrđivanje razloga za razrešenje'' izmestili iz Ustavnog suda. Zašto? Zato što mu nije ni mesto u Ustavnom sudu, znate? Ako vam nešto znači, ja sam radio u Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje i malo pisao te propise iz PIO, znate. Znači, normalno da niste čitali moje knjige.
Vidite, razlozi za razrešenje, utvrđivanje da li je nastupio razlog za razrešenje mora da bude kod onog ko je po Ustavu ovlašćen da bira i razrešava. Sada vodite samo računa da ne upadnete u zamku koja se zove uslov - razlog. Pravite razliku šta je razlog, a šta je uslov.
Vidim po vašem domunđavanju da ne znate da ta razlika postoji, a velika je razlika. Znači, ko konstatuje trajni gubitak radne sposobnosti - nadležna institucija, u skladu sa propisima o PIO? Nadam se da to nije sporno što se tiče člana 17.
Greškom je u Ustavu, našem, čistom greškom, to ostalo, odnosno greškom onog ko je radio tekst.
Pustite vi i Tadića, i Koštunicu, i Tomu Nikolića, i tako dalje, jer su oni politički uokvirili taj ustav. Nisu oni zaduženi da znaju ove stvari. Nemojte sada da kažemo - svi smo učestvovali. Pa, jeste, svi smo učestvovali, ali ovo je čista pravno-tehnička omaška. Ona je ostala u Ustavu, obavezuje nas. Suštinski, trajni gubitak radne sposobnosti je razlog za prestanak radnog odnosa po sili zakona i kraj priče. Vi znate koje muke imamo s postojećim propisima o sudijama i tužiocima. To su ovi iz DSS-a nagurali, mnogo pametni, pa su one stvari koje su bile ranije, po onom starom zakonu - konstatacija da je neko ispunio uslove za penziju, konstatuje se, završava se, ne ide na Skupštinu i tako dalje - sada sve ubacili u Skupštinu, da se Skupština bavi svim i svačim.
Onda imamo sledeću situaciju - a sa kojim danom da konstatujemo da mu je prestala funkcija zbog trajnog gubitka radne sposobnosti? On izgubio radnu sposobnost pre godinu dana, Skupština se sastala posle godinu dana da bi to konstatovala. Ne ulazim u ono šta se u međuvremenu dešavalo - da li je bio član nekog veća, da li je bio sudija, da li nije i kakva će sudbina tih odluka da bude. Znate i sami zašto - zbog loših rešenja. Ja se ne zalažem da trajni gubitak radne sposobnosti izvučemo na neku drugu stranu. Ne, to mora da bude u onim okvirima koji su propisani u Ustavu, tu se slažem. Ali, to da li je nastupio razlog da se razreši sudija Ustavnog suda - to mora da bude u Narodnoj skupštini.
Ja sam sada iskoristio ovaj amandman na član 17. da bih malo pojačao ono što sam pričao o članu 15. stav 2. Znači, i član 15. stav 2. i član 17. prihvatite i nećete ništa da potrošite, sve će biti potpuno u duhu Ustava.
Sada bih iskoristio priliku, a nadam se, gospodine predsedavajući, da posle 14 časova nećemo raditi, stvarno nema smisla da se radi, petak je, slava je ljudima i imaju neke obaveze, ljudi su sa strane došli, imajte u vidu da se cele nedelje radi, dajte da napravimo neki red, da se osvrnem na neke amandmane i neke nedorečenosti koje su se javile povodom nekih članova.
Vrlo je teško da se ovim zakonom propiše postupak pred Ustavnim sudom, vrlo je teško. Mislim da ni u poslovniku koji treba da donese Ustavni sud nema nekih epohalnih inovacija, tu mnogo više ima prepisivanja normi iz postojećeg zakona.
Ovaj zakon reguliše, tu ste vi u pravu, ono što prethodni zakon s razlogom nije hteo da reguliše. Jasno je, Zakonik o krivičnom postupku je neprimenljiv kada je u pitanju postupak pred Ustavnim sudom, odgovarajuće odredbe Zakona o parničnom postupku mogu da se primene ako se javi pitanje poslovne sposobnosti, da li je neko stranka, ko koga može da zastupa, kad je reč o rokovima za pozivanje, pa i osnovnim principima i načelima za rasprave.
Do sada je Sud imao još jedan institut, to je tzv. Konsultativna sednica, da se pozovu svi zainteresovani, ako mogu, tako da kažem, u plenumu, gde svako ko se javi može da učestvuje, razreše se brojna pitanja. Ni javna rasprava se bitno ne razlikuje od ovoga, s tim što je broj učesnika mnogo manji. Ustavni sud izbegava javnu raspravu. Mislim da sada treba da potenciraju javnu raspravu.
Kod ustavne žalbe, neću da otvaram to pitanje, biće velikih problema u radu Ustavnog suda. Ovako kako je koncipirana, ustavna žalba dođe kao četvrti stepen zaštite. Kada se kaže - zaštita manjinskih i ljudskih prava i sloboda itd, postavlja se pitanje da možda nismo ušli u teren gde postoji neki organ koji razmatra prava i obaveze pojedinaca.
Vrlo je teško napraviti razliku gde počinje i gde završava tema ljudskih prava, a gde se prelazi na prava i obaveze pojedinca. Ono što razlikuje sud od Ustavnog suda je upravo to što sud rešava sporove o pravima, obavezama i interesima pojedinca. Kod ustavne žalbe, imaćemo svojevrsno preplitanje. Naša ustavna žalba, kako je ovde koncipirana, mnogo više liči na postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava, ali znajte, na bazi člana 50, oni rešavaju i pitanja naknade štete i materijalne dobiti.
Zato sam u načelnoj raspravi rekao da ne diramo ovo, računamo da će nešto sudska praksa da učini, a da kasnije ima mesta da se interveniše u zakonu, zato što je to potpuno nova oblast.
Savezni ustavni sud gotovo nikakvog iskustva nije imao s ustavnom žalbom. Mi možemo da pričamo da je postojala, zato što je to bilo oktroisano kao pravo i moglo je da ide samo preko pravnog lica, nije mogao pojedinac da se obrati, da vam na pričam o tome koja su sve pravna lica mogla da daju, i ima zapisano da se bore za ljudska prava, itd. Nemamo iskustva. Zato to nismo hteli da diramo, jer mislimo da treba da se promoviše.
Da podsetim na ovo još jednom rečenicom. Zato smatram da, ako se tako udahne snaga ustavnoj žalbi da poprilično liči na evropske sudove za ljudska prava, one kaznene odredbe ne mogu da budu prekršene, nego mnogo više treba da budu disciplinovane, nešto što, recimo, postoji u parničnom postupku, gde se sankcioniše protivpravno ponašanja stranaka u postupku, i onda ima nekog rezona da to bude u Ustavnom sudu. Ali, onda se otvara jedno drugo pitanje, koje se ne može rešiti u ovom trenutku, jer nemamo iskustva i ne znamo kako će to kod nas ići.
Znate i sami, sve što smo prepisali sa Zapada doslovno, kod nas postane karikatura.

Hvala vam, gospodine Krasiću.
Da li se još neko javlja povodom amandmana narodnog poslanika Momira Markovića? (Ne)
Prelazimo na sledeći amandman, amandman na član 19. narodnog poslanika Vjerice Radete, ali posle pauze od jednog sata.
Nastavak je u 14,30 časova.
Hvala vam na razumevanju.
(Posle pauze – 14,30)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo popodnevni rad sednice.
Na član 19. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Vlada predlaže da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.